Istoriografsko čitanje Golmanovog straha od penala
Jedno od svojih najvažnijih dela, Golmanov strah od penala, Peter Handke napisao je 1970. godine, u vreme prvog talasa antiamerikanizma u Evropi. Nije jednostavno uočiti vezu između sadržaja novele i naznačenog konteksta, ali se “istoriografskom oku” čini da izvesna spona postoji i da na nju, posredno, ukazuje sam tekst novele. Skrivenost te spone jednim delom proizlazi iz Handkeovog stila pisanja, odnosno iz njegovog razumevanja književnosti, dok bi drugim delom njena prikrivenost mogla biti istorične prirode.
Nastojanje da se Golmanovom strahu od penala pristupi iz istoriografskog diskursa, motivisano je spoznajom da svako delo, makar i iz nehata svog tvorca, sadrži obrise vremena u kojem nastaje, jer i umetnik i njegovo stvaralaštvo istovremeno predstavljaju i posledicu istorijskog procesa i njegovi su učesnici i kreatori.[1] Otuda se svako delo, pa i Golmanov strah od penala, može čitati kao validan istorijski izvor.
Nije na odmet primetiti da ipak nisu sva umetnička dela podjednako ni istoriografski informativna, ni naučno inspirativna. To uglavnom zavisi od senzibiliteta i umeća samog umetnika. Poslovično oksimoronski odnos nauke i umetnosti može biti prevaziđen i nadigran činjenicom da književnost istoričaru pruža ono što arhivska dokumenta obično ne mogu, a to je – celovitost slike.[2] Ona istoričaru služi kao dragocen korektiv jer su arhivska dokumenta koja nastaju radom administracije često istrgnuta iz konteksta i pružaju tek fragmentaran uvid u inače nesavladivu stvarnost. Uz to, književnost ima sposobnost da registruje one aspekte svakodnevice koji u arhivskim dokumentima ostaju neprimećeni i nepovezani. Zahvaljujući intuiciji pisaca koji pre ostalih mogu da razumeju, osete i opišu svoje vreme, književnost nam u amanet ostavlja tragove o stanjima, atmosferama, procesima, profilima, sitnicama i svemu onome što podrobnije dokumentuje duh nekog vremena, a što može biti od izuzetne vrednosti u istoriogarfskoj rekonstrukciji prošle stvarnosti.
Upuštanje u potragu za mogućim istoriografskim sadržajem koji iz Handkeovog dela izranja, podrazumeva oslanjanje na određeni metodološki pristup i teoretski model. Što se metodološkog pristupa tiče, ne preostaje nam ništa drugo osim iščitavanja samog teksta, što baš u slučaju Handkeove književnosti nije jednostavan poduhvat jer osnovno polje njegovog stvaralaštva problematizuje upravo odnos jezika i stvarnosti.[3] Time istoričar neminovno zapada u problem jer je i njegovo polje rada – jezik (a istoriografski jezik ponekad je baš onakav na kakav Handke upozorava, u netačnom odnosu s realnošću).
Golmanov strah od penala u ključu
Psiholoških beležaka Dragana Krstića
Što se teoretskog pristupa tiče, mogućnosti istoriografskog čitanja Golmanovog straha od penala raznolike su i mnogobrojne. Čini se ipak da od posebne pomoći mogu biti psihološka zapažanja Dragana Krstića, iznesena u njegovom šestotomnom dnevniku Psihološke beleške.[4] Opseg Krstićevog interesovanja bio je ogroman, ali naročitu pažnju zavrednjuju njegove opservacije o uticaju političkog i društvenog okruženja na strukturu ličnosti i njeno ponašanje. U njegovim beleškama istorijski proces i jezik dovedeni su u direktnu vezu, a svaka značajnija promena istorijskih okolnosti vodi ka nužnom jezičkom udaljavanju od nove stvarnosti i dalje ka defragmentaciji (neprilagođene) ličnosti.[5] U takvom ambijentu strada najpre kauzalitet između postupaka i događaja.[6] Čini se da bi to mogla biti i tema Golmanovog straha od penala.
Dok psihologa zanima šta se događa sa strukturom ličnosti, istoričar traga za onim sadržajima iz konteksta koji tu strukturu narušavaju (pisac, naravno, ta dva aspekta superiorno uvezuje u jedinstvenu celinu). Krstić posebnu pažnju skreće na posledice koje je u evropskom društvu izazvao Drugi svetski rat, sa čijim se okončanjem kontinent počeo razdvajati na Istočni i Zapadni blok.[7] Granicu između dva bloka činila je takozvana gvozdena zavesa koja se spuštala po liniji sever-jug, od Šćećina do Trsta, a po toj granici počeo se razdvajati i jezik. Sa zahuktavanjem Hladnog rata on se sve više adaptirao sovjetskom sistemu vrednosti (sovjetizaciji) sa jedne strane, odnosno američkom sistemu vrednosti (amerikanizaciji) sa druge strane gvozdene zavese.[8] U prvoj posleratnoj deceniji značenja temeljnih pojmova poput mira, rata, slobode ili saveznika počela su da se razlikuju u dva bloka, a od njihovog eventualnog nerazumevanja ili nepravilne upotrebe mogao je zavisiti i život.[9] Sa osećajem za pogubne posledice koje bi takav poredak u svom krajnjem ishodu mogao da izrodi, Handke priču o smrti “kradljivice reči” i nemog učenika “vraća na početak”, smeštajući Golmana u prvu posleratnu deceniju, u blizak mu austrijski ambijent. To je bilo doba anomije, odnosno vreme u kojem stari sistem vrednosti nije bio srušen, a novi još uvek nije bio uspostavljen, što se posebno odrazilo na semantiku reči.
Nije, naravno, jednostavno odrediti gde bi tačno mogao biti početak Handkeove priče. U hronološkom smislu to jeste prva posleratna decenija, u geografskom smislu to jeste Austrija, ali koliko duboko sežu i koliki prostor obuhvataju uzroci koji su do priče doveli? Austrija je posle Drugog svetskog rata, dogovorom saveznika, pripala Zapadnom bloku, usled čega je bila primorana da se uklopi u postepen, ali sve snažniji proces amerikanizacije. Njena drama morala je biti veća od drame ostalih evropskih zemalja zbog toga što se u njoj još uvek osećao (slomljeni) duh nekada moćne carevine. Beč je, da kažemo to Handkeovim rečima, doživeo “veliki pad” sa centra evropske kulture i politike, kao i sa pozicije carske prestonice, na poziciju okupiranog i, u svetskim razmerama, nebitnog grada. Ako je verovati Krstićevim psihološkim opažanjima, Austrijanci su se na veoma bolan način i u veoma kratkom razdoblju suočili sa velikim i snažnim promenama, kako na polju kolektivne, tako i na polju individualne psihologije.
Neki od Austrijanaca su kroz društveno-politički inženjering amerikanizacije prošli loše, osećajući da se u sopstvenoj zemlji, u sopstvenom gradu, sve snažnije udaljuju od slavne nacionalne prošlosti i sistema vrednosti koji je kuća Habsburga štitila. Osećalo se, potom, naglo udaljavanje i od skorašnje nacističke prošlosti, od njenog sistema vrednosti i njenog jezika. Međutim, kroz novu kulturnu matricu koja se uspostavljala neposredno po okončanju Drugog svetskog rata, mnogi Austrijanci i nisu prošli preterano traumatično. Uzroci te lakoće prilagođavanja daleki su i široki, i nisu se pojavili samo na prostoru nekadašnje austrougarske carevine, već na prostoru cele Evrope.[10]
Austro-Ugarsku Monarhiju su u drugoj polovini 19. veka počele da nagrizaju nove ideologije i snažni društveni i kulturni procesi koji su utrli put potonjim međuratnim totalitarnim režimima, na koje su se posleratni saveznički sistemi relativno lako nadovezali. U središtu takve mogućnosti nalazila se neprekidna i sve snažnija potreba za povećanjem proizvodnje i potrošnje.[11] Povećanje proizvodnje i potrošnje vodilo je dalje ka opštoj demokratizaciji i pretvaranju evropskog “mora seljaka” u masovna, građanska i posredovana društva.[12] Omasovljena i demokratizovana, takva društva mogla su uspešno funkcionisati samo zahvaljujući sve snažnijoj standardizaciji ponašanja, koje je bilo uslovljeno prethodnom standardizacijom jezika.[13] A svaka standardizacija jezika, ne samo što vodi ka represivnom modelu jezičke korektnosti, već i ka otuđenju od sopstvenog doživljaja stvarnosti. Nemogućnost da se (pro)govori iz sopstvenog, nestandardizovanog iskustva, autentičnim stilom i jezikom, vodi ka smrti (jer, na kraju krajeva – na početku svega “beše reč”). Upravo je to šira tema Golmanovog straha od penala, čiji siže čini ubistvo zbog “krađe reči”.[14]
Junak novele, bivši monter i golman, Jozef Bloh, živi u Beču u prvoj posleratnoj deceniji (terminus ante quem 1955. godina). Na to upućuje rečenica: “U trpezariji pročita da je pored blagajnice nađen američki novčić od pet centi. Blagajničini poznanici nikada je nisu videli s nekim američkim vojnikom; američkih turista u to vreme u zemlji gotovo nije bilo.“[15] U navedenoj rečenici postoji hronološka razdelnica i njom je razdvojeno vreme u kojem je u Austriji bilo američkih vojnika (do polovine pedesetih), od onog iz kojeg Handke piše. Odakle u Austriji američki vojnici? Jedno od najvažnijih pitanja na kraju Drugog svetskog rata pred kojim su se Sovjetski Savez i Zapadni saveznici našli, ticalo se izvlačenja nacističkih saveznika na stranu pobednika. Južni delovi Italije su još 1943. godine iz rata bili isključeni bezuslovnom predajom, što je dalje otvaralo pitanje na koji bi način Austrija, Mađarska, Rumunija i Bugarska trebalo da polože oružje. Amerika je zastupala dosledni princip bezuslovne predaje, dok su Sovjeti (na primeru Finske) pokazali da se o uslovima mira može pregovarati. Uz mnogo natezanja i nepoverenja, prevagnuo je američki koncept. Time je austrijska sudbina bila određena na okupaciju, a njeno izvlačenje na stranu pobednika počelo je upravo na jezičkoj ravni redefinisanjem njenog statusa u savezničkoj administrativnoj prepisci. Već je taj korak predstavljao temeljno udaljavanje predstave (slike, reprezentacije) od realnosti jer se zemlja koja se 1938. godine našla u sastavu Rajha, u dokumentima saveznika najpre počela nazivati “prvom žrtvom”, a onda i sve blažim izrazima koji su je postepeno približavali savezničkom taboru. Golmanova zaokupljenost relacijom između reči i predmeta (pojava), mogla bi biti i svestan i nesvestan odraz tog procesa koji je u načelu odredio ne samo posleratnu sudbinu Austrijanaca, već i opšti način komunikacije posleratnog sveta.
Bezuslovna predaja je u praksi podrazumevala instaliranje Savezničkih kontrolnih komisija koje su upravljale administracijama okupiranih zemalja. U slučaju Austrije to je značilo vojno prisustvo američkih, sovjetskih, britanskih i francuskih trupa i podelu zemlje na okupacione zone. Blohova drama, otkaz koji dobija, ubistvo koje je počinio i njegov beg na jug zemlje, odvijaju se u okolnostima savezničke okupacije. Otuda se u istrazi ubistva može postaviti pitanje nije li žrtva imala veze sa nekim američkim vojnicima. Cent koji je bio pronađen pored ubijene “kradljivice reči”, ne samo da Jozefa Bloha prati tokom cele priče tako što mu stalno ispada iz džepa, već ga, u stvari, sve vreme izdaje, ukazujući se čitaocu kao kakav nepouzdan, zloslutan faktor u potencijalnom razrešenju istrage (da li to čitalac navija za Jozefa Bloha?). Upadljivo skretanje čitaočeve pažnje na Ameriku kroz razne simbole, od novca do elemenata masovne kulture koji su počeli da prožimaju austrijsko društvo, nije slučajno. Ono može biti i deo Handkeove lične zaokupljenosti temom Amerike (zašto je on zaokupljen Amerikom?), ali američko prisutvo u Austriji može biti, da kažemo to opet Handkeovim rečima – znak[16] velike istorijske promene.
Promena, naravno, nije počela sa posleratnom savezničkom okupacijom evropskih zemalja, već znatno ranije. Kafka je još na početku Prvog svetskog rata u Procesu opisao sudar pojedinca sa autentično evropskom, odnosno austrougarskom administracijom. Austrougarsku administraciju koja je bila zasnovana na reliktima srednjevekovne ideologije, po kojoj je moć Habsburga bila utemeljena na božijoj volji, hrišćanskom moralu i viteškoj kulturi, počeli su da nagrizaju najpre ateizam, a potom i nacionalizam, liberalizam i socijalizam. Potonje demokratske i fašističke administracije evropskih država (izdignute i iz pepela imperije), postigle su zavidan stepen standardizacije pojmova i oblika ponašanja i pre američkog prisustva. Američka kultura koja je stigla na tenkovima (kao u Malaparteovoj Koži), pala je na plodno tle. Ipak, nisu svi podjednako bili spremni na “uvozni paket kulture” koji je u Evropu stigao sa Maršalovim planom. Otpor hipertrofiranom liberalizmu kroz stvaralaštvo pružili su neki značajni umetnici. Handke je pripadao generaciji i grupi stvaralaca koji su pozivali na problematični pokušaj “vraćanja sebi” i “svom jeziku” poput Pazolinija, koji je kroz svoje filmove favorizovao evropske, bliskoistočne i afričke mitove nasuprot novopristiglih holivudskih mitova (sugerišući time Evropljanima da se vrate svojim korenima).
Kada smo već kod najvažnije teme kojom se Handke bavi – pokušaj pronalaska sebe, dopiranja do sopstvenog bića, vraćanja sebi, ili nosce te ipsum – Dragan Krstić je ukazao na činjenicu da je u kliničkoj psihologiji poznato da je najfundamentalniji od svih strahova, strah od samog sebe.[17] Za svakog okupatora to takođe mora biti temeljni strah, jer susret pojedinca sa sobom implicira i potrebu za oslobađanjem. Handke je to osetio instinktom vrsnog pisca. Štaviše, užase samospoznaje precizno je i slikovito prikazao, potvrđujući tom slikom Krstićevu tezu: “(…) Ležao je tu nemoćan, toliko stvaran; nije bilo poređenja. Njegova svest o sebi bila je toliko snažna da je osećao smrtni strah. Znojio se. (…).”[18] Susret sa sobom Blohu se dogodio u svojevrsnom “praznom polju”, “prelaznom području”, u “pustinji” posleratnog doba koju je dodatno otežavao njegov opustošen privatni život. Bloh je razveden (on je nečiji bivši muž koji uporno pokušava da održi ili uspostavi komunikaciju sa bivšom ženom, sa prijateljima i okolinom, u čemu ne uspeva), pod nerazjašnjenim okolnostima dobija otkaz (što ga čini bivšim monterom), a uz to je i bivši golman. Navedene okolnosti ga uteruju u “prazan prostor” u kojem mu, premda isključenom iz svega, predstoji susret sa sobom. Bloh doživljava dramu samospoznaje i razgradnje (dotadašnje strukture ličnosti). “Prelazno polje” predstavlja opasan prostor preobražaja (kako za pojedinca, tako i za sistem) jer su u njemu ishodi nepredvidivi. U “praznom polju” koje se pred njim otvorilo (“predugo sam bio nezaposlen”), Bloh je počinio ubistvo. Sve što se u prostoru samospoznaje odigrava, predstavlja “negativ” ambijenta iz kojeg je Bloh (Handke, u stvari) iskliznuo. Sadržaj tog “negativa” ujedno je i istoriografska informacija o sistemu koji odražava.
Osvrnimo se na još jedno Krstićevo zapažanje koje može biti od pomoći u razumevanju subverzivnog kapaciteta Handkeove novele: svojina je najmanje ekonomski, najviše psihološki, a zatim politički pojam.[19] Handke se na veoma sarkastičan način poigrava sa posleratnim nasleđem nacističke prošlosti kada piše o Ciganima, poentirajući da je upravo novcem (ali koji je to red veličine?) nacistička prošlost zabašurena. Time novac sa materijalne vraća na psihološku i političku ravan.[20]
Handke i Rot: Golmanov strah od penala i Radecki marš
Nije samo Dragan Krstić, Handkeov savremenik, uviđao i iz psihološkog ugla objašnjavao važnost relacije između istorijskog procesa, jezika i promene strukture ličnosti. Smisao za psihološka opažanja epohe, pored Handkea, imao je još jedan stariji austrijski pisac, na čije nas delo Golmanov strah od penala upućuje. Reč je o Jozefu Rotu i njegovom istorijskom romanu Radecki marš, napisanom 1932. godine.
Veoma detaljnu i inspirativnu istoriografsku analizu Radeckog marša napisao je istoričar Goran Miloradović,[21] ostavljajući svojim zapažanjima mesta da ovde iznesemo smelu pretpostavku da se Golmanov strah od penala i likovima i tematski nadovezuje na Rotov roman. Ne možemo tvrditi da se Handke svesno oslanja na Rota,[22] ali uporedno sagledavanje nekih aspekata oba dela otvara i takvu mogućnost. Štaviše, bez uvida u političke i društvene procese koje nam je u Radeckom maršu predočio Rot, bez predstave o psihološkim promenama u tri generacije junaka opisanih u njemu, kao uvertire, kao polazne osnove, kao preteksta, kao onoga što ostaje izvan narativa Handkeove novele, nema ni potpunijeg istoriografskog razumevanja Golmanovog starha od penala.
Austrija, kao suverena i neutralna zemlja, postoji tek od 1955. godine, od kada su se sa njene teritorije povukle sve strane trupe, čime je okupacija bila završena, mir potpisan i ratifikovan, a datum njihovog odlaska određen za državni praznik.[23] Ipak, Austrija je od tada bila tek jedna u nizu od zemalja sumnjivog suvereniteta i neutralnosti, što u istorijskoj perspetivi izgleda kao groteska kada se u vidu ima snaga nekadašnje imperije u čijem je srcu kucao “carski Beč”.[24] Drugim rečima, tokom samo jednog veka, u par generacija, Austrijanci su se iz sopstvenog centra survali na periferiju tuđih svetova. Posebno je moralo biti teško onim pojedincima koji su se pedesetih godina još uvek sećali “starih vremena”, kakav bi u Golmanu mogao biti lik školskog nadzornika. Njegovo sećanje na stari školski sistem je indirektno, kao i sve ostalo što je u noveli izrečeno na posredan način.
Na moguću vezu između Golmanovog straha od penala i Radeckog marša ponajviše (ali ne i jedino), ukazuju imena glavnih junaka ta dva dela. Imenom Jozef (Bloh) Handke se referiše i na Kafkin Proces, a ako se rukovodimo tim kriterijumom, onda je veza sa romanom Radecki marš još očiglednija.[25] Starinsko i carsko ime Jozef, sedamdesetih godina prošlog veka (kada Handke piše novelu) retko ko je nosio, pa je moguće da je baš odabirom imena autor želeo da ukaže na neke aspekte svog književnog lika, kao i na tu mogućnost da Jozef Bloh predstavlja imaginarni, literarni produžetak Rotove priče o slovenačkoj porodici Trote u Habsburškom carstvu.
Trote su u romanu Radecki marš posle bitke kod Solferina 1959, usled svojih zasluga na bojnom polju, iz statusa slovenačkih seljaka bile prevedene u status austrijskog plemstva i tema romana jeste njihova vertikalna prohodnost i odnos prema caru i carevini koji se postepeno, usled promena istorijskih okolnosti, krnjio i opadao. Poslednji Trota, na samom kraju carskog belle epoque, doživljava toliko snažan preobražaj i na društvenom i na intimnom planu, da se od svog dede razlikuje onoliko koliko se i Handkeov Jozef Bloh razlikuje od njega. Uostalom, polednji Trota, od svog dede generacijski je udaljen isto onoliko koliko je Handkeov Bloh udaljen od njega (oko pola veka), a i Handke je u hronološkom pogledu od svog Golmana udaljen isto onoliko koliko i Rot od svog Radeckog marša. Za sagledavanje situacije, uobličavanje slike i svođenje bilansa, ovim piscima bila je potrebna distanca od oko dvadeset godina u odnosu na period kojim se u svojim delima bave. I to je važan istoriografski podatak!
A kako su se zvale Trote u Radeckom maršu? Redom su se zvale ovako: deda – Jozef, sin Franc Jozef, i unuk Karl Jozef (sve omaži carskim imenima). Porodicu Trota opslužuje sluga Žak, čije puno ime saznajemo na njegovoj samrti – Franc Ksaver Jozef Kromihl. Ne samo da je pisac Jozef Rot u ime porodice T(rot)a ugradio svoje ime i subjektivni osećaj postepenog urušavanja austrijskog monarhijskog društva, već je kroz njihovu porodičnu istoriju opisao i objektivnu propast Habsburga, kao i sistema vrednosti na kojem je carstvo počivalo. Godina kojom je Rot počeo roman je i godina početka propasti Monarhije, a to je bila 1859. godina (bitka kod Solferina za odbranu italijanskih zemalja u okviru carstva), dok je završna godina asocirana sa trenutkom smrti cara Franca Jozefa 1916. godine (u vreme Velikog rata tokom kojeg je Monarhija nestala).[26] Ukoliko bi bila tačna pretpostavka da Handkeov Jozef u istorijskoj perspektivi (u meri u kojoj književnost to dopušta) jeste književni naslednik Rotovih Jozefa, onda i sama razlika u naslovima dva dela svedoči o drastičnoj promeni duha i vremena između “carskog Beča” (i njegovih Jozefa) i okupiranog Beča (i njegovog Jozefa).
Jozefi se redom nadovezuju u kaskadi, u postepenom opadajućem nizu, ali kolika je tačno razlika između naslova samih dela, Radeckog marša i Golmanovog straha od penala? Najpre Radecki marš je kompozicija Johana Štrausa Starijeg koju je Rot odabrao kao simbol vremena o kojem piše, a to je bila kompozicija slave, nastala u čast feldmaršala Johana Radeckog čije su pobede stabilizovale revolucijom nagriženu Monarhiju 1948. godine. Osim svog Prezimena Rot, u prezime svojih junaka Trota, pisac je ugradio i reč “der Trott“ što na nemačkom jeziku znači “konjski kas”, čime dodatno uvezuje naslov romana, njegov siže i sopstveno ime.[27] Konjski kas, muzika u ritmu marša i sam pomen feldmaršala Radeckog odaju utisak imperijalne snage i pobedničkog duha. Nasuprot Radeckog marša (i prizvuka suverenosti, odlučnosti, časti, sigurnosti), stoji Golmanov strah od penala, određen ponajviše središnjom reči strah. Uz to, cela atmosfera Rotovog romana povezana je sa vojnom elitom i sa moralom koji je obavezivao na kolektivni odnos i na širu društvenu svest, sa elementima kastinskog elitizma, dok Handkeova novela navodi na popularnu, u niže slojeve spuštenu, igru koja je u njegovo vreme prerastala u jednu od glavnih globalnih industrija zabave u demokratizovanim društvima. Osim toga, Handke, za razliku od Rota, fokus sužava na individualnu odgovornost. U tome je istorijska promena i u tome je istoriografska informativnost oba dela.
Ima i drugih sličnosti između Rotovog i Handkeovog dela, posebno između poslednjeg poručnika Trote i Jozefa Bloha, i ta se sličnost ogleda u neizvesnosti njihovih sudbina na kraju pripovesti. Težište Radeckog marša je na poslednjem liku, poručniku Troti, za kojeg čitalac ne zna je li poginuo ili je zaspao i sanja da je živ. Na takvu mogućnost, kako Miloradović smatra, ukazuje postupna promena njegove ličnosti, rastrzane i nesnalažljive u vremenu u kojem se zatekao.[28] Za razliku od Handkeovog Bloha, poslednji Trota pokušava da se prilagodi vremenu koje dolazi, ali ne znamo da li u tome i uspeva. Rot je njegovom metamorfozom koja je podrazumevala prelazak poslednjeg Trote iz statusa vojnog plemića u status građanina neizvesne budućnosti, ostavio “otvorena vrata” za domaštavanje raspleta istorije porodice Trota. Odrekavši se dezerterstvom starog moralnog kodeksa, poslednji Trota je možda preživeo užase Prvog svetskog rata i nastavio da živi anonimnim životom prosečnog građanina. I Handke ostavlja “odškrinuta vrata” na kraju svoje novele u kojoj “nogu u vratima” čini dramatični opis golamanove napetosti u trenutku kada se sprema da odbrani jedanaesterac.[29] Neizvesnost Blohove sudbine majstorskim umećem pripovedanja (što, uostalom, čini i Rot), čitaoca ostavlja u zabuni: je li golman odbranio penal i u kakvoj je to vezi sa ubistvom koje je Bloh počinio, da li ga je policija uhvatila? Kako bi se dalje mogao odvijati njegov život i šta je “na kraju” bilo sa njim? Kao što Rotov Radecki marš otvara prostor da se na njega nadovežu novi književni likovi, tako i Handkeova novela otvara prostor, ali i pitanje: hoće li austrijska književnost stvoriti još nekog Jozefa, Golmanovog “književnog potomka”?
Pored mnogih drugih aspekata koji ukazuju na moguću analogiju dva dela, za čije potpuno prikazivanje ovde nemamo dovoljno prostora, pažnju posebno treba obratiti na način na koji i Rot i Handke razumeju obrazovanje i sistem školovanja, a razumeju ga kao “mesto istorijskog kvara”. I Rot i Handke su razumeli da su vladajuće ideologije posebno usmerene na decu, a razumeli su i mehanizme njihovog širenja i mesto jezika u njima. Rot toj temi prilazi kroz lik najstarijeg Trote, koji je u udžbeniku istorije za decu (buduće oficire i državne činovnike) pročitao netačnu, izmaštanu, mitsku interpretaciju bitke kod Solferina i isto tako od stvarnosti udaljenu predstavu o svojoj ulozi u opisanim događajima. Posledica tog saznanja bila je da Jozef Trota od tog trenutka dolazi u sukob sa sredinom, jer zbog svoje moralne strukture nije bio u stanju da prihvati činjenicu da je mit potreban državi koju brani.[30] On je (u skladu sa svojom celovitom, kongruentnom strukturom ličnosti) očekivao sklad i u svetu oko sebe (a ne izmišljanje prošlosti i udaljavanje od faktografije!).
Spoznavši šta piše u udžbeniku istorije, stari Jozef Trota traži audijenciju kod cara, sa ciljem da ga pita zašto se u Monarhiji pišu takvi udžbenici istorije. Međutim, i sam car je bio razočaran, poražen i nemoćan: “Mnogo se laže”, odgovorio je čoveku koji mu je spasao život kod Solferina. Potom, u Rotovom romanu sledi opis procesa učenja kroz doslovno i mehaničko “učenje napamet”, odnosno, onakvog načina savlađivanja zadatog gradiva koje učenik nije u stanju da iskaže svojim rečima. U centru tog opisa je mehaničko pamćenje blokova vaspitnih tekstova koji se mogu aktivirati u potrebnim mobilizacijskim okolnostima, ali koji istovremeno otuđuju učenika od sopstvenih spoznaja. Posledica takvog učenja bila je emotivno udaljavanje treće generacije Trota od carske kuće: “…Car mu je postajao sve dalji i sve više stran”.[31]
Kroz tu temu približavamo se i Handkeovom zapažanju o obrazovnom sistemu u Golmanovom strahu od penala. Pre toga potrebno je setiti se da je u Golmanu, pored ubistva blagajnice Gerde koja nije imala “svoje reči”, opisan još jedan slučaj nerazjašnjene smrti koji sadrži alegorijski potencijal. Mesto u koje Jozef stiže, uzrujano je nestankom nemog učenika. U početku se mislilo da je dečko koji je nestao bio hrom, ali se ipak ispostavilo da nije mogao da govori: “Za doručkom Bloh ču da je pre dva dana nestao jedan hromi učenik. (…) Na stolici pored sebe naslagao je novine; pročitao je da izgubljeni učenik nije bio hrom, nego nem.” Ne samo da nestali učenik nije mogao da govori, već mu je jezik bio rasečen. I ne samo da je bio nem i da mu je jezik bio rasečen (“Ne može ni u pomoć da pozove!”), već je išao u ovakvu Narodnu školu: “Nije čudo što deca, kad izađu iz škole ne znaju ni da govore, reče iznenada poslužitelj, zabijajući sekiru u panj i izlazeći iz kolibe: nisu u stanju da izgovore do kraja ni jednu jedinu sopstvenu rečenicu, međusobno se sporazumevaju gotovo isključivo uz pomoć pojedinačnih reči, nepitani uopšte ne otvaraju usta, a ono što su naučili samo je nabubano gradivo koje pričaju napamet; mimo toga, nesposobni su da sroče celu rečenicu. Zapravo su svi manje ili više sakatog jezika.”[32]
Samo je Jozefu Blohu bila data mogućnost da u reci slučajno ugleda leš nestalog nemog učenika. Sklop slika oko njegove nerazjašnjene smrti, neotkrivenog leša i narodne škole koja neguje verbalnu zapuštenost učenika, mogla bi biti alegorija koja najavljuje ne samo umiranje “nemih pojedinaca”, već i mračnu budućnost austrijskog društva. Jozefu Blohu Handke je dao mogućnost da jedini ugleda leš nemog učenika upravo kao potvrdu njegovih uverenja (iz kojih je i počinio zločin) – da je svako ko ne govori (svojim rečima) osuđen na smrt. Kod Rota i kod Handkea je nemogućnost izražavanja povezana sa (od)umiranjem. U središtu odumiranja nalaze se škola i udžbenici istorije koji, pored ostalog, takvu smrt indukuju.
Šta kažu pisci, ima li spasa od toga? Čini se da i Handke i Rot sa obrazovnog sistema pažnju skreću na umetnost kao izlaz.[33] Rot je utehu starom Jozefu pružio tako što mu je dopustio da svoje nezadovoljstvo istoriogarfskim mitskim prikazom bitke kod Solferina u udžbeniku istorije, ublaži zadovoljstvom koje je osetio pred likovnim prikazom svog portreta. Miloradović to ovako sumira: “Na osnovu navedenog, u romanu se može identifikovati snažna opozicija `laž udžbenika istorije` – `istina Mozerovog portreta`. Rot je smatrao da umetnost omogućuje bolje sagledavanje stvarnosti, čime opet legitimiše i ovu našu analizu.”[34] Handke to čini utoliko što njegovi likovi uvek puno čitaju, pa tako i Jozef Bloh, ali još važnije – Handke ukazuje na neophodnost pronalaženja sopstvenog jezika putem sopstvenog iskustva, odnosno, sopstvene umetnosti (reč iskustvo u slovenskim jezicima znači “umetnost”).
Golmanov strah od penala i nekoliko evropskih filmskih ostvarenja
Golmanov strah od penala nastajao je, kao što rekosmo, u kontekstu snažnog antiameričkog raspoloženja u Evropi. Povod mu je bila američka vijetnamizacija ali uzroci su bili dublji i dolazili su iz frustrirajućeg osećaja neslobode kod jednog dela Evropljana. Razloge koji su u kulturi doveli do otpora amerikanizaciji, moguće je makro-istorijskim pristupom prikazati na primeru Italije. Izbor Italije kao “pokaznog primera” nije slučajan: sa jedne strane, u njoj je nastao niz značajnih dela čija je oštrica bila usmerena protiv uvoznog američkog kulturnog modela i, sa druge strane, ono što se u Italiji odigravalo na političkom polju, sa većim ili manjim varijacijama, važilo je i za ostale evropske zemlje, pa i za Austriju.
Sa potpisivanjem kapitulacije i osnivanjem prve vlade 1943. godine, dve najsnažnije političke opcije i dve najveće partije u Italiji, ostale su izvan strukture vlasti.[35] Iz nje su trajno bili isključeni fašisti (ali oni nisu prestali da postoje preko noći), kao i najveća evropska komunistička partija, Komunistička partija Italije (koja takođe nije prestala da postoji preko noći).[36] Politički poraz fašista bio je u skladu sa ciljevima rata, ali ne i u skladu sa rezultatima koje bi slobodni posleratni izbori mogli da pokažu, jer je fašizam bio izraz volje mnogih Evropljana i Italijana, a to je podrazumevalo i određeni kulturni model i svojevrstan pogled na svet. Sa druge strane, isključenost komunista iz strukture vlasti spadala je u domen čiste političke trampe između Zapadnih saveznika i Sovjeta, po kojoj je odsustvo komunista iz strukture vlasti u zapadnoj Evropi, podrazumevalo istovremenu isključenost zapadnih partija i njihovih poluga moći u sovjetskom bloku. Takvo stanje stvari na političkom polju Zapadne Evrope je u značajnoj meri uticalo na stvaranje umetničkog naboja usmerenog protiv novih vlastodržaca – protiv zapadnih saveznika, odnosno protiv Amerike.
Krajem šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, u Italiji (ali i u ostalim delovima Evrope, kao i u Sovjetskom Savezu) bio je stvoren niz umetničkih dela u čijem se središtu nalazila tema jezika, odnosno tema nemogućnosti da se dopre do sebe. Amerikanizacija Evrope bila je koruptivne prirode i samim tim prikrivenih ciljeva. Potmulom procesu američkog kulturnog ovladavanja Evropom, moglo se suprotstaviti samo potmulim načinom snimanja filmova ili pisanjem istih takvih književnih dela. To je bio svojevrsni rat skrivenim značenjima. Može se to ilustrovati i Handkeovim rečima iz Golmana: “Umesto glava gostiju, Bloh je na zidu u visini glave video masne otiske”. Masni otisci bili su pouzdan znak prisustva mnogih glava na mestu otiska. Tako su i filmovi i književna dela čiji su sadržaji bili usmereni protiv amerikanizacije, predstavljali pouzdan znak “mnogih glava”. Njihova kritika nije bila usmerena samo protiv “donosilaca nove kulture”, već i protiv njenih primalaca. Ti su glasovi u umetnosti bili savest stare Evrope.
Sa kojim bi se delima Handkeov Golman po ciljevima, temi, načinu pripovedanja i atmosferi mogao uporediti? Sa mnogima, ali osvrnimo se na neke filmove (u čiji proces nastajanja Handke nije bio uključen). U Italiji je Marko Fereri snimio mnoge čudesne filmove, ali jedan među njima nije dobio dovoljno pažnje. Reč je o filmu Audijencija. Nije sasvim jasno o čemu se u Fererijevoj Audijenciji tačno govori jer je struktura dela (prividno i namerno) nelogična, a motivi i uzroci ponašanja glavnog junaka ostali su skriveni “negde izvan priče”.
Fereri je Audijenciju snimio 1971. godine. U tom filmu “kafkijanska atmosfera” mu je poslužila kao sredstvo ukazivanja na nešto drugo: glavni junak filma, Amedeo, pokušava da se izbori za audijenciju kod pape, ali ga papska administracija u tome sprečava. Njegovo nastojanje da dođe do katoličkog poglavara zasniva se na želji da papi nešto saopšti. Gledalac do kraja filma ne saznaje sadržaj saopštenja, jer ono nije izrečeno. Glavni junak papi želi nešto da kaže jer samo papa ima moć da to dalje prenese urbi et orbi. Osujećen u svojoj nameri, slomljen i izmoren borbom sa administracijom, Amedeo umire među vatikanskim kolonadama tokom jednog od neuspešnih pokušaja da dođe do katoličkog poglavara. Fereri je raspletom u filmu upozorio na strah sistema od reči koje dolaze iz nepoznatog izvora, odnosno iz izvora koji nije pod kontrolom (sistema). Sa jedne strane, onaj koji je onemogućen da govori – umire, sa druge strane, oštećeni su i oni koji nisu u stanju da čuju. Šta ako Fererijev junak nije bio čovek? Šta ako je to bio anđeo čiji je zadatak da javi drugi Hristov dolazak i naše spasenje? Šta ako smo razvili takav sistem, i u okviru njega takve odnose, da više nismo u stanju da čujemo blagovesti? Da se upravo o tome radi, ukazuje i čudan, nadrealan rasplet u filmu: na mestu na kojem je “donosilac poruke” (možda je to bio arhanđel Gavrilo, možda je to bio i mileševski Beli anđeo?) pao od umora i iscrpljenosti, pojavljuje se drugi, isti takav “čovek” koji sa tog mesta kreće ka vratima Vatikana i nastavlja da traži audijenciju kod pape. Film se završava tom scenom i upravo je zato neprijatan: ničija usta neće biti zatvorena, naročito ona koja reč donose od Boga. Nije jasno, kao što ni u Golmanu nije izvesna Blohova sudbina, da li je drugi “anđeo” ili “čovek” ikada bio primljen kod pape, da li je rekao šta je imao, da li ga je papa čuo, da li je svetu bilo preneto. Kod Fererija, kao i kod Handkea, problem je smešten u domen jezika i komunikacije.
Drugi film koji je po atmosferi i mnogo čemu drugom sličan Golmanovom strahu od penala, snimljen je u Jugoslaviji i pripada takozvanom “crnom talasu” domaće kinematografije. Reč je o neobičnom filmu Vojislava Kokana Rakonjca, Pre istine iz 1968. godine. Efekat koji taj film postiže kod gledalaca sličan je onom koji postižu Handkeov Golman i Fererijeva Audijencija: nije jasno o čemu se tu tačno radi. U stvari, sam osećaj da gledalac film nije (odmah) razumeo, jedan je od najvažnijih “pogodaka” filma, jer tako nerazumljiv on reflektuje nejasnu, nelogičnu i izvrnutu stvarnost, suprotnu od socijalističkih (sistemskih i kanonizovanih) filmskih predstava o jugoslovenskoj revoluciji. (To nagoni gledaoca na razmišljanje. Zato je tako i urađeno!) U njemu činjenice i procesi koji bi mogli da pomognu u razumevanju sadržaja – ostaju izvan samog filma, odnosno izvan narativa, kao i u Golmanovom strahu od penala.
Slično Jozefu Blohu koji pod nerazjašnjenim okolnostima dobija otkaz, i drama glavnog junaka filma Pre istine, Mladena, počinje njegovim prevremenim penzionisanjem koja ga tera na lutanje i unutrašnji egzil. Mladen, poput Bloha, luta po prestinici (Beogradu) tokom prve posleratne decenije. Rakonjac, kao i Handke, vraća priču “na početak”. Osim toga, dok se na sadržaj Golmanovog straha od penala kontekst antiameričkih pobuna odražava indirektno, u filmu Pre istine antiameričke demonstracije su prikazane (ali nisu spontane, organizuje ih i nadgleda država, čime režiser posredno skreće pažnju na jugoslovenski međunarodni položaj u tom trenutku). Jozef Bloh i Mladen slični su i po tome što bezuspešno pokušavaju da uspostave komunikaciju sa okolinom. I Handke i Rakonjac se upuštaju u tabuizirane teme koje namerno ne razotkrivaju do kraja jer je njihov smisao u to doba morao biti na ivici prihvatljivosti.
Osim univerzalnih aspekata o kojima sva tri dela govore, svako od njih “opterećeno” je i dodatnim, specifičnim kontekstom: Golamnov strah od penala američkom okupacijom, početkom amerikanizacije austrijskog društva i skorom nacističkom prošlošću; film Pre istine opterećen je ne samo uspavanošću jugoslovenske revolucije koju simbilizuje glavni ženski lik u filmu, već i strahovitim obrtima i traumama posle sukoba sa Staljinom, kada su mnogi komunisti bili zatvoreni na Golom otoku, dok su njihova mesta u strukturi vlasti popunili ljudi drugačijih političkih ubeđenja, ponekad čak i bivši četnici; Fererijev film opterećen je Drugim vatikanskim koncilom iz polovine 60-ih godina koji je do te mere preinačio prirodu katoličke crkve da se od tada ona naziva “Vatikan dva”, a promena je išla u pravcu njene liberalizacije, otvaranje prema drugim religijama, ekumenizmu, odnosno ka gubljenju osnova na kojima je do tada počivala, što je bilo u skladu sa pratećim političkim kontekstom.
Na kraju, valja spomenuti Ogledalo Andreja Tarkovskog iz 1974. godine. Njegov sadržaj motivisan je nemogućnošću da se (pro)govori, na šta ukazuje uvodna scena koja, samo na prvi pogled, nema veze sa ostatkom filma. Kroz nju režiser saopštava šta je neophodno da bi se napravilo veliko i lepo delo poput Ogledala – potrebno je da se progovori ličnim iskustvom. U toj uvodnoj sceni dečaka koji ne može da govori tečno, jedna lekarka (vešta, veštica – takve se žene uvek pojavljuju u njegovim filmovima) hipnotiše i pomaže mu da dođe do sebe, do one dubine u kojoj je nastao “kvar” njegovog govora. Kada ga budi iz hipnoze, ona mu kaže: “Govorićeš glasno i jasno, slobodno i lako, bez straha od svog glasa i govora”. I on kaže: “Ja mogu da govorim”. Od tog trenutka počinje introspektivni film u kojem su usred naglašeno kolektivnog duha sovjetskog društva, teme bile “ja” i “moje iskustvo”.[37] Ali baš zbog tog “ja” u filmu, Ogledalo je bilo kritikovano i neshvaćeno u sovjetskoj kinematografiji.[38] Pošto je “progovorio” snimajući Ogledalo i time doživeo katarzu, Tarkovski čuvenu rečenicu “Proći život – nije polje preći” (Pasternak, u prevodu Stevana Raičkovića) u završnoj sceni premeće u sliku u kojoj majka sa sinovima tek tako, lako, jednostavno, sa nejasnim ciljem, ali smireno – poljem ide, polje prelazi.
Umesto informacije – naučna inspiracija
Književna kritika koja nije uvek i svuda bila naklonjena Handkeu, posebno u nemačkom govornom prostoru, ostavila je za sobom mnogo tragova o prirodi njegovog dela. Primera radi, u jednoj od njih, Handke je predstavljen kao najproblematičnije iskliznuće u nemačkoj književnosti od Drugog svetskog rata.[39] Već same reči najproblematičnije i iskliznuće istoričaru skreću pažnju na Handkeovo celokupno delo, a posebno na Golmanov strah od penala kojim je, sva je prilika, pomenuto iskliznuće i počelo.
Da bi neko svojim celokupnim delom predstavljao iskliznuće (iz nečega u nešto, ka nečemu), mora postojati okvir ili zadato polje delovanja koje se tim iskliznućem napušta. Posredno se na taj način priznaje stepen standardizacije, kontrole, cenzure, veze teksta s kontekstom, pa i horizonta očekivanja u posleratnoj nemačkoj kulturi. Golmanov strah od penala, znak je tih stega i to je najvažniji istoriografski podatak o noveli.
Zašto je Jozef Bloh ubio Gerdu? “Dok su jeli, mnogo su pričali. Posle nekog vremena Bloh primeti da ona o stvarima koje tek što joj je ispričao govori kao o svojim sopstvenim, dok je on naprotiv, ako bi pomenuo nešto o čemu je ona pričala, ili samo nju precizno citirao, ili je, čim bi o tome počeo da govori vlastitim rečima, svaki put napred stavljao jedno “taj” ili “ta”, koje otuđuje i distancira, kao da se plašio da njene stvari ne postanu njegove. Ako je govorio o nadzorniku, ili fudbaleru po imenu Nemi, ona bi već posle kratkog vremena savršeno prisno rekla “nadzornik”, ili “Nemi”; on je, naprotiv, kada ona pomene prijatelja po imenu Fredi ili lokal koji nosi ime Podrum kod Stefana u odgovor na to uvek odgovorio: “Taj Fredi?” i “taj Stefanov podrum”. Što god je pominjala njega je samo sprečavalo da to prihvati, i smetalo mu je što ona, kako mu se činilo, bez ikakvog zazora koristi njegove reči.”[40] Bloh je, kako dalje shvatamo, Gerdu udavio zbog toga što je ona pozajmljivala, prisvajala, krala njegove reči, odnosno zbog toga što nije imala svoje reči, i taj čin davljenja opisan je kao instiktivna radnja: “Odjednom poče da je davi. Odmah ju je pritisnuo tako snažno da ona nije čak ni stigla da to shvati kao šalu”.[41]
Gerda može biti svako od nas: onaj ko ponavlja tuđe reči, ko nekritički usvaja gradivo iz udžbenika, ko na taj način sluša vesti, čita novine, ko je mentalno lenj, ko je fizički trom, ko… A šta ako Gerdu (i njen odnos prema jeziku) poistovetimo sa istoriografijom (i njenim odnosom prema jeziku)?
Istoričari se čitajući arhivska dokumenta suočavaju sa standardizovanim jezikom, prečišćenim izveštajima, “začešljanim” svedočanstvima čija se verodostojnost može proveriti drugim dokumentima (napisanim istim takvim jezikom). Prvi korak koji istoričar treba da učini u procesu kritičke analize teksta, sastoji se u istraživačevom naporu da napravi distancu od jezika dokumenta. To nije uvek uspešno bivalo izvedeno ni u najrazvijenijim istoriografskim školama, pa ni u domaćoj istoriografiji, u koju su ponekad, bez ikakve distance, upadale floskule iz istorijskih izvora (nepoželjni element, likvidirati, neutralisati…). Kada istoričar takve reči usvaja, on čini isto što i Gerda koja bez ikakvog zazora koristi tuđe reči i koja ih posle kratkog vremena savršeno prisno izgovara. Ne biti Gerda značilo bi biti hrabar, biti budan, biti svestan i imati smelosti za kretanje po “sivoj zoni” između jezika kojim je prošlost zabeležena i jezika kojim prošlost tumačimo. U toj zoni istoričar takođe mora doć do sebe i svog jezika.
U trenutku u kojem je domaća istoriogarfija pomislila da joj je pad socijalizma doneo jezičko oslobađenje, suočila se sa novom vrstom problema – morala je da prihvati pojmove uvezene iz napredne evropske istoriografije. Ako bi neki vodeći istoričar u Berlinu rekao da je “od sada” glavni diskurs “mi i oni”, u Srbiji bi se (kao i u Bugarskoj ili Hrvatskoj) pojavio niz radova u čijim bi naslovima pisalo mi i oni. Tako je bilo sa nizom diskursa: mi i drugi, centar i periferija, fantomske granice, transnacionalno, multiperspektivno… sve te teme možda jesu bile mera tuđe istorijske potrebe i iskustva, ali svi ti naslovi nisu proizlazili iz nas samih, već su bili uvedeni i na silu provežbavani u našem istoriografskom ataru.
Većina uvezenih, pozajmljenih, nametnutih tema imala je za cilj konačno izmirenje nacija na Blakanu i održavanja u životu još jednog jezičkog konstrukta – jugosfere. Izmirenje koje je, pored ostalog, trebalo da se odigra i kroz jezik istoriografije, prenesen u udžbenike istorije, a koje je bilo zamišljeno po modelu francusko-nemačkog posleratnog prevazilaženja ratne prošlosti, nije urodilo plodom. Sa pozicija takve evropske, a pre svega nemačke istoriogarfije, srpski istoriografski jezik, posebno devedestih godina prošlog veka, zvučao je otuđeno, otrgnuto, nedisciplinovano i – zastarelo! (…kao da jezik može da zastari).[42] U to doba, istoriogarfskog i svakog drugog srpskog otuđenja “od ostatka normalnog sveta”, Handkea je privukla baš Srbija. U njoj je, pored ostalog, pronalazio onaj “prazan prostor” u kojem se lakše nego na drugim mestima susretao sa sobom i gde se osećao “kao kod kuće”.[43] Tu pretpostavku potvrđuju i reči njegovog prevodioca: “Ono što nas posebno privlači Handkeu jesu ta prazna prostranstva u biti njegovih tekstova. Da li sam uobrazio da je “prazan prostor” (i na Balkanu) (iz Handkeovih knjiga) uočljiviji (doživljiviji) više nego igde u gusto civilizovanom svetu? Tek, zahvaljujući Handkeovim knjigama, znam da “praznine” nisu dokaz istorijskih zbivanja, nego su pre svega podloga za oslobođeno doživljavanje sveta, ujedno i okviri u kojima nastaju povesti, dakakao i o istorijskim zbivanjima ne samo na tom (balkanskom) prostoru. Najedamput sagledavam u kojoj meri je važno “kontrirati” istoriji: književnim doživljajem kao nečim “jednostavnim”, “prirodnim”, “iskonskim”. Nije li književno pisanje, dakle, vraćanje stvari na svoje mesto posle njihovog ispadanja iz ležišta usled potresa turbulentnog delovanja istorije?”[44]
Bilo je, razume se, nečega u srpskoj istoriogarfiji (kao i u narodu) što se opiralo snažnom trendu globalizacije, amerikanizacije, liberalizacije. Otpor tim procesima na opštem nivou bio je slaman bombardovanjem Srbije i Handke se prema tom činu jasno odredio.[45] Otpor u istoriogarfskom rečniku takođe nije ostao neprimećen. Najsnažnija kritika upućena srpskoj nauci stigla je upravo iz nemačke istoriografije. Poznati nemački istoričar Holm Zundhausen, javno joj je uputio prekorno pitanje: Gde je srpski Fric Fišer?[46] Fric Fišer znak je nemačke istoriogarfije koja se distancirala od svoje nacističke prošlosti (samim tim i od dotadašnje semantike reči).[47] Govoriti o Fricu Fišeru znači govoriti jezikom simbola jer Fric Fišer predstavlja simbol amerikanizovane nemačke istoriografije.[48] Otuda srpskoj istoriografiji Fric nije ni potreban, kao ni Zundhausenovo pitanje. Sa druge strane, potreban joj je Handke sa svojim (pretpostavljenim) pitanjem: gde je vaš jezik?
U kakvoj relaciji su autentični jezik (do kojeg svako mora sam da dođe) i naslov Handkeove novele Golmanov strah od penala? Da bi se neko otrgao od sistema i matrice i da bi tako došao do sebe i svog jezika, potrebna je ludost pustolova svesnog da zakoračenjem u “sivu zonu” ulazi u prostor sa neizvesnim ishodima. U trenutku u kojem ulazi u “pusto polje”, svaki pojedinac (u istoriografskom rečniku identifikovan kao “mali čovek”), preuzima odgovornost isključivo na sebe i zna da od njegovih postupaka zavisi “igra”. U “praznom prostoru” u kojem ga niko ne štiti, njegova pozornost, koncentracija, svest o relacijama i konsekvencama preduzetih koraka, na visokom su stepenu. U tom “polju” pojedinac je izložen pritisku okoline. Njegovo stanje ilustruje upravo trenutak u kojem se nalazi Golman dok se sprema da odbrani jedanaesterac, pred kojim se tada takođe otvara “polje neizvesnsti”, koji je pod pritiskom okoline i koji na beloj liniji stoji sa punom svešću o sopstvenoj odgovornosti za rezultat utakmice. Još jedan važan aspekt: pažnja (“oko kamere” u saveremeno doba ili istoriografski diskurs) je usmerena ka onome ko izvodi jedanaesterac (kao da je njegova uloga veća). “Mali golman” uvek je u senci “velikog izvođača radova”, to jest onoga koji šutira na gol. Ali Handke tu zaustavlja priču i objašnjava pod kojim se uslovima može dogoditi da svakom golmanu lopta uleti u ruke i da time “mali golman” postane “veliki junak” (života, romana, istorije…). Po svojim karakteristikama, po svojoj budnosti, po svojoj uključenosti, po svojoj svesti o ličnoj odgovornosti, Golman je sušta suprotnost Gerdi. Ishod utakmice, kao i Golmanove sudbine, ostaje tajna, što život i jeste.
Na kraju: savremeni politički i ideološki sistemi, kao i umetnost, maštaju o istom “mračnom predmetu želja”, a to je svako pojedinačno “JA”. Obe strane zagovaraju defragmentaciju ličnosti kroz defragmentaciju jezika, ali sa različitim ciljem. Sistemi ne žele “JA” koje je samo u “brisanom prostoru” došlo do sebe i svoje slobode. Sistemi žele individualno, atomizirano, standardizovano, mediokritetsko, koruptivno, podatno “JA”. Handke zagovara kontra-cilj, njegovo “JA” je nepodobno zato što je bogoliko.
Bogdan Zlatić, Crni talas u srpskom filmu. Prilog za razumevanje politike titoizma u kinematografiji, CATENA MUNDI: Beograd, 2020.
Bъlgariя v sekretniя arhiv na Stalin. Ot pravitelstvoto na Kimon Georgiev do smъrtta na Stalin, Sofiя 2005, s. 131-136.
Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Besjeda – Ars Libri, 2000.
Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997.
„Die spur des Irrläufers“, 25.10.2019, (https://www.perlentaucher.de/essay/peter-handke-und-seine-relativierung-von-srebrenica-in-einer-extremistischen-postille.html)
Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad.
Žarko Radaković, U prazninama Balkana (fragmenti o Peteru Handkeu), Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020.
Jan Krasni, “O dejstvitelnosti Petera Handkea”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020.
Mile Bjelajac, Zašto revizija? Menjanje ocena o uzrocima Prvog vodi reviziji ocena o uzrocima Drugog svetskog rata, Prometej: Novi Sad, 2019.
Milena Đorđijević, “`Golmanov strah od penala` i jezičke igre”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 219-244.
Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020.
Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013.
Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019.
Holm Zundhausen, Polemična istorija Srbije, Politika, 25.01.2009, Anđelka Cvijić; https://www.politika.rs/sr/clanak/72515/Polemicna-Istorija-Srbije?fbclid=IwAR3RcYAZCBq5vZU8ANb7YRJzu5pJG9Mzw444rO2_ToL9LtlOh60vKcmJbjQ (25.09. 2022).
Tekst je preuzet iz: Handke u Srbiji: zbornik radova 2, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije, Beograd, 2022.
[1] „Postaje jasno da društveno iskustvo autora ulazi u tekst, kao i da razvoj književnosti proizlazi iz njenog uzajamnog uticaja s kulturnim, političkim i društveno-istorijskim kontekstima. Književnost se posmatra kao rezultat ljudskih postupaka, te se kod njene produkcije i recepcije nalazi promena okvirnih društvenih uslova, odnosno uzajamni uticaji književnosti i društvenog postupanja.” U: Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 62.
[2] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 242.
[3]Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 66; Milena Đorđijević, “`Golmanov strah od penala` i jezičke igre”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 219-244.
[4] Dragan Krstić (1929-2006) je bio profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kojem je predavao razvojnu i pedagošku psihologiju. Autor je Psihološkog rečnika (1988), bio je član raznih državnih institucija i komisija (među kojima i član cenzorske komisije za pregled filmova), sportski pilot, Beograđanin duboko uključen u institucije i državnu strukturu što mu je omogućilo specifičan uvid u funkcionisanje sistema i njegovu procenu sa psihološkog stanovišta. Krstić je svoja zapažanja izneo u dnevniku koji je vodio gotovo trideset godina (1960-1988), za koji niko (ni supruga) nije znao da ga piše jer bi na osnovu člana 133 kaznenog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, za svoja stanovišta mogao biti kažnjen zatvaranjem zbog “neprijateljske propagande”. Njegov oprez bio je iskustvene prirode: zbog privatnih opaski o posleratnom sistemu, kao sedamnaestogodišnjak proveo je nekoliko meseci u kaznenom radnom logoru u Velikoj Remeti na Fruškoj Gori. Zbog svega toga za Krstića se može reći da je bio ketmen.
[5] “Ono što je karakteristično za savremenu umetnost, barem u razmerama zbog kojih to valja primetiti, karakteristično je i za poremećen način mišljenja. Umetnički iskaz trpi od inkoherencije sadržaja, nedefinisanih pojmova, `nepravilnih` asocijacija i drugih vidova izražavanja koji se u kliničkoj praksi ocenjuju kao poremećaj. U svim vrstama umetnosti (verbalnoj, likovnoj, muzičkoj, ponašajućoj) sreću se dosta često iskazi sa shizoidnim elementima `raspada sistema`”. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 2014, s. 84, 87.
[6] “Iskidanost relacija i njihovo haotično premetanje bitna je psihološka odlika našeg vremena”. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške IV, Balkanija: Novi Sad, 2016, s. 392.
[7] Krstić smatra da su Revolucija u Rusiji i Drugi svetski rat promenili ontološku prirodu čoveka i njegovu poziciju, kao i da su ti problemi najšire razmatrani i trošeni u književnosti, posebno kod Kafke. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 243.
[8] U Jugoslaviji je odmah po okončanju rata bilo u upotrebi mnogo anglosaksonskih reči, bilo da su bile koriščćene u svom originalnom obliku ili da su bile prilagođene srpskom jeziku, a u nekim varijantama su naše reči bile prilagođavane engleskom jeziku čime je bio naglašen anglosaksonski uticaj na opšte prilike. Srpske reči su počele da dobijaju nastavak “iš” (mondensko je postalo mondiš), a potom je sa snažnim procesom sovjetizacije u jezik ušao veliki broj ruskih reči. Krstić zaključuje da je u pitanju bio ne samo proces nekog stranog uticaja, već i proces raspada sopstvenog identiteta. -U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 270-272.
[9] O semantici reči šire u: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 2014, s. 373
[10]“Nemačka je u Evropi najdoslednije primenila anglosaksonski (američki) model i ostvarila `privredno čudo` koje je stvarno predstavljalo replikaciju onog prethodnog `čuda` iz tridesetih godina”. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 2014, s. 301.
[11] Handke u Golmanovom strahu od penala skreće pažnju na važnost novca u sistemu u kojem živi, na primer: “Počeo je stvari da doživljava ozbiljno tek kad neko viknu da hoće da plati” ili “Na pitanje smeta li mu mantil, Bloh zavrte glavom i opazi da već neko vreme zuri u jednu tačku. Viknu: `Da platim!`, i za kratko vreme sve kao da opet dobi vid ozbiljnosti.” – U: Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 81-82.
[12] “Proces opšte demokratizacije posedovanja i upotrebe sredstava važi i za ljudsko mišljenje. Ta vrsta demokratizacije zahtevala je prethodnu standardizaciju pojmova, koja je bila neophodna ne samo zbog široke upotrebe određenih obrazaca mišljenja, već i zbog standardizovane potrošnje materijalnih dobara. Ako je potrebno da se jedan predmet proizvede, neophodno je da se on nalazi kako u glavama proizvođača, tako i u glavama potrošača. (…) Masa ne trpi složene vidove mišljenja, već zahteva šeme koje joj omogućavaju uprošćene oblike ponašanja.” – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 304.
[13] “Ono što stvara nedostatak slobodnog vremena, i time onemogućuje bavljenje duhovnošću, jeste bezobzirna potrošnja, ili isto tako sumanuta borba da bi se ta potrošnja obezbedila. Najglavniju smetnju ipak čini osnovni uslov tih procesa – uniformnost pojmova (reči) i standardizacija njihovih značenja. Standardizacija pojmova i ujednačavanje svih procesa unutar društvenog sistema (`uravnilovka`, ne samo u statusnom smislu) uslov su funkcionisanja `masovnih` društava”. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 2014, s. 94.
[14] Milena Đorđijević, “`Golmanov strah od penala` i jezičke igre”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 219-244.
[15] Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 49.
[16] Handke u Golmanovom strahu od penala pažnju skreće na analogiju, kauzalnost i vezu među pojavama i pojmovima, kao i da u takvoj relaciji jedna stvar nužno označava drugu, da čak može služiti kao poređenje za neku “veću pojavu”. Sama novela znak je svog vremena i ukazuje na nešto šire od nje same. Handke to ovako predstavlja: “Tako je kelneričino uvo s minđušom video kao oznaku čitave ličnosti; tašna na susednom stolu, malo otvorena, tako da je u njoj raspoznavao tufnastu maramu za glavu, označavala je ženu koja je za stolom iza njega držala u ruci šolju kafe, a drugom rukom – samo mestimično zastajući pored poneke slike – brzo listala neku ilustrovanu reviju. Kupola od čaša za sladoled, naređanih jedna na drugu, koja je stajala na tezgi, delovala je kao poređenje za gostioničara, a lokva vode na podu pod čivilukom označavala je kišobran što je visio iznad nje. Umesto glava gostiju, Bloh je na zidu u visini glave video masne otiske.”, Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019,s. 90.
[17] Dragan Krstić, Psihološke beleške IV, Balkanija: Novi Sad, s. 47.
[18] Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 83-84.
[19] Dragan Krstić, Psihološke beleške I, Balkanija: Novi Sad, 2014, s. 18.
[20] “U ovom kraju naselili su se neki Cigani; od obeštećenja za zarobljeništvo u koncentracionom logoru podigli su na ivici šume mala prebivališta. (…) Bloh ne popusti, nego upita znači li to da je odšteta bila dovoljna za podizanje prebivališta. Kafedžija nije umeo da kaže kolika je bila visina odštete.`U to vreme građevinski materijal i radna snaga bili su još jeftiniji`.”
[21] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 241-266.
[22] Da umetnik ne može biti svestan svih aspekata svog dela, u: Igor Marojević, “Samoubistvo majke i smrt teorije”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 204.
[23] Petar Dragišić, Odnosi Jugoslavije i Austrije 1945-1955, Institut za noviju istoriju Srbije: Beograd, 2013, s. 10.
[24] Tokom posleratnih priprema za potpisivanje mirovnih ugovora sa bivšim nemačkim saveznicama, Staljin je američkoj administraciji predložio da se reč suverenitet izbaci iz mirovnih ugovora i da se to opravda tvrdnjom da se već samim činom zaključivanja mira suverenitet podrazumeva. Doslovno kaže: “Ako se Amerikanci i Britanci pozovu na to da takva tačka već postoji u dogovoru sa Italijom, da se iznese naše stanovište da bi tačka o suverenitetu trebalo da se izbaci iz svih dogovora.” – u: Bъlgariя v sekretniя arhiv na Stalin. Ot pravitelstvoto na Kimon Georgiev do smъrtta na Stalin, Sofiя 2005, s. 131-136. „Iz svih dogovora” odnosi se i na Austriju.
[25] Napisano je više radova o odnosu Handkeove novele Golmanov strah od penala i Kafkinog Procesa, a jedan od aspekata koji ukazuje na analogiju je i prva “zagonetna” rečenica kakvom oba dela počinju i koja je maksimalno informativna. U: Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 66
[26] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 244.
[27] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 244.
[28] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 243.
[29] I druga Handkeova dela su otvorena. Uporediti, na primer, sa delom Don Huan: po njemu samom, o čijem kraju sam Handke kaže: ”Šta se dalje dogodilo, ne može se ispričati do kraja, ne može to da ispriča ni Don Huan, ni ja, ni bilo ko. Don Huanova povest nema kraj, i to je, bez preterivanja konačna i istinita priča o Don Huanu”. – U: Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 74.
[30] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 257
[31] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 258.
[32] Takva “narodna škola” već je imala svoje izdanke: “Prodavačica, koja se tek posle nekog vremena pojavila iz prilično mračnog magacina, kao da nije razumela Bloha dok joj se obraćao celim rečenicama. Tek kad joj je za svaku stvar koju je želeo izgovorio zasebnu reč, ona opet poče da reaguje.” – U: Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 39.
[33] Umetnost kao odbranu ličnosti vidi i psihologija. – U: Dragan Krstić, Psihološke beleške III, Balkanija: Novi Sad, 2016, s. 218.
[34] Goran Miloradović, “Istorijsko u romanu Radecki-marš Jozefa Rota”, Godišnjak za društvenu istoriju, 2-3/1997, s. 258.
[35] Komunisti su bili iključeni iz prve, Badoljove vlade, 1943. godine, potom su u narednim godinama bili prisutni u nekoliko kratkotrajnih vlada, da bi iz vrha strukture vlasti konačno i trajno bili izbačeni 1947. godine, što je bila posledica Rezolucije IB-a.
[36] Italijanska komunistička partija je spadala u red najmasovnijih partija na svetu, 1945. godine imala je 1.770.000 članova.
[37] Potraga za sopstvenim bićem ili da je centralna tema Handkeove književnosti “JA” (posebno u delu Moravska noć), navodi Dušan Glišović. Prema: Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 75.
[38] Vida T. Džonson i Grejem Petri, Filmovi Andreja Tarkovskog. Vizuelna fuga, Banja Luka-Beograd: Besjeda – Ars Libri, 200t, s. 137.
[39] „Die spur des Irrläufers“, 25.10.2019, (https://www.perlentaucher.de/essay/peter-handke-und-seine-relativierung-von-srebrenica-in-einer-extremistischen-postille.html)
[40] Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 26-27.
[41] Peter Handke, Golmanov strah od penala, prevod: Drinka Gojković, Beograd: Laguna 2019, s. 27.
[42] Nemački istoričar Holm Zundhausen kritikuje i najbolje srpske istoričare da nisu sposobni da se oslobode tumačenja prošlosti i reči čija je semantika prožeta mitom. -https://www.politika.rs/sr/clanak/72515/Polemicna-Istorija-Srbije fbclid=IwAR3RcYAZCBq5vZU8ANb7YRJzu5pJG9Mzw444rO2_ToL9LtlOh60vKcmJbjQ (25.09.2022).
[43] Smisao povratka izjednačava se sa konačnim bivanjem u biću, sa potrebom da se “bude kod kuće”.U: Boško Tomašević, “Pitajuće vraćanje u sporom povratku kući”, Letopis matice srpske, Novi Sad 1991, 330-333.
[44] Žarko Radaković, „U prazninama Balkana (fragmenti o Peteru Handkeu)“, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 137-8.
[45] “Handke NATO bombardovanje Srbije posmatra kao užas istorije, novi Aušvic, novi oblik varvarstva, ovaj put u vidu ubijanja kompjuterom sa visine od 5000 metara”.- U: Nikolina Zobenica, “Pregled recepcije Petera Handkea u Srbiji 1981-2020”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 116.
[46] Mile Bjelajac, Zašto revizija? Menjanje ocena o uzrocima Prvog vodi reviziji ocena o uzrocima Drugog svetskog rata, Prometej: Novi Sad, 2019, s. 282-283.
[47] U knjizi Savez Elita. O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871-1945, Nolit: Beograd, 1985. (U Nemačkoj objavljena 1979).
[48] Jan Krasni primećuje: ”Imajmo u vidu značajnu činjenicu – da se Nemačka i Austrija posle Drugog svetskog rata ne mogu uporediti sa posleratnom Jugoslavijom ma koliko prozapadnom da je sebe ova zemlja smatrala – osim možda u stepenu amerikanizacije kulture. Ukoliko bi se spekulisalo da je recepcija Handkea bila najizrazitija u onom delu publike koji je pokazivao kritičku otvorenost ka američkoj kulturi, to bi možda objasnilo (ne)prisutnost ovog autora na našem prostoru jer je amerikanizacija kod nas bila prisutna uglavnom kroz filter domaćih epigona.” U: Jan Krasni, “O dejstvitelnosti Petera Handkea”, Handke u Srbiji. Zbornik radova, Ur: Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca Srbije: Beograd 2020, s. 173.
