O Vladimiru Kopiclu

Sreća uvek gleda svoja posla

(Vladimir Kopicl, Između trudova, Čarobna knjiga, 2024)

„Sreća spava na ušima / i gleda svoja posla: ne mari / ona za potrese, ne veruje u čudo“, peva Vladimir Kopicl u pesmi „Cimet: nestvarno“ iz sada tako davne 1995.

Pomenuta pesma zauzela je, pre nekoliko godina, istaknuto mesto u antologiji Novosadska neoavangarda. Ni posvećenom poštovaocu Kopiclove poezije koji je trideset godina mlađi od „Cimeta“ neće biti teško da prepozna setan i ironičan humor koji relativizuje melanholiju i nostalgiju. Prepoznaće spremnost pesnika da evidentira događaje iz najbliže okoline, filtrirane i oneobičene uz štedru pomoć riskantne jezičke gimnastike, podsetiće se neophodnosti uspostavljanja odlučne ironične distance prema divljim zakonomernostima sveta. Ta distanca ne odbacuje emocije, samo ih pretapa u zdravu skepsu koja vodi dugoj a tihoj hedonističkoj refleksiji.

Iako sreća ne veruje u čudo, ona ipak veruje u jezik, koji je njen neophodni posrednik i najstroži sudija. Memorijska prerada iskustva pomaže da se prevlada homogenizacija doživljaja i uspomena. Vladimir Kopicl posvećuje se sadržajima i diskursima koji uključuju pesnički govor (metafore, rime, poređenja i eufoniju); esejistička razmatranja; sećanja, lična, estetička i poetička. Kopicl pokazuje kako sećanje i doživljaj mogu da se pretvore u jezičku igru i tekstualni eksperiment, kako njihovo montiranje, sažimanje i paralelni tokovi mogu da dovedu do rađanja jedne nove stvarnosti koja raduje, izaziva i uznemirava.

Prozna pustolovina jednog novog Kopicla počinje pre punih pet godina i darovala nam je petoknjižje: ako bismo tragali za ključnim rečima i jasnijim označiteljima, rekli bismo Purpurna dekada kao svoju ključnu reč ima strast, Španska čizma mladost, Paklena putarina kosmopolitsko iskustvo u rasejanom svetu, a da je Između trudova, u tom kontekstu, komično-avanturistički skup novela u kojima se istraživanje potencijala jezika i rime udružuje sa valerima sete i jeze, kontemplacije i (samo)kritike. Peti i najnoviji član ovog skupa naslova, Krtice, obećava da će „umetnik, urednik, trudbenik, naslednik“ (kako narator i autor samog sebe naziva) pogled usmeriti na apsurdne zakonitosti postmilenijumskog života u gradu, politici i mentalitetu koji se opiru definicijama i sudovima u onoj meri u kojoj su se oduprli prognozama i očekivanjima.

„U srcu svake istorije, kao kolac u vampiru, čuči nešto čvršće od neporecivog i nešto zavodljivije od dopadljivog“. Tako počinje „NATO trilogija“, jedna od proznih pripovesti u knjizi Između trudova, skupu novela koje brišu svaku žanrovsku granicu između eseja i pripovetke, između Novog Sada i paralelne dimenzije onoga što je Kopicl u romanu Purpurna dekada nazvao „kardiokinologija“. Pripovedanje događaja iz dalje i bliže prošlosti – put u Ameriku predočen kao satirična epopeja, ili pak hagiografija kućnih ljubimaca koja se pretače u setna zbrajanja gubitaka svih dragih bića tokom detinjstva i mladosti – podleže štedrim i predanim korekcijama: Kopicl piše tako da sklopi komični i avanturistički roman sa elementima jeze i (samo)kritike, bivajući spreman da svaku mogućnost samosažaljive rekapitulacije pretoči u sternovski spoj blagog humora i oštre, produbljene kontemplacije.

Gorkoslatke novele novosadskog pesnika i pripovedača vole rimu, obrt, veselu patetiku i setnu duhovitost. Opisivanje stanja i raspoloženja vlasnika i cimera jednog malog psa graniči se sa sindromom euforične disforije. Osećanja mogu biti teška i gorka: „praznina ostala za ljubimcem mori kao monaha požar na Svetoj gori“. Kopicl, isto tako, vraća u fokus temu NATO bombardovanja, uparenu sa začetkom jednog malog budućeg života: stih koji kaže „svuda pršti, seva, sva se zemlja trese, kao da istresaš mamute iz kese“ – ovo je tek jedan primer kako briga i strah osenče tekst, terajući nas da se u isti mah uplašimo i nasmejemo.

U petoletnom opusu Vladimira Kopicla prepoznaje se jedinstvena poetika zasnovana na jezičkoj igri, ironiji i hipersoničnoj naraciji. Autor uspeva da spoji naizgled nepomirljive registre — humor i melanholiju, setu i oštru društvenu kritiku — gradeći prozni i pesnički univerzum u kojem se stalno nadmeću emocija i refleksija.