.
.
.
Crvena je boja groblja
.
Groblje trajanje smrti crveno slovo u kalendaru sećanje na mrtve stare već sravnjene humke zarasle u zaborav nove bašte najlepših boja zabrađene crninom nad grobljem razgranato drvo hladovina kamenju sa imenima i mrtvoj tišini kamen različite nijanse crne i sive drvo staro prastaro više grobova u groblju ili godova u stablu ko to zna veče oproštaj dana kučka ničija od kamena do kamena pod težinom svoga stomaka šupljina drveta sklonište rađanja jutro sanjivost dana groblje se oglasilo životom subota sećanje živih na mrtve humke obilje kučka čeka po strani strpljivo kada se oduži legne u travu pogled joj tužan kao da razume čoveka evo ti na životinja uzima polako ne grabi veruje ljudima grobar kurva kukavica nečujan bezdušnik batine zvuk urlik do neba raspolućena lobanja krv crvena se po grobovima razli zadnji pogledi životinje šupljina drveta naricanje stalo na pola imena pokojnika živi zaboravili na mrtve mrtvi okretanje u grobu grozota od sopstvene rase tri dečaka neverica drhtaj u skutovima majki njima čovek i pas najveći prijatelji događaj prerana trauma jeziva spoznaja zanovo izdanje čoveka šupljina drveta tri para očiju tek progledalih za prisustvo zločinu tužno cvilenje slutnja grobaru znak ima još posla tri dečaka kao jedan iz skutova majki potrčali pre grobara pre smrti u preobražaj njihova naručja sigurnost malim psima lica im obgrlila rešenost grobara pravo u oči ne može to tako grobar oči mu u čudu a oni prezir sažaljenje starije žene šapat gde će mu duša nečovek prezren od sopstvenog pripadanja manji od kamena manji od mrtvih pogled kajanje poželeo da je ispod hod nesiguran kolena klecava ruke u zamahu lome batinu i bacaju u jamu ljudskog naličja majke dečaka udišu ponos to smo mi rodile još jedno klanjanje kamenu za rastanak do sledeće subote korpe prepune pokoja duše zamiču tri dečaka nada i trajanje njihov šapat malim psima – Ne damo vas ljudima.
.
.
Šest dinara
.
Uveliko sam već radio, ali još nisam vozio tako da sam svakodnevno imao neku vrstu kontakta sa dosta ljudi. Ako ništa drugo, opažao sam ih. Volim to da radim i danas, samo mi se zbog vožnje automobila taj videokrug značajno suzio. Kada sam se vraćao sa posla imao sam mogućnost izbora da li da idem do kraja Šumatovačke ulice, pa na Maksima Gorkog i onda da hvatam staru dobru 25-icu ili pak da pešačim do Karađorđevog parka i da onda hvatam sve što ide ka Voždovcu pa onda opet malo pešaka do stana. Kada je bilo lepo vreme, uglavnom sam birao drugu opciju, jer kao što rekoh, voleo sam da opažam svet oko sebe, a ova opcija je nudila daleko više mogućnosti. Kontejner do kontejnera, pa onda paklena petica od top 5 prestoničkih kafića na Vračaru, pa cigansko naselje, namrgođeni klinac koji nevoljno šeta kera, postmoderna riba u trendu koja ponosno nosi u naručju toy pudlu, kulturni beogradski parovi koji su odrasli u Internacionalnih brigada. Svega je tu bilo.
Tog leta sam čitao Dežulovića i njegovu knjigu „Jeb’o sad hiljadu dinara“. Mislim da je to bila prva knjiga koju sam čitao a da sam se glasno smejao. Nenadjebivo štivo. Kakva crna priča, a koliko humora u njoj. Od toga može da se rikne, što bi rekao Leka. Bilo je lepo sunčano poslepodne, a ja sam se vraćao sa posla kraj Karađorđevog parka misleći na kraj Dežulovićeve knjige sa čijim sam čitanjem završio prethodne noći. Prošao sam podzemnim prolazom i izašao kod Franša i prolazeći pored kioska video ženu kako kupuje papirne maramice. Bila je to mlađa žena, iza koje je stajala starija. Toliko su ličile da je bilo očigledno da su majka i ćerka. Starija žena je izvadila dve kovanice iz novčanika nudeći mlađoj. Ali bilo je to ono nuđenje kada daješ i u sebi se moliš da ti ne uzme jer je to verovatno sve što imaš. Malo ispruži ruku, pa je vrati, pa je onda opet ispruži i onda je vrati ka sebi, dok joj se oči pune suzama. A na drugoj strani, oči pune istih takvih suza, vadi devojka tih šest dinara, a ruka joj krene ka rukama one starije žene, htela bi da uzme tih šest dinara iz njenih ruku, ali joj srce ne da. Kupuje maramice i kaže starijoj ženi: „Izvoli mama.“ Na to će njoj starija žena: „Ma nije trebalo da se trošiš ćerko, lepo sam ti davala.“
„Ma nije to ništa mama, samo da ti meni brzo ozdraviš“, odgovara joj mlađa žena.
E sad, moj Borise, glavni junak tvoje priče je poginuo zbog hiljadu dinara, ali da ti ja kažem nešto. Jeb’o državu u kojoj je šest dinara luksuz. Od toga srce preskače, od toga te tuga obuzme celog i savlada ti telo. I od toga može da se rikne.
.
.
.
.
.
