.
Zemlja javorova
Radmili Milošević
.
Stazom kroz park vraćali smo se
sa pesničke večeri.
Stranci, a ipak zabavljeni istim stvarima,
smišljali smo načine rastanka,
kada se setih da prozor kraj kojeg prolazismo
pripada dobroj staroj tetka -Viki.
Živela je u velikoj sobi na prvom nivou
stare zgrade. Zimi je spavala ispod ogromne
cevi boje srebra, a leti se sunčala
na klupama u parku. Znala je da uvrne
članak bezobraznim muškarcima.
Maleni, Leo i Cakani zvale su se mačke
koje je nadživela.
Nisam je video sedam meseci.
Podigoh kragnu kaputa i uvukoh glavu
pa nastavih i ja da iznosim
nezadovoljstvo poezijom koju smo slušali.
Ali kada ostah sam na vlažnoj i dugoj ulici,
još jednom pomislih na tu ženu
koja godinama zuri u mračni ekran
i možda još uvek pokušava da zamisli
nebo i vazduh Kanade i život koji bi
tamo vodila. Sanja, budna,
tu nedosegnutu lepotu: da iz mesta
gde bi bila srećna – čezne za mestom
gde je rođena. Da opet kaže: “Trebalo je otići,
ali bila sam mlada i nisam mu verovala“.
“Nisam to bio ja, tetka-Viki“.
“Ne znam, neki ljudi su prolazili te večeri,
tri žene i dva muškarca“, reče.
“Učinilo ti se, tog dana, petak kažeš,
čitav dan presedeo sam u kući“.
.
.
Srednje godine
po R. Louelu
.
Želeo je samo da prelista tu knjigu
kada je naleteo na pesmu Srednje godine.
Okrenuo je još jedan list, a onda
se zaustavio. Skoro da nije znao
šta su to “srednje godine“.
Tih nekoliko trenutaka nije znao.
čuo je za njih, kao i za priče
o gradovima dalekim i nepoznatim.
Možda je on u srednjim godinama?
Pročitao je još nekoliko stihova
i zaključio da nije; ali i oseti da se
te godine približavaju, kao i dan
svaki što se približava,
preko puste, ničije noći.
.
.
Posle bogosluženja
.
Bela svetlost, mistika lišća i mir kuća
posle kiše, na ničijoj zemlji,
između Novog Beograda i Zemuna.
Veliki oblaci usidreni na horizontu.
Kao Levijatan dremalo je brdo Kalvarija.
Kao da je pravednik pre nas prošao
hodali smo sredinom ulice.
Vratite se veri, neko je napisao
na domu adventista.
Ispod metalne kapije pas je zalajao.
Starica je metlom izbacivala vodu
iz rupa na trotoaru.
Kao da život pobeđuje
a mi to ne znamo ili sumnjamo.
O životu i poeziji smo razgovarali,
dok smo se vraćali stazom
između škole i drvoreda topola,
pored igrališta posutog šljakom.
Kada smo izašli na ulicu već se video mesec;
Mi smo u ratu, reče i promenismo temu.
.
.
Time code
.
Kada sam dobio stalno zaposlenje
sapun je počeo da nestaje iz javnih toaleta.
Čestitost čistih ruku sve manje se sretala
i kod učitelja još tokom osamdesetih.
Nestajali su tihi vrtovi i oštri mirisi fabrika,
lavirane fotografije gradova iz drugih republika
u kupeima vozova državne železnice.
Uništavana su mnjenja
a istina nije dolazila da ih zameni.
Posle pada diktature, u drugoj vladi tranzicije
sve se polako smirivalo
i prešlo u dosadnu, stabilnu bedu.
Bogataši su nestvarni kao novi bogovi.
Prodavci jaja, prodaju i kutije za jaja.
U montaži pregledam filmske žurnale
očajnički tražeći, iza istorijskih ličnosti i scena,
svetlo i oblake mog jadnog i slatkog detinjstva;
Žene nalik Đini Lolobriđidi mi smeše se
sa sekretarima u drugom planu,
preobučenim u Maknamaru
koji su prethodno u Partiji porazili
frakciju uniformisanih sekretara.
Televizija je počela sa takvim, elegantnim,
uvek na vetru figurama i modernim,
crnim naočarima za sunce, što su govorile,
čak i kada su zamenjivali
ševrolete i bjuike mercedesima:
«Holivud je i ovde, oko nas, ali ti ga ne vidiš».
Kvantitativne analize iz usta spikera
rušile su teze Smita i Rikarda,
pripadnici različitih naroda
sporazumevali se osmehom kao vozači
električnih automobila u luna parku.
Ko je bio lud da pobegne u sebe,
na štetu karijere, kvadrature i beneficija.
Ponekad, tako, dok sekretarica režije
iščekuje da joj izdiktiriam time code,
preko očiju me iznenada ošinu
slike prošlosti što se udaljava,
slike života pre mene, iz vremena
kad sam bio beba, dečak, mladić, muškarac.
Pa iako mi se jasno ukaže lanac prevara
neka slasna jarost me obuzme tada i
na trenutak sam izvan dosadnog sebe,
epohe u koju me svrstavaju i povratak,
unazad do nevinosti učini mi se moguć.
.
.
Februar
.
Grozni, prevratnički februare,
nedovršena revolucijo,
oduzimaš kao carinik lanjska prava,
vizije sreće i planove,
veru u stari antifriz.
Do Svetog Jovana
medvedi su bili budni,
krzna se nisu nosila.
Kratak si, ako je za utehu,
ali i zbog te nepravde surov.
Hladni talas nije samo niska temperatura.
Otvoreno si se stavio
na stranu novih bogataša.
Ko će te se sećati,
sem ponekog deteta,
mada tvoje ime ostaje
da pokorava i zastrašuje.
Kao Denicova podmornička flota
krvne komore pesnika si bušio.
U prvoj polovini, prvog kvartala
najavljuješ martovske ide,
što ti je dužnost,
ali i otvaranje pupoljaka i dosijea,
majske prevrate na nebu.
Led će pucati, topiće se,
kamenje će padati niz litice
a mi ćemo se znaj, uprkos svemu,
zagrljeni uspeti na proplanak.
.
.
Mart
.
Na početku proleća, pridiže se zima
kao na kraju filma već mrtav terorista.
Sneg najavljuju na planinama
i ponegde u nizijama.
Ma zima se nije promenila,
samo je kasno počela,
kaže Bora kafedžija, bivši meteorolog.
Kada bi se uvek odvijalo isto,
to ponavljanje, ciklusi,
kao kod Elijadea, bez straha
od globalnog uništenja,
od greške i nesporazuma,
od neminovnosti Antihrista
i rajske linearnosti vremena.
Ili to blisko mimoilaženje
dva junaka iz dva mita
u univerzumu Mediterana
kao kod Vergilija,
ili nebeskih tela,
od kojih je jedno plava planeta.
Na južnu hemisferu,
gde je prodro latinski i Petrova crkva,
gde sakupljaju enciklike i implante,
zima polazi.
Sendero luminoso u koloni, niz padinu
kraj zaspalog kralja kokaina prolazi,
menja lokaciju.
.
.
April
.
Dečak tuguje ili spava na prozoru.
Zlatna kiša prošlosti pada
po građanima ujedinjene Evrope.
U Americi snovi doseljenika
ostvaruju se uz povećani rizik.
U plimi sećanja zasvetli stari svet.
Dodiruju se i mešaju epohe, kako gde.
Glečeri se tanje na Alpima, reke se izlivaju,
splavovi se udaljavaju od savskih obala,
gnjurci se sklanjaju od brze vode,
čitav dan na oblačnom nebu
bledo sunce sija kao da je zima,
svet se još jednom ukaza u zaboravljenom,
slabom kontrastu aprila.
Papa je primio pričest i odbio
da ga prebace u bolnicu,
princ Čarls je odložio venčanje,
princ Albert preuzeo vladarske prerogative.
Kao rumenilo Šubertovih obraza,
takvo bih želeo da bude ovo proleće:
blisko i nedostižno kao najrođeniji.
Pupoljci i cvetovi na žarkom suncu maja,
kao kod Turgenjeva, kad oteknu vode.
Devojka se nećka da pored momka
na natruli panj sedne,
oblaci čame na horizontu
neopterećeni formom
kao u Leonardovim «Blagovestima»
posle čišćenja.
Čamdžije na Savi osmatraju
šta se u starom krajoliku promenilo,
oštro oko njihovo i devojku vidi.
.
.
Hramovi
.
Od Pregrevice do Kapetanije,
po sredini reke galebovi plutaju,
na kraljevskom venčanju leta i jeseni,
u raju jedinom za koji znaju.
Na usidrenoj pasari
izbledela zastava leprša.
U svetu reku žena sa krme
baca ljuske od krompira.
Iznad, na Gardošu, leži Raša.
Gore, prema Širokoj stazi
Miloš pod čkaljem ne čuje Zlatu
koja ga s pramca moli da krenu kući.
Zbog svetlosti i plavog neba iznad Dunava
u odnosu dva prema jedan
kada se uzvodno gleda
dođoh tu opet, u ribarski klub Radecki,
da momak budem iznova.
Posle premišljanja
drugo pivo na prazan stomak
umesto riblje čorbe da naručim,
pa glasove mrtvih pustim
da mi se iz usta otimaju,
mudrost njihova da me sustiže jasna
dok memlu iz tame ribarskih šupa mirišem
nanizanih sve do škripavih čučavaca
u kojima će vam se iskvasiti stopala
ako brzo ne iskoračite
kad pustite vodu.
Sutra će gora i voda da se preobraze
i Petar će, pred svetlošću neviđenom,
ne znajući šta da kaže,
zatražiti dozvolu da podigne senice
za Mojsija, Iliju i Isusa,
koji će mu reći da slavi, slobodno
novu nadu i novog Boga.
Raduj se, i ti zbog toga
i ne žali za letom, momče.
.
.
Milionga za Duleta Basarića
.
Došao si iz epohe noževa i srče.
Pio si vinjak, sjale su ti oči.
Pričalo se da si ubio u Rusiji pa pobegao
i da si nepredvidiv, kao nekada što su mangupi bili.
Nismo mogli tek tako da ti uzvratmo pogled
dok sedimo s tobom za stolom,
počela bi da se oseća hladnoća iz tebe, brate.
Sedam meseci go do pojasa,
dekadentni Brus Li u zrelim godinama,
s istetoviranim vizijama pakla i raja socijalizma
iza leđa progresu i građanima Novog Beograda
što su se držali dalje od velike vode
vezivao si se tu i tamo duž obala,
na Međici kod Rce i Buše, na Adi kod Mišela,
na Keju kod Vajsa i Bore
i gore kod Ratka i Bate Hijavate,
(koga ubiše pijani gosti ušnicima)
pa brzo odlazio poslom nekim,
da vadiš ili postavljaš burad, prevezeš nešto
ili onako samo vođen rečnim vilama,
što Sava daruje odabranima,
u opojnu noć hrliš pijanstvom svojim
nad maglom rečnom, brodiš ka zori,
iz janga u jin, sa Li Tai Poom zagrljen.
Čak si se i mladom ženom oženio,
svadba na Međici bila, na otvorenom.
Poslednji put kad sam te video
bila je predsezona,
na keju si prodavao karte za čamac
i taman si bio otcepio kupon i pitao me sa smeškom
i žarom u očima, neodoljivo, kao Pazolinijev Franco Citti:
oćeš na Adu, kad pomislih
da bi svako mogao da te voli
i na tren pristadoh,
nikada takvu radost ne videh u tebi;
ali rekoh ti kako čekam nekog prijatelja
pa ću možda kasnije, s njim
i sad se pitam koga sam čekao
ko je to mogao biti?
.
.
Posle svetskog dana poezije
.
Slepi prolazili dani.
Proleće, došlo je i nije.
Novi vek se zahuktavao
dok smo stari gazili
po prstima na simsu.
Levitirao sam u srednjem dobu.
Sam, praznog duha
kao SS divizija u povlačenju
otvarao sam stare knjige poezije
i ređao ih, kao nekad, na kuhinjskom stolu.
Mirisi me zapahnjivali,
suvoća starog sveta me opijala,
dok čitah imena lektora i korektora.
Na radiju Barbara Hendriks je pevala
Foreove „Verlenove pesme“.
Množio sam se u pesmama.
Stare istine ostale su netaknute,
čak patinirane epohama,
ni kataklizma im više ništa ne može oduzeti.
Jasno je da ljudima treba poezija, rekoh,
čitanje stihova koje su voleli
zamah lepote, povišeno stanje.
Smelost duha, imaginacija,
ljubav neskrivena, tragična
iz mladosti pretočeno znanje u stihove,
prostor, opis prostora
i u ljudima vizije tog, njihovog mesta.
Nedostaju mi nove pesme
i mrtvi ljubitelji poezije, stara patnja –
posebna vrsta usamljenosti,
vitkost i predaja vazdušnim strujama.
„Sem u poeziji, ništa se i ne događa“,
šapatom izgovaram
i zatvaram stare knjige poezije,
slažem ih u police,
zaziđujem rajski prozor,
da izgleda kao da se ništa nije dogodilo.
.
.
Univerzumi
.
Zastajem ispred ogledala,
vreo, drhtim neprekidno, vibriram.
Leto je u jeku, ili se sprema.
U uglovima dvorišta,
lahor napinje paukove mreže.
Ksenija Cicvarić uspavljuje
dekadentne službenike revolucije.
Mere stabilizacije su u jeku.
U vestima vagoni se pretvaraju u tone,
vrtoglavi rekordi probijaju hemisferu
i napuštaju istoriju.
Kremlj volge još uvek kao ševrolete broji.
U gustoj noći sanjam zvezdane ratove,
visoko na bezbednoj udaljenosti od zemlje.
U kodakovom univerzumu
Karl Luis se približava Bimonovom rekordu,
i dostiže ga sa prestupom.
Nosimo stare sakoe od listera Miše apotekara,
pantalone skraćujemo iznad gležnjeva,
nikada ih nećemo prekriti, zaklinjemo se;
„šta kad ta moda prođe“, majka odmahuje
glavom s makazama u ruci.
Predveče brat uzima kist i pali mirisne štapiće.
Mirimo sve i praštamo svima.
Na jednookom kasetofonu vrti se Đango
i Cockney Rebel, na smenu.
.
.
Kraj zime
.
Sanke spuštam u podrum
majku spustismo u grob.
Prođoše snegovi februarski
što su se zbog nje iz hada vraćali.
Ljuštim narandžu
koja je stajala kraj njenog uzglavlja.
Pijem njeno mlado vino.
Ja bih da budem to vino,
nevin a opojan,
kakve su kćeri a ne sinovi.
Majka nije dočekala da vidi popodneva
iz plavog mrtvila zime
kako se vraćaju,
lavine krvi zatrpavahu njen um,
dok je nema stezala snažno desnicom
ruke njenih dečaka što su virile
iz oklopa građanstva, kao
nekada iz rukava bundica.
Mogla je s nama da provede zimu,
govorila je moja žena.
Šta ćemo sa majkom,
pitala je bratovljeva žena ,
a posle: šta ćemo sa kućom.
Majka je vratila pogled na mene
kada je izgubila moć govora.
Prvi put sam video njene
širom otvorene zelene oči
kakvim je prvi put možda pogledala oca,
od kojih sam bežao celog života.
Primih taj dar nemušto.
Ozaren, slao sam joj poljupce iz prijemne sobe,
zbijao šale sa bolničkim portirom
koji je osnovao lokalni festival belih bubrega;
to je život, život a ne smrt, ponavljao sam
dok se sneg ispred mojih nogu sklanjao
uplašen, prvi put pobeđen.
.
.
Odavno mrtvi
.
Odrastao sam pored groblja
i spomenika palim borcima.
Na skveru smo jedni drugima
predavali popa baksuza.
U gradu su vladali komunisti,
divno samoupravljanje,
kako bi rekao Handke, gde se i danas
još nekom omakne: mi smo gradili.
Nedeljom me je iz sna mangupskog
budilo vojničko zaklinjanje;
za ručkom nas prene orkestar za sahrane,
podseti na akcident smrti
i otac se pre prinošenja kašike ustima
nehajno zapita: ma ko li je to umro.
Moj život u tim danima,
ti dani u mom životu.
U tom gradu ne znam više nikoga
koga bih mogao da pitam:
zašto se drugarica lepotica zamonašila,
zbog čega se školski drug obesio,
i od koje je bolesti umro onaj
što me je jednom na Tašmajdanu,
kod crkve Svetog Marka,
posle dvadeset godina, po kašlju poznao.
Samo me odavno mrtvi presreću i govore:
znamo te, dečače.
O čemu govorite, pobunim se.
Ne greše, a ipak lažu.
Travnjak smo pokosili,
pošto smo peršun počupali, i majčinu baštu.
Nećkamo se, brat i ja,
da tablu istaknemo: Kuća na prodaju.
.
.
.
.
.
.
.
