.
.
( Ljubiša Mitrović, Buđenje Prometeja (lirski zapisi), Prometej, Novi Sad 2013)
.
Da u svakom osvešćenom čoveku postoji prometejski instinkt, koji se razgoreva u vremenima kada pravednike prikuju za stene ili razapinju na krst, potvrđuje zbirka pesama Ljubiše Mitrovića Buđenje Prometeja, jedinstveni lirsko-filozofski dijalog sa Prometejom, ali i sa delom još uvek umno nepokorenog čovečanstva, nepomirenog sa postkolonijalističkom atmosferom i orvelijanskom ludnicom. Kroz tri poetska ciklusa (Pred Sfingom Prometeja, Doba spektakla, Buđenje Prometeja), pesnik u ime mislećeg ljudskog roda progovara najpre o mitovima, u čijem je simboličkom jezgru sadržana suština funkcionisanja sveta, potom se despektakularizuje moderno doba do pokazivanja njegovog pravog, bezdušnog i beskrupuloznog lica, kako bi se buđenjem Prometeja posredno probudili ophrvani, obespravljeni i obeshrabreni i dala im se moralna podrška za ostvarivanje najveće od najvećih ljudskih sloboda – sloboda govora i iz nje sloboda delanja. Kao poznati sociolog, Ljubiša Mitrović se i u svom pesništvu često dotiče problematike društvene stvarnosti, akcentujući uvek humanističke ideale, a u njegovim zavičajnim pesama se, takođe, učitavaju mitovi, čime on prespaja različite vremenske i prostorne ravni, ukazivanjem da je naš zavičaj i svet u celosti, pa sve što se u tom svetu dešava, pogađa najličnije i nas. Bezavičajnost, izraz koji upotrebljava autor, nastaje onda kada više čovek nigde ne može da izrazi svoj ponos i srčano pusti glas, kada svet postaje bezalternativan, hakslijevski vrli bez ijedne antičke vrline, povampiren u kolonijalističkim nagonima. Radi lakšeg upravljanja, zbog toga da bi komotnije mogao da nagrađuje poslušnike, glorifikuje diktatore a kažnjava buntovnike, svet je podeljen u dve (ne)boje, crno i belo, na manjinu bogatih i okean sirotinje. Potrošački mentalitet i epidemija dokoličarstva podstiču se da bi se odvukla pažnja sa najsušastvenijih pitanja preživljavanja u hipertenzionoj egzistenciji, a termini poput pacifizma i ljudskih prava paravan su iza kojeg se odigravaju najstrašnija krvoprolića, porobljavanja i do pijanstva beznađa anesteziranje zdrave pameti. Eksponencijalno raste mržnja i strah, a sve ostalo, primećuje pesnik, u deficitu je. „Od nedostatka ljubavi/Rastu pustinje“, a bez duše i ideala, kao u Zamjatinovom utopističkom romanu Mi, nema pružanja otpora, već prepuštanje medioktitetstvu i manipulatorstvu. Licemerno očaravanje masa nova je metoda preko koje lažni bogovi, velikobratski nastrojeni, popločavaju lažnim zlatom put do pakla. A pakao, to je uvek neznanje o onome što se događa, slepilo, zatočenost. Današnje čovečanstvo pesnik poredi sa Titanikom koji tone, dok džezesti do besvesti imaju zadatak da zamajavaju i sluđuju gospodu, da se Apokalipsa dočeka u totalnom mraku totalitarnog režima. Pesnik se pita gde je ovde glas mladeži, i uopšte, možemo li se nadati slobodarskoj borbi njegoševskog tipa, sokratovskoj mudrosti ili prometejevskoj spremnosti da izdrži najveće muke zarad pravde, jer su pravda i sloboda ,,večne vrednosti dostojne odricanja“. Pesma Iskušenje Prometeja kazuje upravo to: „Sloboda moja/Bez dostojanstva/Nema smisla.“ Prometej je ljudima dao ukradenu vatru sa Olimpa, ali i primer kako se za svoja uverenja, bazirana na istinitom i pravičnom, moraju izdržati najljuće muke. To je prvi princip svakog viteškog kodeksa, spartansko nepovlačenje i u savremenijem trenutku Če Gevarin odnos prema okupatorima. Prvi i treći ciklus su tešnje vezani, kao drame Eshila i Šelija, gde se okovani Prometej pretvara u oslobođenog, tako i kod Mitrovića pesnika podsećanje na Prometejevo podvizništvo pretvara se u poziv Prometeju da skine sebi i svetu lance ropstva, ali i zov Prometeja srpskom i svakom narodu na prekoračenje granica atara i etnosa i uključivanje u žudnju za slobodom. Pesnik pominje kako globalne fenomene, tako i lokalne (bombardovanje, politika ugnjetavanja Balkana), a za oba važi Šekspirova, da je „ovo vreme izašlo iz zgloba“. Međutim, „igra nije završena“, završiće ovim traktatom Mitrović pesničku zbirku. Pesnici i intelektualci još uvek mogu istupiti protiv krvožednih hijena. Čovek je stvorio bogove, a onda počeo da ih se plaši zaboravivši da ih je stvorio. U ovoj činjenici leži velika kreatorska energija, velika vatra koja i uništava, ali i otopljuje domove. Uzimajući kao krilaticu u borbi pesnikov stih „Samo je u glavi tesno“, shvatamo da se sa Kavkaske stene može poleteti u visine, dom odvažnima i pravednima. Samo ako sledimo svetlost vatre.
.
.
.
,
.
