Sećanje na Ćamila Sijarića

Ćamil Sijarić nije bio samo pisac koji se pamti nego i čovek koji se, ako ste ga samo jednom slušali, ne zaboravlja. Imala sam tu sreću da ga slušam mnogo puta, te da se na izvestan način i družimo prilikom njegovih dolazaka u Beograd i mojih putovanja na različite književne susrete i manifestacije.Trideset sedam godina razlike u godinama činilo je to druženje specifičnim, a njegov odnos prema meni pre roditeljskim nego mentorskim.

Kada smo se upoznali, daleke l976. godine, Sijarić je bio uvaženi romansijer i pripovedač, akademik, gospodin u godinama koje su mu dozvoljavale da govori kad hoće i šta hoće, a svaku mogućnost da govori, osobito mladima, on je prihvatao sa neskrivenim zadovoljstvom jer je usmeno pripovedanje, baš kao i pisano, bilo način njegovog života a priča je iz njega naprosto isticala, stilski i jezički besprekorna, sveža i zanimljiva čak i onima koji su već imali prilike da je ranije negde čuju.Često se dogadjalo da ga kolege pisci bodre, mole, podstiču da ispriča ono što već znaju, kakvu anegdotu iz književnog života koju su sami prepričavali u njegovom odsustvu svesni da u tom prepričavanju gubi draž i uvek neku novu, neočekivanu poentu kakvu bi joj sam Sijarić dodao kada je bio prinudjen da se ponavlja.

Te, l976. godine, objavila sam u kruševačkoj “Bagdali” tekst “Sijarićevo pripovedanje u noveli Hrt”, suvoparnu jezičku analizu pripovetke na način kako se tražilo i očekivalo od studenata jezika i književnosti ako žele da se bave naučnim radom. Ako dobro pamtim to je jedini moj tekst ovakvog tipa i nisam marila za njega znajući da u književnoj kritici želim drugačiji pristup i da lingvističke analize književnih tekstova nisu moja vokacija.Bila sam uverena da ni autoru Sijarićevog tipa ovaj pristup jednoj od najboljih novela naše savremene književnosti neće mnogo značiti, te da je izuzetni stil i jezik Hrta zapravo samo jedan od elemenata koji tvore visoku estetičku vrednost ove i ovakve proze.Ćamil Sijarić me, međutim, opovrgao i iznenadio kada se javio da mi predoči kako već poznaje moje književne kritike iako ih je tada bilo malo, te da ova o njemu jeste drugačija ali i zanimljiva i njemu draga jer dolazi iz pera jedne nove generacije koja drugačije čita a počesto i drugačije vidi i konkretna dela i književnost po sebi.

U to doba za pohvale nisam marila a vremenom sam se utoliko promenila što danas u njih više ne verujem.Oduvek su mi bile inspirativnije kritike o kritikama, suprotstavljanja do granice civilizovanog sporenja.Pišući u to vreme neretko kritike sa negativnim sudom, najviše me zanimalo šta o mojoj proceni dela misle neki mudri, neutralni i za priče izvan književnosti nezainteresovani stvaraoci. Uvek ih je bilo malo, ali su mi razgovori s njima bili tim dragoceniji u traženju vlastitog puta u književnoj kritici koja je tada patila od mehaničkog prihvatanja netom prevedenih i uvezenih teorija (strukturalizam, fenomenologija, hermeneutika, recepcija itd) i njihove bukvalne primene na situiranje našeg književnog trenutka koji se raskošno opirao uvezenim kalupima “naučnog pristupa” ne zato što je bio bolji ili gori od književnog trenutka drugde, već pre svega zato što je bio drugačiji.

Kada sam l980. godine u “Savremeniku” objavila drugi tekst o Sijariću, o romanu “Raška zemlja Rascija”, mudri gospodin me već tretirao kao “veterana u oporbi”, kao osobu koja se u protekle tri godine osvedočila u izricanju svojeglavih ocena i argumenata, te kao kritičarku koja ima pravo da i solidnom romanu uputi pokoju primedbu. Nemam vremena a ni naviku ni potrebu da čitam svoje davne tekstove, ali sam za ovu priliku s teškom mukom pronašla tekst o “Raškoj zemlji Rasciji”, u knjizi “Kritičari o djelu Ćamila Sijarića”, posebnom izdanju Odjeljenja za književnost i umjetnost Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, objavljenoj 1986. godine u Sarajevu. I danas bih, nakon četvrt veka taj tekst sa zadovoljstvom potpisala, jednako kao što sam nedavno ovaj Sijarićev roman sa svim kasnijim iskustvima, životnim i čitalačkim, sa zadovoljstvom ponovo pročitala.Kada danas posvedočim da je Ćamil Sijarić na svoj lepi pripovedački način u mnogo prilika divanio kako ceni i voli moj tekst o “Raškoj zemlji Rasciji” iako je u odnosu na neke druge manje pohvalan iliti “suštinski kritičan”, kako je govorio, svesna sam da to danas nikome više ništa ne znači, ali je reč o istini koja je meni draga.Jer, nije Ćamil Sijarić bio lik uz koji floskula “suštinski kritičan” tek tako pristaje. To nije bio njegov jezik, to je jezik moga posla kojem se on privoleo ili predao da mi učini, da se “bolje” razumemo za velikim “književničkim stolom”, da mi došapne kako je razumeo i kako mu ne smeta što će tvorci raznoraznih onovremenih književnih kuhinja tvrditi da sam ga “oplela” i “sredila”.Uostalom, katkad mi se činilo da smo generacijski bliži no što to godine govore, a to se i onda, i sada (kada je obrt u suprotnom smeru neminovan), događa samo kada je o vrsnim stvaraocima i izuzetnim ličnostima reč.

Godine l982. objavila sam u “Književnosti” kritiku o “Francuskom pamuku”.Sijarić mi se javio i obasuo me rečima zahvalnosti.Priče su već bile ovenčane Andrićevom nagradom tako da im moj sud nije mogao ni pomoći ni nauditi, ali ja sam se još jednom

uverila da je Ćamil Sijarić vrlo pažljiv čitalac kojem ne promiču finese, drugačija zapažanja i argumenti, pa i smisao između redova, te da je to njegov zaštitni znak i znak razlikovanja od drugih i drugačijih stvaralaca. Bio je jedan od retkih pisaca koji je moje tekstove o njegovim knjigama čitao u kontekstu mojih kritika o drugim piscima i proniknuo u moju ličnu vrednosnu hijerarhiju ne krijući da je zadovoljan svojim mestom u njoj.

Kada danas razmišljam o Ćamilu Sijariću činim to sa nostalgičnim osmehom jer ga vidim i čujem.Vidim njegov visok i tada već povijen stas, neobično guste sede obrve, a naročito pronicljive, nekako nezavisno od izraza lica nasmejane oči i čujem mu glas, boju i muziku glasa, melodioznu ijekavicu kojom me usred Beograda umeo vratiti u jezički svet detinjstva.Događalo mi se da taj glas čujem i dok čitam neku njegovu prozu, što nije bio slučaj kada čitam druge pisce.Kada kažem sijarićevski, onda podrazumevam jedinstvo, istovetnost, nerazlučivost između usmenog i pisanog pripovedanja Ćamila Sijarića.