Psihotačka

.

.

Slatka riba

.

…..Dva puta smo odlagali moj književni portret u tom gradiću što se ugnijezdio među planinama. Prvi put je poplava donijela drvlje i kamenje u gradić. Drugi put je umro gradonačelnik. Treća sreća. Dođite tog i tog, rekao mi je službenik Centra za kulturu. Pitao sam: kako plaćate honorar, u kešu ili preko računa? Plaćamo preko računa, ali ne možemo platiti unaprijed nego po obavljenom poslu, ali moraćete sačekati rebalans budžeta, reče službenik. A kad će rebalans budžeta? Pa, neće brzo. Ali vi obavezno dođite, očekuje vas izuzetna publika. Čitao sam. Tokom čitanja u sali je pukla neonska lampa. Kao bomba. Ovo je loš znak, dobaci neko iz publike. Kada okončah čitanje, uslijedila su pitanja. Gospodin koji se predstavio kao šef vatrogasne stanice postavio mi je teško pitanje: Pošto ste vi dobitnik književne nagrade Branko Miljković, recite mi, ali iskreno, da li je Branko Miljković ubijen ili se ubio? Po njegovoj boji glasa shvatih – on je taj koji je maločas protumačio pucanje neonke kao loš znak. Ne znam odgovor na vaše pitanje, rekoh. Znate! Ali nemate hrabrosti da govorite na tu temu, zaključio je šef vatrogasne stanice. Rekli su mi tokom večere da je taj čudak objavio sto osamdeset knjiga poezije. I svaku knjigu u samo desetak primjeraka. Ostavlja ih u biblioteci, jer misli da će tek buduće generacije shvatiti šta on piše. Nakon književne večeri – odlična večera. Ali službenik Centra za kulturu je pošećerio ribu umjesto da je posoli. Tada sam se prisetio da su so i šećer zaista slični. Predložih službeniku da ponovo naruči ribu, ali ne… On je rekao: Slatka riba! Ovo i nije tako loše, može da se jede. Nakon večere, otpratio me do hotela, do jedinog hotela u tom gradiću. Ali – u hotelu nije bilo slobodnog kreveta. Službenik je zaista rezervisao spavanje za mene, ali neko je već dobio moju sobu. Recepcionar je zbog nečega mislio da neću doći. Poželio sam da pitam službenika i recepcionara šta ću sad, ali službenik mene upita: Šta ćete sad? To se i ja pitam. Nemojte paničiti! Zamoliću vas da prespavate kod moje tetke. Ona ima ogromnu kuću, rekao je službenik. Znate šta, nije mi baš prijatno da se vučem po tuđim kućama… Ma ništa. A, čuste li vi da je loš znak to što je pukla neonska lampa? Probudili smo tetku. Dugo smo je budili, zvonili, dozivali. Otvorila je vrata. Starica. Ljubazna. Samo izvolite… ma nema problema… neka prespava pisac, baš mi je drago. Službenik reče da će doći ujutru i otpratiti me do autobuske stanice. Otišao sam pravo u krevet kako bih izbjegao odlazak u toalet. Umesto pranja zuba, žvakao sam gumu sa ukusom eukaliptusa. Brzo sam zaspao. Ništa nisam sanjao. Jutro. Budilnik sa mobilnog telefona nije me izdao. Ustao sam. Ali morao sam u toalet. Umio sam se i oprao zube ispred flekavog ogledala. Okrenuh se da sednem na školjku, ali… tu je bila tetka. Ja sam se izvinjavao, ali starica je rekla: Ma nema problema, sve je u redu. Istrčao sam iz toaleta i pobjegao u sobu. Stid. Nakon desetak minuta vratio sam se u toalet. Konačno, obavio sam to što sam naumio. Ali jedna vlas kose bijaše na sapunu. Tetkina vlas. Kao srasla. Otrgoh je i bacih. Oprah ruke. Izašao sam iz toaleta, ali starica me čekala na hodniku. Ljubazna. A zašto sinoć niste ušli u toalet, prije spavanja? Počeo sam da se pravdam. Zaboravio sam. Aaaa, vi pisci, morate malo da vodite računa i o higijeni. Slažem se. Pokupih svoje stvari iz sobe. Nigdje službenika koji je rekao da će me otpratiti. Pozdravih se sa staricom. Dođite opet! Vrlo rado. Izašao sam. Krenuo ka autobuskoj stanici. Niz ulicu, lagani vetar. Nosio je kese i plastičnu ambalažu. Začuh korake. Neko je trčao iza mene. Uhvatio me za lakat. Trenom, pomislih da je to onaj službenik Centra za kulturu koji je rekao da će me otpratiti. Ali ne. Bio je to onaj šef vatrogasne stanice, skriboman koji je napisao sto osamdeset knjiga. Pitao me. Kako je bilo… vaš sveukupni utisak? Izvanredno. Imam jednu molbu za vas, reče on. Samo recite. Znate, ne bih da se preklapamo… U čemu? Molio bih vas… nemojte vi pisati o onoj neonki što je sinoć pukla. Molio bih vas da to preskočite. Ta tema, ipak, pripada meni. Slažem se. Ipak je to neki čudan znak, zar ne? Šef vatrogasne stanice otpratio me do autobuske stanice. Govorio je o sebi. Reče da ima vremena za pisanje, jer u tom gradiću požari nisu tako česti. Čak i kad se dogodi požar, nema za nas mnogo posla. Dok vatrogasci dođu, objekat je već planuo ili su ga komšije već ugasile.

.

.

.

Psihotačka

                                      .   

…………………………………………………………………………………………Milojku Milićeviću

…..Naš proslavljeni skakač s motkom. Ovo nije priča o njemu.

…..1. Naš proslavljeni skakač s motkom dobio ponudu od žene jednog direktora, visoko pozicioniranog u vlasti. Ona je imala oko četrdeset, a skakač s motkom oko dvadeset pet godina. U top formi. Čekala ga u nekom stanu. Skakač s motkom je dao sve od sebe. Bio je uporan i skočan baš kao na atletskom stadionu. Kada su okončali čin, skakač ju je mazio. I pitao:

Da li je iko bolji od mene?

Jeste, moj muž je mnogo bolji ljubavnik.

Pa zašto tražiš druge?

Muž to traži od mene.

Nije moguće?

Da, on voli da gleda kad sam s drugima.

…..I, muž se pojavio, izašao iz ormara. Skakač je pokupio gaće i skočio kroz prozor te vikendice. Kidnuo.

…..Stani, druže, da popijemo piće, govorio mu je direktor. Uzalud. Skakač se nikad više nije javio ljubavnici. Godinama je bio uplašen od seksa, klonio se svih žena… zbog toga se obratio psihijatru. Čuveni doktor Piloreta saslušao je skakača i utvrdio da je ovaj događaj težište njegovih problema. Doktor Piloreta je na simpozijumu izložio slučaj našeg skakača kao psihotačku koja ujedinjuje tri fobije: strah od motke, strah od publike i strah od vlasti.

…..2. Kada je krupni narkodiler jurio na partijski sastanak, udari nekog pčelara i prosu mu mozak po asfaltu. Odmah se na toj lokaciji našao doktor Piloreta koji je rekao istražnom sudiji i saobraćajcima da prepoznaje žrtvu; navodno, bio je to njegov pacijent koji je već dugo najavljivao da će izvršiti suicid bacanjem pod automobil. Doktor Poloreta je predložio da se vozaču hitno daju sredstva za umirenje, zbog stresa koji je doživio, a istražni sudija je u notes upisao kako pokojnik nije normalan. Zbilja, kako može biti normalan čovjek čiji mozak je prosut po asfaltu?

…..3. Psihijatar, doktor Piloreta, o njemu govorim; svim pacijentima prepisivao je jedan te isti lijek: Uzmi tableticu ujutru i uveče, sedam dana; ako ti ne bude bolje – nikad ti neće biti bolje. Kojima je bilo bolje – nisu ponovo došli; oni pak kojima nije bilo bolje – nisu ponovo došli.

.

.

 .

Gitara

.

…..Ne volim muziku, ne tražim da je slušam, ali rado bih da čujem priče o gitaristi zvanom Točak. Ko zna šta je istina od onog što se priča i piše o njemu! Budio je žice koje su budile njega i od tolikih buđenja sve se pretvorilo u san. Teška je muzika koju je Točak slao vremenu i prostoru, više se o njoj priča nego što se sluša. Muzika, muzika, ali riječi koje je izgovorio…

…..1. Jednog dana, ležao je na podu i svirao, svirao…  Njegova žena je vrisnula, a Točak je i dalje svirao. Žena je vrištala, a Točak je svirao, i kao da se ženina vriska uklapala u kompoziciju…  Dohvatila je Točka za ramena: Ustani! Ubij ga! Uzmi papuču i ubij čudoviše!, pokazala je na dlakavog pauka na zidu. Nisam ja njegova smrt, rekao je Točak. I nastavio da svira.

…..2. Nekog dana, neke godine, Točak je prestao da svira. Jedan minorni poeta iz naše hemisfere, trovač, imao je ogromnu moć ubjeđivanja. Mrzeo je sve ljude, naročito je mrzeo ostvarene umjetnike. On je ubijedio Točka da će otići u legendu samo ako ostavi muziku. Samo ako ostaviš gitaru, skrenućeš pažnju na ono što si svirao, govorio je minorni poeta. Točak je ćutao. Ali trovač ga je trovao… Kap po kap, i, Točak je ostavio i muziku i ženu. Raspala se njegova grupa Smak, a Točak je gitaru predao podrumu i paucima.

…..3. Ostavši bez muzike i bez žene, Točak nije ostao sam. Kupio je nekoliko medicinskih enciklopedija i čitao ih svakog jutra kao novine, a popodne i uveče čitao bi knjige o šahu i pamtio legendarne partije. Napamet je znao mnoga otvaranja od Aljehina do Fišera. Igrao je sam sa sobom, zapravo sam protiv sebe. Igrao je uvijek crnim figurama protiv bijelih, ali tako što je sklanjao bijelog kralja sa šahovske table i, na taj način, oduzeo sebi svaku mogućnost za pobjedu. Deset godina je igrao, deset godina gubio od sebe.

…..4. Obreo se u Čikagu, šetao avenijama i gledao. Ušao u veliku prodavnicu muzičkih instrumenata. Neka cura isprobavala je gitaru, pokušavala da dostigne neke tonove… Točak je zamolio curu, uzeo gitaru iz njenih ruku, zasvirao je nakon deset godina… Kupci su ostavili instrumente, prišli su Točku, gledali ga i slušali. Trajalo je to nekoliko minuta. Bili su očarani. Točak je spustio gitaru i krenuo prema vratima. Vlasnik prodavnice zaustavio je Točka.

              ……Čast mi je što ste ušli u moju prodavnicu… uzmite gitaru, to je poklon za vas.

             ….. Ne, hvala… nije mi potrebna.

,

.

.

.

.