.
.
(Mirjana Narandžić, Nema veze, Matica srpska, Novi Sad, 2017)
.
Govoriti o značaju objavljivanja prve zbirke sobom već nosi određenu meru repetitivnosti i ubacivanja stalnih mesta iz nekakvih mlakih kritičkih osvrta. Stoga ovde nastojimo da izbegnemo takva preslikavanja, ali da i pri svemu tome pomenemo činjenicu da je ova zbirka pesama deo edicije Prva knjiga Matice srpske, što je već sam po sebi dovoljno jasan podatak. Da li se to može uzeti kao opravdanje ukoliko je reč o nedovoljno dobrom pesničkom ostvarenju ili kao dodatno priznanje jednom mladom pesničkom duhu, to je već stvar posve subjektivna, te može biti i pitanje kasnijih razgovora sa pesnikom. Ono što imamo pred nama je jedno celovito ostvarenje, jasno koncipirano i stilski oblikovano.
Zbirka Nema veze u sebi objedinjuje trideset pesama pedantno segmentiranih u šest pesničkih ciklusa. Iako sami ciklusi nisu imenovani već se određuju numerički, njihovo motivsko i stilsko ustrojstvo se određuje preko citata koji im prethode. Na taj način se preuzeti citati, kao izvesna vrsta paratekstualnog elementa, svesno uvode u značenjsku strukturu pesama. U jednakom registru se i uvodna rečenica preuzeta iz Kišove enciklopedije („… kao da svoju nesreću ne nosimo u sebi“) uzima za osnovni motiv čitave zbirke. Sledno tome, u potrebi za kakvim stilskim određenjem, može se reći da je reč o jednoj posve intimističkoj poeziji koja obitava na razinama melanholične nepripadnosti svetu koji se postavlja kao antipod lirskom subjektu. Taj odnos intimnog i javnog, odnosno Ja i neJa, uglavnom se ostvaruje u jednoj retoričkoj zapitanosti, u secesionističkom nizanju pesničkih slika i kakve čulne doživljenosti. Prvi ciklus predodređen je citatom iz Disovog Pijanstva (Ja se svemu smejem pa me sve i boli) i, kao što je već ukazano, on predstavlja jedan predujam za ono što će, preko pet pesama koje ga sačinjavaju, u tom ciklusu biti obrađivano. Ono što se inicijalno primećuje, a istodobno biva u skladu sa onim intimističkim naznakama, jeste činjenica da se piše u prvom licu, te da pesničko ja postavlja sebe u subjektivističku poziciju onoga koji se određuje kao tumač sveta oko sebe, a prevashodno svog prisustva i odnosa prema tom svetu. To se vidi već preko prvih stihova u zbirci, preko pesme Balada o sebi, koji odmah određuju to Ja kao poetski fokus zbirke: nikada nisam bila u Parizu/ videla sam ga u filmu Vudija Alena. Na taj način se i čitav ciklus oblikuje stvarajući od tog Ja jedan pasivni entitet koji jedino ima mogućnost pisanog oblikovanja sveta u kome je bez jasne mogućnosti da se u istom odredi kao njegov segment. Takav pesnički sentiment se proširuje i na drugi ciklus, pri čemu se sada preko Albaharijevog citata aludira na inkorporiranje pojma smrti u svet lirskog ja, te određenje suicidnosti u zelji za izlaskom iz tako oblikovanog sveta. To se najbolje uočava u prvoj i istovremeno najzvučnijoj pesmi ciklusa (Rođendanski epitaf) koja uspostavlja inicijalno jednu antinomiju pojmova rođenja i smrti, ali jednako ih približava i gotovo preliva u jedan isti pojam neprisustva svetu kome pripada. Sa druge strane, ciklus se završava pesmom Smrt koja se parabolički transformiše iz ideje o smrti čoveka u smrt autora, da bi se u konačnici iskazala kao smrt dela, teksta, odnosno pesme. Ovako oblikovani poetski fatalizam se formira i ciklusima koji slede i kojima redom prethode citati Brehta, Branka Miljkovića, Crnjanskog i Srđe Petrovića, a koji svaki za sebe nose jednu negativnu određenost sveta, jednu njegovu zatamnjenu viziju. To se, naravno, u samim ciklusima oblikuje na različite načine: u trećem preko mini parabola, pomalo bajkovito aluzivnih; u četvrtom kao jedna šira slika, preko jednog kosmičkog haosa koji ne nudi bilo kakvu mogućnost simpliciranja i sređivanja svega onoga što pesnikog JA sputava i opterećuje. Četvrti ciklus ujedno biva i najava postepenog otklona od savremenog, od svakodnevnog, i usmerenje na univerzalno, kosmičko, i na koncu svega tradicijskog – antičkog. To autorki daje mogućnost da u tako oblikovan svet uvede Odiseja, Ifigeniju ili Sizifa, kako bi tu poziciju nepripadanja pojedinca svetu uzdigla na nivo mitskog poimanja njegovog usuda. Čovekova lutalačka priroda, njegovo nepripadanje, njegova nemogućnost da iskorači iz svevremenog kruga pukog egzistiranja. U jednakom diskursu se i završava pesnička zbirka, a glavni utisak ostaje da u njoj imamo u potpunosti ostvareno jedno pesničko osećanje, koje istina biva iskaz krajnjeg pesimizma, ali koje se kroz čitavu zbirku umnožava preko određenih slika i motiva. Takođe se može govoriti o jednom kretanju, iako svaka od pesama ostaje unutar samog pesničkog ja, koje usled toga biva usmereno na širenje sopstvene vizije sveta i pokušaj iskoraka van takvog ustrojstva stvari. To kretanje u tradicijskom smislu biva kretanje kroz svet pesnikovih uzora koji se postavljaju kao odrednice u njegovom poetskom iskazu.
Na kraju svega posve jasno biva da je činjenica da se radi o prvoj pesničkoj zbirci značajna u onoj meri u kojoj će se sve ono što je u njoj poetski oblikovano i pokrenuto kao ideja kasnije dodatno realizovati i drugoj zbirci autorke. Njen diskurs je istina često stilski nedefinisan između pastiširanog podražavanja uzora i osobnog iskaza, često možemo naići na hrapave pesničke floskule što grebu, na kakvo loše poređenje, ali iznad svega toga ipak uspeva da opstane jedna ideja, što samo po sebi biva najbitnije ako se u obzir uzme da je ovo refleksivna poezija u krajnjem svom iskazu. Nema veze se nakon svega predstavlja kao jedna prava pesnička zbirka, ne prva i kakva druga, već samo kao zbirka jednog pesnika koji za sebe veruje da ima šta da kaže.
.
.
.
.
.
