.
.
Peoplehavethepower u auri zlatom poprskanoj
(Danica Vukićević: Dok je sunca i meseca,
Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015)
.
Pitanje fragmentarnosti kao pesničke forme, danas, u kontekstu savremene poezije, više nije dovoljno relevantno budući da je ona savremenom pesništvu imanentna. Fragment je oblik savremene (pesničke) misli. Kao takav fragment nije differentia specifica za jednu savremenu pesmu koja bi time htela biti na savremen način autentična, niti put kroz tumačenje fragmentarnosti same po sebi može biti dovoljno metodološki odgovarajući da bi se došlo do onoga što je za tu poeziju osobeno. U pogovoru[1] zbirke Dok je sunca i meseca Danice Vukićević stoji opis zbirke i suprotan pristup: „Pesme su uglavom nešto duže i ispisane kraćim stihom, i u njima pesnikinjin izraz sugeriše ponajpre rastrzanost subjekta i doprinosi utisku fragmentizovanog sveta. Taj model pesničkog postupka, koji može biti i programski model ove zbirke, u kojem se ukrštaju i stapaju unutrašnja rastrzanost subjekta-pesnika i civilizacijska rastrzanost, možda je vidljiva već u prvoj pesmi, „Bez razloga…“. Izolovan smisao fragmenta je contradictio in adjecto[2], kako nam sugeriše i sam Bahtin. Razlog tome je paradigmatski niz iz koga se fragment isključuje i kontekstualnost tog izdvojenog fragmenta u koji se on sada mora na novom mestu uključi. Fragment nije to bez svesti o isključivanju iz nečega i uključivanja u nešto. „Iz nečeg“ i „u nešto“ treba shvatiti u ravni pesničkog teksta kao celine (pesme, ciklusa, zbirke). S jedne strane, ne treba zaboraviti i da je konkretni tekst – književno delo – samo fragment iz istorije teksta, deo sveopšte pošasti civilizacijske tekstualnosti. S druge strane, i Svet kao stvarnost uključuje se u tekst i postaje fragment sveta.
Jedna epoha je skoro minula brzinom da nam se čini da je zbrisana i savremenik koji ne oseća meru te izbrisivosti osuđen je da bude predložak parodiranja. Pesnik koji ne gradi (lirski) subjekt nove teksture govori o subjektu koji više ne postoji, mada ovakva vrsta osećanja subjekta može imati književnu vrednost a ne samo sentimentalnu.
Subjekt koji pristupa istini ne sme više sebe podvrgavati značajnim formama preobražavanja sebe kako bi došao do istine, kojoj je radi prijemčivosti apoteozno pridodat oreol prosvetljenja i prosvećenosti. Taj rad na sebi, kako bi se dosegnula istina time što postajemo subjekti sposobni za istinu, obeležje je duhovne forme pogodne za podjarmljivanje subjektivnosti u hijerarhiju savremenog koncepta. Fuko, baveći se hermeneutikom subjekta, skreće pažnju na zapostavljeni pojam „staranje o samom sebi“ (epimeleia heauton), nasuprot pojmu „upoznaj samog sebe“ (gnothi seauton). Gnothi seauton daleko je više obeležio hrišćansku civilizaciju na štetu epimeleia heauton. Ideja „staranja o samom sebi“ isključuje uposlenost subjekta u menjanju sebe, i time prokazuje asketsku prirodu pokoravanja subjekta od strane društva. Ideja da se subjekat preobražava kako bi emacipovan došao do istine (u poboljšanoj verziji sebe), obavezno je hijerarhijski postavljena. Suprotno tome, pod idejom „staranje o samom sebi“ (epimeleia heauton) subjekat je dobar kakav jeste, jer spoznaje istinu samim sobom, a to nije bolja istina, već istina autentičnosti. Time njegov primarni cilj postaje da se brine o sebi (i bližnjima). Nije mi potrebno delo(vanje) emancipatora da bih bio sposoban za istinu, sebe ne treba da spoznam, sebe već poznajem, treba da se bavim sobom da bih opstao.
Sve ovo treba imati u vidu kada se misli o osobenoj subjektivnosti u knjizi poezije Dok je sunca i meseca Danice Vukićević. Pod senkom/presijom prepoznatih formi subjekta može se učiniti da je u stihovima Danice Vukićević reč o pozicijama decentriranog subjekta, čije odlike jesu težnje „da se istraži i artikuliše iskustvo drugog“, da se bude višestruk ili nepostojan. Međutim, takav pogled na ahasverski subjekt iz pozicije utemeljenog centriranog subjekta jeste pogled onog „upoznaj samog sebe“ na onog koji se stara o samom sebi. Zbog toga je teško tzv. centriranom subjektu da razume kako je istina autentičnosti za njemu suprotan subjekt, upravo nestacioniranost i višestrukost. Prestup ahasverskog subjekta nije avangardni gest, kako se da prihvatiti, već opet autentičan pokret. Nestacioniranost i druge manifestacije decentriranosti i „staranja o sebi“, ovde su autentično objedinjene i nisu сontradictio in adjecto. To nas dovodi do toga da decentrirani subjekt ne postoji; on je samo forma centriranog subjekta, otkriće da jedan subjekt nije monolitan.
Pitanje je onda kakva je subjektivnost ove knjige? Lirski subjekt Danice Vukićević, koji nije samo liričan, metafizičan i na druge načine, u svakom smislu, kompromitovan, konstruiše iz sebe jedan svet u kome ostavlja upravo sebe kao najjači čitalački, empatski, za ovaj svet dela, predodređujući utisak. Time je centralno pitanje Vukićevićeve poezije pitanje subjektivnosti u njoj. Ona je „pritajeni pank“, banalna, ophrvana običnim i uronjena u svakodnevno. Banalno je neporeciva vrednost, jer da banalnost nije vrednost, onda bi naš život bio ništa, stoga što se naš život uglavnom sastoji od banalnosti. Dalje, subjekt je prestupnica lirskog senzibiliteta, ali i subjekt kulture. Drastično verbalizovan i (raz)otkriven, subjekt i sam drastično razume i verbalizuje svet oko sebe. U književnom postupku jeste nekonvencionalan, komunikativan sa drugim i u stalnoj je verbalnoj, taktilnoj, olfaktivnoj razmeni sa drugima koji su njegovo/njeno neposredno okruženje. Jak kontekst zahteva jakog subjekta, jer u slučaju slabog subjekta sledi samo-ukidanje i izneveravanje pomenute „brige o samom sebi”; pri tome, kontekst nije taj koji od subjekta nešto želi, kontekst samo jeste.
Primetan je doslednije sproveden postupak određenog broja pesama knjige Dok je sunca i meseca. Pesma počne značenjski obojena negativnim poljem, horizontom delovanja, što odgovara problemskim situacijama opservatora, kao u narednim stihovima: „Tih ružnih mesta / Ljudi – tih njuški / Na zločin spremnih / Ima (ima) / Izobilje blata / Obilje ne suncem zaslepljenih.“ Zatim se u nekoliko stihova pojavi neka vrsta promena u značenjskom smislu, u odnosu na prvu postavku problemske situacije, negativnog horizonta delovanja pesme. Ona se nekada može razumeti kao kulminacijska ili kumulativna tačka preseka pesme. Na primer, u istoj pesmi slede stihovi koji su tačka ironičnog preloma perspektive negativnog horizonta: „I onda Unesko / Zaštiti lepi grad.“ Osetne ironije ovih stihova sa mogućom političkom aluzivnošću ne bi bilo da u njima nema sakralne retorike, vidljive i u samom naslovu knjige. Najzad, posle ove tačke promene, slede stihovi koji su označeni kao pozitivno polje delovanja ili postojanja; oni nude otvorenost višeg reda i smisla, a perspektiva nadilazi obitavanje u negativnom: „Ima i takvih mesta / Predela tih / Šećerne planine / Zelenooke šume, proplanci smaragdni / Ničiji / Žilice lišća obasjane žarom / Tud stazom (zaraslom) / Prolaze ljudi / Epohe“. Prelaz se može tumačiti dvostruko: te stihove možemo razumeti kao mesta smisla onoga o čemu pesma govori (smisao može biti panteistički, porodični i humanistički, a povrh svega metafizički), ali i kao suspenziju svakog metafizičkog govora i šanse da izađemo van negativnog polja s početka pesme. Ovo „Tud stazom (zaraslom) / Prolaze ljudi / Epohe“ možemo razumeti i samo visokoironijski. Odatle opstaju dva modusa odnošenja, dva tumačenja istog pesničkog postupka u jednoj pesmi. Na ovaj način pesnikinja nam sugeriše kako je metafizički vid i danas moguć, odnosno kako je on na drugi način skoro nemoguć.
U pesmi peti-smitovskog naslova „Peoplehavethepower“ lirski subjekt veći deo pesme iskazuje negativni odnos prema „ljudima koji se voze gradskim prevozom“. Oni su „kljasti nelečeni zapušteni / nevoljeni zlostavljani / grubi prljavi felerični / dlakave žene i dlakavi muškarci“. Ona koja putuje sa njima prinuđena je da gleda kroz prozor krošnje i sunce. Međutim, uprkos prethodnom „niti ih volim niti ih razumem“, čak ni decu koja su slična njima, sugerisana nam je neobična i dvosmislena promena kojom se završava pesma: „Samo se lepe i pribijaju uz / Auru zlatom poprskanu“. Mogućnost da se bude dvosmislen, da se dvosmisleno razume i misli, jeste moćna pozicija savremenog (lirskog) subjekta koji se unutar ovih stihova ostvaruje. Jedna od tih mogućnosti jeste da lirski subjekt može napraviti preokret i ući u pozitivno polje bivanja.
Pesma bez naslova (Ophrva me briga…) kaže: „ta briga me ubija jer je neprestana“, i dalje figurama ponavljanja brižljivo gradi temu čije konotacije nisu pozitivne. Međutim, kada se u pesmu uključe drugi ženski likovi koji su bliski lirskom ja („nahrupe i one“), prelazi se u atmosferu natopljenu mirom: „smiraj zvukova / Svetlosti / Koju jedem gutam tražim / Svetlost i sloboda / Meke malje trave koja osvaja / Vlažnu neosunčanu zemlju / U kojoj sam se rodila / I koju gledam dugo gledam…“
………U pesmi „Uskliknimo s ljubavlju“ iz skučenosti prostora („u Srbiji zemlji bez snova“) pribeći će se psovkom kao prelomnom tačkom („mamicu vam jebem / kažem u sebi / dok pere se veš“) u horizont dobrog koje izmiče za nju, snažno je prisutan, ali bez dejstva po subjekt („ni prividna večnost sunca / za mene ne predstavlja utehu / dok zlatne pahulje / kovitlaju se i padaju / sve zlato svetlosti nije protivteža / mome šupljem noćnom bolu…“).
Neke pesme su cele sugestivno građene kao epifanije nežnosti i nemoguće je u njima čitati drugo osim nepatvorene emocije. Pravi primer takve pesme je pesma o majci koja se priključuje autorkinom tematskom krugu porodičnih pesama.
Dijaloški sprovedeni, ili ako se jedan glas razume kao dominantniji u tom dijalogu – stihovi ritmično izrađeni kao pseudodopunjalke (sugerisano podelom stiha i crtom koja označava pauzu u čitanju, praveći tenziju pred nastavak koji nije adekvatna doslovna smisaona već samo sintaksička i ritmička dopuna), u pesmi bez naslova Ja jesam u zatvoru… aktiviraju modele motiva dvojništva: „Ja jesam u zatvoru / Reklo bi se – mekom / Taj zatvor – širok je / Reklo bi se – baš u širinu ide / – On je i visok – svakako“. Pesma oslikava civilizacijsku krizu u kojoj ljudi nemaju moći; jer je čovek zatočen u metaforičnom zatvoru – mekom. Ako ovaj upečatljiv početak pesme o mekom zatvoru razumemo kao dijaloški, onda smo na putu da primetimo udvajanje jednog istog subjekta, što je posledica njegovog ranijeg rascepa poetizovanog u dosadašnjim autorkinim zbirkama, posebno to da subjekt posmatra sebe i kao drugog.
Ono što dekonstruiše (bilo idiomatskim izrazom, aluzijom, humorom, ironijom, ili banalizacijom i parodiranjem), uvođenjem deskriptivnog lirskog detalja u fokus, biva relativizovano, ili tačnije, fokus postaje pomeren na više relacija i slika. Pošto te slike nose semantičku konotativnu vrednost i asociraju, čitalac ostaje zbunjen u dihotomnom raspoloženju: „Samo svrstavanje službenika spasava (4S)…“. Odmah u stihu ispod: „Ono čega gotovo niko neće moći da se seti / Magloviti sjaj površine, krljušt koja da li je / svetlucala“ (istakao B. M.). Šta to povezuje službenika i detroniziranu nacionalnu floskulu sa lirskim maglovitim sjajem površine i „krljušt koja, da li je, svetlucala“?
………Primetno je takođe redukovanje smisla leksičkim izborom koji tematizuje životnu situaciju, kao na primer u pesmi „Poezija“: „Neprijatno mi je, ali odmahnem glavom, umom / vodim dete kod majke, / kod sestre / da je čuvaju, da je nahrane / dok ja sedim.“ Ovo jeste autoreferencijalna slika, koja se lako da zamisliti i koja pokazuje neuravnoteženost jednog trenutka. U nekoliko stihova bivaju izraženi dinamizam i statičnost figura/figure. Mizanscen pesničke slike u kojem su nam postavljene figure i subjekt (prostorno su suprotstavljene žene koje se trude oko tuđeg deteta da ga nahrane i jedne žene, majke, koja samo sedi –„dok ja sedim“) sugestivan je i razgrađuje smisaoni odnos. Iako se smisao može naći u prepoznavanju svakodnevnog i frivolnog, nije reč o takvom smislu. Statičnu tačku („Neprijatno mi je“) smenjuje dinamiziranje („odmahnem umom / glavom“). „Odmahnuti umom“ jeste nespretan sklop reči koji nije slučajan, već je postupak, doslednije i sugestivno sproveden. „Odmahnem umom“ ovde je umetnuto perfidno, ali preko njegovog smisla ne da se lako preći jer čudi.
Stihovi pesme koja počinje „Postala sam prava kurajberka“ destruišu razum, iskazujući duboku sumnju i skepsu prema njemu: „Smeštam u oblast u mozgu“; „Bes ne uključujem, gađenje – samo jednu šipku / Pre nego što se mustang propne u mom umu pogledam / prema njemu“ (istakao B. M.). Formulacija je podešena mehanički, stih zvuči stilski nemarno i stihotvorački neosvešćeno. Ovde stoji izbor izraza koji se pokazuje kao previše stilogena manifestacija, a u stvari može se videti kao poetička dominanta ove knjige. Nije ovde reč o tobože neosvešćenoj pesničkoj samosvesti, što bi mogao da pomisli nedovoljno predan čitalac, već o meta-osvešćenosti, koja je ovde uvedena kao koncept nameran da pomeri granice teksta.
Nekada situacija subjektu nalaže suspregnutost na mestu napetosti; tamo gde se očekuje da dođe do ekscesa, incidenta, povišenog retoričkog glasa, patosa, ipak se situacija retardira i jezički zaglupljuje, inicira se humorna potka životne situacije, okreće ka pseudo-racionalnom usmerenju: „Delikatno se ophodim s majkom: ona me / Uvredi ja tiho odem i ne ljutim se jer je / S razumevanjem razumem / Razmišljam trezveno…“. Ovo je u dobokoj vezi sa odnosom prema pitanjima smisla i aksioloških usmerenja i razumevanja među subjektima. Na drugom mestu se kaže: „Jer nema podrazumevanja niti razumevanja“. „Ne znam da li pripadam / Nekoj klasi / Ne znam kako da vrednujem / Svoj položaj, / komičan jeste.“ – samoispitujući i aksiološku i ideološku skupinu saznanja o sebi – podstaknuti smo na analogno širenje postavke iz samosvesti u kolektivnu svest. Mogli bismo mnogim stihovima pripisati karakter autopoetičkih stavova u znaku navedene sumnje: „Ljubitelji poezije često su smrtno ozbiljni / Ne slute sve to grgoljenje šašoljenje / Ne slute dubinu užasa kada se suočavaš / s oblicima mišljenja i prorokovanja / S ponavljanjem i neznanjem“.
„Ne želim: da lepim knjige / Ni selotejpom ni silikonskom trakom / da gledam mesnate uši.“ Ovakve opservacije prave od svakodnevnog, običnog, nekada i banalnog nešto. Ali ako je takvo podignuto na stepen životnog sadržaja, onda se vrednosna skala izvrće. Kao takvo ono će ispuniti ne samo tekst već će mu i dati dodatni smisao. Osim što govori o svom stavu („ne želim“), ono pruža jedan uvid u vrednost koja to nije. I „ne“ je vrednost. Vrednosti su potrošene, kompromitovane i detronizirane, ali ne i vrednosti koje nisu to. Na kraju iste pesme bez naslova kaže se: „Želim sunce ćutljivo sunce / Muva i ja da se sunčamo.“ Nije li umesto epifanijskog ovde napisano parodijsko, a umesto parodijskog epifanijsko? Jedna od pesama direktno se bavi time i nosi naslov „Nemoj me ubiti zla banalnosti“, iz čega proizilazi da nije svaka banalnost zla.
Parodira se i socijalni status i ekonomski obrazac oličen u postupanju onoga koji se brine o sebi prema neproporciji rad – plata/zarada – potrošnja (robe) u epizodičnoj stvarnosti: „Kupila sam parfem, tester 100 ml / platiću kad meni plate za neki posao koji sam / odradila.“
Često je prisutan jedan mogući život koji se nije ostvario, a mogao je, kao u pesmi „Sada“: „Žao mi je što nisam bila / promiskuitetna, zavodnica / nedodirljiva / Žao mi je što nisam bila kraljica / Prestupa“. Ili u pesmi „O Nadeždi i meni“ gde se ironizuju i travestiraju bilo kakve mogućnosti za obrtom i potencijalima života: „Kada mi mrtvi ustanemo… Kada ja siđem iz autobusa, pređem granicu / Rumunka, Mađarica, Bugarka postanem / Neprepoznatljiva / Slobodna umetnica“. Negde posle polovine ove pesme, ono „mi“ (mrtvi koji su ustali) prelazi u ja.
U skladu sa aksiološkom degradacijom subjekta, divljaštvom urbane žene, pesničkom osobenom bujnošću, emotivnim necenzurisanim gestovima i proplamsajima nežnosti, utisak je da je ovo poezija mnogih nanosa autentičnog subjekta, a da na periferiji teksta ostaje sve ono što zaliči na rezonovanje ili podučavanje, jer ni na koji način nije dovedeno u pitanje, ni trivijom, ni figurama otklona. Ovi segmenti se doživljavaju kao doslednost kontekstu i nedoslednost pesmi, i kao nepotrebno približavanje subjekta licu čitaoca, subjekta koji nam je već ušao u telo i srce, u nas. Ovakva mesta ilustruju sledeći stihovi: „Pritisnuti epohom koja se proteže predaleko u / prošlost / Previsoko u budućnost / Živimo s pola snage, / nerealizovani kao koncept…“ ili „genetski škart uzdigao se / kombinovanje je sve“, i slično.
Određeni broj pesama koje čuvaju reminiscencije iz kulture, istorije, književne istorije, ili se sprovode kao intertekstualne veze, nisu preopterećene sadržajima tih reminiscencija i referiranja, pa se mogu razumeti (na autonoman način) i bez takvog pozivanja i znanja. Oni su bili pesnikinji važni kao inicijalni inspirativni pokretač, predložak iz koga se gradi tekst pesme. Svako dalje insistiranje i zahtevanje od čitaoca da poveže i otkrije takvu vrstu veze ne bi bilo u dosluhu sa ovakvom poetikom.
To što lirski subjekt nesmetano komunicira sa svojom okolinom, odgovara izrazitoj komunikativnosti izraza cele knjige za čitaoca. Izraz je nepretenciozan i direktan, što i inače odlikuje poetiku ove pesnikinje, mada ne i autora prikaza njene knjige. Ovo svakako preporučuje knjigu Dok je sunca i meseca široj čitalačkoj publici, onoj koja nije bezuslovno posvećenja čitanju (i tumačenju) poezije. Pritom, budimo bez tutorske brige prosvetitelja ili reformatora da li će takav čitalac dosegnuti do svih značenjskih sadržaja i slojeva ove poezije – pustimo ga da brine o samom sebi.
Treba naglasiti da pesnički opus Danice Vukićević raste u nezaobilazan učinak, možda presudan za savremenu srpsku poeziju. Tome niko neće moći dodati ili oduzeti auru zlatom poprskanu.
.
.
[1] Đorđe Despić, „Kroz fragmente“, u: Danica Vukićević, Dok je Sunca i Meseca, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015.
[2] contradictio in adjecto – upućuje na „protivrečnost u pridanome“, „nesklad u određivanju pojma, pridavanje čemu svojstava suprotnih samoj suštini pojma koji se određuje“.
.
.
.
.
.
