Šok soba

 

 

LICA:

 

Dejan Angelovski, arhitekta, 45. Godina

Damir, pacijent, 40. godina

Darija , medicinska sestra, 22 godine

Dobrila, medicinska sestra, 22 godine

Mladen, advokat, 35. godina

Dr Stevan Mumbaširević 45. godina

Dr Mladenka Uskoković, 56. godina

Prof.Dr Dobrašinović 60. Godina.

 

 

SCENA PRVA:

(DEJAN ANGELOVSKI, 45 godina  sedi za radnim stolom nagnut nad šestarima, papirima, trouglovima. Telefon uporno zvoni. Ne Javlja se. Ustaje i odlazi do toaleta, odakle posle tridesetak sekundi izlazi.)

DEJAN ANGELOVSKI (USPANIČENO VIČE): Krv u mokraći! Krv u mokraći!

(Dejan izlazi iz kancelarije. Telefon ponovo počinje uporno da zvoni.)

 

SCENA DRUGA:

(U ordinaciji Dr-a STEVANA MUMBAŠIREVIĆA, 40. godina, obučenog  u zelenu bluzu i pantalone, naspram doktora sedi Dejan Angelovski. Dr Mumbaširević čita Dejanove medicinske izveštaje.)

Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije dobro Dejane. Nije dobro.

DEJAN ANGELOVSKI: Na kakvo oboljenje, doktore, mogu da upućuju ovi rezultati i mokraća u krvi?

Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre detaljnog ispitivanja teško je reči o čemu se tačno radi. Može biti i i obično zapaljenje nekog unutrašnjeg organa, a može biti i ozbiljno maligno oboljenje.

DEJAN ANGELOVSKI: Šta sad? Od čega početi?

Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako se trenutno osećate. Boli li vas nešto?

DEJAN ANGELOVSKI: Imam bol u predelu bešike da jedva sedim i imam nekontrolisano mokrenje. Srećom, čim sam izašao iz kancelarije kupio sam nepromočive gaće za odrasle i presvukao se u prvoj kafani.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Preduzimljivi ste Dejane. Malo je ljudi koji bi se u nastupu panike setili da ostanu pribrani da ne bi postali predmet podsmeha.

DEJAN ANGELOVSKI: Da. Jedni bi pomislili da sam pijanac, a drugi bi s gnušanjem okretali glavu.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Koliko god ja bio doktor specijalizovan za ovu oblast, mogu sami reći: to su ljudi i tu pomoći nema.

DEJAN ANGELOVSKI: Ubeđen sam da devedeset posto ljudi misli da se svi ti kanceri, hivovi  i i druge opake bolesti mogu desiti samo drugima, a njima nikako. Kako retko mislimo na to da, u stvari, postoje dva ljudska univerzuma. Univerzum bolesnih i univerzum zdravih. I da se drugi gadi ili plaši prvog.

Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Varate se. Postoji i treći univerzum.

DEJAN ANGELOVSKI: Treći? Koji treći?

Dr. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, to je onaj univerzum umišljeno zdravih.Mnogi od njih su, zapravo, neobavešteni da su oboleli teško i neizlečivo.

DEJAN ANGELOVSKI: I dalje nekontrolisano mokrim i osećam da to što izlazi iz mene nije običan urin već krv.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Prvo se smirite. Kada izađete odavde kupite čaj protiv bakterija u mokraći i antibiotik. A od sutra, sve po redu: ultrazvuk abdomena, skener, pregledi kod pulmologa, urologa, kardiologa i analiza krvi. Kada savladate svu tu medicinsku stoglavu birokratsku aždaju koja će, pritom, i da vas košta, javite se meni.

 

SCENA TREĆA:

(Dejan Angelovski sedi u fotelji pored uključenog televizora. Utišava ton na daljinskom upravljaču. Tipka brojeve na mobilnom telefonu. Poziva MLADENA, 35. godina, pouzdanog prijatelja, advokata.

DEJAN ANGELOVSKI: Gde si? Šta se radi?

MLADEN: Ništa brate, gužva po ceo dan, suđenja, obilasci klijenata po zatvorima, pa opet kancelarija.

DEJAN ANGELOVSKI: Jeste, al’ živi se široko i duboko i visoko.

MLADEN: Jeste brate, tako sam hteo – tako i imam. Doduše, najmanje života ali valjda će i on doći na red. Šta ima kod tebe?

DEJAN ANGELOVSKI: Ima sranje. Izgleda da sam ozbiljno bolestan.

MLADEN: Što, da nisi kresno barunicu Moorsi?

DEJAN ANGELOVSKI:Koja ti je ta?

MLADEN: Ona ispred ekonomskog fakulteta.

DEJAN ANGELOVSKI: Ne zajebavam se. Pišao sam krv.

MLADEN: Pišao si krv? Pa ja to radim svaki dan sa ovim mojim narko dilerima.

DEJAN ANGELOVSKI: Znaš šta?

MLADEN: Šta?

DEJAN ANGELOVSKI: U pravu je je doktor Mumbaširević. Ti si treći univerzum.

 

SCENA ČETVRTA:

(Šok soba. Soba u koju dopremaju tek operisane pacijente. Iznad svakog pacijenta je monitor za koji je priključen i preko koga medicinsko osoblje prati opšte stanje organizma operisanog. Bučni su, pište, proizvode irititantne zvuke. MEDICINSKE SESTRE DARIJA I DOBRILA, 22. GODINE, preuzimaju noćnu smenu. U maloj prostoriji kuvaju kafu i pripaljuju cigarete. Darija uključuje YouTube.

(Pesma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN).

(Darija i Dobrila počinju da igraju,  sa zapaljenim cigaretama u ustima. Jedna drugoj nabijaju glavu u grudnjak.)

DARIJA: Jebeš mi sve ako mi ove noćne smene nisu najdraže.

DOBRILA: I meni, života mi. Razvučeš Željka Samardžića, skuvaš kafu, zapališ pljugu. Nema kontrole, a i ako naleti dežurni doktor prejebeš ga nekako u svakom slučaju, ove nemirne vežemo i iskuliramo do devet sati.

DARIJA: I još one razmaženuše po odeljenjima kukaju kako im je teško. Njihovi bar spavaju. Jadan li je onaj koji ovde uz ovo cijukanje, pištanje i vrištanje mora da provede dva dana.

DOBRILA: Zar nije smešno da im uz njihovu redovnu terapiju dajemo samo po tri miligrama bromazepama i očekujemo od njih da spavaju?

DARIJA: Ha – ha – ha, pa to je čisto zajebavanje. Ovde ne bi zaspao ni uz celu kutiju bromića.

DOBRILA: Treća smena je zakon. Do devet im daš terapiju, pogasiš im svetla da šatro spavaju, mi ove naše sterilizacije prejebemo do jedanest, a onda u sobicu koja će za ove ove ovde ostati večita tajna.

DARIJA: A da misliš da malo ne preterujemo sa Željkom Samardžićem. Mislim, samo to puštamo. Onaj ko se zadrži ovde više od pet dana, razlupaće nam računar.

DOBRILA: Zabole me pička. On je meni došao u goste, a ne ja njemu.

(Pesma DAJTE NEKU LOŠU – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT).

SCENA PETA:

(U arhitektonski biro Dejana Angelovskog ulazi Mladen. Zadihan. Spušta aktovku na sto i sa aparata za vodu sipa  i ispija prvu od pet čaša vode. Dejan lenjirom povlači linije po papiru, a potom šestarom izvodi mali polukrug. Prinosi papir prozoru i posmatra kako sve to izgleda na dnevnom svetlu. Mladen izvlači iz aktovke nekoliko papira i stavlja ih na sto ispred sebe. Zvoni telefon. Dejan Angelovski podiže slušalicu.

DEJAN ANGELOVSKI: Halo.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, izvinjavam se ako vas uznemiravam, dr Mumbašiirević na vezi…

DEJAN ANGELOVSKI: Ne, doktore, samo izvolite. Za vas uvek  imam vremena.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, Iscrpno sam pregledao sve vaše rezultate i konsultovao se sa nekoliko kolega, s nekima kojima su sada u Australiji i Kanadi, a nekada su bili vrlo cenjeni na Vojno Medicinskoj Akademiji i medincinskom fakultetu. Da ne dužim, u petak u osam ujutro sam sam pripremio vaš prijem na kliniku.

DEJAN ANGELOVSKI (ZAČUĐENO): Kliniku?

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ništa se ne brinite. Danas sam ceo dan dežurni tako da imam dovoljno vremena  da vam pojasnim nužnost ovog postupka. Svratite, kasnije,  kada budete stigli.

(Dejan spušta slušalicu. Tek ovlaš baci pogled na zbunjenu Mladenovu facu i prilazi aparatu za vodu. Ispija prvu od sedam čaša vode. Prilazi sudoperi, otvara česmu, umiva se se, Dugo trlja vratne žile. Skida kravatu, košulju i i majicu i hladnom vodom se poliva po grudima. Briše se kuhinjskom krpom. Odlazi do police sa pićima i čašama. Sipa dva viskija. Jednu stavlja ispred sebe, drugu otklizava po usjajenom i ravnom stolu pravo pred Mladena.)

MLADEN: Hoćeš li mi objasniti šta se dešava?

DEJAN ANGELOVSKI: U petak idem u bolnicu.

(Mladen ustaje sa stolice i odlazi do prozora. Pripaljuje cigaretu.)

DEJAN ANGELOVSKI: Ovde je zabranjeno pušenje. Video si, valjda oznaku?

MLADEN (VIČE!): Zabole me kurac što je ovde zabranjeno pušenje. Kakva jebena bolnica? Jure me me dva investitora sa Vračara i jedan sa Senjaka da potpišemo predugovore kada vide tvoje projekte. Ovo je posao uramljen rokovima, to se, nadam, nisi zaboravio.

DEJAN ANGELOVSKI: Nisam, naravno da nisam. I ne zaboravi da sam  te u malo finiji poslovni svet ja uveo, inače bi i sam postao narko diler. Klasičan si beogradski kompleksaš pizda ti materina. Još dok nisi ni imao posao kupio si cipele vredne četri plate tvog ćaleta i ponosno pred ogledalom rekao: ja sam biznismen! Kurac  u slamnatom šeširu, to si ti.

MLADEN: To nije tačno. Gulio sam pravni skoro pa k’o osnovnu školu, pročitao na tone pravničkih kupusara, pa postao pripravnik, pa tek onda kupio cipele.

DEJAN ANGELOVSKI(VIČE!): Ma kome ti to to pizda ti materina balava? To možeš da prodaješ budalama koje umeš  da ubediš da si mlad i perspektivan advokat, a  ne meni. A znam i kako  si te cipele kupio, al bolje da ćutim.

(Mladen se vratio do stola i seo na stolicu. Ispio kratki gutljaj viskija. Dejan je viski sunuo na eks.Mladen je prelistavao papire koje je držao u rukama. Povremeno bih ih spustio na sto da bi ispio još koji gutljaj viskija i nervozno škljockao hemijskom olovkom.

DEJAN ANGELOVSKI: Hoćeš li još jedan viski?

MLADEN: Hoću.

(Dejan ustaje do vitrine, sipa viski u dve čaše. Još dok stoji Dejan odgurava čašu viskija Mladenu.)

MLADEN: Šta ćemo sa investitorima. Znaš da nijedan od njih nije daleko od obarača pištolja.

DEJAN ANGELOVSKI: Znam da ne radimo sa akademicima.

MLADEN(VIČE): Jebala te tvoja bolnica i tvoja bolest. Baš sada kada možemo da ćapimo nenormalnu lovu. Šta da im kažem? Dokle da odlažem?

DEJAN ANGELOVSKI: Vidi, nema razloga da se nerviraš. Reći ćeš im da sam u bolnici i da ću ostati najmanje dva meseca.

MLADEN (VIČE!): Dva meseca?

DEJAN ANGELOVSKI: Otprilike. I kad malo bolje pogledaš, dodje nam na isto: Mene čeka nož, a tebe metak.

(Dejan ustaje. Oblači sako, stavlja papire u aktovku i izlazi).

DEJAN ANGELOVSKI: Boli me kurac za investitore. Kaži im šta hoćeš. Možeš im reči i i u kojoj sam bolnici, i u kojoj sam sam sobi. Idem ili da se izlečim ili umrem na odloženo. I upolagani sa tim viskijem, do petka hoću sam da ga popijem.

 

SCENA ŠESTA:

(Darija i Dobrila preuzimaju noćnu smenu. Darija prillazi računaru, podešava YouTube.

Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD IN).

Dobrila je podigla noge na radni sto, zapalila cigaru i iz tašne izvadila pljosku. Darija na sudoperi pere neoprane šoljice kafe i stavlja dzezvu na ringlu. Dobrila isključuje monitore za praćenje zdravstvenog stanja operisanih pacijenata. Zavladala je tišina.)

DOBRILA: Hočeš votku?

DARIJA: Hoću

(Dobrila iz pljoske sipa votku u dve čaše. Nazdravljaju).

DOBRILA: Kako je dobro kada dodje vikend, naročito subota na nedelju. Tada možemo  i da pogasimo ove skalamerije, nema ovih izdrkanih doktora, a ove mlade doktoriće zabole pajser što monitori nisu uključeni.

DARIJA: U šok sobu niko od njih ni ne ulazi osim dvojice – trojice ambicioznih.

DOBRILA: E što tek tim ambicioznim volim da vadim džigericu. Kad krenem da ih ložim, a oni ne znaju šta ih je snašlo.

DARIJA: Ma, treba ih se čuvati. To su teške drukare. To što oni po cele noći u svojim ordinacijama spremaju doktorate, ne znači da zbog dva – tri minuta njihove želje da protegnu noge i dovuku se ovamo, ne možeš već sutra ujutro na ribanje kod glavne sestre.

DOBRILA: Sreća pa su i ovi naši mirni. Niko ne hropće, ne zapomaže, ne cvili, ne ciči.

Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – DA ME NIJE (FEJD AUT).

(Darija odlazi do računara i traži neku pesmu. Skroluje  mišem po play listi i oduševljeno nailazi na pesmu po njenom ukusu propraćeno pucketanjem prstiju.

Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD IN).

(Darija uz lagane pokrete na prstima i podignutih ruku dolazi do radnog stola na kojem su čaše sa votkom i šoljice sa kafom).

DOBRILA: Tooo sestro, al ga ubode.

DARIJA: Nego kako. Razmišljala sam da otfuram do Švabije na tri ili šest meseci.

DOBRILA: Radila bi ovo isto?

DARIJA: Da. Samo na crnjaka.

DOBRILA: Znaš nemački?

DARIJA: Snašla bi se. Ima jedan lik sa kojim sa bila u vezi, otvorio je tamo kliniku. Radno vreme im je od jutra do sutra, disciplina ludačka, ne skidaš osmeh s face dvadeset četiri sata. Svima moraš da titraš jajca do maksimuma, al na kraju meseca iskeširaš tri – četri somića.

DOBRILA: Sve suprotno od ovog ovde. Jeste, ovde jedva nabodeš trideset soma dindži, al možeš da ga napušiš, da ga vežeš, da ga iz najsladjeg sna probudiš da ga pitaš za ime oca i krvnu grupu da bi mu dala bocu krvi koju on čeka od ujutro, možeš da mu napraviš problem tamo i gde ga nema i da mu produžiš boravak sa četiri na osam dana.

DARIJA: Daaaa, čoveče, a osmog dana mu kažeš: znate gospodine zbog prebukiranih kapaciteteta klinike morate ostati u šok sobi još i danas.

DOBRILA: Kako je kul to iživljavanje pod humanitarnom maskom i na kraju sve to začiniš izjavom….

DOBRILA I DARIJA (ISTOGLASNO): Ja volim svoj posao. Ha- Ha- Ha.

(Darija uzima pljosku i sipa votku u čaše. Nazdravljaju.)

DOBRILA: A šta ako te Švabe navataju da radiš na crnjaka?

DARIJA: Kod njega rade samo naši doktori i sestre i svi imaju dozvole, ali uvek ostavi prostor za nekoliko naših, uglavnom, sestara da ih ubaci na crno. Čula sam da je razradio sistem ako mu uleti inspekcija kada mu je u smeni ova što radi na crno da je ekspresno zameni nekom legalnom.Valjda je negde skloni, a manjak medicinskih sestara pravda racionalizacijom.

DOBRILA: Verovatno je taj fazon u pitanju. Kako ga se ne sećam?

DARIJA: Njega se niko ne seća. Kada bi sada neko  hteo da se se seti njega morao bi da ide od zaposlenog do zaposlenog ko Nemci u Drvaru kada su Tita tražili preko slike. Pojavljivao bi se ujutro na sastanku doktora oko pola devet i nestajao.

DOBRILA: Ne sumnjam uvek sa jakim opravdanjima.

DARIJA: To se podrazumevalo. Te operiše sina ministra poljoprivrede, te taštu direktora poznate firme, te nekog stranog fudbalera koga je neki naš domorodac ostavio bez pola glave.

DOBRILA: I sve to na nekom drugom mestu?

DARIJA: Razume se. A u svojoj poliklinici razvijao je biznis onako kako i treba da bi se takva ili veća klinika otvorila u Nemačkoj. Maher za muvačinu.

Pesma ŽELJKA SAMARDŽIĆA – POKAŽI MI ŠTA ZNAŠ (FEJD AUT).

 

SCENA SEDMA:

 

(U ordinaciji Dr – a Stevana Mumbaširevića sede doktor i Dejan Angelovski. Dejan je vidno napet i nervozan.Zvoni mu mobilni telefon. Zove ga advokat Mladen.

MLADEN: Najebali smo načisto. Jednog investitora sam primirio bar za neko vreme, al sa ovim drugim je kritično. Preti, viče, pominje neke penale, te neke advokate, pa krimose, ubice. Načisto lud! Čovek je načisto lud.

DEJAN ANGELOVSKI: Ako umeš civilizovano da mu objasniš šta se dešava – objasni mu. Ako ne umeš – ubi se. Sutra ležem u bolnički krevet. Da li ti to retarde advokatski možeš da shvatiš? Ja, koji u bolnici nisam bio nikada. Ja, koji sam za ceo život polomio samo pola zuba. Da li si ti svestan tog stresa idiote pravničko – pripravnički? Ne znam šta me čeka i ne znam koliko ću ovde ostati.

(Dejan spušta slušalicu. Isključuje mobilni telefon i stavlja ga na radni sto Dr- a Stevana Mumbaširevića. Dr Mumbašišrević kuca izveštaj na kompjuteru. Ustaje sa stolice i odlazi do vitrine sa knjigama iza sebe. Uzima jednu knjigu u ruku i zadržava se nad tekstom otvorene knjige. Sklapa je i vraća je na policu. Seda na stolicu.)

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vidim Dejane da ste vidno uznemireni. Da li bi vam prijala jedna hladna limunada?

STEVAN: Ne, ne doktore. U redu je, mislim, biće bolje, biće bolje sigurno. Nerviraju me ti kapitalistički predadori, te nakaze sa svakim odsustvom tolerancije, humanotosti i razumevanja.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hteli smo kapitalističko društvo,  a dobili smo najgori balkanski karakazan u kome je je premisa bitisanja oteti, a ne dati. Nećete verovati, ali vrlo često čujem iza leđa naših mladih doktora jednu jezivu rečenicu koju izgovaraju, pacijenti:naši doktori nisu bili nekada ovakvi. Bili su čovečniji, šta se sa ovima desilo?

DEJAN ANGELOVSKI: Pretpostavljam da su to reči starijih pacijenata koji pamte i jedan sasvim drugačiji odnos prema njima.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Upravo tako, oni se sećaju nekih sasvim drugih vremena u kojima je, čak, i  lepo upakovana laž bila jedna vrsta leka.

DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, ja bih vas zamolio da se vratimo na moj slučaj.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, da, Dejane svakako. Dakle…

DEJAN ANGELOVSKI: Dakle, doktore  loše.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dragi Dejane loše. Na žalost, jako loše.

DEJAN ANGELOVSKI: Samo napred doktore. Slušam.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Makroskopski nalaz govori da postoje mrko sivi fragmenti tkiva, mekoelastučne konzistencije, vilozne površine, celina sedam kalupa.  Tumorom su obuhvaćeni bešika, tkivo leve semene kesice, terminalni deo desnog uretera. Tumor se nalazi u 10 posto analiziranog tkiva prostate.

DEJAN ANGELOBSKI: Kog je stepena taj tumor doktore?

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Patopsihološka dijagnoza  kaže da je adenocarcinoma, enteričnog tipa Hihg grade G2, invasivum vesicae urinariae. pT2. Primarni adenokarcinom mokraćne bešike je  sa poljima nekroze, lomfangioinvazije i invazijom mišićnog  sloja zida mokraćne bešike.

DEJAN ANGELOVSKI: Šta to, doktore, praktično znači?

Dr STEVAN  MUMBAŠIREVIĆ: To Dejane, praktično, znači, da mokračna bešika, prostata sa semenim kesama moraju da se odstrane.

(Dejan se obema rukama uhvatio za. Počeo je blago da se ljulja na stolici ali ostao je u sedećem poloćaju. Dr Stevan Mumbaširević je hitno poskočio i došao do Dejana da mu pomogne u slučaju pada. Dao mu je čašu vode i nekoliko minuta stajao pored njega).

DEJAN ANGELOVSKI: Jel to, doktore, znači da neću imati decu, kao ni ejakulat.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ejakulat nećete moći imati, imaćete te suvo svrsavanje. Decu prirodnim pitanjem, sasvim sigurno, nećete moći imati. Putem veštaščke oplodnje – teoretski, da.

DEJAN ANGELOVSKI: Da li to znači potpuni nestanak seksualne funkcije i gubitak seksualne želje? Gubitak erekcije?

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Seksualna funkcija, odnosno erekcija mogu da se vrate uz pomoć stimulativnih sredstava ali i ne mora. Moramo sačekati neko vreme od operacije da bi doneli konačan zaključak o tom pitanju.

DEJAN ANGELOVSKI(BLAGO POVIŠENOG GLASA): Dobro, doktore da zanemarimo i decu koju inače nemam i ejakulat kojim neću moći da oplodim, postoji li nešto što će mi pomoći da izvršim seksualni čin, ako ništa drugo.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Smirite se, Dejane, molim vas smirite se. Naravno, postoje proteze koje se ugrađuju isključivo u privatnim klinikama jer takve stvari Republički Fond Za Zdravstveno osiguranje, budžetski ne pokriva.

DEJAN ANGELOVSKI: O njihovim cenama ne smem ni da pomislim.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jedna vrsta je zaista preskupa za naše uslove. Ova druga je prihvatljivija.

DEJAN ANGELOVSKI: Koliko ću ležati pred operaciju?

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sedam dana. Sutra ujutro se javite na prijemno odeljenje. I da znate, to je u urologiji najzahtevniji zahvat i trajaće dugo.

DEJAN ANGELOVSKI: Koliko dugo?

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Oko pet sati.

DEJAN ANGELOVSKI: I šta će te vi posle toga?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zapaliću cigaru. U operacionoj Sali, kao i uvek u sličnim slučajevima.

 

SCENA OSMA:

(U ordinaciji PROF.DR DOBRAŠINOVIĆA,60. godina, na radnom sastanku nalaze se DR MLADENKA USKOKOVIĆ, 56. godina  i Dr Stevan Mumbaširević. Svo troje doktora vrlo pažljivo proučavaju medicinsku dokumentaciju Dejana Angelovskog i DAMIRA, 40. godina koji treba da bude operisan od divertikuluma mokraćne bešike.)

PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Doktore Mumbašireviću obe ove operacije poveriću vama. Za Dejana Angelovskog vam je i od ranije bilo poznato da će te ga vi operisati ali naknadnim proučavanjem divertikuluma mokraćne bešike kod Damira, doneo sam odluku da i tu operaciju vi izvršite.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: U redu profesore. Angelovski će morati prvi biti operisan jer je Damir trenutno prehlađen i povremeno ima povišenu telesnu teperaturu. Angelovskog bi operisao za sedam dana, a Damira dva dana kasnije.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Pretpostavljam doktorko Uskoković, da ste kao anesteziolog  pripremili program za obojicu pacijenata.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da profesore, pošto se, ipak, radi o složenim zahvatima, obojica će biti operisani u totalnoj anesteziji. Naravno, slučaj Dejana Angelovskog je znatno zahtevniji pa će u njegovu opštu anesteziju biti uključeni Tiopental, Desfluran, Rokuronijum i Morfin.

PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, to je dobro.Tiopenal će ga odvesti u san, Desfluran će dovoljno dugo održavati dostignuti nivo sna, Rokoronijum će delovati paralitički, opustiće mu mišiće, a Morfin će mu suzbiti bol. Da, to je dobra kombinacija.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Angelovski je dosta nežnije strukture od Damira. Sa njim je potrebno održavati krajnje pažljiv tretman u postoperativnom toku.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne brinite proferosore Dobrašinoviću i Doktore Mumbašireviću, ja ću tih dana najčešće boraviti u šok sobi.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pada vam dežurstvo za taj vikend?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Da, baš tada sam dežurna. Srećom pa ova dvojica pacijenata ne znaju da će i ceo vikend morati da provedu u šok sobi.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da, tako im je zapala operacija, drugi postoperativni dan im se nadovezuje na vikend. Neće im biti lako, još sa vama kao dežurnim, doktorko Uskoković.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ (BLAGO NASMEJANA): Šta da radim kolega kad ne volim da dangubim u svojoj ordinaciji. Volim da sam kod pacijenata i sestara. Često se desi da sestre krenu da rade nešto na svoju ruku i potpuno uprskaju stvar.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (NASMEJAN): Srećom doktorko Uskoković pa pacijenti nemaju vremena da vas ne vole koliko i medicinske sestre.

 

SCENA DEVETA:

(U Bolničkim krevetima leže Dejan Angelovski i Damir. Čitaju knjige. Na natkasnama pored kreveta stoje tanjiri od ručka.Damir uzima mobilni da pogleda koliko je sati.)

DAMIR: Još dva sata do posete.

DEJAN ANGELOVSKI: Meni neće doći niko. Nisam hteo da dižem prašinu oko mog boravka u bolnici. Ovaj jedan koji je upoznat sa kompletnom situacijom ne sme da dodje. Boji se da ne zakači neki virus. Pička.

DAMIR: Baš pička.

DEJAN ANGELOVSKI: A i šta će mi ko? Znam u kakvim sam govnima i znam da kada se sve ovo završi više ne mogu biti isti.

DAMIR: Istina, moj problem je mnogo manji od tvog, zove se divertikulum mokraćne bešike, ali naravno da ne očekujem da ću biti kao što sam bio.

DEJAN ANGELOVSKI: Čim te otvore pa te opet zatvore niko više ne može biti normalan. Kažu da je kod ovog mog tumora mokraćne bešike dobro to što nema recidiva i nema hemoterapije. Kad je je jednom izvade kancer nema više gde da se vrati.

DAMIR: Znam nekoliko ljudi sa tim problemom, mada su svi dosta stariji od tebe…

DEJAN ANGELOVSKI: Onda znaš koliko nam je zdravstvo u kurcu. Čuveni pofesor doktor predlaže da mi se uradi nova bešika od tankog creva bez otvaranja rupe na stomaku, stavljanja diska i kese. Onaj Mumbaširević, njegov student, pobio je svaku njegovu reč i svaki njegov predlog.

DAMIR: Eh te doktorske sujete, možeš da ih vidiš i i opipaš na dva kilometra.

DEJAN ANGELOVSKI: Zbog tih sujeta ljudi umiru ili u najboljem slučaju bivaju ignorisani. Svi oni, više ili manje, u nama gledaju buduće mrtvace, naročito nas sa karcinomom. Ja sam za njega samo budući mrtvac bliskog datuma.

DAMIR: I šta bi na kraju? Koja metoda će biti primenjena? Savremena ili srednjevekovna.

DEJAN ANGELOVSKI: Srednjovekovna, naravno. Nije mi trebalo ni tri minuta da shvatim da ovde samo nju znaju da rade. Probuše ti stomak, zalepe kesu i svi ozareni kažu: spasili smo ti život! Sad možeš da živiš još pedeset godina ako ne fasuješ nešto drugo ili ono… meni omiljeno…između estetike i života važniji je život, jebeš estetiku.

DAMIR: U pravu su na najodvratniji mogući način.

DEJAN ANGELOVSKI: A kad krenu sa pričom o kvalitetu života posle svega ovoga. Pa, molim te, koliko mozga treba da nemaš u glavi da bi govorio o kvalitetu života. Kakvom bre jebenom kvalitetu života govorite  majku vam jebem retardiranu(VIČE!).

DAMIR: Koliko puta si čuo da je pakao popločan dobrim namerama. Te budale koje govore o kvalitetu života oni žele da pruže utehu, ne shvatajući da će na taj način pokazati da sopstvenu inteligenciju nemaju, a da tvoju vređaju.

DEJAN ANGELOVSKI: Neverovatno je koliko nerazumevanja, straha i podozrenja vlada izmedju univerzuma zdravih i univerzuma bolesnih.

DAMIR: Taj strah i neverica da i taj koji je danas zdrav kao dren može sutra biti teški bolesnik ili, čak, naprasni pokojnik čine ljudske animozitete većima, nesuglasice izoštrenijima, mržnje nezaceljivima. Najgora je bahatost zdravih prema bolesnima u svojstvu nesvesnog odbrambemog mehanizma.

DEJAN ANGELOVSKI: Poznajem čoveka koji ne skriva mržnju prema devojci koja ima genetski nasleđenu neizlečivu bolest. Više puta sam hteo da mu postavim pitanje: jel’je mrziš samo zato što je bolesna, ali odustao sam kada sam shvatio da je potvrdni odgovor jedini mogući odgovor.

DAMIR: Da, sa takvim budalama je svaki razgovor besmislen.

DEJAN ANGELOVSKI: Vidiš, taj univerzum zdravih ne samo što ume da bude ohol i bahat već možda je i njegova najgora osobina nezainteresovanost.

DAMIR: Nezainteresovanost?

DEJAN ANGELOVSKI: Ne verujem da nikada nisi sebe uhvatio u takvom stanju. Za vreme rata u Bosni u mom neposrednom komšiluku godinama su bili prisutni vojnici kojima su razne nagazne mine i geleri otkinuli delove tela: ruke, noge, ili vrlo, često, cele udove i nikoga od nas nije bilo briga za njih. Prolazili smo pored njih ne zapitavši se, nijednog momenta, gde im se to dogodilo, na koji način. Još manje nam je padala na pamet misao o njihovom daljnjem načinu života.

DAMIR (SMEJE SE): Hoćeš reči kvalitetu.

DEJAN ANGELOVSKI: Kvalitetu? O kakvom kvalitetu života može govoriti čovek u kolicima, bez oka ili obe ruke.

DAMIR: A paradoks je u tome što će tvoj takozvani kvalitet života nakon ove operacije biti bolji, a u suštini, i ti i oni ste invalidi.

DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. Samo što je moja invalidnost nevidljiva i lakše se maskira od njegove. A možda i grešim?

DAMIR: Možda, a to možda zavisi od onih pomagala koja se rađaju u glavi. Zajebi proteze i ostale skalamerije. Samo u sopstvenoj glavi možeš poraziti sopstvenu sjebanost.

DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče, idemo pod nož. Ima li šta gore od toga?

DAMIR: Ima. Ne probuditi se iz anestezije.

 

SCENA DESETA:

(U bolničku sobu Dejana Angelovskog i Damira upada Mladen. Gleda na sat. Seda na Dejanov krevet. Damir čita knjigu. Damir blago udara Dejana po desnoj nozi.

DAMIR: Kako si, majstore?

DEJAN ANGELOVSKI: Nikad bolje od kad je gavran pocrneo.

MLADEN: Ajde, ajde, biće sve to dobro. Najvažnija je glava na ramenima. Skidaj to sranje pa da se posvetimo zimskim čarolijama.

DEJAN ANGELOVSKI: Kakvim zimskim čarolijama?

MLADEN: Pa škembići, pihtije i ostale zimske radosti.

DEJAN ANGELOVSKI: Kakvo je stanje napolju?

MLADEN: Dobro je. Ne pominje te niko i to ti je u ovom trenutku najvažnije.

DEJAN ANGELOVSKI: Imam još dva dana do početka priprema za operaciju.

MLADEN: Šta to znači?

DEJAN ANGELOVSKI: To znači da ću večeras i sutra uveče pojesti po jednu dobru i što veću gurmansku pljeskavicu i ljuljnuti par piva.

(Damir je ko oparen poskočio iz kreveta. Knjiga mu je iz ruke ispala na pod.)

DAMIR: To ti je sjajna ideja. Ko zna kada ćemo ponovo moći da jedemo ko ljudi.

DEJAN ANGELOVSKI: O tome, Damire, kao da nisi mislio. Restrikcija ishrane pred operaciju ide postepeno. Prekosutra će biti, možda, barena piletina, a dan pred operaciju  ćeš dobiti čašu jogurta za čitav dan.

DAMIR: Zaista, na to nisam pomislio nijednog jedinog trenutka.

MLADEN: Pa dobro ljudi, hajdemo sada negde na ručak. Ja častim.

DEJAN ANGELOVSKI: Hvala ti, ali ne bih sada.

DAMIR: Ni ja. Hvala Vam.

MLADEN: Nema na čemu. Mislio sam da bi vam sad baš dobro legla neka klopa.

DEJAN ANGELOVSKI: Sigurno je da bi nam legla ali je mnogo veće zadovoljstvo kada se izvučeš odavde negde oko sedam – osam uveče, sedneš u onu roštiljnicu, opijaš se mirisima roštilja i čekaš da bude gotova tvoja gurmanska pljeska. Sočna i sa puno luka.

DAMIR: Uhhhhh. A dok čekaš biješ neki aperitivčić

MLADEN: Ljudi, pobogu, vi ste u bolnici, a ne u hotelu.

DEJAN ANGELOVSKI: E, u tome i jeste fazon.

DAMIR: Samoobmana.

MLADEN: Ne razumem vas.

DAMIR: Zato što pripadaš univerzumu zdravih.

DEJAN ANGELOVSKI: Univerzumu bolesnih je potrebna baš samoobmana jer izlaze iz univerzuma zdravih i znaju šta to podrazumeva i šta to sobom nosi. Samoobmana je jedina uteha kojom zaboravljaju, ili, bar, zamrzavaju sve radosti koji će im odneti univerzum zdravih.

MLADEN: Šta to praktično znači?

DEJAN ANGELOVSKI: To dragi moj retardirani advokatčiću znači ovo: u deset završavamo sa večerom, čekamo fajront, nastavljamo da pijemo. Na prvo upozoravajuće gašenje svetla u kafani, oblačimo se i odlazimo. Ulazimo u ovaj urgentni centar, prolazimo pored ljudi razbijenih glava, nogu, noseva, ljudi na nosilima koje medicinsko osoblje žurno vozi do operacione sale. Krike i vrisku ne čujemo.

MLADEN: Šta radite onda mentoli?

DAMIR: Čekamo lift.

DEJAN ANGELOVSKI: Kao u hotelu.

MLADEN: Vi niste normalni.

DEJAN ANGELOVSKI: Bili smo.

DAMIR: I najdužoj kobasici dodje kraj.

DEJAN ANGELOVSKI: Naše kobasice su, očigledno, bile prekratke.

MLADEN (NASMEJAN): Ajde momci, ne dozvolite da potonete. Samo hrabro i rešićete se tih problema. Za mesec dana ponovo ćemo u jurnjavu za parama i ribama. Klubovi, kafane, utakmice… sve nas to ponovo čeka.

 

SCENA JEDANAESTA:

(U ordinaciji Prof.Dr Dobrašinovića sede profesor i Dr Stevan Mumbaširević. Obojica čitaju izveštaje operisanih pacijenata. Prof. Dr Dobrašinović se primiče tastaturi kompjutera i kuca. Kuca veoma brzo. Dr Stevan Mumbaširević vadi iz džepa belog mantila kutiju cigareta i pripaljuje jednu. Profesor ga besno gleda ali mu ne prigovara. Dr Stevan Mumbaširević nastavlja da iščitava izveštaje i puši. Pogledom po ordinaciji traži pepeljaru ali je ne nalazi. Iz drugog džepa belog mantila vadi paket papirnih maramica. Jednu vadi iz paketa i prostire je po stolu ispred sebe. Na nju trese pepeo.

Prof.Dr Dobrašinović sve nervozniji sve brže udara po tastaturi. Kao da sav bes zbog Mumbaširevićeve cigarete želi da iskali divljačkim udaranjem po tastaturi gde je tačka, a naročito onim gde su enter i razmak. Dr Stevan Mumbaširević ustaje, odlazi do prozora, otvara ga i baca ispušenu cigaretu na ulicu. Vraća se za sto naspram Prof.dr Dobrašinovića.

DR STEVAN MUMBŠIREVIĆ: Da znate profesore da mi nije svejedno što će za sledeći vikend dežurni lekar u šok sobi biti doktorka Uskoković.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ni meni se to ne sviđa. Sledeće nedelje ćemo imati izuzetno teške operacije i možda će samo oni koji budu operisani u ponedeljak i utorak moći da napuste šok sobu do petka i pređu na odelenje.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kad se setim njenog poslednjeg dežurstva jeza me hvata.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: I mene. Molim vas, da vam u kliniku, u vreme nedeljnog ručka dodje ministar zdravlja jer je digla pola države zbog njene pogrešne pretpostavke.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Imala je ona takve ispade i ranije i nema načelnika klinike koji nije želeo da je se reši.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Ili ima jaka leđa ili je niko neće.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pre će biti ono drugo. Već godinama je prati reputacija doktora koji svojim tezama uplaše pacijenta i često ga dovedu do nervnog rastrojstva.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Zar je bilo i toga?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: O da, bilo je i te kako. Umela je da naplaši pacijente na razne načine. Ono, već otrcano, da mu je ostalo još neki mesec života je i najbezbolnije u njenom spektru lupetanja. Najgore je onda kada je uhvate neke njene tobož vizije povodom neke određene bolesti nekog pacijenta. Onda ne samo da se nalupeta i uplaši pacijenta na mrtvo ime nego digne uzbunu i doktorima i načelniku. Kada je ona dežurna, poželim da vikend provedem na severnom polu.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ (HVATA SE ZA GLAVU): Ovo je mnogo ozbiljnije nego što sam mislio. Eto, počeo sam da se bavim nabavkom ćebadi, jastuka i čaršava za šok sobu, a sada ste me vi skroz sludeli sa slučajem doktorke Uskoković.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Žao mi je profesore što sam vas uznemirio ali smatram da mi je dužnost da vas obavestim o najakutnijim problemima na klinici, naročito onim personalne prirode.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Da, da, da. Svakako doktore Mumbašireviću. Svakako da vam je dužnost da me upozorite na eventualne opasnosti svake vrste.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Znate, naročito me zabrinjava to što će za vreme njenog dežurstva ležati dva mlada čoveka. Jedan ima 45, a drugi 40. godina. Obojica su urbane, gradske face, a i fitilj im nije baš predugačak. Bojim se da ne dođe do konflikta između nje i njih dvojice.

PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Zašto? Da nisu neki kriminalci?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ma ne, ni slučajno. Ovaj stariji je arhitekta, a ovaj mlađi se bavi marketingom. Obojica obrazovani, elokventni, ali i impulsivni kad im takvi pametnjakovići, kao doktorka Uskoković, stanu na žulj.

PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Ostaje nam samo da se nadamo da će proteći sve u najboljem redu.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: I spremnost da svakog časa doletimo u kliniku.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Ostaje nam i to da naučimo da je u kancelariji načelnika klinike kao i u svim  njenim drugim prostorijama zabranjeno pušenje.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Profesore, uz svo dužno poštovanje prema vama i vašim godinama, treba da znate da gde god sedi Dr Mumbaširević postoji bar jedna mala, mala, malecka piksla.

(Dr Stevan Mumbaširević ustaje i kreće ka izlaznim vratima.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Prijatan dan profesore.

(Dr Mumbaširević izlazi iz kancelarije Prof. Dr Dobrašinovića.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Kakav bezobrazluk. Samo zbog dobre reputacije hirurga misli da može da radi kako mu  se ćefne. Nečuveno. Doktor, a ne vadi cigaru iz usta i puši gde stigne.

 

SCENA DVANAESTA:

(U bolničkoj sobi leže na svojim krevetima Dejan Angelovski i Damir. Dejan čita novine dok Damir piše sms poruku na mobilnom telefonu.)

DAMIR: Baš je bila kraljevska ona gurmanska pljeskavica od sinoć.

(Dejan Angelovski spušta novine na krevet pored sebe.)

DEJAN ANGELOVSKI: Ti možeš i danas. Ja od danas ulećem u proces.

DAMIR: Ma glupo mi je da idem sam.

DEJAN ANGELOVSKI: Nije to problem. Poći ću i ja sa tobom. Piću kafu, čaj, svejedno. Al da je glupo, glupo je.

DAMIR: Mani sad to. Sad je najvažnije da ne dozvoliš da te obuzme strah. Najčešći strah kod pacijenata koji treba da se operišu je strah da li će se probuditi iz anestezije.

DEJAN ANGELOVSKI: S tim ne mogu da me zajebu ni pod razno. Taj strah me uopšte ne dotiče. Ako se probudim odlično. Ako se ne probudim – jebiga.

DAMIR: Mene je frka.

DEJAN ANGELOVSKI: Od čega? Od anestezije?

DAMIR: Od ušivanja. Ko zna kakva me krojačica dovati i ušije me ko plišanu lutku. A od tog nestručnog ušivanja možeš žešće da najebeš, dobiješ, temperaturu, groznicu, ko zna kakve još komplikacije mogu još da se dogode.

DEJAN ANGELOVSKI: Na to ušivanje nisam pomislio nijednog trenutka, a taj strah je veoma realan.

DAMIR: Ako te ušiva doktor koji te je operisao onda je razlog za strah znatno manji.

DEJAN ANGELOVSKI: Eh, kako sad da dodjemo do Mumbaširevića da nam  potvrdi da će nas baš on ušiti.

DAMIR: Pazi, bilo bi vrlo značajno kada bi on to radio. Osim što ima reputaciju dobrog i pouzdanog hirurga, prati ga  glas da i  to ušivanje radi vrhunski i da vrlo retko prepušta to nekom drugom.Njega je najteže navatati.

DEJAN ANGELOVSKI: Tačno, u ovom trenutku može biti na četiri različita mesta uključujući i dežurstvo u ovoj zgradi.

DAMIR: Idem ja dole do dežurne ambulante da zvirnem da nije slučajno dole, a i promuvaću se ovim hodnicima.

DEJAN ANGELOVSKI: Ajde, ako ga navataš, cimni me na mobilni. Dolazim odmah.

(Damir izlazi iz sobe. Odlazi do dežurne ambulante i iz prikrajka čeka da se otvore vrata ne bi li video da li je Dr Mumbaširević dežurni. Nakon dugog čekanja otvaraju se vrata, Damir proviruje kroz otvor i vidi da je neki drugi doktor dežurni. Vraća se liftom na sprat. Hoda dugačkim hodnikom do aparata za kafu. Uzima kafu i nastavlja šetnju hodnikom u suprotnom pravcu. Ulazi u svoju bolničku sobu).

DAMIR: Nema ga.

DEJAN ANGELOVSKI: Jesi pitao nekoga da li možda znaju gde je?

DAMIR: Nisam smeo. Svi su nadrkani do daske.

(U sobu ulazi Dr Stevan Mumbaširević. Pali cigaru. Otvara prozor.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta je momci? Nije valjda frka?

DEJAN ANGELOVSKI I DAMIR (ISTOGLASNO): Ma ne doktore ni slučajno.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne treba ni da vas bude. Mirno spavajte. Uraditi moramo ono što moramo, naročito kod tebe Angelovski. Tačno je da si premlad da ti se vadi mokraćna bešika i prostata, ali život je važniji od svih psiholoških barijera koje ti ne daju da spavaš. Jesam li u pravu?

DEJAN ANGELOVSKI: U pravu ste doktore.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zajebi psihološke barijere, estetiku. Živečeš, a to je najvažnije.

DAMIR: Doktore, da li će te nas vi ušivati?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Celu operaciju, od reza do ušivanja vodim isključivo ja. Naravno da imam i pomoćnike ali za svakog operisanog isključivo ja snosim punu odgovornost.

(Dr Stevan Mumbaširević baca cigaretu kroz prozor. Zatvara prozor. Izlazi iz sobe.)

DAMIR: Lakše mi je.

DEJAN ANGELOVSKI:I meni. Mislim da nema mnogo doktora koji na ovakav način pripremaju i hrabre one koje treba da operišu.

DAMIR: U to ne treba sumnjati. Čudan je i to mi je najteže da objasnim samom sebi.

DEJAN ANGELOVSKI: Pravi beogradski jebivetar, a pouzdan i uliva poverenje kada te uzme za svog pacijenta.

DAMIR: Opušten je, nije napet.

DEJAN ANGELOVSKI: To govori o samopouzdanju.

DAMIR: Koliko samo ovih matoraca traže veze kod ovih matorih, glasovitih i izvikanih hirurga misleći da će ih učiniti besmrtnima.

DEJAN ANGELOVSKI: Kad malo bolje analiziraš tu matoransku ekipu i ove mlade doktore, mislim da će ih ovi mladi nadmašiti ako ne zapale negde iz ove kalakurnice.

DAMIR: Nego šta će. Tamo negde gde neće će biti samo višestruko plaćen nego če moći i nešto da nauči.

DEJAN ANGELOVSKI: Može i ovde da nauči mnogo toga.

DAMIR: Šta ovde može da nauči, života ti?

DEJAN ANGELOVSKI: Može, može. Da se uvlači u bulju, da se lakta, da eskivira, da stvara nepostojeće slobodne dane kao iluzionista. Ima šta da nauči, samo ako hoće.

DAMIR: Preteruješ. Baš si ih ocrnio. Ima, zaista ima, savesnih, poštenih i svom poslu posvećenih doktora.

DEJAN ANGELOVSKI: Ima, nije da nema. Problem je što nemamo često priliku da ih sretneno. Čuo sam da  šef od ovog Mumbašireviča dodje ujutru u vizitu, u kojoj se zadrži trideset sekundi, stane pored kreveta sa pacijentom kome je nekoliko dana ranije izvadio bubreg, lupi ga prijateljski po ramenu i kaže mu: Ej lepi, izvadio sam ti bubreg. A koji će ti kurac, imaš još jedan. Vidiš da imaju šta da nauče. Što bi se zlopatili pa Australijama, Amerikama i Kanadama. Naše je naše. I kad te jebe u mozak dođe ti nekako drago.

 

SCENA TRINAESTA.

(Na pokretnom krevetu Stevana Angelovskog voze do operacione sale. Prilazi mu Dr Stevan Mumbaširević. Ostaju sami. Stevan Angelovski na sebi ima samo pidžamu i kesu sa lekovima potrebnim za svakodnevnu hipertoničarsku terapiju)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dakle, jesi li odlučio kako ćemo.

DEJAN ANGELOVSKI: Jesam. Od tankog creva napraviti novu bešiku bez bušenja rupe na stomaku i bez kese.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:Vidi, sad idem na sastanak sa trideset doktora. Kako izglasa većina, tako ću da uradim.

 

SCENA ČETRNAESTA:

(Doktor Stevan Mumbaširević završava ušivanje stomaka Dejana Angelovskog. Odlaže instrumente na postolje pored pokretnog kreveta na kome leži Dejan Angelovski. Skida masku sa lica, briše znoj sa čela. Iz džepa vadi kutiju cigareta i pali cigaru. Duboko udiše dim. U salu kao furija utrčava Prof. Dr Dobrašinović. Zapanjeno posmatra Dr Stevana Mumbaširevića koji zagleda ranu Dejana Angelovskog koji je još pod anestezijom.)

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ(VIČE!): Pa da li je moguće doktore Mumbašireviću? Da li je moguće?

(Dr Stevan Mumbaširević i dalje  pomno zagleda ušivenu ranu Dejana Angelovskog i duboko udiše duvanski dim.)

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Vi pušite u operacionoj Sali! Nečuveno! Nečuveno doktore Mumbašireviću, vi pušite pored oprisanog pacijenta.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ništa ne brinite profesore. Ovaj ovde je svež nepušač. Nema ni godinu dana od kada je prestao da puši posle dvadeset devet godina pušačkog staža. Uostalom, da ste vi radili ovu operaciju od pet sati verovatno bi našli neki opijat da bi se smirili i pre došli u normalu.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Molim vas doktore Mumbašireviću, vi zasigurno jeste najbolji mladi hirurg na ovoj klinici ali red i pravila ponašanja moraju da postoje. Kako to da drugi hirurzi, takodje pušači taj odvratni porok upražnjavaju samo napolju. Ne pada im napamet da zapale cigaretu čak i u operacionoj sali.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sise.

PROF.DR DOBRAŠINOVIĆ: Molim? Kako mi se to obraćate doktore?

( Dr Stevan Mumbaširević odlazi do prozora u operacionoj Sali, otvara ga i baca cigaru kroz prozor. Zatvara prozor. Ne obraća pažnju na prisustvo prof. Dr Dobrašinovića.

( Dr Stevan Mumbaširević primiče glavu licu Dejana Angelovskog. Aplaudira.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Budjenje Dejane! Budjenje! Gotova je operacija.

(Dejan Angelovski otvara oči. Još uvek je pod jakim dejstvom anestezije. Iz sekunda u sekund postaje sve više orijentiisan. Glas mu je slabašan.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane, da li znaš gde se nalaziš?

DEJAN ANGELOVSKI: Na klinici.

(Prof. dr Dobrašinović izlazi iz operacione sale.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Šta sam ti operisao?

DEJAN ANGELOVSKI: Kancer mokraćne bešike i prostate. Vode, vode. Dajte mi vode i nešto protiv bolova

(Medicinske sestre Darija i Dobrila odvoze pokretni krevet u šok sobu i uz pomoć Dr Stevana Mumbaširevića prebacuju Dejana u krevet. Pokrivaju ga ćebetom. Darija intravenski priključuje Dejanu hranu i lek protiv bolova. Daju mu jedan špric vode u usta. Dejan utopljen pod ćebetom počinje da spava).

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim vas Darija i Dobrila, u sledećih dvadeset četiri sata  posebno obratite pažnju na ovog pacijenta. Operacija je bila izuzetno teška i u jednom trenutku postala je i vrlo kritična. Biće mu potrebna još jedna boca krvi ali to tek za dva – tri dana.

(U šok sobu ulazi Dr Mladenka Uskoković. Ide od jednog do drugog kreveta i posmatra pacijente. Dolazi i do kreveta Dejana Angelovskog pored koga stoje medicinske sestre Darija i Dobrila i dr Stevan Mumbaširević).

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Čestitam doktore Mumbašireviću.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hvala doktorko Uskoković.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Zaista ovakav zahvat u trajanju od pet sati  izvesti sa takvom koncentracijom i pažnjom  je za divljenje. Šteta. Mlad čovek.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Baš zato što je mlad niko od nas nije imao dilemu.Moralo je doći do odstranjivanja bešike i prostate, da bi živeo. Da je dvadeset ili trideset godina stariji, zamajavali bi ga.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Mislite, čekali bi da umre.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To ste, doktorka, Vi rekli ali u pravu ste. Vredi li izlagati se riziku ovakvog zahvata nad čovekom od šezdeset pet, sedamdeset ili više godina. Treba zaspati doktorka posle neuspelih opracija. Treba zaspati. Znam mnoge kojima to nije uspevalo i po deset godina.

 

SCENA PETNAESTA:

 

(U bolničkim krevetima u šok sobi leže Dejan Angelovski i Damir. Leže nepomično u jednom položaju zbog rane na stomaku. U tom položaju provode dvadeset četiri sata. Na natkasni pored uzglavlja Dejana Angelovskog je kesa sa lekovima. Darija brzim i besnim hodom prilazi natkasni, otvara fioku i stavlja je u nju)

DARIJA: Dobrila, života ti, dođi da vidiš ovo brdo terapije koje ovaj ovde koristi.

DEJAN ANGELOVSKI: Gospođice…

DARIJA: Ja sam gosopođa.

DEJAN ANGELOVSKI: Šta god da ste, sestra pa čak ni medicinska, meni niste. Ja za Vas, juče pristigle od ovaca, nisam ovaj, već operisani pacijent Dejan Angelovski i zahtevam da se prema svim pacijentima ovde, uključujujuči i mene odnosite sa dužnom pažnjom.

DAMIR: Da ti ne bi ponovo zablejale ovčice kraj ušiju.

DEJAN ANGELOVSKI: Ponašate se prema pacijentima nedopustivo bezobrazno. Kakvi su to izrazi izrečeni, naravno, u posprdnom kontekstu; „brdo terapije“. Jeste, poneo sam ih jer volim bombone. Ponašate se kao kapoi u nacističkim logorima. Sram vas bilo. Prijaviću vaše nedopustivo ponašanje i načelniku klinike i glavnoj sestri. Vi ne zaslužujte da radite na klinici ovakvog renomea.

DOBRILA: Nemojte tako, gospodine Angelovski. Svi nesporazumi se mogu rešiti mirnim razgovorom. Čemu odmah tužakanje i prijavljivanje?

DAMIR: Aaaaa. Zent batoooo. Neka, neka, Ma treba prijaviti.

DEJAN ANGELOVSKI: Prijaviću, nego šta ću.

DOBRILA: i dobro, i ako prijavite da li će Vam to biti satisfakcija samo zbog toga što je koleginica Darija upotrebila  izraz: „Brdo terapije“.

DEJAN ANGELOVSKI: Upotrebila ga je u u omalovažavajućem i posprdnom kontekstu. Ne dozvoljavam nikome pa ni Vašoj koleginici Dariji da se tako ophodi prema meni. Naravno da ću je prijaviti načelniku klinike i glavnoj sestri. I ne samo nju nego i Vas.

DOBRILA: Zašto mene?

DEJAN ANGELOVSKI: A Vi ne znate zašto?

DOBRILA: Ne znam.

DEJAN ANGELOVSKI: Šta ste me pitali noćas u dva ujutro i probudili me tek što sam uhvatio nekoliko sati sna nakon četiri dana nespavanja?

DOBRILA: Pitala sam vas za ime ime oca.

DEJAN ANGELOVSKI: I šta ste me još pitali?

DOBRILA: Pitala sam vas koja ste krvna grupa i šta je tu sporno gospodine Angelovski?

(Dejan se uspravio u polusedeći položaj.)

DEJAN ANGELOVSKI(VIČE.POČINJE DA KAŠLJE I NAPON OD RANE UDARA MU PRAVO NA RANU NA STOMAKU. HVATA SE ZA STOMAK. DOLAZI DO DAHA).

DEJAN ANGELOVSKI: Zašto ste to učinili u dva ujutro?

DOBRILA: Zato što vam je bila neophodna jedna boca krvi. Takva je procedura.

DEJAN ANGELOVSKI: To da mi je potrebna jedna boca krvi zaključeno je još prethodnog dana oko devet ujutro da bi se vi našli pametni i uradili to u dva ujutro i lišili me jedva stečenog sna posle četiri dana ludenja od zujanja i i pištanja ovih monitora iznad naših glava.

DOBRILA: Ti monitori su neophodni da bi svakoga trenutka na osnovu zvukova i boja mogli da pratimo vaša zdravstvena stanja.

DAMIR: Ma pratite ih u pičku materinu. Naročito kad se zabijete u onaj sobičak gde spavate na smenu.

DOBRILA(LJUTITO): Gospodine Damire, nemojte da govorite o onome  o čemu ništa ne znate. To nije soba za spavanje već prostorija gde sterilišiemo i peremo medicinsko posuđe.

DAMIR: Aha, aj pričaj mi malo o tome. Soba sa televizorom i udobnim krevetom na rasklapanje, ako  u neko doba bane neki zgodni, napaljeni doktor na dežurstvu. A one vlažnije od delte Mekonga.

DEJAN ANGELOVSKI: One su uvek napaljene. Kako ne shvataš Damire, bolnica različito deluje na ljude. Na pacijente u ovakvim uslovima deluje tako da bi najradije skočili kroz prozor kad bi mogli da ustanu. A na ove mlade i uspaljene kučke deluje tako da bi se jebale dvadeset četiri sata u sobici gde sterilišu medicinsko posuđe.

DAMIR: Sterilišu, Sterilišu. Sve one isterilišu, od jaja do glavića. Ni kap ne ostane. Sve sterilno i čisto.

DEJAN ANGELOVSKI (SMEJE SE): Spremno za novu upotrebu.

(Darija, okreće leđa krevetu Dejana Angelovskog i Dobrile. Dolazi do sestrinske sobe koju od šok sobe sa operisanim pacijentima deli staklo. Seda za računar. Traži omiljenu pesmu.)

PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD IN).

SCENA ŠESNAESTA:

(U šok sobu ulazi Prof. Dr Dobrašinović. U sestrinskoj sobi sede Darija i Dobrila. Jedu sendviče i piju jogurt.)

DARIJA(ODUŠEVLJENO): Profesore, otkud vi u ovo doba?

(Dobrila neprimetno zaobilazi Prof. Dr. Dobrašinovića i isključuje YouTube.

PESMA BEZOBRAZNO SU ZELENE – ŽELJKO SAMARDŽIĆ(FEJD AUT).

PROF. Dr DOBRAŠINOVIĆ: Kao prvo, mlade dame, prijatno.

DARIJA I DOBRILA (ISTOVETNO): Hvala profesore.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Svratio sam malo da vidim kakvo je stanje. Bio sam tu u blizini kod prijatelja pa sam svratio. Dakle, sve je, pretpostavljam, pod kontrolom?

DARIJA: Naravno profesore. Pacijenti spavaju. Mnogi se žale na pištanje monitora kao i na to da od njih ne mogu da zaspu  i po nekoliko dana.

(Prof. dr. Dobrašinović izlazi iz sestrinske sobe i dolazi do kreveta u kojima spavaju Damir i Dejan Angelovski. I sa jednog i sa drugog kreveta vadi bolničke liste i odnosi ih u sestrinsku sobu gde ih pod svetlom stone lampe na radnom stolu glavne sestre pomno proučava.)

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Šteta, baš šteta za ovog mladića. U Četrdeset petoj godini ostati bez mokraćne bešike i prostate, zaista je velika tragedija.

DOBRILA: Tragedija, profesore, baš tragedija. Kancer je toliko zahvatio ta dva organa da bi možda poživeo još najviše dve godine.

PROF:DR: DOBRAŠINOVIĆ(LJUTITO): Pobogu sestro, kao da ja to ne znam? Možda bi se metastaze proširile brzinom kojom ne možemo ni da zamislimo pa bi se te dve godine pretvorile i u godinu ili čak i manje.

(U šok sobi Dejan Angelovski i Damir su samo glumili da spavaju.)

DAMIR: Veruj mi, ovo mi je najgore životno iskustvo.

DEJAN ANGELOVSKI: Verujem ti.

DAMIR: Bio sam u vojnom pritvoru, bio sam u civilnom zatvoru, bio sam dva puta na ratištu.

DEJAN ANGELOVSKI: I vratio bi se tamo samo da možeš ovog trenutka da izađeš odavde.

DAMIR: Na ratišta na kojima sam bio, ne bih, ali u zatvore vrlo rado. To su dečiji vrtići naspram ovoga ovde.

DEJAN ANGELOVSKI: Da li da ih prijavimo ovom profesoru?

DAMIR: Ko je on?

DEJAN ANGELOVSKI: Načelnik klinike.

DAMIR: Načelnik? Pa dobile bi radne knjižice još noćas.

DEJAN ANGELOVSKI: Znam. Nemam srca za tako nešto. Uostalom, od ponedeljka idemo na odeljenje.

DAMIR: Kad pomenu dan, koji je danas dan?

DEJAN ANGELOVSKI: Subota. Vikend. A kada je ovde vikend, onda je vikend za sve vikende na drugim mestima gde postoji neko ko se brine o nekome. Ne zna se ko koga jebe.

DAMIR: Nije valjda da je načelnik klinike dežurni za vikend.

DEJAN ANGELOVSKI: Ma nikako. Bio je čovek negde u provodu pa svratio. Ujutro u sedam dolazi dežurni lekar i ostaje do ponedeljka u sedam. Onda ima dva dana slobodno.

DAMIR: Odakle ti to znaš?

DEJAN ANGELOVSKI: Prijatelj mi je pre dve godine bio ovde. Ali došao je prekasno. Ovde je i umro. I to tri dana po izlasku iz ove šok sobe. Od njega sam saznao za sve te detalje.

DAMIR:Od čega je umro?

DEJAN ANGELOVSKI: Od kancera prostate.

DAMIR: Kako to baš ovde da se desi, gde su vrhunski doktori?

DEJAN ANGELOVSKI: Bio je vikend. Neke ćurke, poput ove dve su radile noćnu smenu, a neka još veća ćurka od doktorke bila je dežurna. I Dok su su se te dve zajebavale u onom sobičku za sterilisanje medicinskog posuđa i opreme, ta čuvena doktorka je u sobi za dežurstva proučavala najnovija saznanja sa američkih univerziteta.

DAMIR: Bog te jebo, da nam ta nije sutra dežurna.

DEJAN ANGELOVSKI: Nije isključeno. Koliko znam nije dobila otkaz.

DAMIR: Kako je moguće da nije dobila otkaz kada joj je pacijent praktično umro na rukama. Morala je da snosi odgovornost.

DEJAN ANGELOVSKI: Jesi li ti potpisao neke papire pre nego što si legao na opertacioni sto.

DAMIR: Jesam.

DEJAN ANGELOVSKI: E, onda puši kurac. Potpisom tih papira skinuo si svu odgovornost sa njihovih, eventualnih, grešaka.

DAMIR: Pa nisu mi ni rekli šta potpisujem.

DEJAN ANGELOVSKI: Ne kažu nikome. Tu se ti ništa ne pitaš. Tvoje je da budeš toliko pismen da umeš da se potpišeš. Nema potpisa – nema operacije. Da neće možda da te žale kada dodje i tvojih pet minuta na zadnjim stranicama „Politike“?

DAMIR: Sad si me baš utešio. Nego, od pre petnaestak minuta počeo sam da imam jake bolove u bubrezima.

DEJAN ANGELOVSKI: Pa što ne govoriš? Sestro, sestro (VIČE!)

(Iz sestrinske sobe naglo se okreću ka šok sobi Prof. dr Dobrašinović i medicinske stre Darija i Dobrila. Hitro ustaju i uleću u šok sobu.)

DEJAN ANGELOVSKI: Damir ima jake bolove u bubrezima.

(Darija uključuje sva svetla u šok sobi. Na Damirovom licu se očituju jake grimase bola uz povremene prigušene jauke. Hteo bih da se okrene na bok ali mu bol na rani na stomaku to ne dozvoljava.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ – Sestro, pojačajte doze lekova protiv bolova. Gde vam je priručni aparat za ultrazvuk.

DOBRILA: Zaključan je profesore.

(Profesor se besno okrete ka Dariji.)

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Zaključan? Aparat za ultrazvuk koga jedino ima naša klinika u celoj zemlji i koga sam lično nabavio iz Švajcarske je zaključan. Nečuveno! Ovo je nečuveno! Kod koga je zaključan? Hoću pod hitno da pronađete ključeve te sobe u kojoj je zaključan i da ga donesete ovde da uradim pacijentu ultrazvuk bubrega.

DARIJA: Profesore, zaključan je u ordinaciji doktoke Uskoković. Ona samo što nije došla na dežurstvo.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ (LJUTITO VIČE!). Ne zanima me kada će doktorka Uskoković doći na dežurstvo, već hoću da mi iz ovih stopa stvorite aparat za ultrazvuk.

(Darija istrčava iz šok sobe i izlazi izvan prostorije. Dobrila priključuje dve doze lekova protiv bolova na Damirovu braunilu. Darija utrčava u šok sobu sa aparatom Zadihana je, znojava i uplašena.

DARIJA: Izvolite doktore…izvolite aparat

(Prof. dr. Dobrašinović uključuje aparat. Damir skida gornji deo pidžame sa Damirovog tela. Profesor snima bubrege.)

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Desni bubreg je dobar. Na levom ima malu cistu ali to je beznačajo i ne može biti uzročnik bola. Mora se otkriti razlog bolova. Da li se prethodnih  dana žalio na bolove u bubrezima?

DOBRILA: Nije profesore.

PROF. DR DOBRAŠINOVIĆ: Sutra ga poslati u urgentni na skener

(U šok sobu ulazi Dr Mladenka Uskoković. Raspoložena je.)

DR MLADENKA USKOKOVIĆ(RAZDRAGANO, VESELO, NASMEJANA): Dobro jutro narode.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Kakvo crno dobro jutro doktorko Uskoković.Ko vam je rekao da priručni aparat za ultrazvuk držite zaključanog u svojoj kancelariji?

DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Profesore, takav je ovde običaj. Aparat je u ordinaciji doktora koji je poslednji sa njim radio. Postoji evidencija o tome. Pronađe se ključ i otključa se ordinacija. Čemu toliko uzbuđenje bez potrebe, molim vas?

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Gde je ta evidencija? Hoću da je vidim?

DARIJA: Ne znam profesore.

DOBRILA: Ne znam profesore.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ne znam profesore.

(Prof. Dr. Dobrašinović užurbanim koracima izlazi iz šok sobe.)

1. MLADENKA USKOKOVIĆ: Sestro Darija, šta je profesor rekao za Damirove bolove u bubrezima?

DARIJA: Rekao je da ga danas moramo poslati u urgentni centar na skener.

1. MLADENKA USKOKOVIĆ:Koješta. Smiriće se ti bolovi od ovolike doze. To je nešto na nervnoj bazi. Kakav nerčik. Ovo još nisam videla.

DOBRILA: Doktorka da li ste za jednu jaku kafu?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Naravno dušo. Što jača – to bolja. Da sam znala kako će mi početi jutro, ponela bi tablete za smirenje.I to one najjače.

DEJAN ANGELOVSKI: Imam ja doktorko toga koliko hoćete.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Gosn`Dejane ne trebaju mi vaši lekovi. Ovde mi pomažemo pacijentima, a ne pacijenti nama.

SCENA SEDAMNAESTA:

(Dr Mladenka Uskoković pije kafu sa Darijom i Dobrilom. Puše. Darija pere džezvu i stavlja vodu za još jednu kafu.Veselo ćaskaju. Opuštene su.)

DEJAN ANGELOVSKI: Jel ti bolje?

DAMIR: Bolje je. Trenutno nemam nikakve bolove. Ti?

DEJAN ANGELOVSKI:Nisam ni imao nikakve bolove osim rane. Ali, kako mi se čini, dosta brzo zarasta, svrbi me kao luda.

DAMIR: Mene ne svrbi, a boli.

DEJAN ANGELOVSKI: Počeće. Mora da počne.

(Darija prinosi radnom stolu u sestrinskoj sobu džezvu sveže skufane kafe. Sipa ih u šoljice.)

DARIJA: Doktorka, mogu li da pustim muziku na računaru?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Naravno dušo. Samo nemoj preglasno, molim te. Zbog pacijenata.

DARIJA: To se podrazumeva.

(Darija prilazi računaru i uključuje ga. Nervozno puši dok čeka da se podigne sistem.)

PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD IN.)

(Darija se uz igranje i njihanje kukova vraća u sestrinsku sobu.)

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: E, pa dobro deco, dosta je bilo opuštencije. Idemo da vidimo sta se desava sa pacijentima.

(Darija meri pritisak Damiru pa Dejanu Angelovskom. Nakon toga meri im temperaturu).

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Gluposti, ići na skener u urgentni centar zbog trenutnog bola. Bole li vas sada bubrezi Damire?

DAMIR: Ne, sada, ne.

(Darija, Dobrila i dr Mladenka Uskoković dolaze do kreveta Dejana Angelovskog. Sa leve strane Dejanovog tela, iz rupe zamaskirane gazom spušta se na pod kesa za urin u koju se sliva dren – materija kojom rana prečišćava sama sebe i dok ne dodje trenutak da se dren izvuče iz tela. Sa desne strane tela Dejana Angelovskog, iz otvora na stomaku nazvanog urostoma, a preko manje kese  stavljene na disk preko stome išla je dvolitarska urino kesa koju su sestre praznile onda kada bi se potpuno napunila ili kada bi bila skoro puna. Nekada i ranije. Sve je zavisilo od trenutnog raspoloženja sestara i njihovih planova za kasnije. Tada se Dejan Angelovski, zapravo, setio prvih iole svesnijih trenutaka posle operacije i ljutnje zbog prevare, zbog neispunjenog obećanja i izneverene nade. Bio je pokriven ćaršavom i čebetom. Nije imao snage da ih otkrije i sopstvenim očima se uveri u novu realnost. Rukom je prodro kroz pidžamu i napipao urostoma kesu.Zažmurio je. Dr Mladenka Uskoković je sa naročitom pažnjom posmatrala boju i sastav drena koja se skuplja u kesi za urin. Bila je neobične boje. Pozvala je Dariju i Dobrilu da pogledaju.

DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Deco, mislite li isto što i ja.

DARIJA I DOBRILA(ISTOGLASNO): Apsolutno. Dr Mumbaišrević je napravio kardinalnu grešku.

DEJAN ANGELOVSKi: Kakvu grešku je to napravio Doktor Mumbaširević? Šta je to doktorko Uskoković u toj kesi?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Fecet.

DEJAN ANGELOVSKI: A to je?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Narodski rečeno, to su govna.

DEJAN ANGELOVSKI: I šta to znači:

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: To znači da vam je Dr Mumbaširević zasekao debelo crevo i da su ovo u kesi govna.

DEJAN ANGELOVSKI(LJUTITO): Molim vas doktorka, kako možete da kažete tako nešto?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Molim vas gos`n Dejane, ja sa vama pričam i mnogo više nego što bi trebala.

DEJAN ANGELOVSKI: Ali da je Dr Mumbaširević zasekao debelo crevo, dobio bi sepsu, visoku temperariru i umro bi. Koliko vidim nijedna od te tri stvari mi se još nisu desile.

(Dr Mladenka Uskoković odlazi u sestrinsku sobu i okreće nekoliko brojeva telefona.)

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Darija, Dobrila.

DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO): Izvolite doktorko Uskoković.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Prebacite Angelovskog u kolica pa dole u dvorište. Ide u urgentni kod hirurga na skener.

PESMA NISI TI ZA MALE STVARI – ŽELJKO SAMARDŽIĆ (FEJD AUT.)

 

(Darija i Dobrila prebacuju Dejana Angelovskog sa kreveta na kolica i kreću ka izlazu. Pokriven samo čaršavom preko tanke, letnje pidžame sa kratkim rukavima ubacuju ga u kola hitne pomoći. Hladno mu je. Počinje blago da drhti. U urgentnom centru Darija i Dobrila ga ludačkom brzinom voze kroz dugačke hodnike do lifta, da bi ga ponovo vozile do odeljenje sa skenerom.Darija sa uputom ulazi u neku sobu iz koje je pre izašla nego što je ušla.

DARIJA: Moramo da čekamo.

DEJAN ANGELOVSKI: Koliko?

DARIJA: Ne znaju. Kažu da imaju mnogo hitnije slučajeve iz cele Srbije.

(Dejan Leži na kolicima i počinje sve više da drhti od hladnoće.)

DOBRILA: Jeli ti hladno?

DEJAN ANGELOVSKI: Užasno. Čekamo već dva sata, preduzmite nešto majku mu.

DOBRILA: Moramo čekati.

 

SCENA OSAMNAESTA:

(U šok sobu ulaze Prof. dr Dobrašinović i dr. Stevan Mumbaširević. dr Mladenka Uskoković uplašeno se pribija pokretnom stolicom uza zid sestrinske sobe.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (IZBEZUMLJENO LJUTITO): Šta sam ja to zasekao doktorko Uskoković? Koga sam ja to unesrećio? Boje kojima se čisti rana mogu imati nekoliko nijansi, a vi ste brže – bolje tu boju proglasiti bojom govneta kao dokaz da sam mu zasekao debelo crevo.

PROF.DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio sepsu?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel dobio visoku temperaturu?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Jel umro?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nije.

DAMIR: Jaooooo. Jaooooo.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Šta je Damire? Šta je Damire?

DAMIR: Ponovo bolovi u bubrezima.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Doktorko Uskoković, zar ja nisam rekao da ovaj pacijent ide na skener u u urgentni centar, a ne onaj što su ga odvezli.

DR MLADENKA USKOKOKOVIĆ: Jeste, tako ste rekli.

(Prof. Dr Dobrašinović i Dr Stevan Mumbaširević ubacuju Damira na kolica. Voze ga ka izlazu. Dr Mladenka Uskoković ostaje sama u šok sobi.)

SCENA DEVETNAESTA:

(Pored kolica sa Dejanom Angelovskim pristaju kolica sa Damirom. Dejan drhti.)

DAMIR: Koliko čekaš?

DEJAN ANGELOVSKI: Već peti sat

(Prozivaju Damira. Dejan Angelovski ostaje da čeka. Damira skeniraju. Smeštaju ga ponovo na kolica  i vraćaju u hodnik.)

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ipak je vaša greška kolega Mumbašireviću.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Moja je greška i na levom i i na desnom  ureteru. Vozimo ga u hirurgiju.

PROF. DR: DOBRAŠINOVIĆ: Ovo će morati na živo.

DR Stevan Mumbaširevič: Moraćemo. Nema druge.

DAMIR: Neeee, samo ne na živo. Molim vas. Samo ne na živo.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ajde bre, šta si se usro. Malo će boleti ali ostaćeš živ.

(Konačno su prozvali Dejana Angelovskog na skener.)

DARIJA: Šta su rekli?

DOBRILA: Nema ništa  sumnjivo ali da ga vodimo na hirurgiju.

SCENA DVADESETA:

 (U šok sobi u sestrinskoj sobi sede Prof. dr Dobrašinović, dr Stevan Mumbaširević, Darija i Dobrila)

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Žao mi je Damira. Jedva je podneo bol.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hirurzi su rekli da u slučaju Dejana Angelovskog uradimo dva dana po dva puta dnevno ultrazvuk. Onaj u urgentnom je bio besprekoran. Uradiću večeras još jedan i sutra još jedan.

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Valjda ste hteli reči još dva.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (BLAGO POVIŠENOG GLASA): Ne doktorko Uskokoković već samo jedan. Jer ako tri skenera pokažu istu stvar ima li svrhe raditi i četvrti put?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Ali to je fecet.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Jel fecet?

DR MLADENKA USKOKOVIĆ: Jeste! Tvrdim da je fecet i da ste mu zasekli debelo crevo.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Darija, promenite Angelovskom kesu za urin i neka popije litar plave tečnosti.

DEJAN ANGELOVSKI: Litar plave tečnosti. Kakva je to tečnost?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Odvratna.

PROF. DR. DOBRAŠINOVIĆ: Ako se za sat vremena ne izjednače boje i u levoj i u desnoj kesi, onda Vi doktorko Uskoković nećete dobiti Nobelovu nagradu za medicinu. Od mene će te dobiti predlog za raskid radnog odnosa, a od dr. Stevana Mumbaširevića tužbu zbog  profesionalne diskreditacije i nanošenja duševne boli. Je li tako?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Tako i i nikako drugačije.

( Svi su napeto čekali da prođe sat vremena. Nakon isteka šezdeset minuta, boja u desnoj vrećici za urin je bila zelena. Dr Mladenka Uskokovič je otišla iz šok sobe u sobu za dežurne lekare, grcajući u suzama.)

(Noć je već uveliko pala. U šok sobu ulazi dr. Stevan Mumbaširević sa priručnim skenerom. Dejan Angelovski je skinuo gornji deo pidzame.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ohoho, kakav boemski stomačić. Vi bi Dejane još sutra mogli u kafanu.

DEJAN ANGELOVSKI: Ja bih doktore još noćas mogao u kafanu al ne daju ova čuda što me intravenski hrane i ove dve aspide(pokazujući na Dariju i Dobrilu).

DARIJA: Jao doktore, odavno nam niste rekli ništa od Duška Radovića. Znate koliko to volimo, a vi ste puni njegovih citata.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nema problema. Evo nešto što mislim da još nisam rekao: „Od kada sam sebe uhvatio u laži, ne verujem više nikome.“

DARIJA I DOBRILA (ISTOGLASNO, SMEJUĆI SE): Ha –ha -ha. Fantastično! Fantastično!

(Dr Stevan Mumbaširević je sa priručnim ultrazvukom krenuo ka izlazu.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sutra Dejane radimo još jedan ultrazvuk u mom kabinetu na prvom spratu. Da vidimo u čije babe rutava leđa.

DEJAN ANGELOvSKI: Doktore, kad smo kod Duška Radovića moram nešto da vam kažem.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kaži Dejane.

DEJAN ANGELOVSKI: Danas je nedelja i ja danas idem na utakmicu!

(Darija i Dobrila su se krstile i prevrtale očima. Damir je spavao nalivem jakim dozama lekova unetih intravenskih putem.)

DARIJA: Hoće li dati Bog da se oslobodimo ove dvojice. Lakše mi padaju one babetine i čičurine koje moramo da vezujemo nego ovi mladi pametnjajovići. E hoću li videti tu Nemačku sto joj majki jebem.

DOBRILA: Videćeš je, ne brini. Ali treba će ti adaptacija, a to što ćeš ti tamo ostati to je malo. Ne možeš ti preko noći, i to odavde tamo postati disciplinovana, nasmejana, poslušna. Ne možeš tamo na svakog da šiljiš patku kao što možeš na ovog Angelovskog.

DARIJA: Znam da ne mogu, ali moram nešto da zaradim tamo. Od ove crkavice ne mogu ni da se ubijem.

DOBRILA: Probaj. Otišla bih i ja. Bar na tri meseca.

DARIJA: Moram da probam. A i da se odmorim malo od onog alkosa kod kuće

DEJAN ANGELOVSKI (KROZ SAN): Našiljite mi patku seljančure, jebo vas voz koji vas je doneo.

 

 

SCENA DVADESET PRVA:

(Na ulazu u sobu na drugom odeljenju. Damir i Dejan Angelovski ličili su na utvare koje su su sišle sa onog sveta i po nečijem savetu zabasali u sobu broj tri. Okupana sunčevim svetlom soba je delovala kao nestvarni prikaz raja. Iscrpljeni, vidno smršali, malaksali dugo su stajali na pragu sobe ne ulazeći u nju. Na jednom od kreveta stajale su novine.)

DAMIR: Koliko smo bili u šok sobi?

DEJAN ANGELOVSKI: Osam dana?

DAMIR: Koliko srećnika je izašlo odande istog dana posle operacije ili sutradan?

DEJAN ANGELOVSKI: Po mojoj nepouzdanoj evidenciji negde oko petnaestak ljudi.

DAMIR: Nisu imali gde da ih smeste jer smo mi zauzimali dva kreveta osam dana.

DEJAN ANGELOVSKI: Zbog Mladenkine stručnosti i Mumbaširevićeve greške.

DAMIR: Kakav je fenomenalan osećaj ne čuti glas Željka Samardžiča.

DEJAN ANGELOVSKI: I one briljantne plačipičkaste stihove seoskih švalera.

DAMIR: One dve iz šok sobe bih po hitnom postupku uhapsio i smestio u Zabelu. U nerenovirani deo.

DEJAN ANGELOVSKI: Ne možeš ih uhapsiti zbog muzike. To nije krivično delo.

DAMIR: Muzika nije krivično delo, ali kako su te dve popišulje zloupotrebljavale muziku, e to je kulturocid.

(Dejan sa nevericom okreće listove novine aktuelnog datuma. Nekoliko puta se vraća na na naslovnu stranu da bi proverio datum.)

DEJAN ANGELOVSKI: Čoveče. Znaš li šta se sve izdešavalo za osam dana dok su nas vozikali do urgentnog i nazad. Za osam dana, za samo osam dana.

DAMIR: To SAMO možda važi na drugim mestima osim u toj sobi.

(Damir i Dejan su legli na krevete. U sobu je ušao Dr Stevan Mumbaširević gurajući ispred sebe kolica sa medicinskim instrumentima i materijalom.)

DAMIR: Šta je sad doktore? Hoćemo li opet nešto na živo?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Hoćemo. Vadimo dren, a sutra konce.

DEJAN ANGELOVSKI: A kada idemo kući?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Sledeće nedelje. Utorak – sreda.

DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, hoćete li snositi neke posledice zbog greške prilikom Damirove operacije?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam. Videćemo. Takve greške nisu neuobičajene, a nisu ni dramatične da se ne bi brzo i efikasno otklonile.

DAMIR: Da, doktore, ali samo na živo.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar ti to ne govori o bezazlenosti greške? Zašto bi za nešto što se može lako otkloniti upotrebljavali skuplje i komplikovanije medicinske resurse. Malo boli, ali bože moj. Znaš li ti kako se pre dvadeset pet godina obavljala citoskopija?

DAMIR: Ne znam.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Bolje da ne znaš. Ovaj tvoj bol koji si doživeo je nula naspram tadašnje metode. Ljudi su i bukvalno umirali od bola.

( Dr Stevan Mumbaširević skida dren prvo Damiru i ranu previja gazom, a onda skida i Dejanu Angelovskom. Pola konca skida obojici operisanih, a nakon toga previja ranu na stomaku i Dejanu i Damiru.)

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ostatak konca skidamo prekosutra.

(Dr. Stevan Mumbaširević izlazi iz sobe. Damir i Dejan čitaju novine.)

DAMIR: Ovo što nam se desilo je opomena života.

DEJAN ANGELOVSKI: Opomena za šta?

DAMIR: Za grehove prema sebi i grehove prema drugima, za tempo koji smo sebi nametnuli a nismo mu dorasli, za ambiciju, pohlepu, gramzivost, za nerealnu želju da se što pre stigne do cilja.

DEJAN ANGELOVSKI: ovo što se meni desilo je ili moj zločin prema sudbini ili zločin sudbine prema meni.

DAMIR: Verovatno si i u pravu

DEJAN ANGELOVSKI: Lepo narod kaže:“Posle jebanja nema kajanja“. Od prvog trenutka kada sam propišao krv i i onog  mučnog vremena u veceu urgentnog centa kada sam trebao da dam mokraću na analizu, a izlazila je samo po neka kapljica krvi, vrteo sam film mog poročnog života i tražio pravi uzrok toga što me snašlo.

DAMIR: Naravno da si to uradio uzalud.

DEJAN ANGELOVSKI: Naravno da jesam.Niti sam i niti ću ikada otkriti pravi uzrok, dan, datum, godinu ili godišnje doba kada se u mom telu smestio najzloćudniji i najpokvareniji deo sudbine. Držao sam kitu nad tom posudicom u u veceu urgentnog centra i nisam uspeo da iscedim ni kap.

DAMIR: Zar nisi imao neku vodu pri sebi?

DEJAN ANGELOVSKI: Nisam. Obukao sam pantaone, otišao do aparata za vodom i slatkišima i uzeo jednu flašu kisele vode. Vratio se ponovo u onaj isti odvratni vece i popio vodu na eks. Sačekao sam pet minuta, a onda bešika kao da je eksplodirala. Konačno sam uspeo da napunim posudu punu bledunjave krvi i odnesem je  u labaratoriju. Odatle je sve krenulo.

DAMIR: Meni su divertikulum otkrili na sistematskom pregledu preko firme. Poslednji sistematski na kome sam bio bio, bio je neki u ranim razredima srednje škole.

DEJAN ANGELOVSKI: Za vikend ćemo napraviti sedeljku kod mene. Napićemo se ko guzice. Biće i onaj Mladen advokat. Dok njega ne vidiš pijanog ne znaš kolika svinja može biti pijan čovek

DAMIR: Ti bi da piješ nedelju dana posle operacije. Da li si normalan? Ja neću. Ne pada mi na pamet.

DEJAN ANGELOVSKI: Naravno da ću piti. Boli me kurac što je nedelju dana posle operacije. Uostalom, pre same operacije pitao sam Mumbaširevića kakav je režim ishrane i da li smem da popijem koju posle operacije.

DAMIR: Znam tu njegovu priču. Možeš sve da jedeš i da piješ, ali alkohol umereno.

DEJAN ANGELOVSKI: Ali ptanje je šta je za njega, a šta za mene umereno. Dok je za njega čašica rakije umerena, ta ista čašica meni nije ni za zub.

DAMIR: Tu i na takav način započinje razlika između naših univerzuma. Univerzuma zdravih i univerzuma bolesnih.

DEJAN ANGELOVSKI: Tu počine ali tu i završava. U meri je sva mudrost umetnosti življenja. Izgubiš li meru, živećeš ali tupo sa više magle u očima nego sunca. Ali treba da te strefi kalvarija da bi to shvatio na pravi način.

 

SCENA DVADESET DRUGA.

 

(u stanu Dejana Angelovskog, sede vlasnik stana, Damir i Mladen. Dejan pije votku. Mladen je ispred sebe parkirao bocu Džek Denijelsa. Damir pije sok od jabuke. Mladen pali tompus. Dejan i Damir ne puše. Velika terasa u stanu Dejana Angelovskog je širom otvorena. Mladen besomučno pije.

PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD IN).

MLADEN: Bankrotirao sam! Nemam ni dinara. Prvo su investitori hteli da me ubiju, a i tebe Dejane.

DEJAN ANGELOVSKI: A onda?

MLADEN: A onda su se umilostili kada su čuli šta se tebi desilo. Meni su uzeli kuću u Herceg Novom, dva stana u Beogradu i vikendicu u Slankamenu.

DAMIR: Gde živiš?

MLADEN: Kod devojke.Još koji dan.

DAMIR: Zašto još koji dan?

MLADEN: Izbacićeme jer živim na njenoj grbači. Ništa od od ovoga ne bi bilo da si ti Dejane poptisao ugovor sa onim Dancima onog dana kada si otišao u tu prokletu bolnicu. Čekali su nedelju dana i otišli. Tada je krenula moja finansijska golgota.

(Dejan ustaje i sa čašom votke staje pre Mladena).

DEJAN ANGELOVSKI: Da li ja to dobro čujem advokatčiću? Ti mene kriviš za nešto?

(Mladen ustaje sa stolice i unosi se Dejanu u lice.)

MLADEN: Da! Krivim te! Krivim te što mi je život upropašten.

DAMIR: Mladene shvatam da si pijan ali nemaš pravo da se tako obračaš Dejanu. Ti si poslednji koji smeš da kriviš Dejana za nešto, a zamisli okrivljuješ ga za sopstveni finansijski slom apostrofirajući tvoj uništen život. Da li znaš magarčino šta se ovom čoveku događalo dok si ti pokušavao da što duže živiš život dostojan snoba?

MLADEN: Svako brine svoju muku. Nisam dao tonu ispita na pravnom fakultetu, magistrirao i doktorirao da bi svakoga dana morao da razmišljam šta ću da jedem  i gde ću da prenoćim. Meni treba ortak u uspehu, a ne u samilosti. I ne žalim nikoga. Svakome je sudbina odredila ono kroz šta mora proći. E ja hoću da podjem proz bogatstvo, slavu, žene, provod i glamur. A Dejan neka prolazi kroz ono što mu je gospođa sudbina odredila. Jesam li ja kriv za to? Jesam li ja kriv za to?

DAMIR:  Ti si klinčino zreo za jedne dobre vaspitne batine.

DEJAN ANGELOVSKI: Pusti to Damire. Ima, kao što vidiš, i gorih  stvari nego što je pijanstvo. Fuzija pijanstva i nezrelosti je jedna od njih.

MLADEN: Šta je pacovi. Hoćete da se bijete. Pa hajde. Što da ne? A ti ćeš Angelovski popiti jednu dobru tužbu u kojojoj će više od pedeset posto imovine u pokretnostima i nekretninama pripasti meni. Recimo, pola ovog stana, pola arhitektonskog biroa biro i citroen kaktus.

DAMIR: Mali, upozoravam te da prestaneš da piješ i da lupetaš gluposti. Prebiću te na mrtvo ime i prezime.

PESMA UMRO JE NAJVEĆI MRAV – ATOMSKO SKLONIŠTE (FEJD AUT).

(Mladen odlaže bocu Džek Denijelsa na sto i pritrčava Damiru koji sedi u fotelji. Hvata ga za okovratnik košulje i podiže u uspravan položaj. Unosi mu se u lice. Udara ga pesnicom u stomak. Sa druge strane stola u fotelju sedi Dejan Angelovski i dosipa votku u čašu. Smiren je. Damir pada u fotelju držeći se za stomak, sa bolnom grimasom na licu. Mladen, nasmejan, izlazi na veliku terasu u stanu Dejana Angelovskog.)

MLADEN: Eto, to bi bilo za početak. A biće još.

DEJAN ANGELOVSKI: Udario te je u ranu?

DAMIR: Baš u nju?

DEJAN ANGELOVSKI: Boli?

DAMIR: Nepodnošljivo. Biće dobro samo ako ne procuri.

DEJAN ANGELOVSKI: Znaš da bi ga oplavio od batina ali nemoćniji sam od tebe. Zato ga i ne izazivam. Sklon je tuči, naročito kad je pijan.

DAMIR: Samo ako me popusti malo, razvaliću ga od batina.

MLADEN: Kakav je divan pogled sa ove terase. I za romantičare i za samoubice. Oni koji vole budni da sanjaju mogu odavde da se opijaju lepotom osunčanog horizonta, a onima kojima život rekao:“Laku noć“, mogu da se nadaju da će, jednom za svagda, prekinuti tu agoniju u kojoj kuglica nikada neće stati na njihovom broju. Skokom odavde nema slučajno preživelih.

 

SCENA DVADESET TREĆA:

(U stan Dejana Angelovskog ulazi dr Stevan Mumbaširević. Dejan ga srdačno dočekuje. Doktor seda na krevet i rukom pokazuje na votku. Dejan donosi čašu. Tada  primećuje bolnu grimasu na Damirovom licu. Otkriva mu stomak, opipava ga. Košuljom ubrzo pokriva stomak.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Dejane hvala ti na pozivu  na ovu žurku, sedeljku, krvoproliće ili šta je već.

DEJAN ANGELOVSKI: Doktore, neki neizlečivi malograđani su me ubeđivali da stavim u koverat dve hiljade evra i da vam ga neprimetno uručim u znak zahvalnosti. Ali ja za to nemam pare.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To nisu malograđani već urbani seljaci ili neizlečivo nešlifovane seljačine koji ne razumeju grad.

DEJAN ANGELOVSKI: Drugi predlog je bio da odemo na ručak ili na večeru u neki bolji restoran i da vam na taj način izrazim zahvalnost.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Verovatno ne bih imao vremena.

DEJAN ANGELOVSKI: Ni za to nemam pare. Sedam meseci sam bez prihoda. Firma mi ne radi. Preživljavam trošeći neveliku ušteđevinu.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Molim te Dejane da ne započinješ više razgovore na ove teme. Damire, jel ti bolje?

DAMIR: Bolje je doktore, bolje je.

(Utom, Mladen ulazi sa terase u dnevni boravak. Dejan ustaje i bez naznake bola ili otežanog hoda  odlazi u toalet. Mladen uzima sa stola bocu DŽEK DENIJELSA i sipa propisanu dozu u čašu. Netremice gleda Doktora Mumbaširevića)

MLADEN: Ti si si , znači, taj vajni doktor koga je ovog ovde držao dva meseca u bolnici.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ (OTRESITO): Da, ja sam taj. Imaš li neki problem?

MLADEN: Imam li neki problem?Ha! Imam li neki problem? Čujete li ovu glupost koju ispaljuje sujetni nadobudni doktor?

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(LJUTITO): Slušaj me mladiću, ako još jedan put kažeš nešto slično nećeš se dobro provesti.

MLADEN: Dok si ti njega operisao, meni si uništavao život. Pretili su mi i ucenjivali. Reketirali. Jedanput brutalno pretukli. Život na visokoj nozi je nestajao kao mehur od sapunice. Devojke su me izbegavale, one iste koji su me neki dan ili mesec ranije saletale, zajahivale u kolima i pušile gde bi im palo na pamet. Takav sladak život mi je uništila tvoja jebena doktorska etika, humanost, kurac – palac. Ti, gnjido doktorska  morao si  da ga držiš dva meseca u bolnici. To samo govori o o tvojojoj nesposobnosti, a i ne samo tvojoj. U dvadeset prvom veku ti pacijenta izležavaš dva meseca u bolnici.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne pričaj o stvarima o kojima nemaš pojma. Operacija Dejana Angelovskog je je nešto najteže što u urologiji postoji. Ovo što ću sad reči i sam Dejan će čuti po prvi put.

DEJAN ANGELOVSKI(UZBUDJENO): Šta je to bilo kritično doktore? Recite mi molim Vas.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Da ne detaljišem suviše. Ionako, ako bi Vam to objasnio medicinskim jezikom, ne bi razumeli. U trećem satu operacije desio se momenat koji je pretio da potpuno iskrvariš.Velikim naporima smo uspeli da zaustavimo krvarenje ali ni sada nismo u stanju da zaključimo kako je do njega došlo kada je do tada sve bilo u najboljem redu.

(Iz toaleta izlazi Damir. Potpuno oporavljen. Pritrčava Mladenu i snažno ga udara pesnicom u bradu. Potom slede udarci u nos, oko, stomak, bubrege, Mladen pada na pod. Damir ga šutira iz sve snage. Dr Stevan Mumbaširević iz potpune ukočenosti izazavane šokom zbom novonastale situacije ustaje i počinje da razdvaja Damira i Mladena. Damir, daleko  odvučen od Mladena, uspeva da se vrati u Mladena udari u glavu još dva puta. Mladen leži u krvi.Dr Stevan Mumbaširević odlazi do toaleta, odakle se brzo vrača sa kutijom prve pomoći. Zaustavlja krvarenje. Dejan Angelovski donosi bokal limunade i hladne obloge. Dr Stevan Mumšairević uzima svoj mobilni telefon i okreće neki broj.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Urgentni? Pod hitno jedna kola u ulicu napuklih ogledala 12. Tuča. Stanje kritično. Ovde Mumbaširević! Dolazite iz istih  stopa inače cela noćašnja smena sutra ujutro ide pod led. Jel jasno?

(Dr Stevan Mumbaširević previja Mladenovu glavu koji je u nesvesti. Opipava mu puls. Meri mu pritisak. Meri mu temperaturu. Dejan Angelovski ponovo seda u fotelju u dosipa votku.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Dejane ne bi smeo toliko da piješ. Rekao sam ti da možeš, ali umereno.

DEJAN ANGELOVSKI: Umereno, doktore, nego kako nego umereno.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Rekao sam ti jednu čašicu žestokog pića dnevno.

DEJAN ANGELOVSKI: Jeste doktore. Ali meni je devet doktora reklo da smem samo po jednu čašicu žestokog pića da pijem dnevno. A vi ste za dva meseca mogli da se uverite da sam ja disciplinovan pacijent i da slušam doktore.

(Mladen dolazi svesti iako to ne pokazuje. I dalje glumi da je u nesvesti. Damir spava u fotelji. Dejan Angelovski menja daljinskim upravljačem menja kanale na televizoru isključenog tona. Dr Stevan Mumbaširević jedvitim snagama uspeva da podigne Mladena na krevet. Skida go do gola. Sanira mu rane po nogama i ledjima. Previja ga. Zaustavlja obilno krvarenje iz otvorene rane na nozi.Opipava ga po celom telu.Tepih u dnevnoj sobi Dejana Angelovskog je krvav.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ovde preloma ima koliko hoćeš. Taj Damir je čudo. Poznajem ga od detinjstva ali mi nijednog trenutka nije palo na pamet da  I ovako sjeban uspe da ga pocepa  ko svinja masnu krpu.

DEJAN ANGELOVSKI:I Damir je budala, a o Mladenu ne vredi trošiti reči.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si, uopšte, došao do te snobčine. Čime te je preveslao?

DEJAN ANGELOVSKI: Prvo je ispred njega išao glas da je perspektivni  pravnik i da u isto vreme nepogrešivo ume da nanjuši gde leže pare.Besedništvo je je bilo njegovo tajno oružje. Imao je fenomenalne kontakte i sa i penzionisanim udbaškim garniturama, kao i sa njihovim potomcima. I sam je udbaški sin koji se ne odvaja od brojanice i svaku ikonu ljubi direktno u usta.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: To je premalo da bi neko takav obrlatio čoveka poput tebe.

DEJAN ANGELOVSKI: Možda i jeste, ali bio je nesnosno uporan. Upoznavao me je sa investitorima budućih pametnih zgrada, prestižnih  kockarnica, vlasnicima hotela koji su za dana bile oaze jakih privatnih preduzeća, a po noći javne kuće elitnih prostitutki i visokopozicioniranihih i korumpranih političara, narodnih poslanika čija su usta puna Srbije.

Dr STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Zar nisi nijednog trenutka pomislio da se pred tobom nalazi klasičan „Varajić“.

DEJAN ANGELOVSKI:Nisam.

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Kako si mogao da nasedneš o tim pričama o  životu na visokoj nozi, basnoslovnom bogatstvu, klubovima, provodu, splavovima, atraktivnim devojkama, besnim kolima, stanovima, vikendicama, kućama na moru?

DEJAN ANGELOVSKI: Vaspitan sam skromno. Daleko više usmeren ka radu, a mnogo manje ka zabavi, naročito ovoj Mladenovog tipa. Ne, nisu me kočili, ali u jednom trenutku me je očaralao njegovo ubedljivo besedništvo. A ko kaže, da sam naivan, to je najobičniji eufemizam.

(Mladen je potpuno neopaženo skliznuo sa kreveta i pazeći da se ne oda zvukovima krenuo na terasi. Na pragu terase se uspravio i zatrčao prema ogradi.)

MLADEN: Nećete VI mene lečiti, krpiti, zašivati, lepiti slomljene bubrege. Ja idem, ko Vam jebe mater, a Vi objasnite moju smrt.

(Dr Stevan Mumbaširević je neverovatnom brzinom dotrčao do ograde i u zadnjem trenutku uspeo da Mladena rukama obuhvati oko stomaka i da zajedno sa njjim načini par koraka unazad i padne na hladne pločice terase.)

MLADEN: Koji si ti kurac da mene spašavaš. Hoću da se ubijem! Ne želim da živim život jeduči, paštetu, „Sava hleb“ i pijući jogurt.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Ne moraš. Radi ponovo. Uzdigni se. Nađi novu naivčinu umesto Dejana Angelovskog.

MLADEN: Ne mogu više pronači takvu lepo vaspitanu naivčinu. Mogu pronači naivčinu ali dzukca, avlijanera, Dodžovca. Znaš šta je Dodž?

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.

MLADEN: Domaća obična džukela.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Mladene, sve će biti u redu. Sve te povrede će biti sanirane. Otrezničeš se. Kajačeš se ujutro zbog svega što si uradio. Jer Jebeš pijanstvo bez kajanja.Počni sve od početka ali zaobidji Dejana i nemoj da sam te video u njegovoj blizini.

(Utom se probudio Damir. Dugo je bunovno gledao Dejana Angelovskog.)

DAMIR: Jesam li ga ubio?

DEJAN ANGELOVSKI: Nisi.

DAMIR:  Zašto?

DEJAN ANGELOVSKI: Zato što nisi ni hteo, zato što nisi ubica.

DAMIR: Nikad nije kasno.

DEJAN ANGELOVSKI(PRETEĆI): Nemoj da ti tako nešto padne na pamet. Ti nisi rodjen da budeš ubica. To što Mumbaširević priča njemu bajke da će mu tok misli biti sasvim drugačiji, to je stvar njegove zablude. Taj Mladen je kopilanski otrov koji ne odustaje od svojIh namera. Ako je rešio da ubije – ubiće. Ako je rešio da da se ubije – ubiće se.

(Na pragu terase, u stojećem položaju, razgovaraju Mladen i Dr Stevan Mumbaširević.)

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Vernik si?

MLADEN: Jesam.

1. STEVAM MUMBAŠIREVIĆ: Veruješ u Boga?

MLADEN: Verujem.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Pretpostavljam da si pročitao sveto pismo, od korica do korica.

MLADEN: Jesam.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Onda veoma dobro znaš šta znači ubiti ili ubiti se.

MLADEN: Znam.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Nemoj da misliš da ne znam ko si. Nemoj da misliš da ne znam čiji si sin.I nemoj da misliš da ne znam da nosiš nasledni greh. Iako sam agnostik znam o veri više od mnogih vernika. Naročito takvih priučenih početnika kao što si ti.

MLADEN(LJUTITO): Ma ko si ti ti pizda ti materina doktorska da ispituješ ko je bio moj otac, šta se radio i čime se bavio. Vadi ti tvoje kancerozne mokraćne bešike, prostate i tetise. Moj otac je nije prestao da radi, iako je u penziji. Za razliku od svih vas drugih, nas su očevi vodili na svoj posao pa smo i pre polaska u osnovnu školu poznavali pojmove poput: „Likvidirati“, „Pustiti niz vodu“, „Voz za Split, pa za Bakar. Tamo ga čeka brod“. Nisu nam sklanjali glavu kada su ubijali političke neprijatelje. I nijedan od nas nije vrisnuo. I Nijedan od nas nije povratio ili pao u nesvest. Znaš li zašto?

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ: Ne znam.

MLADEN: Zato što smo znali da učimo zanat, i da je to jedini zanat koji čemo umeti u životu da radimo.

(Iznanada je Damir ustao iz fotelje. Krenuo je mirno ka toaletu, da bi se odjednom kao cunami stuštio ka pragu koji odvaja prostranu terasu u dnevnu sobu Dejana Angelovskog, Ni Mladen ni dr. Stevan Mumbaširević nisu primetili furiozni Damirov trk. Jedino koji je to video je Dejan Angelovski.)

DEJAN ANGELOVSKI(VIČE) Stani Damire! Stani.

(Na pragu koji odvaja terasu od dnevne sobe Dejana Angelovskog, ni Mladen ni Dr. Stevan Mumbaširević nisu čuli upozorenja Dejana Angelovskog.

DEJAN ANGELOVSKi: Smirite se idioti. Ako je je neko po prvi put sahranjen onda sam to ja. Šta ti Mladene hoćeš? Otrezni se i naćićeš drugu budalu za život dostojan snoba. A ti, doktore Mumbašireviću vadi te tumore i prosipaj citate Duška Radovićima onim glupačama od medicinskih sestara. Možda si mi spasio život ali si ga, ujedno, i uništio. Izvadio si mi bešiku, izvadio si mi prostatu, izvadio si mi semene kese. Ma mogao si i još mešto, čak bi ti i bakšiš dao. Decu ne mogu da imam, osudio si me na trajnu impotenciju. Žene me zanimaju kao visina snežnog pokrivača u  Briselu u februaru 1952. godine. Sve su to posledice Vaše stručnosti jebem ti oca na majci.

(Damir udara Dr Stevana Mumbaširevića u testise. Mladena obara na pod i šutira ga ga u glavu. Dr Stevan Mumbaširević pokušava da se uspravi ali ne uspeva. Ima bolnu grimasu na licu. Ostaje da leži na podu terase.)

DAMIR: E pa neka sada tebe malo leče urolozi.

MLADEN: Samo ako ostanem živ, umiraćeš u dugim i bolnim mukama.

DAMIR: Jeste advokatčiću, biznismenčiću, kurtončiću. Gnjido udbaška. Samo taj uslov treba da ti bude ispunjen, ali neće biti ispunjen.

(Dr Stevan Mumbaširević leži na podu terase koja je preplavljena ljudskom krvlju. Nekoliko metara od dr Stevana Mumbaširevića je odletela pakla MALBORA. Došla je do same Mladenove desne ruke. Damir je krenuo u dnevnu  sobu ali se vratio da bi šutnuo Damira još dva puta u glavu i dr. Stevana Mumbaširevića, još jedanput u testise. Damir je ušao u dnevnu sobu i seo u fotelju naspram Dejana Angelovskog.

DAMIR: Morao sam da ih prebijem.

DEJAN ANGELOVSKI: Zašto?

DAMIR: Zbog tebe.

DEJAN ANGELOVSKI: Da li sam ja to zaslužio?

DAMIR: Zaslužio si.

DEJAN ANGELOVSKI: Zašto doktora?

DAMIR: Zato što je nonšalatnošću i zbog toga što me zna ceo žvot poznaje oštetio i napravio mi višednevni, nesnosni bol. Bio je grub prema meni misleći da je duhovit. Eno ga leži. Gde Damir udari tu trava ne raste. Čemu da se nada? Da će ustati za pola sata. Ako ne dođu ta njegova kola iz urgentnog, kupuj mu sledećih dana nešto da pojede. Petlovu supicu, na primer.

DEJAN ANGELOVSKI: Prosurovio si se Damire. Mnogi si se prosurovio.

DAMIR: Nisam Dejane! Veruj mi da nisam. Ako je neko na odeljenjima i i u šok sobi dizao pobunu, to si bio ti.

DEJAN ANGELOBSKI. Tačno. To sam bio ja.

DAMIR: Ako je neko umeo da zagalami na najrenomiranije doktore, onda si, opet, to bio ti.

DEJAN ANGELOVSKI: Tačno. To sam opet bio ja.

DAMIR: Ko je bio veći nerčik i ko je bio impulsivniji u međuljudskim kotaktima? Ti ili ja?

DEJAN ANGELOVSKI: Ja, naravno.

DAMIR: Sve ovo što sam uradio  bio je otpor prema „može mi se“ , kurvarluku, nemaru, osećaju zaštićenosti.

DEJAN ANGELOVSKI: Šta od pobrojanog pripada jednom, a šta drugom?

DAMIR: Pogledaj ih. Ne mogu da tvrdim da znaju odgovor na to pitanje, ali da analiziraju, to je sigurno.

(Mladen izvlači jednu cigaretu, i pripaljuje je. Naguzičke dolazi do zida terase i uspravlja se. Udiše duboke dimove. Dr. Stevan Mumbaširević, izvlači mobilni telefon iz džepa pantalona i okreće broj.)

1. STEVAN MUMBAŠIREVIČ: Urgentni! Mislite li vi već jednom poslati ta kola u ulicu napuklih ogledala 12?

(Mladen je dopušio cigaretu. Uspravio se i ledjima se prevrnuo preko ograde. Pao je na pločnik  dvadeset spratova niže. Kola hitne pomoći  sa uključenom rotacijom su stala ispred samoubice. Druga ekipa medicinskih radnika je ušla u lift i pošla ka dvadesetom spratu.  Dr Stevan Mumbaširević je jecao od bolova.

DEJAN ANGELOVSKI: Ode još jedan iz univerzuma  zdravih.

1. STEVAN MUMBAŠIREVIĆ(BOLNO I ISPREKIDANO): Ovaj što se ubio… on je oduvek bio samo dobro maskiran u univerzumu bolesnih, jako bolesnih.

(U stan Dejana Angelovskog ušla su dva policajca i dva bolničara. Policajci su Damiru na ruke stavili lisice i izveli ga napolje.Bolničari su stavili na nosila dr. Stevana Mumbaširevića.)

DR STEVAN MUMBAŠIREVIĆ:I ne brini se, Dejane, za tu impotenciju. U privatnoj klinici, u kojoj radim,  ugradujemo penilne i hidraulične proteze za penis. Penilne traju večno i koštaju oko pet hiljada evra, a hidraulične traju pet godina i koštaju šesto – sadamsto evra. Ne brigaj. Sve se da srediti. Dvadeset prvi vek je, majku mu.

DEJAN ANGELOVSKI: Dobro doktore. Razmisliću. Jebem ti oca na na majci.

.

 

 K   R   A   J