.
.
Vatra slova
.
Federiko, ja gorim.
Ovo je peron vatrene zmije
ili delirijum luka?
Zdravlje u mom salonu
na sedmom spratu mora
nazdravlja snazi bola.
Silovita bolesti, čašćavam te maskaraom.
Ti imala si sina
i ja imala sam sina,
ali mi ga pojedoše slova.
Evo kroz celi eon jedem ih
i
rodiću totem.
Gorim ja, Federiko
i vatra vraćena kući nije više nomad,
nego car na putu.
.
.
Venconoša
– prototip –
.
Mogao je golim rukama izgraditi katedralu.
Mogao je psotati plan akademije.
Mogao je namaknuti svetu konopac
i vući ga kroz napuštena sela.
Kako može poezija da je ruža vetrova?
Kako može ruža da je poezija vetrova?
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
Ne znam. Muž me moj bije svakog dana sve više.
Gazdarica me zadržava svake noći, sve kasnije
Bog me guta svakog časa sve dublje.
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
Mogao je da ne napiše ni stiha ni za četvrt veka.
Mogao je da preokrene pamet tuđoj verenici.
Mogao je da iščupa biljku iz botaničke bašte
i presadi je u svoju kadu.
Imaš li čistu kožu za poljubac među tim modricama?
Imaš li nokat bez crnog ispod njega za milovanje?
Čiji su vetrovi, ženo, čiji su vetrovi?
.
.
Lettre
.
Kad ću proučavati semiotiku?
Kad ću biti intertekstualna?
Kad ću moći da primenim postmodernizam
na makedonske priče,
a u svetskim
kad ću biti komparativna
kao moja s tvojom garsonjerom,
kao moja s tvojom posteljinom?
Tvoja te lejdi, prijatelju, neće čekati dugo,
vidiš i sam da od princeza ostaje samo legenda.
Tvoja su deca, pesniče, još uvek gladna
iako ti je pripala književna nagrada.
Ljubiću te tuđincu sve dok znam moj jezik.
Tuđincu ljubiću te sve dok znaš svoj jezik.
Kad li ću listati teoriju književnosti?
Kad li ću pocrtavati metodologiju?
Vodimo ljubav samo u literaturi
najslađe spavamo u lingvistici
naš život je in media res – poezija.
Prema mišljenju književnosti, da, ali to nije važno,
ali prema zakonima nauke o književnosti
s tobom nikada, nikada neću postati besmrtna.
.
.
Meta-vešanje na meta-lipi
.
Ovog sam se jutra obesila na staroj lipi.
Visim iznad svih zemljišta, iznad svakog tla
kao ravnodenvica.
Ostade neplaćena stanrina zemna.
Pasoš, u prirodu, identitet nema.
Pod ovim drvetom život mi miriše
na antikvarnicu.
On će me čekati sa kupljenim biletima
za večerašnju pozorišnu predstavu.
Potom će me na večeru odvesti.
Ali po restoranima ne služe hranu
od polena i mleča, ljubavi moja, jer je juni
a u junu su Zadušnice, a Zadušnice su
pomen svim neuskrslim lipama.
Ljubav tri pomorandže je deja vu.
Kćerka mog pesnika danas puni
sto i devet godina. U mom malom Parizu
najveća umetnost jeste da se ne probudiš gladan.
Diktator je mrtav, narod je nesrećan.
Pa neka tada bude praznik ovaj dan
kad visim na lipi kao budala
što bi se kazalo meta-vešanje
da bih razumela noge što se nožekaju
iznad velike zemlje, da bih razumela vrat
u omči velikog neba, i lepo mi je
što mogu da povežem metafiziku
s jednom drevnom iskonskom i iskusnom lipom
i samo me jedna stvar brine:
Tamo gde treba da padnem sa vešala
(ni zbog čega drugog nego samo da kažem ovu pesmu)
da li će me neko s čajem od lipe dočekati
i da li, da li će biti skuvan
vodom iz makedonske reke?
.
.
Poema početka
.
Uplašio se Brodski, prestravio se da ga ne strefi
neka bomba, lubenica ili urokljivo oko neke struške cure,
a tada još uvek nismo imali elektronsku poštu
da bi me upitao još u predmetu: ima li rata u Makedoniji?
I nije došao. A u toku tih četiri dana, kažu
krečili su Univerzitet u Mičigenu,
kod kuće, pak, žena koja čisti, Bosanka Sevda
prosula je varikinu u dnevnoj i sve je zasmredelo.
Otvrorio je Brodski prozor i izašao u noć,
ali gde da ode dok mu se stan provetravam, dok mu
ne okreče Kabinet za književnost. Četiti dana
lutao je Brodski Mičigenom, išao od crkve do crkve
(a kad bi bio tužan, kažu, ulazio je samo u pravoslavne)
i jedared nalete na makednosku crkvicu koju je deda Ilija
podigao za dušu svojoj majci, Petkani iz Struge,
baš se tada služilo Večernje, a dva su pojca pojala
na makedonskom: Bogorodice Devo, raduj se blagorodna Marijo.
Slušao je Brodski a dlanovi su mu se znojili uz pantalone
kad god bi došao red da se prekrsti, zagrcnuo bi se
kao da pliva u vodama iz Knjige Postanja,
Majka Božja videla je kako su rasplakala kragna,
potom, jedna baka prišla mu je sa kuvanim žitom
i rekla mu: „Uzmi, sine, ovo je za dušu svekrve moje Petkane iz Struge
Bog da joj prosti dušu, podigla mi je decu.“
Brodski se tada maši za zadnji džep i izvadio pismo
o Zlatnom vencu poezije za ’91. A baka ga je
samo nutkala: „Probaj, sine, probaj žito
mnogo si mi bled nemoj neku bolest da navučeš, a za vence
– sakloni me bože, rano je to za tebe! Prvo je red na nas stare!“
Jer je Brodski i plakao, grcao je i zagrcavao se
a u ponedeljak, kad su otvorili Univerzitet
studentima književnosti ovu temu za pisanej eseja zadao je:
„Koliko posto čovek živi kad živi,
a koliko posto umire kad umire?“
I puna dva čas čitao je i prepročitavao
„Poemu kraja“ Marine Cvetajeve.
.
.
………………………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
