.
.
Sava Damjanov pisac, književni istoričar, esejista i univerzitetski profesor, rođen je 1956. u Novom Sadu. Kao prozaistu, književna kritika ga smatra jednim od vodećih predstavnika srpskog postmodernizma. Njegova naučna istraživanja usmerena su pre svega ka fantastičnoj književnosti, erotskim i jezičko-eksperimentalnim slojevima u tradiciji, teoriji recepcije, postmodernizmu, kao i ka komparativistici. Jedan je od osnivača međunarodnog književnog festivala „Prozefest“ (u Novom Sadu) i nagrade „Milovan Vidaković“ koja se dodeljuje za životno delo. Predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i diplomirao (1980), magistrirao (1986) i doktorirao (1996) pod mentorstvom Milorada Pavića. Prevođen na mnoge jezike, zastupljen u brojnim antologijama savremene proze. Predavao u Tibingenu, Regensburgu, Frajburgu, Berlinu, Haleu, Getingenu, Bonu, Torinu, Veneciji, Krakovu, Vroclavu, Varšavi, Gdanjsku, Lođu, Opolu, Sosnovjecu, Velikom Trnovu, Ljubljani, Skoplju, Budimpešti, Kijevu i Lavovu. Sarađuje na doktorskim studijama Univerziteta u Beogradu, Nišu, Nikšiću, Zagrebu i Lisabonu. Objavio 27 umetničkih i naučnih knjiga.
.
.
.
Prva riječ koju ste izgovorili?
.
Bio je to primalni krik u trenutku rođenja (tj.izlaska-ulaska u ovaj svet): to je ona Reč što beše na Početku!
.
Vaše prve igračke?
.
Sopstveni prsti.
.
Vaše igre?
.
Maštarije i eskapizmi svih vrsta, a u tako stvorenim paralelnim (?) stvarnostima SVE je bilo igra…
.
.
Kao dijete želeli ste da postanete?
.
Shodno prethodno rečenom, BEJAH i astronaut i ložač prekookeanskog parobroda i šofer i majstor za kućne popravke (nickname: majstor Kvariš!) i admiral i farmer na Divljem zapadu i-i-i:Svašta i NIŠTA u isti mah!
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Nisam voleo slova jer sam obožavao jezik!
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Meni su sve bajke, čak i one sa “hepiendom” bile melanholične i tužne (a tako je ostalo do dana današnjeg): Pale sam na svijetu je naslov jedne čijeg se autora ne sećam, ali nad kojom sam plakao, kao i nad Bambijem ili Devojčicom sa šibicama…
.
.
Društvo u najranijem djetinjstvu?
.
Proveo sam vrlo samotno detinjstvo, povremeno okružen brojnim sestrama puno starijim od mene – one su, u časovima dobre volje, malog Batu uključivale u svoj krug ali samo kao svojevrsnu živu igračku pod različitim identitetima. Tako je bilo sve dok u 6. godini nisam pošao u zabavište iz kojeg sam više puta bežao jer mi nedostajala prelepa sloboda Samoće.
.
.
Prvi bicikl?
.
Tricikl, tj. trotočkaš kojim sam jurcao po ogromnoj kućnoj bašti i pravio karambole.
.
.
Prva lopta?
.
Ne sećam je se, iako sam pred kraj osnovne škole strasno igrao fudbal i trenirao ga sve dok me u mlađoj juniorskoj ekipi trener nije pomerio sa mesta centarfora na poziciju centarhalfa…
.
.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
.
Prevelik nivo socijalizacije koji se očekivao od svih nas podjednako, bez obzira na individualne razlike (dakako da ovo tada – šezdesetih godina 20.veka – nisam TAKO definisao, ali sam baš TAKO doživljavao).
.
.
Učiteljica?
.
Zorica Ignjatov, moja prva učiteljica, upravo je mimoilazila gorepomenuti kliše-ali, normalno, ne u školi gde su vladala pravila i postojala masa đaka, nego van škole… Na primer, čim je videla da se istim putem posle časova vraćamo kući, pozvala me da idemo zajedno i ti razgovori sa njom tokom povratka iz škole značili su mi više od školskog gradiva!
.
.
Predjeli Vašeg djetinjstva?
.
Dvorište moje kuće, lavirintski ispunjeno biljem; okolne uličice koje su vremenom postale strogi centar Novog Sada; napuštena štala ili svinjac na granici moje i nekoliko susednih bašti (sa krova tog “objekta” posmatrao sam gradnju prvih bulevara i višespratnica na njima, osećajući se kao da sam na vrhu sveta: osećaj koji sam kao “dežavi” vratio iz podsvesti pre dve godine na vidikivcu Rokfeler-centra u Njujorku)…
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
O, da, i te kako: sećam se jednog od prvih, ostavio sam ga voljenoj u šupljini trešnjinog drveta koje je krasilo njenu baštu… stidljiv da joj lično predam ili pošaljem direktnije, ali istovremeno i bezobrazno-lukav jer je bio period zrenja trešanja koje je ona obožavala i često sam je gledao kako ih bere!
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?
.
Prethodno pomenuta danas je muzički pedagog i živi u Nemačkoj… a da sudbina voli pošalice i ponavljanja (nevešto parafraziram Borhesa?!), dokazalo se pre desetak godina kada mi je kao student na letnju školu srpskog jezika i kulture došla devojka lica gotovo identičnog njenom: ubrzo ću saznati da joj je to kći!
.
.
Vaš nadimak iz školskih dana?
.
Očito da moje ime i prezime nisu bili podatni za nadimke, tako da sam ostao lišen tog iskustva.
.
.
Da li ste bili skloni tučama?
.
U starijim razredima je to bio normalan deo đačkih fudbalskih utakmica, mada sam se par puta potukao iz čistog hira-tačnije, iz narcisoidnosti (kako bih “hrabrošću” zadivio prisutne devojčice)…
.
.
Šta ste čuli o Vašim precima?
.
O tome bih mogao napisati kratki roman jer je moja porodica držala do korena i njeni stariji članovi uvek su ponosno pričali na te teme, kao da smo neka vlastelinska ili kraljevska dinastija (čak i kada je sadržaj priča bio više no problematičan). Uostalom, u Kuli – gde su Damjanovi registrovani još krajem 18. veka- na gradskom groblju jasno se ističe ogromni monument od belog mermera: to je naša porodična grobnica, a ja ću biti prvi Damjanov koji u njoj (svojevoljno!) neće počivati jer sam prvi koji se nije rodio u tom pitoresknom vojvođanskom gradiću (gde od 1945-46. više niko iz moje porodice ni ne živi)!
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Muškarci su u mojoj porodici umirali rano (sa izuzetkom strica koji je živeo 96!), sve direktne pretke već sam nadživeo… ali sam rano detinjstvo proveo uz baku po ocu (zvali smo je “majkica”): mislim da je ona uticala na potonje formiranje moje ličnosti ne manje nego roditelji…
.
.
Slika oca?
.
Bolna. Umro je prerano, kada sam imao devet godina… Posle sam ga upoznavao i otkrivao kroz priče o njemu i shvatio da moja detinja sećanja nisu pogrešna: bio je neobičan, zanimljiv, nimalo jednostavan čovek!
.
.
Šta bi danas poželjela Vaša majka?
.
Uvek je želela da “konačno sredim svoj život” (ma šta to sve podrazumevalo i značilo) – verujem da bi opet našla neku uporišnu tačku za istu želju.
.
.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
.
Poklopila se sa izlaskom moje prve knjige, kratkog romana Istraživanje Savršenstva, pa je jasno GDE se ULILA (ili izlila?)…
.
.
Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?
.
Noć je bila MOJA, sve do pre desetak godina kada sam je spontano zamenio za jutra i prepodneva.
.
.
Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?
.
Ne, pošto sam na vreme shvatio da je književnost takođe jedan vid glume!
.
.
Da li ste poželjeli da odete?
.
Da, put Svemira, u neku misiju naseljavanja drugih planeta gde bi se naša civilizacija nužno nastavila razvijati na bitno novim postulatima…
.
.
Vaša ljeta?
.
Volim putovanja, pa sam i tzv. letnje odmore po pravilu koristio za odlazak na neka mesta i u neke predele gde ranije nisam bio.
.
.
Grad?
.
Moj rodni i sudbinom mi podareni Novi Sad. A kada je nešto suđeno, nema se tu šta još dodatno reći?!
.
.
Selo?
.
Za mene je selo nešto začudno, skoro egzotično jer su moja ruralna iskustva minimalna.
.
.
Planina?
.
Opet to, ali drukčije (što bi rekao Vuk): samo uz dodatak da sam ravničar poreklom (i genetikom)…
.
.
Pustinja?
.
Sahara…putovanje kroz nju (dvaput) i boravak (jedanput) u njenom srcu najbliži su bili mojoj žudnji za otiskivanjem ka nepoznatim svemirskim prostranstvima!
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Valjda zato da bismo mi naivniji katkad poverovali u njihovu ispravnost, a oni socijalno inteligentniji ih nonstop kršili zarad sosptvene koristi?
.
.
Kome vjerujete?
.
Sebi samom, najpre i najviše (na kraju).
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Istinu govoreći, pred svojom u ogledalu – ali ne zato što sam samoljubiv već zato što je to deo svakodnevnih rituala – umivanje, pranje zuba, češljanje, brijanje, itd.
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
KuroSava(Damjanov), koji je nekada voleo da gleda Bergmanove filmove…
.
.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
.
Fantastično, bajkoliko, plemenito: kada bih živeo još jednom, ponovio bih ih!
.
.
Začin?
.
Svaki koji se pamti, dakle: koji ima neki svoj autentično-nezaboravan ukus (a nije ih bilo malo tokom moga života)… međutim, so je ono bez čega ne bih nikako mogao na duže staze…
.
.
64?
.
Šah mi je uvek bio dosadan, iako sam ga katkad u dokolici igrao – ali taj “greh” nisam okusio sigurno već više od deset godina.
.
.
Vaši strahovi?
.
Samo jedan dubinski, arhetipski: VISINA…ali to je kao u Đavolu perverznosti E.A. Poa: što više u meni raste ontološka jeza, to me više mami. Zato često na vidikovcima ili okomitim liticama visokih brda pogledam nadole (odmah krene vrtoglavica i neki unutrašnji zov DA SE PUSTIM), zato u avionu trenutak odvajanja od zemlje doživljavam kao trenutak umiranja, zato više volim stojeće ili stone lampe nego plafonjere i lustere…
.
.
Šta čekate?
.
Nekakvog svog intimnog, podsvesnog Godoa – još nejasnijeg i apstraktnijeg od Beketovog?!
.
.
Čime se utešiti?
.
Život sam po sebi jedina je suštinska uteha i – radost!
.
.
Čega se stidite?
.
Onoga čime se potajno najviše dičim!
.
.
Praštate li?
,.
Na žalost DA, i to veoma lako…
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Shodno prethodnom…
.
.
Čime se ponosite?
.
Onim što se starinski zove OBRAZ: sačuvao sam ga, uprkos turbulentnim vremenima i životu kakav sam vodio. U TO sam sasvim siguran – a to lično osećanje je važnije od svega drugog…
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Spisak bi bio dugačak, a obrazloženje uz njega – opet jedan kratki roman…
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Verujem da sam mnoge za koje ni ne slutim, a zbog nekih za koje pouzdano znam – kajaću se zauvek!
.
.
Čemu uvijek dajete prednost?
.
Svojoj ludoj glavi…
.
.
Šta ste naučili od Vaših potomaka?
.
Mnogo šta: mislim da je privilegija mog naraštaja što više ne važi samo ono tradicionalno pravilo “stariji-pamentiji” nego i obrnuto.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Trudim se da što češće budem jer to je prava sreća (ili barem jedan od fascinantnijih oblika sreće)…
.
.
Šta dalje?
.
Kraj. The end… Barem što se književno-stvaralačkog života tiče, a to znači: Život sam po sebi – Čarolija za koju je jedan ljudski vek prekratak!
.
.
.
. . Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
.
