Puls reči

Jana Aleksić, rođena je 1984. godine u Кragujevcu. Osnovne i master studije završila je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na studijskom programu Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću.

Šta je to reč?

Puls, kôd, ishitrenost

O priči i pripovedanju?

Priča je osmišljavanje uvida, iskustva i doživljaja. Uvek sam se divila ljudima koji su dobri usmeni i pisani pripovedači, koji imaju narativni naboj. Izgledaju mi kao gorostasi sistematizovane a staložene misli.

Vaše ime

Otac je mami želeo da uzvrati pažnju koja je mojoj starijoj sestri dala ime po očevoj mami i tako mi, kao mlađoj, dodelio ime po maminoj mami. To ime, premda bremenito babinom životnom pričom, doživljavam kao uzdarje ljubavi i ponosno nosim. Nažalost, babu nisam upoznala, ni oca zapamtila, jer su se isuviše rano preselili na drugo mesto, u drugi život. Tata je, izgleda, imenom izdejstvovao simboličku nit koja povezuje minule i prekasno rođene.

Prva reč koju ste izgovorili?

To je, kažu, bila psovka, u ćošku, dok sam ispaštala kaznu zbog nemirluka.

Vaše igre?

Sestra i ja smo u dvorištu mešale zemlju, pesak i vodu i spravljale različita jela. Igru je oplemenila dečija verzija indijskog šatora, raznoobojnog, koji nam je mama u jednom trenutku kupila, kao sklonište i gostoprimnicu.

Kao dete želeli ste da postanete?

Lekar, ginekolog.

Prvo slovo koje ste naučili?

Slovo M

Šta Vas je rastuživalo?

Pregažene kuce i mace, zadirkivanje…

Otac

Ne sećam ga se, ali kažu da izgledom i karakterom mnogo podsećam na njega.

Društvo u detinjstvu?

Sestra, drugari i drugarice iz ulice u kojoj sam odrasla. Skoro svi su moji prijatelji i danas.

Prvi bicikl?

Nisam ga imala niti naučila da ga vozim.

Šta je bilo najteže u školi?

Možda to što sam nastavnike, gradivo i školske zadatke previse ozbiljno shvatala. Štreberska posla.

Učitelj? Učiteljica?

Oboje izdanci socijalističkog sistema, odlični metodičari i pedagozi, pomalo krutog držanja. Ipak, mnoge njihove poduke su bile od velike koristi i kasnije.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Pesme jesam.

Sećate li se prve ljubavi?

Sve su, po nečemu, bile prve.

Vaš nadimak iz škole?

()

Šta ste čuli o Vašim precima?

Dovoljno za ceo roman ili poemu. Dužna sam im je.

Preci koje ste sreli?

Sretala sam ih, nažalost, samo posredstvom porodičnih storija.

Rodni grad?

Na reci Lepenici, usred Šumadije. Dičim se što sam u njemu rođena, ali mu ne pripadam dokraja.

Gde je otišla Vaša prva plata?

Na jesenje cipele marke “Peko” koje sam godinama potom nosila. Nije preostalo dovoljno da sebi ispunim detinje obećanje i priuštim “pravu” Barbiku. Srećom, neke želje brzo iščeznu…

More?

Leto 1997. godine, Boka Kotorska. Prvi doticaj sa slanom vodom i peskovitom plažom. Nije se potom mnogo puta ponovilo, pa je dugo je bilo mera predstave o moru.

Da ste u prilici, šta biste pitali Gorana Petrovića?

Posle izgradnje palate u Sirakuzi, kuda bi se otisnuo protomajstor Petar?

Šta upamtiti od drevnih pesnika?

Da su božiji zakoni večniji i pravedniji od ljudskih, čak i kada se ne čini da je tako; da pevanje iz gneva, revolta i osvete može jače da odjekne od pevanja iz ljubavi, da se (pesnički) talenat skupo plaća odricanjem od slobode ili, što bi Enes Halilović napisao u svojoj poslednjoj knjizi: “Ostati na svojoj zemlji: sve je u tome.”

Andrić Ili Crnjanski?

Čini mi se da imam dovoljno senzibiliteta za poetiku oba pisca.

Sofka ili Koštana?

Koštana, ženska tragičnost ove Stankovićeve junakinje je podnošljivija.

Tolstoj ili Dostojevski?

Izbor je nemoguć. I jedan i drugi su mi podjednako pokazali šta je velika književnost.

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

Sve više u noćima, kada utihnu spoljašnji glasovi. Tada mogu da zauzdam i unutrašnje.

Zašto se ljudi zaklinju?

Valjda zbog nelagodnosti od nepoverenja i sumnje bližnjeg.

A zašto proklinju?

Kolektivno nesvesno proradi u trenucima osećaja nepravde, povređene časti i dostojanstva. Ima nečeg infantilnog a opasnog u pokušaju da se utiče na život drugih, bili oni pojedinci ili cele porodice.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Možda da bismo obremenjeni strahopoštovanjem odozgo, predupredili slabosti I suzbili imanentnu nam težnju za haosom.

Kome verujete?

Bogu jer ne krivotvori istinu čemu je, svesno ili nesvesno, sklon svaki čovek.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred Tintoretovim “Rajem” u Duždevoj palate u Veneciji i pred Uspenjem Presvete Bogorodice u Sopoćanima.

Kragujevac?

Mama, sestra, sestrić, kućna i gradska biblioteka, dvorišna magnolija, orahov hlad, dobri kragujevački pesnici…

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

Još uvek živim u istim zabludama…

Začin?

So, jer je nasušna. U jednoj ruskoj bajci koju znam odmalena ljubav treće kraljeve kćeri je najveća jer se meri ovim začinom.

Vaši strahovi?

Mnogo ih je. Jedan od najistrajnijih je da sam se o nekoga ogrešila.

Čega se stidite?

Bezmerja svog neznanja.

Praštate li?

To je lako.

Tražite li da Vam se prašta?

Često, kad god uvidim da sam pogrešila.

Šta je najlakše u životu?

Razumeti, zavoleti.

Šta je najteže?

Upoznati se.

Ko Vas je razočarao?

Pošto su mi smanjena očekivanja od drugih, nemam ni razloga da se razočaram. A možda ni prava ni kredibiliteta.

Koga ste Vi razočarali?

Majku, svojim životnim izborima.

Čemu uvek dajete prednost?

Delima ljubavi.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

To, sticajem životnih okolnosti, nisam sebi mogla u potpunosti da priuštim.

Šta dalje?

Još prilježnije nastaviti duhovno usavršavanje, bez obzira na sve češća posrtanja i padanja.

Razgovarala Jelena Kostić