.
.
Slikar je pametan unazad – on prvo slika, pa onda shvata – rekao je Žorž Brak. Da bi napisali pripovetku, novelu, kratku priču, ili roman, svejedno, pojedinim piscima neophodna je sama mašta. Drugi, pak, ne mogu da zamisle svoja književna ostvarenje bez pomoći enciklopedija, teških rečnika, citata iz drugih – čak i onih koje ne postoje – knjiga! Setimo se Horhea Luisa Borhesa! Ima i ostvarenih pisaca koji su pisali i pišu isključivo uz „pomoć“ legendi, anegdota i „pričica“ za odrasle iz „svetovnih“ knjiga. Moramo pomenuti i majstore pisane reči koji su kao bogomdani za tumačenje tuđih snova, pisama, beleški. Zar nije Roberto Kalaso napisao više nego uspešan roman u kojem je glavni junak, glavom i bradom, Franc Kafka.. Takođe, i Milan Rihtar autor je dve drame u kojoj je Kafka glavni lik. Prva drama je: „Drugi Kafkin život“; druga drama je „Kafkin Raj-pakao“. Naravno, znamo i za pisce kojima nisu neophodni tuđi snovi, za dobro pisanje dovoljni su im sopstveni, posebno oni košmarni! A koliko je ostvarenih pripovedača uz „pomoć“ tajni onostranog? Ne mnogo, jer: tajne onostranog su jednako tajnama prošlosti. To su takve tajne koje su neprijatne kao riblja kost u grlu! Od takvih pisaca pomenimo najuspešnije: Simo Matavulj, Milovan Glišić (čuvene njegove priče „Posle devedeset godina“, „Na mostu“, „Zadušnice“ ), Momčilo Nastasijević (neprevazićena njegova priča „Darovi za rođaku Mariju“). Od ovovremenih pisaca, to je, pre svih , Filip David… Naravno, pisci pronalaze i „skidaju teme“ iz stripova, „love“ ono neizgovoreno na pozorišnim predstavama, „dopisuju“ neuspele filmove. I ne samo to već se „zavlače“ i u daleku prošlost. Odande izvlače, na svetlost današnjice, „radodajne“ dvorske dame, carice, kockare i ubice, kraljeve, kukavice i junake, grofove, čuvene travare, naravno: i revolucionare! Boris Davidovič Novski je lik za vek-i-vekov. On, koji je bio opsednut idejom da napravi bombu veličine oraha a velike razorne moći! Jedan od najuspešnijih „čuvara prošlosti i šetača kroz istoriju“ jeste Radoslav Petković. Ne može se biti ozbiljan čitalac a ne pročitati Petkovićev roman „Savršeno sećanje na smrt“!
…..Čudni su pisci koji se, pored pisanja, bave i prevođenjem. Jedan od najčudnijih među njima jeste Jovica Aćin. Jer, kada čitate eseje i prozu Jovice Aćina, imate utisak kao da ste pred zagonetkama Kafkinih tekstova. Sličan osećaj imate, ponekad, i kada čitate u obrnutom smeru, znači: Kafka = Aćin! Neverovatna srodnost, rekli bi. A šta zaključiti za „Snevomrak“, odnosno, kafkijade Dušana Stojkovića? Da li je duhovno komuniciranje u ovolikoj meri? Naravno, između Franca Kafke i Dušana Stojkovića. Moguće je! Primer na samo jednoj Stojkovićevoj kafkijadi: (Priprema) „Završavam sa jutarnjom gimnastikom. Sklanjam uže koje je ispalo iz priče Presuda. Ili je to bila samo zaspala voda. Ne sećam se ni sećanja. Umorne kosti pokušavam da pokupim sa stolica na kojima su se pospano zgrčile. Treba da nag poziram slikaru Ašeru za lik svetog Sebastijana. Potrebno je samo da pokupim: uhapšene oči, odletele uši, zavejane ruke, zgromljeno srce, izgubljenu dušu… Neko će već pospremiti za sobom. Strele same ispadaju iz tobolcai zavejavaju sve što pribeležim.“ Eda, ovde je jedna jedina Kafkina rečenica: „Treba da nag poziram slikaru Ašeru za lik svetog Sebastijana.“, sve ostalo je Stojkovićeva (do)maštarija. Nema sumnje da u Srbiji nema većih kafkijanaca od Dušana Stojkovića i Jovice Aćina.
…..Znamo i za pisce koji ostavljaju nezaboravne knjige ispisane sećanjima, ličnim i tuđim. „Priče sa Kolime“, „7.000 dana u Sibiru“ pravi su prezent takvih knjiga. Sećanja na logore jesu kao otrovne pečurke! A David Grosman u svom romanu „Vidi pod: Ljubav“, na nesvakidašnji način domišlja život Bruna Šulca, rekonstruiše njegove prekinute snove, smelo ih dopisuje. Evo primera, nekoliko pasusa nezaboravne uvodne stranice poglavlja „Bruno“: „… Kako mi je to lice dobro poznato: često ga viđam kako pilji u mene sa njegovih grotesknih crteža, okruženo drugim patuljastim i jadnim muškarcima pod lakovanom štiklom Adele, prelepe služavke, ili neke druge prezrive žene. (Ali, zapazi more, Bruno: sivo more koje potresa posteljinu za tu noć, izbacujući grumenje morske trave koje se načas podiže prema svetlosti, a onda ponovo tone u penu. Munkovi sliku su izložili u najdaljem uglu galerije (toliko ih je zapravo, uznemiravala), među njegovim blažim, jarkijim radovima. Pristup do nje je bio preprečen gajtanima, sa znakom na kojem je, na poljskom i nemačkom jeziku pisalo: NE DIRATI. Idioti. Publiku je trebalo zaštiti od te slike, a ne sliku od publike. Taj lik na drvenom mostu, usta otvorenih u kriku, duboko ga je dirnuo. Kad ga je poljubio u galeriji, Bruno se osetio zaraženim. A možda je poljubac samo oživeo neku latentnu infekciju. Sada Bruno prolazi pored teških čamaca, prevrćući očima i kriveći usne dok se krik sa slike probija iz njegovog srca u njegova usta, poput fetusa kome je kucnuo čas. On drhti: Bruno je slaba karika u tom lancu. Brinite o njemu. Velika Zofja Nalkovska preklinjala nam je jednom prijatelje: Pazite na Bruna, zbog njega i zboga nas.“
…..Ne znam koliko sam puta čitao ovo poglavlje. I koliko ću ga puta još pročitati? I jedno pitanje za vas: da li ste imali prilike da vidite crteže Bruna Šulca?
…..Čitaocima od poverenja posebno su dragi „vešti mistifikatori“.
Aleksandar Gatalica ostvario je veliki uspeh romanom „Nevidljivi“, Svetislav Basar super-uspelom pričom „Fama o biciklistima“, Milenko Pajić privukao je našu pažnju čudesnim Društvom kartografa i romanom „Put u Vavilon“. Piscima nije teško ni da „pretražuju“ arhivu. Ne smeta im podrumska prašina, ni tavanska paučina. Važno im je da se upoznaju sa „policijskim“ tajnama. Ima i takvog koji je pre, tog i takvog, traganja pisao roman! devet godina a koji govori o osamsto godina čuvene porodice Esterhazi čiji grofovi jesu bili u centru istorijskih zbivanja Mađarske, ali i Evrope. Vidi (pročitaj): Peter Esterhazi, Harmonia caelestis, Prometej, Novi Sad, 2006., prevod: Sava Babić. Prva rečenica romana je: „Užasno je teško lagati ako čovek ne zna istinu“. Zašto je važna ova prva rečenica romana? Jer je Peter Esterhazi imao tu nesreću, rekosmo, da „zagrebe“ po policijskom arhivu tek posle napisanog romana. Znate priču? Užas..
…..I, tako, mogli bi u nedogled, priči o piscima nikad kraja… A ona misao Žorža Braka (vidi podnaslovni citat)? Pa, dobro, da „odgovorimo“: Pisac je pametan unapred – on prvo shvata, pa onda piše!
……Ima li razlike?
.
.
.
.
.
