Poetični revolucionar

Aleksandar Dunđerin, rođen 1974. godine u Novom Sadu, gde je završio Studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Živeo je i radio u Novom Sadu, Beogradu i u više gradova u Poljskoj. Poslednjih deset godina živi i stvara u Кosovskoj Mitrovici, gde zajedno sa suprugom Miljanom vodi Кulturni centar „Akvarijus“. Autor više stotina studija, eseja, kritika, članaka, prikaza, piblicističkih radova, priča i pesama objavljenih u mnogim domaćim i inostranim zbornicima, umetničkoj periodici, nedeljnicima, dnevnim listovima i portalima. Bio je urednik u više dnevnih listova, nedeljnika i književnih i umetničkih časopisa. Član uređivačkih odbora i žirija mnogobrojnih festivala, edicija knjiga, književnih nagrada. Objavio, između ostalog, knjigu umetničke proze (U napukloj ljusci, 2002), dramu Beg od ničega (2004), knjigu pesama (Promeniti naslov, 2024), knjigu eseja i kritika (Demoni odlaze I, 2014), knjigu razgovora i polemika (Demoni odlaze II, 2014). Autor antologije Neodoljiva teškoća postojanja. Srpska književnost na Кosovu 2000-2020 (2021). Priređivač više desetina knjiga.

Šta je to reč?

Na početku beše reč, ali je na završetku progutaše slika.

Ili, ipak, i na početku i na kraju jeste logos. Ali – šta je logos?

I reči su neprevodive. One lepe, snažne, neponovljive, originalne, suštinske. Zato Momčilo Nastasijević nije svetski, nego (samo) srpski pesnik. Reči su često nepristupačne i onima koji znaju jezik. Zato Nastasijević nije ni najveći srpski pesnik, već samo značajan pesnik jednog razdoblja.

Reč nas je, kroz istoriju, češće razdvajala jedne od drugih, nego što je nas, različite, spajala i zbližavala. Zato muzika i slika imaju veći kapacitet. Da nas ujedine.

Smrt reči je nastupila odavno. Svoje prve seminarske radove na fakultetu pisao sam na pisaćoj mašini. I tada sam bio mnogo brižljiviji prema svakoj otkucanoj reči. Svaka greška, značila je vaditi papir iz pisaće mašine i zgužvati ga, pa sve iz početka. Danas pišem na kompjuteru. I mnogo manje poštujem napisanu reč i rečenicu. Jer lako ću je, za nekoliko sekundi, obrisati, izmeniti. Elektronski papir (Word) zamenio je klasičan papir. Individualnu kreaciju zamenio je GPT. Veštačka inteligencija često je kreativnija od pesnika.

Ipak, ima i nečeg dobrog u tome što su reči izgubile moć. I kada su prejake, više nikoga ne mogu da ubiju.

O priči i pripovedanju?

Sve je priča. Sve može da bude pripovedanje. Odgovor na ovo pitanje pružiće, nadam se, ostatak intervjua.

Vaše ime

Aleksandar. Dopada mi se to ime. Ne znam ko mi ga je dao, ali da sam birao ne bih izabrao bolje, pristojnije. Lepo mi stoji to ime, volim da ga čujem. Radujem se kada me neko oslovi punim imenom: Aleksandar.

Prva reč koju ste izgovorili?

Jednom prilikom, kada se šira porodica okupila povodom nekog praznika, bio sam tada srednjoškolac, poveo se razgovor za stolom o tome koju sam reč prvu izustio. Majka je tvrdila da je to bila reč ma-ma, otac da sam prvo rekao ta-ta, a baba se prisećala da je to bilo ba-ba. Čak je i tetka imala svoju verziju gde sam, dok me je cupkala na krilu, izgovarao, nežno, te-ta.

Deca, dok još nisu svesna, izgovaraju imena svojih bližnjih, jer je bližnjima stalo da ih prvo nauče tim rečima. Verovatno sam i ja, kao papagaj, ponavljao ma-ma, ta-ta, ba-ba, te-ta. Da su od mene tražili da ponovim reč umetnost, verovatno bi to bila prva reč koju sam izgovorio.

Vaše prve igračke?

Plišani medved je bio prva igračka. Posle je dugo bio smešten, kao dekorativni detalj, na krevetu u dnevnoj sobi. Nije imao jedno uho. Pričali su mi da sam ga odgrizao. I ograda od kreveca u kojem sam spavao bila je izgrižena. Očito sam bio besna, nervozna, nemirna beba.

Vaše igre?

Prvih igara koje se sećam bile su sa mojim dedom. Igrali smo se kaubojaca i indijanaca, partizana i nemaca, sa plastičnim figurama. One su pucale jedne na druge, ubijale jedne druge. Njihovu smrt primao sam ravnodušno.

Igrao sam se i sa svojom sestrom od tetke. Palo nam je na pamet da peglu stavimo gore na odškrinuta vrata, pa kada deda uđe u sobu, da pegla padne na njegovu glavu. Zamišljali smo da je on Tom, a nas dvoje Džeri i Mrvica. I da je stvarnost crtani film. Pozvali smo ga. Krenuo je ka sobi. Srećom, u poslednji čas deda je prozreo našu nameru, tragedija je izbegnuta. Bio sam, očito, i bezobrazno, bezobzirno, i glupo dete.

Kao dete želeli ste da postanete?

Kada sam se vozio gradskim autobusom, maštao sam da budem šofer, kada bismo putovali vozom zamišljao sebe kao mašinovođu. U bioskopu, režirao sam neki svoj film. Jednom prilikom, na zaprepašćenje roditelja, izjavio sam da bih voleo da budem đubretarac, tako smo zvali ljude koji skupljaju smeće. Bio mi je fascinatan taj kamion i ljudi koji utovaraju đubre u njega.

Nisam postao ništa od toga. Završio sam studije književnosti. Nisam profesor srpskog jezika. Još uvek ne znam šta ću postati i čime ću se baviti. I dalje tragam.

Prvo slovo koje ste naučili?

Ne znam, čini mi se da sam više slova naučio odjednom. Šta bi mi značilo samo jedno slovo, bez ostalih slova koje ga okružuju? Tako nikad ne bih naučio da čitam. A naučio sam i pre nego što sam pošao u školu. Učiteljica me stalno opominjala da brzo čitam, i da ne razdvajam prilikom čitanja reči na slogove. Ne čita se; sunce sija, nego – sun-ce si-ja.

Šta Vas je rastuživalo?

Pamtim svinjokolj kod moga dede (sa majčine strane).

Majka, otac i ja dolazili bismo u selo Kisač iz jutra. Rođaci stoje u dvorištu već pocrveneli u licu od jutarnjeg mraza i rakije kojom bi raspirivali razgovor. Deda bi istresao pola litre lozovače i otišao u sobu.

Da odrema sat-dva.

Dedin odlazak bio je znak da svinjokolj počinje. Ujak otvara svinjac i odabrano svinjče tera napolje. Ono skviči, puno snage, juri, bez određenog cilja, po dvorištu, a onda, kada se umori, prilazi gomili i uz promuklo cičanje dozvoljava da ga ona svali i klekne na nju. Prilazi ujak, držeći u šakama veliki nož, i počinje da vrlja njime po groniku svinje sve dok njeno grgoljenje, uz potok krvi, ne bi zamenila tišina, praćena sa još po kojim trzajem prednjih i zadnjih nogu životinje, koju će za tili čas zaglušiti polupijani uzvici rođaka.

Gledam tu sliku samrtnog ropca životinje kojoj drška od noža viri iz gronika kroz koji šiklja crvenkasto-crnkasti gusti mlaz, i u isto vreme slušam graju izazvanu podvriskivanjem i smehom rođaka. I ja se smejem. Osećam neku napetost, važnost, rastuće zadovoljstvo koje obuzima čoveka posle uspešno obavljenog posla. A moja sestra plače, žao joj je, vrišti. Baba je grli i peva joj pesmicu.

Kad su svinju zaklali

Svi su za njom plakali

A kad su je pojeli

Svi su bili veseli.

Da, to je definitivno najjači utisak iz detinjstva. On me je inspirisao da napišem prvu umetničku priču.

Otac

Otac je slobodno vreme provodio gledajući utakmice. Odlazio je na mečeve svih selekcija, i muških i ženskih, Sportskog društva Vojvodina. Pratio ih je i na gostovanjima. Često bi i mene vodio sa sobom. Voleo je Vojvodinu, i to iskazivao privrženošću klubovima koji su nosili to ime. To je nasledio od oca, mog dede. Kada su fudbaleri novosadske Vojvodine 1989. godine osvojili titulu prvaka ondašnje Jugoslavije, deda je rekao “E, kada sam to doživeo, sada mogu i da umrem.” I zaista je, ubrzo posle toga, umro.

Od oca sam nasledio skoro četiri hiljade knjiga koje su i danas deo porodične biblioteke u Novom Sadu. Srećom, taj stan, gde i danas živi moja majka, u staroj je zgradi, plafoni su visoki preko tri metra, pa smo mogli da naručimo da nam izrade police kako bi svaka knjiga imala svoj prostor. Police se protežu se od poda do plafona i zauzimaju sve zidove najveće sobe.

Te knjige, čiji su autori iz raznih delova sveta, odaju mi oca i kao kosmoplitu, i predstavljaju oštar kontrast njegovom lokalpatriotizmu.

Svaka od tih knjiga sadrži pečat na kojem piše njegovo ime i prezime. Kada je umirao, doneo sam mu još nekoliko stotina knjiga koje sam u međuvremenu nabavio, i onda smo zajedno udarali pečate i na njih. Sve knjige koje posedujem u Novom Sadu imaju taj pečat: Đorđe Dunđerin.

Društvo u detinjstvu?

Bila su to deca iz zgrade. Sestra od tetke, Slađana. Deda, Paja. Ali, oduvek sam voleo da se družim i sam sa sobom. Jedinac sam.

Prvi bicikl?

Bicikl sam naučio da vozim u Kisaču, kod babe i dede. Bio je to stari, klasični, veliki bicikl. Jurio sam biciklom po selu, po njivama. Posle sam ih vozio razne po Novom Sadu. Novi Sad kao nijedan grad ima savršenu mrežu biciklističkih staza. I sve je ravno. U Mitrovici ne vozim bicikl. Grbava je i nebezbedna za bicikliste. I za pešake.

Šta je bilo najteže u školi?

U petom razredu osnovne škole, kada su nam učiteljicu zamenili nastavnici, na času odeljenske zajednice, razredni je, prilikom upoznavanja, tražio od nas da predstavimo i roditelje i navedemo njihova zanimanja. Rekao sam da mi je otac fizički radnik. Učionicom se razlegao odvratan smeh mojih drugova i drugarica. Bio sam postiđen. Išao sam u novosadsku oglednu osnovnu školu koju su pohađala deca uglavnom iz dobrostojećih porodica, deca političkih rukovodilaca, univerzitetskih profesora. Bilo je to vreme socijalističke Jugoslavije.

Kada sam, po povratku kući, to ispričao majci, snužden što mi je otac fizički radnik, ona me je prekorila – trebalo je da kažeš da ti je otac trgovac. Tada sam shvatio šta znači “plemenita laž”. Kasnije sam razumeo i šta znači “crvena buržoazija”.

Učiteljica?

Perka Lazić. Pamtim njene suze tog dana kada je umro Josip Broz Tito. Tako je jako i iskreno plakala, da smo i svi mi plakali. Ne zbog Tita, već zbog nje. Tito je bio apstrakcija, a Perka Lazić naša učiteljica, žena od krvi i mesa.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Čitavog života pišem ljubavna pisma. I kao srednjoškolac, i kao student, to sam činio. I nekad, i sad, isključivo olovkom, na papiru. Pažljivo odabranom. I tada je to bilo demode. Još u filmu Gorana Markovića “Već viđeno”. Najčešće sam se i ja osećao kao Mustafa Nadarević.

Prva osoba koja se oduševila mojim ljubavnim pismom bila je Miljana. Nekoliko godina posle toga venčali smo se. I danas iznenadim suprugu pisamcetom koje joj ostavim na stolu. I obožavam, takođe, da budem iznenađen.

Sećate li se prve ljubavi?

Prvu ljubav poklonio sam demonskoj devojci. Bila je femme fatale. Bezobzirna zavodnica. Lola. Kao da je imala kap španske krvi, iako je bila Srpkinja.

To jeste bilo prvo pravo erotsko iskustvo, mešavina emocija, strasti, fantazije, uobrazilje, seksualnosti. Iako nikada nisam sa njom ostvario ni emotivnu vezu, niti seksualni odnos. Odnos sa njom bio je metatekstualna svest i mašta. Taj eros, kao odgođeno uživanje, neuporedivo je moćniji od polnog nagona. Nju nisam hteo, nju sam želeo, uz mnoštvo iluzija, fantazija, simboličkih zamena. Uz mnoštvo bežanja i potera, prerušavanja i raskrinkavanja.

Ta moja prva Lola, postojala je, očito, da bih spoznao kako erotika živi od odgađanja polnog čina, od igre zbližavanja-udaljavanja. Na kraju te igre (vrlo retko, nekim ljudima – nikad, a meni, eto, jednom u životu) nastaje osećaj apsolutne predodređenosti jednog bića za drugo, nerazdeljivosti nad kojom nema vlast čak ni smrt.

No, sve to osećam tek odnedavno, od kada uživam u ljubavi sa Miljanom, a umem da objasnim tek nakon čitanja Filozofije tela Mihaila Epštejna. Tada, zbog neuzvraćene ljubavi, bio sam očajan, postiđen, razočaran, besan, izmožden, pun gneva i mržnje.

Nikada više nisam video tu devojku. Niti želim.

Vaš nadimak iz škole?

U porodici su mi dali nadimak Šaca, a od milja me zvali i Šacika. Mislim da je to baba učinila. Nisam voleo taj nadimak. Poticao je od mađarske verzije imena Aleksandar, Šandor. Nemam ništa protiv Mađara, dete sam iz mešanog braka, otac Srbin, majka Slovakinja. Ali, naprosto, nemam mađarske krvi, pa zašto onda takav nadimak. Posle istrajne borbe, nekako sam uspeo da nateram okolinu da me, ako već neće punim imenom, oslovljavaju sa Aca.

Danas razumem potrebu mojih bližnjih da mi daju taj nadimak. Ne počinje slučajno Crnjanski Drugu knjigu Seoba rečima: “Bilo jednom jedno kraljevstvo u srcu Evrope…” Duh tog kraljevstva živi i danas u Vojvodini, među svim narodima. Živeo je i u mojoj porodici. Iako je pradeda bio žrtva Novosadske racije, bačen pod led.

Šta ste čuli o Vašim precima?

Nemam pretke.

Moj deda, sa očeve strane, jednog dana, nakon 1945. godine, promenio je prezime iz Dunđerski u Dunđerin. Nikada nisam saznao zašto je to učinio. Ne verujem da je razlog bio pritisak komunista (iako su Dunđerski bili omražena porodica posle Drugog svetskog rata), jer deda nije želeo da se učlani u Komunističku partiju. U Kraljevini je bio na dobrom položaju u Banovini, tako da bi verovatno postao deo rukovodećeg tima pokrajinske službe za zapošljavanje, samo da je pristupio partiji. Kasnije su mi govorili da je deda bio lud, i da je doveo porodicu do ruba propasti, zbog tvrdoglavosti i odanosti kralju. Ako je sve već tako bilo, kao što se pričalo, zašto bi se odrekao prezimena?

Nisam to istraživao, dopalo mi se izmenjeno prezime. Retko je. Postoje samo dva Dunđerina u srpskoj kulturi – Miljana i ja. A tako će i ostati.

Nemamo potomke.

Rodni grad?

Rođen sam, najpre, u Novom Sadu. Tamo sam spoznao egzistencijalni udes.

Drugi put rođen sam na Kosovu. Tamo sam video Boga.

Gde je otišla Vaša prva plata?

Ne sećam se. Ne sećam se ni gde je otišla plata od pre mesec dana. Novac ne volim. Zato ga stalno imam, pa nemam.

More?

Dubrovnik. Maturska ekskurzija. Pijančenja. Na plaži, mamuran, izgubio sam svest, pao, udario glavom o stenu. Ostatak sam proveo u bolnici, da mi zašiju glavu. Propustio sam tuče mojih vršnjaka, Srba i Hrvata. Kada smo se vratili u Novi Sad, Jugoslavija se raspala.

Da ste u prilici, šta biste pitali Miloša Crnjanskog?

Zašto ti je, čoveče, toliko stalo do nagrada i društvenog priznanja. Zar je moguće da nisi uživao u poziciji stranca, svugde bez egzila, u položaju trostrukog autsajdera – literarnog, društvenog, egzistencijalnog?

Smeta mi to kod Crnjanskog, a smatram ga našim najvećim umetnikom u književnosti. Ta njegova ogorčenost. Zašto si ogorčen ako si odabrao da budeš umetnik i da ne budeš oportunista. Ako si već svestan svoje veličine i značaja. Onda zaista nije važno šta o tebi misle i da li te ignorišu kolege, koje su, upravo zato što su bili oportunisti, stekli društvene privilegije… i moć da sa svojim saborcima, dok je sveta i veka, obitavaju kao neprolazne veličine u istoriji nacionalne književnosti.

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Nisam siguran da razumem u potpunosti ovo pitanje, niti da imam smislen odgovor. Zato ću pomoć zatražiti od veštačke inteligencije.

GPT kaže:

“U drevnim stihovima, tišina nosi mudrost. Reči postaju svetlost, a misli krvlju utisnute. U tom vinu vremena, otkrivamo tajne života, smrti, postojanja. U svakoj reči odjekuje pesma prirode. Tako su ispevani heroji, bogovi i ljudi. Njihova borba, njihov pad, njihova slava. To su svetli tragovi na stazi po kojoj i mi danas kročimo. Priroda je bila njihov učitelj. Svitanje je nosilo mudrost, sumrak istinu. Drevni pesnici su u stihu hvatali tkanje sveta, učili nas o ravnoteži, o tome da postojimo. Mudrost o smrti, ali i o ljubavi, svuda je prisutna u pesmama koje ne prestaju da žive. Ljubav, borba, gubitak i pronalaženje – to su lekcije koje nas uče da ne zaboravimo. Njihove stihove nosimo u srcima, kao kamenje u reci, verne i stalne. Mojih predaka glasovi u vetru odzvanjaju, učeći da nas jedino svakodnevne borbe čine stvarnima. I tako, od drevnih pesnika uzimamo snagu, da hodamo kroz svet, sa hrabrošću u duši.”

Ne znam da li je to adekvatan odgovor, i da li će zadovoljiti čitaoce, ali ja ne bih umeo bolje.

Miljković ili Pavlović?

(N)I Miljković (n)i Pavlović. Gubim se u prezasićenoj metaforičnosti prostora kojeg obliku Vatra i Ništa. Stanje srca i patetika duše više mi prijaju. A i kod Miljkovića i kod Pavlovića previše je uma, erudicije, mišljenja, filozofskih termina.

Ipak, Branko Miljković je pokazao kako i umetnike ubijaju, zar ne, dok je Miodrag Pavlović Antologijom srpskog pesništva postavio temelje naše književne aksiologije. Više su ovi momenti uticali na moje shvatanje života, sveta, literature, umetnosti, estetike, nego njihov pesnički rad.

Borhes ili Čehov?

Čehov. Jedina prava i istinska revolucija u drami, tektonski poremećaj. Sve što je nastalo u evropskoj dramskoj književnosti i teatru u poslednjih sto godina nezamislivo je bez Čehova. Čehovljeve reči, slike i beline između redova izviru iz tolikih budžaka, predela, ljudi, tu, odmah pored nas.

Borhes je teorija, Čehov je umetnost, nepojmljiva i neizreciva, i nakon tolikih čitanja, tumačenja, izvedenih predstava, rediteljskih postupaka.

Borhes je biblioteka, Čehov je život. Da bi razumeli Borhesa moramo čitati, da bi spoznali Čehova moramo živeti.

Više mi prija življenje nego čitanje.

Poezija ili proza?

Ukoliko proza u sebi sadrži više poezije, utoliko je više umetnička a manje politička. Poezija smanjuje stepen manipulativnosti koje pripovedanje u sebi, kao takvo, uvek sadrži. Proza je potrebna da se istina o svetu i životu jasno iskaže, a poezija da tu istinu donekle zamagli.

Dakle, i poezija i proza; i u poeziji, i u prozi.

I, naravno, reč u korelaciji sa nečim drugim, netekstualnim. Štafelajno slikarstvo je mrtvo. Mrtvi su i klasični načini predstavljanja stihova ili proze u knjigama. Samo tekst nije dovoljan. To je sve već kulturna baština, savremena književnost traži drugačije forme i načine predstavljanja. Traži pomoć drugih vidova (umetničkog) izražavanja. Ako je ne pronađe – anahrona je, arhaična, dosadna, nepotrebna.

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Najugodniji su trenuci u noći, pred spavanje, kada si još uvek budan, ali toneš, lagano, u san. I oni, jutarnji, kada se budiš, jednako polako, još uvek proživljavajući nedavni san. Kada ti trenuci potraju, nastaje najlepši užitak, kada se naglo prekinu, nastaje najautentičnija umetnost.

Retko uspevam da misli, slike i reči koje tada kuljaju u meni, a znam da su jedino one prave, istinske, suštinske, pretočim u umetnost. Samo onda kada imam volju da taj užitak naglo prekinem, i zabeležim ga.

Ali, to se zaista retko, veoma retko dogodi. Uglavnom ne prekidam ugodnost.

Zašto se ljudi zaklinju?

Zaklinjemo se državi, naciji, ocu, majci, životnom partneru, Bogu. Zaklinjemo se u život, ljubav, dete. Zaklinjemo se u crkvi, sudnici, parlamentu.

Ali, zakletva nije nešto što je imanentno ljudskoj prirodi. Izuzetno mali broj pojedinaca jeste u stanju da zakletvu održi.

Svedok na sudu se zaklinje da će govoriti istinu. A ogromna većina – laže. Predsednik, premijer, ministri se zaklinju da će poštovati Ustav i zakone, a krše ih svakodnevno, bezbroj puta.

Zakletva je postala samo puka društvena forma, oslobođena smisla i značenja, prazan gest.

I, da, zaista, zašto se onda ljudi zaklinju?

Ionako im niko ne veruje.

A zašto proklinju?

Kletva je već prirodnija ljudskom biću. Opaka je i jaka. To je iskonska potreba čoveka da povredi, naudi, učini zlo.

Proklinjemo jer nismo zadovoljni životom, svetom, okolinom, ljudima. Lakše nam je tako. Odušimo se.

Ako je zakletva izraz licemerja, kletva je mera iskrenosti.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Država je skup miliona zakona i propisa.

Makijaveli je smatrao da je čovek po prirodi zao, te je država garant njegove bezbednosti. Tomas Hobs je takođe video državu kao jedini garant obuzdavanja ljudi. Čak i Monteskje, koji zagovara ideju o srećnom pojedincu, ne želi da vlast preda narodu. Svako društvo je rezultat pristanka, društvenog ugovora. Država se i zasniva, kako je pisao Ruso, na pristanku pojedinca, koji, nakon pristanka, mora da se podredi “opštoj volji”, pokori zajednici.

Sve su to filozofi koji su zaslužni za intelektualnu revoluciju i čije su ideje utkane u srž Američke revolucije, i kasnije, svih država sveta.

Ipak, ljudi, narodi, nisu postali srećniji, milioni zakona i propisa, samo su mrtvo slovo na papiru, društvo nije ni pravednije, ni smislenije, ni bezbednije, prosvetiteljske ideje ne funkcionišu u praksi.

Ogromna većina država sveta, zatrpana milionima zakona i propisa u teoriji, u praksi praktično je prestala da postoji, barem kada je reč o suverenitetu i nezavisnosti.

Vreme je da nove generacije stanovnika planete zemlje zahtevaju novi društveni ugovor.

Vreme je za nove ideje i nove filozofe, koji će taj ugovor sastaviti. Na nekim novim principima.

Kome verujete?

Jedino Bogu. Zato živim, trpim, padam, podnosim, idem dalje.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Miljana je slikarka. Okružen sam slikama njenih iskeženih svetaca, izduženih, nepomičnih, nacrtanih na našem usudu, njenih kosovki devojki, seljanki, demonima svetitelja u nestajanju. Te slike me plaše, i inspirišu.

Novi Sad

Novi Sad je grad u kojem je, u protoku vremena, srednjoevropska monotonija zaledila balkansku vrelinu, ali i mesto koje se još uvek nalazi na raskrsnici svetova, nepomirljivih suprotnosti koje na čudesan način koegzistiraju.

Ciklus “Moja Vojvodina”, objavljen u knjizi pesama Promeniti naslov, sadrži sve ono što mislim, osećam, vidim u Novom Sadu. Nikada nisam ružnije, dakle lepše, opisao zavičaj, nego u toj knjizi. Ne želim da se ponavljam. Želim da ostanem zagonetan.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Kada sam raskinuo sa zabludama da moram biti srećan, uspešan i voljen, pronašao sam zadovoljstvo, mir i ljubav. Trenutno uživam u životu. Ili sam i dalje u zabludi?

Začin?

Biber. Volim da zabiberim svaku hranu. I život. Svačiji.

Kulturni centar “Akvarijus” u nekoliko reči

Mitrovica nikada nije imala privatni kulturni centar. Zahvaljujući ludilu Miljane, pa i mojoj donekle, on postoji već deset godina. To je revolucija. Umetnošću uznemiriti, provocirati i nervirati napaćeni narod na Kosovu.

Mnogi bližnji misle da smo s uma sišli kada smo otvorili umetnički centar u Mitrovici. Ali, to jeste paradoks, nikada u životu nisam osetio toliku slobodu kao ovih deset godina u “Akvarijusu”. A još veći paradoks je što takav utisak imaju i brojni umetnici iz sveta koji borave u našoj Umetničkoj rezidenciji.

Za mene “Akvarijus” je oaza smisla i sigurnosti, mesto gde se do mile volje, uz cigaretu i pivo, može kritički promišljati stvarnost.

U Novom Sadu i u Beogradu to je nemoguće. Na Kosovu je sve moguće.

Vaši strahovi?

Strah od visine. Zato verovatno nikada neću videti Kinu ili Ameriku, a želeo bih. Tri do četiri sata leta avionom, moj je rekord. Po Evropi uglavnom putujem drumskim saobraćajem ili železnicom.

U poslednje vreme pojavio se i strah da će moja supruga umreti pre mene. I strah da je taj strah posledica ogromne sebičnosti, greha koji nikako da ispovedim kao greh. A, eto, svestan sam ga.

Čega se stidite?

Stidim se ovog intervjua. Svake napisane pesme, priče, eseja, objavljene knjige. Sebe, što imam potrebu da se ogolim, budem iskren do srži, do nepristojnosti. Stidim se što javno govorim o stidu koji osećam.

Praštate li?

Pokušavam da praštam. Pre svega neprijateljima. To je velika unutrašnja borba. Ishod je neizvestan.

Tražite li da Vam se prašta?

Ne tražim, molim. Molim za oproštaj one koje sam bilo čime uvredio ili povredio, ili im bilo kakvo zlo, svesno ili nesvesno, učinio.

A mnogo je u životu bilo takvih. Plašim se da ih pobrojim.

Šta je najlakše u životu?

Trošiti novac. Svejedno da li je lako ili teško zarađen.

Šta je najteže?

Teško je biti i ostati slobodan. Teško je pronaći put od slobode ka ljubavi, još teže ostati na tom putu. Najteže je u drugom čoveku prepoznati Božji lik.

Čime se ponosite?

Pokušavam da se ne ponosim. Ipak je to greh.

A kada se prepustim grehu, ponosim se činjenicom što sam ostao sam u srpskoj književnosti. Jedino tako mogu da shvatim da li je čovečanstvu potrebna moja umetnost.

Ko Vas je razočarao?

U mladosti sam bio razočaran u sve i svašta. Vremenom, shvatio sam da su u pravu bili filozofi, zagovornici antropološkog pesimizma. Od tada više nisam razočaran ni u koga. I niko ne može da me razočara.

Koga ste Vi razočarali?

Mnogi su rekli da sam ih razočarao. Neki s pravom, neki, možda, ne. Mnogi ćute, a znam da su razočarani.

Otac je bio razočaran što sam, još kao mladić, napustio dom da bih živeo u Beogradu, pa u Poljskoj. Bili smo u svađi, pomirili smo se, nasmejani i zagrljeni, na njegovoj samrti. Nadam se da nije razočaran umro.

Majka je razočarana jer je sama, retko je posećujem, ne čujemo se, prođe i nedelju dana. Nadam se da će biti vremena da ne dozvolim da razočarana umre. Ne znam kako. Ona ne želi na Kosovo, ja ne želim u Novi Sad.

Čemu uvek dajete prednost?

Ljubavi. Ljubav iznad svega. Bez obzira na posledice. Jer ljubav je alogična.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Nikada nisam bezbrižan. Ni lak, ni nežan. Nemir je u meni stalno. Da nije nemira ne bi bilo ni umetnosti. Ne bi bilo ni revolucije. Samo nemirni menjaju svet. A ja želim da promenim svet.

Šta dalje?

Dolazi novo doba. Čujemo bubnjeve apokalipse. Svetu je neophodna velika revolucija. Inteziteta kao što su svojevremeno imale intelektualna i industrijska revolucija koje su iznedrile Američku revoluciju.

Već dugo živimo na ruševinama tradicionalnih humanističkih vrednosti u koje uporno, iz generacije u generaciju, verujemo. Iako su nas mudri ljudi upozorili da nas je prosvetiteljstvo dovelo do koncentracionih logora.

Ne verujem preterano mladima rođenim u ovom veku, ali prepoznajem u njihovom delovanju i energiji potrebu za stvaranjem nekakvog novuma, i obazrivost da ne naprave greške svojih prethodnika.

A zaista su nam potrebne nove ideje, nova filozofska misao, novi entuzijazam. Novi, prirodni, autoriteti.

Nova umetnost. Nova funkcija umetnosti. Umetnost koja menja svet. Ova više ne dotiče nikoga.

Kvar postoji. Sistem se mora menjati.

Mi se moramo menjati.

Ili nema dalje.

To je kraj.

Razgovarala Jelena Kostić