.
.
Pančevački Titan[1]
(Stefan Stanojević, Mladi Atlas, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2016)
.
…..Na pitanje da li poezija živi u Pančevu najkompetentniji odgovor bi mogao da ponudi Stefan Stanojević, mladi pančevački pesnik, apsolvent srpske književnosti. Stefan Stanojević se bavi pisanjem još od srednjoškolskih dana, glasan je, istrajan i ne preza od autoriteta, na šta je ponosan, iako ga je to nekada skuplje koštalo. Njegove pesme kao da nose svu težinu ovoga sveta, otuda se, valjda, našao i naziv njegove zbirke. U pesmama pronalazimo malog čoveka – sebe ili vršnjaka, koga muče pitanja na koja se Stanojević trudi da dâ odgovor u slobodnom stihu. Pojavljivanje njegove prve zbirke poezije Mladi Atlas 2016. godine delimično je bitan datum za mogućnost sagledavanja njegovog dela; više je bitan zbog mogućeg odgovora na pitanje: šta se desilo u periodu od njenog izdavanja do sadašnjeg trenutka, i da li se i kako uopšte mogao isplatiti trud uložen u zbirku.
…..Uvodnom pesmom Oda prljavim, crnim starkama, godinama lutanja i čudovištu, Stefan otvara zbirku koja obeležava period konstituisanja sopstvenog talenta, kao i odluke da se aktivno posveti pisanju. Pesma počinje evokacijom bezbrižnog infantilnog perioda, ali, imajući u vidu poziciju u koju pisanjem pesnik dovodi lirskog subjekta, moramo osetiti promenu, osetiti neku drugu osobu koja na taj period gleda sa distance. Upravo ta distanca mogla bi predstavljati preobražaj koji se desio u ovom mladom čoveku-pesniku: kao da je pisanje koje danas preokupira njegovu pažnju označio kao svoje buduće zanimanje još dosta davno. Nosio je prljave starke, nije voleo da piše sastave, klasike književnosti je izbegavao. Nakon metamorfoze koja se dešava u periodu svršetka srednje škole lirski subjekat[2] nastavlja drugim putem, ali sa istim onim entuzijazmom koji ga je nosio dok je kao dečak sa drugarima iz naselja cepao patike.
….. Zbirku povezuje nekoliko osobina karakterističnih za moderne pesničke tokove, od kojih je bitno istaći: slobodni stih, pisanje u prvom licu, kao i nekoliko popularnih sinonima kojim se imenuju ovakva pesnička rešenja – underground-, subkulturna ili urbana poezija.
…..Mogla je to biti Kuba, pesma je koja lirskog subjekta jasno određuje biološki, ali i politički. Istorija porodičnog imena kretala se na relaciji Nemačka-Jugoslavija. Ali ta Jugoslavija u kojoj se on nije rodio, država je koju naziva veštačkom tvorevinom i krivi je za današnju društvenu situaciju. Društvo je nemo za osećanja i umetnost, a misleće biće je samo na pučini. U dalekom ostrvu Kubi prepoznajemo eskapistički ideal.
…..Kada sam završio sa čitanjem stihova ove pesme, prva pomisao mi je bila pitanje za samog autora: kako bi uspeo da izađe na kraj sa društvenim uređenjem na Kubi, koje nalikuje predratnoj Jugoslaviji? Na to pitanje, ipak, nisam želeo da dobijem odgovor. Poslednji stihovi ove pesme: želim raj za sebe / u paklu sam previse često, zaslužuju da ih ne dovodimo u pitanje.
…..Pesme koje nastaju u periodu između 2014. i 2016. godine, kojih je po Stefanovim rečima sigurno preko stotinu, proističu iz potrebe da se kaže previše stvari, mada, kako i sam kaže, tada nije vodio računa o svojim pesmama. Teme njegove lirike koje pretenduju da izbiju u prvi plan tiču se socijalne osujećenosti, zapitanosti ′zašto svet ide baš ovim tokom′, razmišljanja o malom čoveku i sitnicama koje ga okružuju. Naslovi Osudi me i ti Klaro, Šala, Nismo znali da primimo komplimente upućuju nas na osećajno biće koje u većini slučajeva za oružje kojim bi se trebalo suprotstaviti izvitoperenoj stvarnosti bira pesmu i, stvarajući, gradi sopstveni svet u kome je opijen, stihom ili alkoholom.
…..Na afirmaciji sopstvenih pesama Stefan konstantno radi od 2015. godine, kada započinje sa „čitanjima” po pančevačkim, a potom i beogradskim klubovima. Kada se seća prvog čitanja, kroz osmeh govori o neprijatnosti koju je izazvalo njegovo pijanstvo, ali i publika koja je mislila da prisustvuje stand-up večeri, jer je, kako kaže, pričao svakojake budalaštine u pauzama. Bilo je tu i neprijatnih scena koje su se kretale u rasponu od gazda lokala koji su zakerali za čašu pića preko one „dogovorene” do mladih entuzijasta, koji se javljali da okušaju sreću i svojim čitanjem pokvare čitav koncept večeri.
…..Danas stvari stoje malo drugačije. Od januara 2018. godine Stefan u rodnom gradu organizuje Punchtown poetry, književne večeri kojima je za cilj promocija neafirmisanih autora. Omladinci pesničke scene Lea Mik (Kutija nepravilnog oblika), Stefan Kirilov (Sve je baš lako) i Nikolina Đorđević bili su gosti ovih književnih večeri. Težnja velikog broja ljudi da nasilnim pisanjem srozavaju poeziju, u njemu budi revolt koji se trudi da objektivizuje stihovima. Nepoznavanje književne istorije i stila jeste jedna od stvari na kojima im zamera. Manjkavost književne konstante u Pančevu, koja se već duži niz godina svodi na afirmaciju već afirmisanih autora, situacija je u kojoj on i većina mladih ne mogu da se predstave široj publici.
…..Uporište svom delu Stefan nalazi u autorima današnjice. Zvonko Karanović, Jelena Lengold, Marko Tomaš i Milena Marković neki su od autora čijim se stihovima rado posvećuje. Kako je prošlo dve godine od objavljivanja zbirke pesama, Stefan je pokušao da dâ odgovor na pitanje povodom sopstvenog stava o ranijem pisanju. Misli da je za razliku od prvih stihova, koji su mu svakako dragi, dosta napredovao u pogledu tehnike pisanj, pa joj posvećuje posebnu pažnju i razvija je, između ostalog, i na kursu koji vodi Zvonko Karanović. Kako je u njemu jenjavala potreba za ekspresivnim izražajem, osudom i prekorom, neprezanjem od korišćenja slenga, tako se javila potreba da konstituiše svoju poeziju na književnoj sceni, za koju veruje da čuva jedno mesto i za njega. Stefan trenutno čita zbirku pesama Srđana Valjarević Džo Frejzer i 49(+24) pesama.
Stefanovi stihovi predstavljaju glas generacije za koju je danas nemoguće čuti. Kome je danas do pisanja? To je pitanja sa kojima se susreću mnogi kada pomisle da se bave ovom veštinom. Danas, kada je svakom nužno da na krunu karijere stavi knjigu, ako to uopšte tako možemo nazvati, kao i ubrzano pojavljivanje onih čije ponašanje i razum ni u kojem slučaju ne mogu služiti kao reper bilo kome osim njihovoj ličnoj sujeti, potvrđuje nam da Stefan Stanojević i oni nalik njemu nipošto ne smeju prestati da pišu.
.
.
.
[1] Razgovor sa Stefanom Stanojevićem, na osnovu kojeg je i nastao tekst koji prikazuje njegov rad, vođen je u njegovom rodnom gradu, januara 2019.godine.
[2] Teško je u uvodnom delu prikaza napraviti razliku izmedju autora u lirskog subjekta. Stefan Stanojević tu razliku ne pominje.
.
.
.
.
.
