.
.
Kamerna muzika
.
stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.
.
.
All you need is love
.
noć je pala na grad i ne prolazi.
zvezdice bućkaju kao alasi
zarobljeni u sopstvenim pričama.
leto je, i gust vazduh razblažuje
gospod dahom lakšim od rečenice.
opisa dosta, veli moja draga
i zatvara okna s ulice. reči
pomažu i ne pomažu, velik je
svet koji znamo i još veći onaj
nepoznat. zaboravi, dođi: veli.
krotak kao oblak tromi prilazim.
napolju, čujem, pomerio se list.
iz daleka zovu cvrčci. mirisi,
lavež, tresak vagona na stanici –
sve osta sa one strane prozora,
puko moguće, nikakva sigurnost.
van granice sobe, jezika, tela,
taj strahotan skok u tuđe i strano
što ga svagda činimo. opsenari
koji svoj um i čula opčinjuju.
– ali dođi, lekovit je zaborav.
sumnja je samo jedan, a ti možeš
poželeti drugi vid pouzdanja.
ne temelje, već skelu što u praznom
opstoji. ljubav je sve što ti treba.
.
.
Traktat o suzi
.
jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.
o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem „ruža“, i kažem „sto“,
ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.
kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.
.
.
Držeći se onoga što nije
.
ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.
stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.
znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri –
pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu
i kao da čujemo lakom smeh devojaka.
.
.
Moj sin čita
.
i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,
kako proleće uzmiče pred letom,
moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,
ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,
moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,
ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,
koji sam proživeo više knjiga no dana,
moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,
kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,
tako sam žedan.
.
.
Nauk o elementima
.
taj cvet na vodi
ta stabljika trske
taj oblak što se polako skuplja
a ujutro ga više neće biti
taj žabac koji se nerazumno raduje
rizikujući da prsne
taj šum vetra u krošnjama
to krckanje grančica u rogozu
što odaje nešto veliko
vepra ili srnu
a možda i malo
miša ili izgubljeno pače
ta svežina trave
ta toplina na koži
sve to što napada
utrnula gradska čula
ili-ili digitalnog uma
sav taj život
ne znam šta je
a šta je pesma
znam
ali
ne mogu ti reći
.
.
Na ostrvima blaženih
.
gle, draga moja:
naša bašta postala je
mediteran.
bez milosti prži zvezda.
sred suve trave,
nekoliko busenova
još odevenih u zeleno.
u njima se krije
neumorni cvrčak.
pogledaj, draga:
naše mačke,
odrođeni noćni lovci,
provode dane
na ostrvima blaženih.
naš pas, lav vatreni,
silazi u podzemlje
i čeka da mu izrastu
još dve glave.
ako se to ne dogodi,
izaći će da se doziva
sa drugim, manjim lavovima.
i mi smo od vatre sazdani,
igra u nama plamičak,
pleše neumorno.
leto je naše vreme,
sunce nam je brat.
pogledaj: skoro je golo
smokvino drvo.
otkuda toliki stid?
i čemu?
jer, pogledaj
i mene, draga moja:
kako sam ti lep,
velik i miran.
zaboravljena alatka,
naprsla kamena ploča,
svoj sopstveni spomenik.
.
.
………………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
