Save as

Treći sprat

Vidi. Vidi. Idi do kraja

stepeništa. Sprat gore.

Vrata lifta, pakla, raja,

svejedno tu ne postoje.

Neka ti mir ne smeta.

Ni zgažen cvet ispod nogu.

Tama hodnika spoj je sveta

sa sjajem krsta na oknu.

Pred nemo zvonce stani,

na čas saberi sve reči.

Ono ne sme da poremeti

sve što moraš izreći.

Odoh po drva

U zimsku noć odoh po drva,

u staru šupu – ispod oraha.

Staza puna snežnog praha

moj naum otkri iz prva.

(U korpu stavih suvo granje,

potom oblice bukve i bagrema.

Sekira se caklila – nema.

Vraćena u pređašnje stanje.)

U mraku čini se – svet zastane.

Samo istorija nikad da stane.

Šara ko mraz: više, pa manje.

Isto tako, ognjište ne čeka

iskustvo plamena – doveka.

Tinja, sve tanje i tanje.

Uredništvo:

U blesak. U gnezdo

književnih reči. U strah

od samoće. Ispoved

biće ulazak u spise.

Ko: poljski nužnici zjape

urednici. I gomila hatije.

I lep Pesnik ko: muva

koja sletela – nije.

Trag grafita i smrad snova.

Proza naše mladosti.

Ridanje o dobrom slogu

na krv što miriše.

I ponekad ulazeći odmah,

duša se seti onog Druga-ce

čije se lice pamti,

ali stihovi, ne više.

Silazak cigana na pijacu Bajloni

ili komšijska balada

Jedan, s cigarom, lenjo.

Drugi, na leđima, ogledalo.

Niz strminu – istovremeno,

išli su – gegajući – na pijacu.

Okna su na izlozima bleštala,

krišom zverajući u ptice.

Stigoše, u isti mah,

do prve tezge i do baklanice.

Kifle i pereci, peršun,

krv što se u šahtove sliva,

šala i uzvici žena, oklagija,

o rever okačen miris karanfila.

Jedan, s pikavcem na usnama.

Drugi, ogledalo spuštajući do tla,

rekoše, prvom kupcu, na uvo:

Poezija je od danas mrtva.

Save as

Ispod slike Tri Svetitelja

postavili smo kompjuter: na stolu,

onako, kako se u najdubljem bolu

u pokrivku belu mrtvac stavlja.

I stajali smo zureći tupo,

u ekran bledi, treperavi,

onako, slični gušterima u travi

dok sunčev disk posmatraju.

Prvo se prozor otvorio, onako,

sa ikonama u ramu, nepoznatim,

sveznajućim i svetlim, a zatim –

raskriliše se svetske dveri.

Zagledani, ne puštajući glas,

nemo smo se pitali jedno:

hoće li to svetlucavo biće

uspeti, ovakve, da zapamti nas.

Uloga kante za đubre

u stvaranju poezije

                                       Za Šimborsku

S kesom, siđoh, danas,

do kontejnera ispred kuće.

Aprilsko sunce na nas

pade kao bačeno đubre.

Uvis se dizao tanak dim –

spomenik beli uvek treperi.

Strpljivo stojim pred njim:

uz čopor pasa raznih rasa.

Iz tog sablasnobledog kruga

izroni starica s punom kofom

papira – noću da joj se ne naruga

komšiluk pravila je kolaže

i pisala pesme za poseban svet;

pravi ni za šta više nije mario.

Kao na nekoj misi, u svetli let,

kroz smrad, poleteše papirići.

Mora da je tu bilo dobra ruva,

čim ona malkice zastade –

kao da proverava je li suva

posteljina izložena pogledima.

Uostalom, tačno je, živa istina:

dobar je život u onoj kući,

svaka domaćica to dobro zna,

koja deponuje mnogo đubreta.