.
.
U zoni „Velikog jurišaˮ
(Slobodan Vladušić, Veliki juriš, Laguna, Beograd 2018.)
.
Treći roman Slobodana Vladušića različit je od prethodna dva romana (Forward iz 2009. i Mi, izbrisani iz 2013) i obimniji je. Roman iz 2013. poručuje da je „za one koji se razlikujuˮ, dok za roman iz 2018. možemo reći da je za one koji se ne tek razlikuju, već koji treba da prepoznaju i razliku i izvanrednost pojedinih likova. Što se obima tiče, mnogi bi se složili da je podatak o broju stranica nebitan, međutim, možda 481 stranica sugeriše nešto što i nema veze sa samim piscem. Radi se, naime, o uobičajenoj praksi da se danas ne štampaju „preopširneˮ knjige, kako ne bi opteretile vreme savremenih čitalaca, ali svedoči i o lenjosti mnogih savremenih domaćih pisaca koji uobičavaju da objavljuju romane od stotinak stranica svake sezone, ne pružajući im priliku da, kao dobro vino, odleže nekoliko godina u podrumu piščeve svesti. Veliki juriš, pak, ima 481 stranicu, ali niti jedna rečenica se ne može smatrati suvišnom i, takođe, roman se ne može „progutatiˮ u jednom dahu i tek tako svariti (mada se čita lako), već je nužno „degustiratiˮ ga barem par dana, ne bi li se prihvatile njegove umetnička i životna veritas.
Prvi svetski rat, Krf, vrhovi Kajmakčalana, Solunski front, ključni su hronotopi romana, a likovi koji ga „vajajuˮ čine likovi istorije i likovi književnosti, kao što komentare o delu na koricama ostavljaju jedan pisac, jedan istoričar i jedan glumac. Glavni junak Velikog juriša je Miloš Vojnović i kroz pet celina pratimo njegov danteovski prolaz kroz limb vile Ahileon, pakao Soluna i čistilište Kajmakčalana do raja spasenja i susreta sa pokojnom suprugom na samo njihovoj kalemegdanskoj klupi za razmišljanje. Međutim, i izvan njegove sudbine, roman je iznedrio izvanredne likove poput majora kome niko nije upamtio ime i koji se samoubio, medicinske sestre Fani de Grot, vojvode Vuka itd, ali je stavio akcenat i na kolektivne junake: Timočki, Dobrovoljački, Sedamnaesti „polkˮ koji nestaju i stradaju kao Crnjanskov Slavonsko-podunavski, ali koji predstavljaju „daleku svetlostˮ za budućnost, za potomstvo, bele pčele.
Miloš Vojnović bio bi epicentar naracije i svojim imenom i prezimenom upućuje na junaka epske pesme „Ženidba Dušanovaˮ i to, ne slučajno, baš ove pesme. Srpska država cara Dušana upravo je stizala do Soluna, a obuhvatala je mnoge teritorije oko kojih se i vode borbe između Srba i Bugara. Vojnović iz pesme bio je maskiran u crnu bugar-kabanicu, ne bi li tek u konačnici pesme pokazao svoje poreklo, vrednost, junaštvo i sjaj. Vojnović iz romana osenčen je likom krvoloka Bugarina Ivana Osterlina (Blekstouna), koji, kao i Miloš, nosi crne rukavice, visok je, lep i crne kose. Crne rukavice, iako isprva asociraju na organizaciju Crna ruka, estetizovane su na barem dva načina. Jedan je zadat skulpturama crnog pobedničkog i belog ranjenog Ahileja u vrtu vile Ahileon, a drugi se tiče njihovog magijskog svojstva – onaj ko ih nosi otporan je na metke, a umire jedino ako se zadavi. Čistilište kukavičkog greha Miloša Vojnovića i njegovog zaborava, omeđeno je upravo putem koji prolazi od crnog do belog Ahila, ne bi li tek suočavanjem sa smrću zavredio spasenje, ali i zaborav. Za razliku od Homerovog Ahila, koji se opredelio za slavu u Trojanskom ratu, ime Miloša Vojnovića nije upamćeno. Za razliku od Homerovog Parisa, koji je upisan i u epsku pesmu „Ženidba Dušanovaˮ jer je epski Vojnović dobio karakteristike Pariža Prijamuževića iz srednjovekovnog Romana o Troji, Vladušićev Vojnović savladava svoj kukavičluk i suočava se sa sobom, ali i sa Osterlinom iliti crnim Ahilom koji se providi i u njegovim lažnim imenima: Blekstoun (crni kamen) i Klark (Supermenovo ime).
Vojnović je Bugarina preklao zubima kao što je to učinio Banović Strahinja Vlah Aliji, oskrnavitelju njegove zemlje, žene i porodice. U ime otadžbine Srbije bore se svi, a jedino borba za domovinu, treba naglasiti, integriše u sebe i podrazumeva odbranu naroda, porodice, prijatelja i voljene žene. To je onaj modus zadat i Ilijadom koja otpočinje Ahilovim gnevom zbog otete voljene Brisaide, smrti prijatelja Patrokla, ali i poštovanja Prijamovog roditeljskog bola, iako je crna srdžba Ahila mrcvarila Hektorovo mrtvo telo. Tako ni Osterlin nije imao poštovanja prema mrtvim Srbima, nabijajući ih na kolac, odsecajući im uši i udove koje bi im potom stavljao u usta. Sličnost Vojnovića i Blekstouna je što su obojica sposobni za velika dela i potencijalno izvanredni (nadljudi, supermeni), ali je razlika suštinska: Vojnović postaje spreman da prođe kroz purgatorijum patnje, a Osterlin ostaje kukavica koja ne skida svoje crne rukavice.
Te crne rukavice su ahilovska neranjivost oličena u reci Stiks u koju ga je Tetida umočila, ne bi li postao skoro pa bog. Skidajući ih, Vojnović postaje „netkoˮ, opredeljuje se da bude Čovek, iako je pre toga zverski ubio Osterlina. Ovo opredeljenje postalo je njegova istinska želja, koju sam sebi može ispuniti, bez ikakvih magičnih crnih rukavica, a ugledajući se na majora koji se samoubio. Taj bezimeni major ubio se jer nije hteo da po svaku cenu ostvari svoju istinsku želju – zapamti stradalu ženu i ćerke, a to znači da ukrade Vojnoviću crne rukavice ili ima bilo kakve veze sa njegovom smrću. Cena željenog sećanja bila je, dakle, hrabrost, „veliki jurišˮ, spremnost da se pogine i žrtvuje, i to je ono što je moralo da leži na dnu srca svakog Čoveka da bi bilo ostvareno u stalkerovskoj „zoniˮ Solunskog fronta. Takvi su, svakako, i prelepa Fani de Grot alijas Jelena Trojanska, koja pokušava da se iskupi za odgovornost samoubistva vojnika u valjevskoj bolnici. Ona ukazuje Vojnoviću na postojanje belog Ahila, ona se divi majoru i najposle uništava svoje lice. Takav je i isakovičevski vojvoda Vuk (Vojin Popović) koji predvodi Legiju smrti, spremno se bori i strada, ali i pruža „druguˮ priliku Vojnoviću da se spremi za početak nove bitke sa sopstvenom dušom, iako je prvu izgubio, da parafraziramo moto romana, reči generala Dezea 1800.
Reči ovog romana nisu ustrojene tako da budu „lebdećeˮ ili od „papiraˮ, kao što su reči grčkog advokata Mavropulosa, već imaju težinu (žrtvenog) kamena, spomena i spomenika. Na polici sa Mavropulosovim knjigama nije bilo Homera, grčkih tragičara i filozofa, kako se navodi u romanu, a to, drugim rečima, znači da se odrekao snage narodnog, svog, mitskog, katarzičnog, promišljenog, zavetnog. Zato su ove knjige bile potrebne „policamaˮ romana, kojima se pridružuje i naša epika, ali i svi vojnici, likovi i lica srpske književnosti. Bez svega toga 1918. možda ne bi ni bilo svetlosti 2018.
.
.
.
.
.
