Povodom 145. godišnjice rođenja
Na spisku znamenitih imena ruske filozofije i kulture dvadesetog stoleća, a koja su sticajem tragičnih okolnosti u dugom periodu nasilno prepuštena progonu, zaboravu i javnoj difamaciji – svakako je ličnost i delo Gustava Gustavoviča Špeta; svestranog naučnika, filozofa i mislioca koji je dao ogroman doprinos produktivnom razvoju niza humanističkih disciplina: od filozofije i etničke psihologije, pa sve do estetike i semiotike – ne samo u Rusiji, nego i van njenih granica. Bio je nenadmašni poliglota. Govorio je sedamnaest svetskih jezika, od toga tri vanevropska; sanskrit, kineski i arapski.
Rođen je 7.aprila 1879. U Кijevu, u vanbračnoj zajednici, od majke koja je bila poljskog porekla i oca Mađara. Preci sa majčine strane su pripadali poljskom plemstvu, dok o očevoj porodici nema pouzdanih podataka. Iako u kući nije sticao neko posebno versko vaspitanje, prilikom upisa na univerzitet, na pristupnom obrascu je naveo da je luteranske veroispovesti, uprkos činjenici što mu je majka bila katolkinja. Tokom prve godine studija pripadao je krugu studenata koji su bili oduševljeni marksističkim idejama. Posve je nejasno koliko je Špet bio privržen pomenutoj grupi i Marksovom učenju, ali je vrlo brzo posle tih antirežimskih aktivnosti izbačen sa univerziteta, da bi mu se posle izvesnog vremena, ipak od prosvetnih vlasti odobrio povratak na redovna predavanja i seminare. Nakon završenog studija je neko vreme bio gimnazijski profesor, a zatim odlazi u Moskvu na poziv svog ranijeg učitelja, psihologa i filozofa Georgija Čelpanova koji je preuzeo filozofsku katedru, a čiji je prethodnik bio poznati filozof Sergej Trubeckoj. Špet je stasavao na ruskoj religijskoj misli, platonističkoj tradiciji u pravoslavlju i konačno pod ogromnim uticajem Huserlove fenomenologije, odnosno analize strukture svesti u okviru fenomenološke doktrine. Godine 1921. osniva «Institut za naučnu filozofiju» u Moskvi. Iste godine je postao redovni član «Ruske akademije nauka o umetnosti», a zatim 1924. i potpredsednik akademije. Prihvatajući Huserlovu fenomenologiju, uticao je i na rusku književnost toga vremena, pre svega na Mihaila Petrovskog, Grigorija Vinokura i Mihaila Stoljarova.
Glavna su mu dela: «Istorija kao problem logike», «Hermeneutika i njeni problemi», «Pojava i smisao», Unutrašnja forma reči», «Ogledi o ruskoj filozofiji», «Uvod u etničku psihologiju», «Estetički fragmenti» itd.
Sa nekolicinom kolega iz «Državne umetničke akademije» je uhapšen 14. marta 1935, optužen je za antisovjetsku delatnost i deportovan u izgnanstvo u Tomsk. U prinudnom egzilu je preveo Hegelovu «Fenomenologiju duha». Nakon kratkog boravka na slobodi, ponovo je uhapšen /optužen da propagira reakcionarni monarhizam /, a ubrzo i pogubljen 16. novembra 1937. Posthumno je rehabilitovan 1956.
Rani period u recepciji i istoriji ruske fenomenologije pod uticajem Edmunda Huserla, može se prepoznati u delima sledećih mislilaca: Borisa V. Jakovenka, Nikolaja O. Loskog, Semjona L. Franka, Gustava G. Špeta i Alekseja N. Losjeva.
Intenzitet kulturne razmene između Rusije i Nemačke je bio posebno izražen početkom prošloga veka. Filozofija je u svemu tome bila častan izuzetak. Ruski mislioci su izrazito bili zainteresovani za Huserlovu fenomenologiju. Uostalom, prvi tom Huserlovih „Logičkih istraživanja“ je preveden na ruski jezik 1909. Bio je to prvi prevod pomenutog Huserlovog dela na neki strani jezik. Pored toga, Huserlov programski spis „Filozofija kao stroga nauka“ je objavljen 1911. u ruskom filozofskom časopisu „Logos“, dakle u isto vreme kada i nemački izvornik. Razume se, Huserl i fenomenologija nisu bili samo u Rusiji poznati, već je njegova filozofija postala aktuelna na čitavom Zapadu.
U pismu Huserlu, februara 1914., Gustav Špet je napisao sledeće: „Fenomenologija izaziva snažno i ozbiljno interesovanje u svim ovdašnjim filozofskim krugovima… svi govore o fenomenologiji: postoje čak i posebna društva za proučavanje fenomenoloških problema. Ideju fenomenologije zastupam na svim svojim predavanjima i vežbama, gotovo dva puta dnevno. Mišljenje o fenomenologiji je svugde visoko vrednovano i pozitivno; fenomenologija se smatra prvim i novim iskorakom u filozofiji“.
U svojoj knjizi „Pojava i smisao“, sa podnaslovom: „Fenomenologija kao fundamentalna nauka i njeni problemi“, a koju je Špet pisao i okončao u Getingenu 1913, a godinu dana docnije objavljenu u Moskvi, autor ne samo da uvodi čitaoca u osnovne Huserlove ideje, već nam otkriva svoja kritička zapažanja, sporna mesta i načelne nedostatke u fenomenološkoj teoriji, posebno u onim aspektima koji su bitni za Huserlov transcendentalni zaokret, sa neskrivenom željom da ih nadmaši na autentičnom putu – ka hermeneutičkoj fenomenologiji. Poput samoga Huserla, Gustav Špet polazi od stanovišta da je fenomenologija predložak fundamentalne nauke jer joj metodski put otvara „eidetska intuicija.“ / sagledavanje u samom predmetu čistih suština/.
Međutim, Huserl i Špet se razlikuju oko osnovnih ciljeva fenomenoloških istraživanja. Naime, dok Huserl želi da položi temelje fundamentalne „nauke“ o svesti, gde je saznanje jedini merodavni oblik istraživanja, Špet filozofiju definiše kao neku vrstu transcendentalne ontologije gde je sam čin saznanja samo jedan od mogućih oblika sticanja istog.
Naime, u svojim „Idejama“…. Huserl pravi osnovnu razliku između čina svesti / noesis / i samog fenomena na kojeg je usmerena / noemata /.
Špet, međutim dolazi do zaključka da huserlaijanska analitika predmeta, odnosno analitika smisla u traženju odgovora: “Šta i kako“, nije u stanju u celini sagledati suštinu pojavne stvari. Naime, on predlaže poboljšanje klasičnog fenomenološkog objašnjenja, dodajući mu pritom još jedan aspekt koji bi obuhvatio „unutrašnji smisao“ same stvari. Špetov je stav da svaka reč i svaki pojam, nisu ništa drugo nego spoljašnji znak unutrašnjeg smisla, čime je dovedeno u pitanje aksiomatsko načelo fenomenologije: nezavisnost noumenalnog od fenomenalnog. Dakle, za njega je „unutrašnja suština stvari“ ono što nazivamo objektivnim smislom, a smisao objekta je u svrsi kojoj služi. / npr. Smisao sekire leži u cepanju drva /.
Važno je naglasiti da je Gustav Špet znatno ranije od Hansa Georga Gadamera došao do zaključka da se famozno „zašto“ ne može racionalno poimati, nego samo razumeti. Кratko rečeno: Кlasični pristup je neophodno nadopuniti hermeneutičkim metodom, jer rezultati fenomenološke analize nisu ništa drugo nego neposredna iskustva tumačenja svesti, bavljenje unutrašnjim osećanjem stvari. Podrobnija tumačenja se nalaze u Špetovoj knjizi „Hermeneutika i njeni problemi“, iz 1918.
Za razliku od Gadamerovog pogleda na hermeneutiku, Špet je definiše kao sastavni deo fenomenologije. Reč je o Špetovom projektu hermeneutičke fenomenologije koji je u dobroj meri anticipirao slične ideje u filozofiji Martina Hajdegera i njegovog učenika Gadamera u dvadesetom veku.
Istine radi, Gustav Špet nije samo rodonačelnik ruske fenomenologije i hermeneutike, već ruske semiotike koja prethodi Moskovsko – Tartuškoj školi Jurija Lotmana i ostalih, nego i ruske etničke psihologije, a naposletku i ruske kritičke filozofske istoriografije.
U znak poštovanja prema velikom ruskom filozofu, svake godine se na univerzitetu u Tomsku održava velika međunarodna naučna konferencija posvećena njegovom delu.
