Priča kao mesto obnavljanja i trajanja sveta

Jovana Milovančević, rođena 8. marta 1993. godine u Кragujevcu. Odrasla u Topoli gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala i masterirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom gde trenutno pohađa doktorske akademske studije. Aktivno piše književnu kritiku. Objavila je više desetina naučnih radova, prikaza i ogleda. Priredila je Antologiju savremene srpske poezije „Poezija uživo“. Zaposlena je u Radio-televiziji Srbije.

Šta je to reč?

Beskonačna mogućnost sveta i čovekovog duha koji se opire konačnosti i u sebe učitava mnoga značenja i zvučanja.

O priči i pripovedanju?

Priča je mesto obnavljanja i trajanja sveta, prostor drugosti, živa vatra koja greje i spaljuje svaku izvesnost. Priča je svaki mogući svet u koji možemo ući.

Vaše ime?

Ime sam dobila iz šešira. Mama i tata su napisali nekoliko imena, izvlačili i oboje izvukli Jovana.

Prva reč koju ste izgovorili?

Reč iz koje su potekle sve druge: mama.

Vaše prve igračke?

Nisam imala mnogo igračaka, nisam ih naročito ni volela. Sećam se neke barbike Rade, koju sam posle ošišala, pa je postala Rade jer nisam imala kena. Uvek sam se igrala napolju po dvorištu. Najviše sa zemljom, lišćem, vodom, travom. Uvek sam volela nešto da pravim, mesim, mešam. I da merim – to mi je uvek bilo beskrajno zanimljivo.

Vaše igre?

Moj tata je radio za Srpsku književnu zadrugu. Sve knjige u čuvenom Kolu imaju one crvene ivice. Mislila sam da sve knjige moraju da budu, pa sam došla na ideju da uzmem crvenu temperu i sve ih obojim. Nije bitan stepen uspešnosti, a i to nije bila tako uobičajena igra, samo je pitanje bilo dobro mesto da ispričam ovu priču.

Igrala sam se često škole, bila sam, naravno, učiteljica. Smislila sam i svoju gramatiku, zvala se Krajnica. To je bilo kasnije. A kao mala sam uvek bila napolju, po dvorištu, livadi, šumi i na tavanu jedne pomoćne zgrade u dvorištu. Uglavnom, kao mala, gotovo ništa nisam čitala, sve je to došlo kasnije kada sam i poželela da na tom tavanu napravim svoju biblioteku.

Kao dete želeli ste da postanete?

Ne sećam se želja iz baš ranog detinjstva. Kasnije sam zamišljala da budem nastavnica srpskog u svojoj Osnovnoj školi “Karađorđe”. Razmišljala sam čak i o maloj školi u Trešnjevici. Privlačila me je i ta prodavnica na meru.

Prvo slovo koje ste naučili?

Ne sećam se koje je bilo prvo, ali znam da sam se mnogo plašila slova Ž i iz neobjašnjivog razloga ga mešala sa Č. Iz te moje gramatike bilo je i izbačeno, kao omaž detinjstvu.

Šta Vas je rastuživalo?

Jedna nebitna stvar i to što nemam starijeg brata. Dobro, i kad su visoko najlepše trešnje.

Otac?

Ako bih birala najlepšu sliku tate, to je jedno veče kada smo sedeli, gledali u mesec i dugo pričali. Kada vidim mesec, uvek pomislim na tatu.

Društvo u detinjstvu?

Prva drugarica mi je verovatno bila sadašnja kuma Maja. Upoznale smo se u drugoj godini života, u vrtiću. Malo kasnije i sa Nevenom, Milošem, Markom i ostalima.

To su mi i dalje najbolji drugari iz Topole. Oni su bili iz grada, gde je škola, a bilo je i dece iz kraja. Sa njima se više ne družim, a nema ni lipe. Ali ta lipa ispred kuće, odnosno njena krošnja je bila tačka izvan koje se ne mora.

Prvi bicikl?

Moja ponika. Prvi i jedini bicikl. Vozila sam je najviše oko kuće. Nikada se sa njom nisam usudila na pohod na Oplenac. Bilo je mnogo uzbrdo.

Šta je bilo najteže u školi?

Dolazak na prvi čas. I jedna noć kada sam učila razlomke i pokušavala da shvatim šta je jedno celo.

Učiteljica?

Angelina Ivović. Odmerena, tiha, nežna žena sa najlepšim rukopisom koji sam videla. Sve je kod nje bilo pristojno, skladno, razumno. Kad pomislim na nju, pomislim na mir.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Jesam, u prvom razredu. I to Milošu koji je danas moj najbolji prijatelj. Nikada ga kasnije nisam pitala seća li se toga, pa je ovo možda prilika. Sećaš li se, Miloše?

Sećate li se prve ljubavi?

Naravno, a u njoj je uvek i neka gitara.

Vaš nadimak iz škole?

U vrtiću su me zvali Milovančevićka. Kasnije roditelji i rodbina; Joka, Jola, Joca, Jovanče.

Drugarica Srba me zove „Banana” jer sam „bananica” izgovarala sa dugouzlaznim akcentom. Postoji verovanje da ti neko produžava život kada ti daje nadimak.

Šta ste čuli o Vašim precima?

Deda Milan, tatin tata, nisam ga upoznala, ali je radio u kamenolomu. Kada sam prvi put čula za Atlasa, pomislila sam da je to možda moj deda. Kažu da je mnogo bio vredan i da je jednom došao peške iz Mađarske jer su ga za vreme rata vodili u zarobljeništvo.

Petar, mamin pradeda, bio je Solunac. Ima u „Danu šestom” ona žena u čijoj utrobi je cela planina. To su možda grudi deda Petra. Ujak sada čuva njegovu Albansku spomenicu i jednu fotografiju. To je najstariji rođak za koga znam kako izgleda.

Mala Budinka, sestra mog dede po ocu. Mislim da je kao mlada umrla od tuberkuloze.

Preci koje ste sreli?

Baba Olga, tatina mama, od nje sam kao mala naučila nekoliko dugih epskih pesama. Mnogo ih je znala.

Deda Preža, Predrag, mamin tata, sa njim sam, iako vrlo mala, vodila najlepše razgovore u životu. U varošicu iz svoje Trešnjevice uvek je dolazio u bridž pantalonama, šajkači i opancima.

Baka Milja, Milica, mamina mama, mnogo bi se moglo reći, ali: žena-kuća.

Rodni grad?

Rođena sam u Kragujevcu jer nemamo porodilište u Topoli, ali uvek volim da kažem – Topola: mesto u kome sve Itake postaju bliske.

Gde je otišla Vaša prva plata?

Ne znam. Možda na neko sezonsko voće.

More?

Trenutno sam na ostrvu Amuljani. Ovde sam bila i pre desetak godina na kampu sa dvadesetak ljudi iz svih krajeva sveta. Radili smo sa decom ometenom u razvoju, a oko nas je bio tvrdi kamen, plavo more, svi bogovi i Sveta Gora. Mnogo smo pevali i povremeno plakali. To je more: susret sa svim mogucnostima sveta.

Poezija ili proza?

Zavisi od mnogih stvari. Teže tumačim poeziju, a ono do čega ti je posebno stalo, ne treba uvek ni razumeti.

Da li je teže biti kritičar ili novinar?

Iako se najviše bavim novinarstvom, to mi je uvek teže, pisanje tekstova o knjigama doživljavam sasvim prirodno. Međutim, susret sa vrednom književnošću istovremeno je i ushit nad lepim i strah nad ponorom, pa je rizik po čoveka neminovan.

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Da nebeski svod nije kameni, da je zemlja utroba i da diše.

Andrić Ili Crnjanski?

Višnjić (kao metafora), Njegoš, pa Andrić. Tu liniju svi drugi senče i čine jačom i postojanijom.  Andrić je neka vrsta identitetske odrednice naroda na međi, vinutog nad ponorom, u stalnoj tamnici. On je pisac najlepših i najtužnijih bića naše književnosti.

Crnjanski je pisac čistog eterizma i jakih protivrečnosti u njemu. Nigde kiše nisu tako teške i nebo tako prozirno kao kod njega.

Sofka ili Koštana?

Sofka, naravno. Junakinja bez koje srpska književnost ne bi bila ista, a ni ja.

Tolstoj ili Dostojevski?

Kao i moja najdraža bibliotekarka Dragica, ceo život sam volela Andreja Bolkonskog, ali nas je sve Dostojevski odveo onamo gde nismo ni slutili da možemo biti. Ako je neko nasledio arhetipske podele sveta na zlo-dobro, svetlost-tamu, onda je to bio on i pokazao ih u svim nijansama nepodnošljivo ljudskog.

Šta za Vas predstavlja stvaralački proces?

Veliku opasnost da ne izneveriš ono što moraš reći.

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Pala mi je na pamet reč raskriliti. Takav je čovek u noćima, pa kuda ode. Dan je, sa druge strane, neka svetlost, ali i duboki prostor i mesto veće odgovornosti.

Zašto se ljudi zaklinju?

Da bi nešto izvan njih čuvalo njihovu reč. Poštujem te ljude, štaviše, divim se, ali mislim da neke stvari moraju biti jače i od zakletve.

A zašto proklinju?

Mislim da je to podli izraz neprihvatanja i nemoći, iako, kao i zakletva, umetnički može delovati veličanstveno.

Sloboda u tri reči.

Pogled u drugoga.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Nije to nebitno, ljudski zakoni nisu protiv već po meri čoveka. Oni nas štite od drugih i druge od nas. Ali ipak sve je u nama i znate već: u zvezdanom nebu.

Kome verujete?

Mnogima, pa onda drugima i tako u krug. Ali nema veze, uvek verujem nekom čoveku.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Predićevo „Siroče nad majčinim grobom”. Ne znam kako se ustaje sa tog mesta.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Većinu još uvek živim i izgledaju mi i dalje moguće. Zablude pune život nekim višim značenjima. Kao i od iluzija, mnogi ljudi žive od zablude i ne treba im to oduzimati.

Začin?

Beli luk.

Vaši strahovi?

Uvek se tiču porodice i svega što može, a i ne može da im se dogodi. Plašim se i mraka, straha od straha, nekih pogleda i beznadežne samoće.

Čega se stidite?

Obično nekih kompromisa koje pravim i laži koje sam izgovorila znajući da su laži.

Praštate li?

Zaboravljam, pa onda tako izgleda. Ali zapravo nepogrešivo se sećam osećaja, samo ne mogu da vratim priču.

Tražite li da Vam se prašta?

Uvek objasnim, ali pustim. Uvek bude baš onako kako treba.

Šta je najlakše u životu?

Puniti dane bez smisla.

Šta je najteže?

Shvatiti šta zapravo jesi i prihvatiti da je čak i možda pronadjena autentičnost promenljiva.

Čime se ponosite?

Svojom porodicom, nekim svojim precima, nadam se, potomcima. I, naravno, velikim idejama sveta jer su sve naše.

Ko Vas je razočarao?

Raznorazni usudi ovog sveta, manje pojedinačni ljudi jer su to svakodnevne stvari, pa se na njih čovek lakše navikava.

Koga ste Vi razočarali?

Mislila sam da nisam nikoga, ali verujem da jesam mnoge ljude.

Čemu uvek dajete prednost?

Verujem da zvuči banalno, ali: dobroti.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Trudila sam se da budem pre neki dan na steni sa pogledom na more, ali sam onda shvatila da je oko mene bučni svet.

Šta dalje?

„Naselio sam njihove duše slepim nadama”

Razgovarala Jelena Kostić