.
.
.Postariji samac u prenatrpanoj kući
.
.
Iako sam dobro znao da u kući nema nikog osim mene, začuo sam kucanje na drvenim vratima svoje sobe. Sad se već ne sećam da li je to bilo tek što sam se ujutro probudio posle ugodnih slika iz sna ili je to bilo u odmakloj noći pre nego što ću usnuti pošto sam se načitao neke vedre knjige s pričama. Uostalom, vreme nije važno. I ja, potpuno miran, dabome, htedoh da upitam ko je tamo, a u taj trenutak, s druge strane vrata, dopre do mene glas koji mi je ličio na glas nekog ko se maločas razbuđen proteže ili pre na glas nekog ko se sanjiv suspreže da ne zevne, i zapita kao da sam ja pred vratima a ne taj drugi i nepoznati: „Ko je tamo?“
Eto, priznaću svoj kukavičluk. Ukratko, nisam znao šta da odgovorim. Tako smo ćutali, i on i ja. Najzad, znate već kako je to kad naglo progovorite posle dugog ćutanja, niste u stanju da vam glas valjano sastavi željenu reč, te sam tako, stegnutog grla, promrmljao nešto nerazgovetno, i to se pogodilo opet u časku kad je drugi, sa svoje strane, valjda naprečac poput mene odlučio da i sam nešto rekne kroz zube, a od toga je do moga uha dospelo samo muklo i nerazgovetno mrmljanje.
Na tome smo i ostali, sve do sada, ne uspevajući da provalimo slučaj, koliko god on bio jednostavan, u kojem smo podjednako zatečeni. Kuća je prenatrpana, i to ponajviše onda kad ste u njoj sami. Ako je kuća s prozorom, pogledajte kroz prozor i dozvolite pogledu da vam luta, možda ćete otkriti da predeo usred kojeg se nalazite opčinjava. I da istovremeno izaziva, preti, uveseljava, sa svim svojim raznolikim pitanjima bez trajnih rešenja.
.
.
.
.
.
