.
.
Škola u proleće
.
Ovde je reč o tome kako se smokva i lipa
udružuju u jednom naddrvnom naporu mirisa
i probijaju šape među granama ogromnog platana
bojim se da ću da ti razvalim te male
prste kad te uzmem za ruku bojim se da ću
.
presek vozila drhti duž moje kosti, koje,
priključne kosti, tvoje rotaciono svetlo
vrti mi se u pupku, crveno kao lokva
crveno kao dan
.
deseta svetlost jedanaesta
niko to ne razume
žestinom malenog potoka ja neću nešto da kažem
dubokim ustima zamahom sočne neprekinute misli
ti si u plućima
poljubac riba koje su oči
.
ko bi u leđima mogao biti kvačilo
i zašto uvek izrastem četri nijanse slabija u odlazeći jun
ove godine u našem kraju hit su oranž ljiljani
rastu svuda ko ludi dole po paviljonima gore u Đušinoj uopšte svuda između zgrada
vire iza bandere
tako je žudnja lažno blaga gori korov od nane
.
Poznajem četri Koteža, svaki na svome mestu
samo u jednom sam bila
poznajem tri lepe T-reke, dve su Tibar i Tisa
a Treća je još bliže
ako je pređeš u našem nerođenom čamcu
hoće li to biti jedna napokon prozirna slika
podatna tvojim veslima pod kojima tek tada
lete lokne sestrinstva
.
.
Stena van Topčidera
.
Odjednom miris peršuna postaje mi podnošljiv.
Kupujem novi jastuk – kontejner opet otvara svoja onostrana usta. Ovoga puta zauvek.
Vazdušno korenje više od metra čuva nas jakog vetra i mekanog tla.
Tamo kroz cev ću prodisati, ogromnu parabolu nad zatravljenim kanalom.
Tamo je barski slalom sažet u graktanje, ne-kreket, nešto od čega strepim.
Nešto nadneseno, buknulo. Stena o koju se zloba,
Svetska čuda i tako dalje; stena o koju
Oslanjam grudi u snu, ja repat migrant iskljucan,
Raspet pomoću štipaljki, na nekom krajnjem zapadu,
Sa nogama u vodi.
Ovde već nema ježeva da nešto strašno kažu.
.
.
Unutra sneg
.
Pao je sneg zastrašujuće krupan na kraju marta
I Karaburma mi se učini mali Zografu
Na odstojanju lepote, Himetus, Camblak Hil na Antarktiku
Večernji sneg nas zakopava
I svi smo ludi od spokoja
Spaljuje mrtve u nama
Ne gori, nedelja je
.
Šta hoće ovaj golub pod mojim kapkom
Već se i Zvezdara beli
I mali penzioneri udišu ovo prazno koje je buknulo;
spokoj, svi smo poludeli, spokoj
Opet mi blista sveća u donjem delu stomaka
A palila sam je gore u želucu za zdravlje
Al’ sve to samo u očima, pred bronzanim kupolama nemim i eto
Sad mi klepeće tu ova ptica
I mirišem na ništa
U snegu koji je bio tako težak da
Evo, april ga leđima guta
A on tri metra plitak
Kao nebo-za-ljude
Sve premreženo jednom po jednom pticom na baterije
.
Terase prazne, zgrade pocrvenele, kazne
Sitne i mušičave, komšije zadihane
Ne čujem, nedelja je
Nešto sam sanjala čega ću morati da se čuvam
Narednih devet godina, rekla je nečija ujna
Mirni tajanstveni filmovi
Uvek odnekud nevidljivi
Duvan, nedelja je, ne zameri
I dokle više nedelja
.
Odvrnuću u sebi brazilski radio, ja sam
Dve crne klompe na saksiji
Dve nogavice egzotične
Divna i strašna scenografija nemačkog nekog Turčina
Na jednom prošlom Bitefu.
Ništa, bukvalno ništa, samo taj sneg što ućutkuje
I potreba da svako izmišlja svoje obrede
Neki na primer psalmi u pola deset ujutro i
Dublje li nas nema, dublje se, kao, ne znam koja misao spašava
.
Dobro je, topla, plava šolja u ruci, nedelja
Je i evo ih grakću, evo pevaju stotke iz telefona
Bilbord igra nebo nedelja igra
Samu sebe zavejanu i pustu a u stvari
Su dole, tri metra ispod snega, tamo gde se uvijaju
Neprebrojiva creva
Prostranija od neba
Varimo varimo varimo tihost u smetovima
I kolko hoćeš ima razloga da se ništa
Nikada ne prećuti
A pesma opet: ajde, uđi malo unutra
.
.
Očigledno&strašno
.
Izgleda da sam žestoko ovde ovo je moje odlučno sada
sve je očigledno i strašno
kao bistar bazen i jedno moje smanjenje za potrebe sna
i njegov cinični mantil sa dna od maksimalnih pet metara,
obične pločice-ništa
uviđam uviđam mi smo rukohvati od slatkog tkiva i tu su tkane
nervozne zlatne trake kao korenje zuba i kao mali ren
kad osetimo golicanje u predelu užitka i zalazimo tupi i tmurni u tamjan grožđe
i već na zidu visi šareni mrak i dođe kafena kaščica srama na svako ponosno teme
uzalud mlatiš glavom
seme je proklijalo
.
.
Meksiko-Island kolima, 2
.
Najednom sve je transparetno
otvorena su dvorišta
i svaka ulazna vrata imaju prozirna stakla
i ja sam umorna od svog lica čistog nečistog pokrivenog
ja sam umorna od svog lica na slikama
i željna nekih dugačkih skokova
i isceđena spokojna kao matičnjak
citrusna kao mesec korenit, prisutan
i mutna pena pšenice
.
i krovovi su odjednom udobni kleknuli
pred mene rekli mi da žude da budu tobogan
neko se novo cveće uvija oko ograde
o ja sam danas prelazila mostove kao krtica
probijajući šapama kroz gustu zemlju vazduha
i menjač mi je ubrzano disao u šaku
.
jedan je Meksiko mrtav jedan je Island otvoren
jedna je žalfija odavno precvetala
o ja sam juče padala teška na ivičnjake
a sad me nadleću jata i kažu evo je ova
nepomična u stolici skamenjena u želji
osrednje gnezdo ali izvanredno kupatilo
.
letite ribe strašne koje ste svukle krljušt
najobičnija pernata srca u formaciji
iznad mreža antena pecaljki i vulkana te
hladne zemlje ostrva koje je postalo ikona
mog ohladnelog druga
možda ikona nikoga u kukuruznim poljima
i beskonačno slepo poverenje u kokice
da će da eksplodiraju ako ih dovoljno zagreješ
.
meni je opet sve zagorelo a nisu se iskokale
i tu na prednjem sedištu tvojih zelenih farova
odjednom upaljenih u pravcu mog upinjanja
osušilo mi se grlo
i videla sam pred sobom: sve je prozirno kao
pljuvačka koju nisam mogla da proizvedem
.
.
Visoki Stevan
.
Nema okruglih zgrada
jedino palačinke slatke i slane
elektroprivreda u svome školskom obliku
Gavrilo Princip sa zidova bolestan
dubok kvalitet dvorišta duhovi ružičnjaci
sunce u čelu i onaj žuti i zeleni prevoz što ide
po šinama, dugo ga nisam videla
moje dve pune ruke se ruše u zalihe
samo malo da prilegnem pa ću da obrišem artikle
mišićnom krpom što mi igra po ustima
.
.
.
.
.
.
