.
.
Igor Perišić (Zrenjanin 1974), književni teoretičar, retko kritičar, ponekad esejista. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti. Od oktobra 2006. radi u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Tokom 2014. završio postdoktorsko usavršavanje na Univerzitetu u Notingemu. Objavio knjige Gola priča (2007), Uvod u teorije smeha (2010, drugo izdanje 2012), Utopija smeha (2013) i Kritika i metakritika (2014), kao i pedesetak studija, članaka i eseja u naučnim zbornicima, časopisima i književnoj periodici. Jedan je od urednika međunarodnih naučnih časopisa Književna istorija, Filološke studije i The Dostoevsky Journal. Bio je predsednik UO Srpskog književnog društva (2016).
.
.
Kada ste naučili slova?
Sa četiri godine, kriva je tetka Slavica.
Dečija pesma koju ste rado recitovali?
„Druže Tito, mi ti se kunemo“.
.
Omiljeni roman za decu?
Sin lovca na medvede Karla Maja. Tetovirao mi je simpatiju za ponižene i uvređene, prezrene na svetu, Indijance u ovom slučaju.
Zašto ste studirali književnost?
Zato što sam pre dvadeset tri godine mislio da je to nešto važno. Uz to, katedra za Opštu književnost tada je bila opoziciono leglo u gnezdu nekrofilnog režima Slobodana Miloševića.
Profesor koji je najviše uticao na Vas?
Nikola Milošević. Povremeno sam dobijao želju da ga zaustavim na hodniku i poljubim. Mislio sam tada da treba ljubiti pametne.
.
Roman velikog pisca koji Vas je ostavio ravnodušnim?
Derviš i smrt.
.
Ko je najbolji pisac iz Zrenjanina?
Ne znam. Nisam razmišljao o regionalnim pripadnostima pisaca i spisateljki.
Kako tumačite „Čoveka koji je jeo smrt“?
Kao Pekićevo drugo najbolje delo. Prvo je Zlatno runo, roman sa hiljadu nedostataka i kvalitetom da je najbolji komički roman u srpskoj književnosti.
Čemu se Platon smejao?
Tome što je na teorijski način zajebavao pisce.
U čemu je tajna teorije smeha?
U tome što nema blage, već zaumne veze sa smehom.
Da li previše teorije više zbunjuje pisce, teoretičare ili čitaoce?
Ne. Pisci ne treba da čitaju teoretičare, a sve više mislim ni teoretičari pisce. U svakom slučaju, svi treba manje da čitaju.
Šta su osnovne mane savremene književne kritike?
To što se bavi knjigama koje su u 90% slučajeva loše. A i o tom lošem, piše se uglavnom dobro, tj. pozitivno.
Da li surevnjivost među kritičarima liči na surevnjivost među piscima?
Ne primećujem baš neku surevnjivost među kritičarima. Niti sukobe, iliti polemike. Kada ste čuli da su se dva kritičara potukla u kafani? Ili dve kritičarke, što bi po društvenu važnost književnosti bilo još korisnije.
.
Kako doživljavate Tadićev stih: Ubice se sunčaju na plaži?
Kao stanje stvari. Pravdom se ne bavim.
.
Kako istaći manjinu dobrih knjiga?
Pisati retko, i voditi psa sa sobom.
Da li ste gledali „Notingem forest“?
Ne njihovu momčad, samo stadion. U Notingemu sam se dva meseca družio isključivo sa ženama, u knjigama.
Šta ne želite da upoznate?
Ponovni ponor posle kraja velike ljubavi. Rad srca u prazno.
.
Stih koji Vam često pada na pamet?
„Mogao sam da budem dobar sin“ (Partibrejkers).
Po čemu želite da Vas pamte?
Po tome što sam nekad nekom uspevao da izmamim osmeh.
.
.
Ragovarao Enes Halilović
