PRIČA O ISAKU
glosa u prozi
you who build the altars now
to sacrifice these children
you must not do it anymore
(Lenard Koen – Story of Isaac)
Kada napunih sedam leta, a svako revnosno provedoh u jednom smrtnom grehu, pođoh za ocem na goru. Zemlja je ceptala od hladnog vazduha i njegovog koraka. Kako prebrstih sedam poljana, pustoš mi strana nije, ali jedno je iz nje izlaziti, a drugo ulaziti. A u mojoj lobanji kao da je za osmi dan u nedelji i osmo leto već danima tesno, jer podsvest mi se, kao neukrotiva reka, izlila. Možda, ako bi se otvorila –
Nad nama, kako smo pratili čestar u šumu, grebući po člancima planine, kružili su, glatki i koščati, orlovi koji su kliktali i – s vremena na vreme – survavali se u neku neopisivu glad što bi im pištala kroz šuplje, ptičje kosti; a onda neprimetno uzletali, snažni i siti, na vetru. Moj otac je nosio sekiru u desnoj šaci, premeštajući je – čas bi je položio preko ramena, čas je visila kraj tela i skoro grebala zemlju. Katkad bi mi kakvo krupno i mrko drvo privuklo pažnju. Tada bih povukao oca za šaku, jedva je obuhvativši, i uperio prst ka njemu; no, on nije okretao svoje plave i teške oči. Mislio sam da ide drvo da seče, i da zna za kakvim drvetom traga.
A moja glava, preplavljena, krenula je da se razliva među stablima – uši su mi bile zapušene od uspona, i kad sam nehotično zevao, primao sam opet svoje sveznanje u sebe. Osećao sam mutno, kroz krošnje, da se bližimo jednom novom kopnu, ledenom kao zenice moga oca, a tamo se nalazilo nešto golemo, klizavo i golemo, što mi oduvek dopušta da živim, led koji se lagano topi svakog dana i napaja me. Koračao je sigurno, a ja sam ga sustizao trčanjem. Povremeno je bacao pogled za svojim ramenom, znajući da se neću sakriti. To je bio jedini povod koji bi ga nagnao da ne posmatra tu nedokučivu, pravu crtu što ga je vukla napred.
Ja pomislih o svemu što znam o nedokučivosti, složivši kao karte sva saznanja pred sobom, i setih se svoje strahovite, grozne telesnosti, dečaštva koje me zaposeda kao zloduh. Jer, kao mali saznah za pripovest o caru koji imaše tri sina. Ovi zaželeše da mu za dan rođenja daju vredan poklon, najvredniji, ono što i jednom caru manjka. Gozbe, svirci, igrači, dvorske lude, svega tog beše u preizobilju, što obezbedi najstariji brat. No, kad sedoše za sto, i zatekoše silna mesa na trpezi, ona im behu sva bljutava. To veoma razgnevi cara, te on mnoge grube reči uputi svom sinu. A mlađi njegov brat se doseti da pospe gozbu prahom od čistog zlata, i uz to mnoge tovare dostavi ocu svom za odaje i riznice. No ni ovo ne bi mu po volji, jer još nesnosno beše kušati čorbe i mesa i sve što po stolu beše složeno. Te na kraju najmlađi sin donese soli u vreći – braća mu se njegova silno i podlo nasmejaše, no on jednako naredi da se posoli mnogomesna trpeza, te starija mu braća behu posramljena na kraju dana. Ja uzdahnuh, jer shvatih iznova da je suština u obogaćivanju golog postojanja, koje samo po sebi tek ume da diše i osipa se i obnavlja, isto kao i kakva divlja zver, mnogo puta išavši tom stazom u mojim mislima.
Tako smo već prošli šumu; otac nije progovarao. Drveta su se smanjivala, kao i šuštanje, jedva čujno, od divljači koja je živela tamo, koju smo ostavili za sobom. Da nam je sad jedan konj!, pomisliše moje umorne noge. Vrh gore se nazire, i to me je tešilo i osmelilo. Upravo se tada moj otac ponovo osvrnuo i video kako ubiram kupinu sa nesagorimoga grma, suvih usta, jezika slepljenog za nepca, izuvši jednu nogu kojom zagazih u oganj. Vrelina koja obasu njegove oči učini ga paklenim, te se posramih.
Ovo učini glad moju i žeđ još većom; usta mi behu tako suva da sam osećao ukus sopstevnog jezika i zuba. To i jeste ključni tren, pomislih: kad su nam nagoni najopojniji, treba ih saseći. Pogledah u očevu sekiru. No opet, tek taj prelazak praga nazad u stvarnost čini nas utoliko svesnijim posrnuća. Postoji jedna knjiga pesama za koju kažu da sadrži samo jedan jedini stih, koji se proteže u beskraj vodoravno, kao more kad gledamo sa obale. Učini mi se nezamislivom ta uzdržljivost, takva da ne dozvoli ruci da se pruži u dubinu koje nije dostojna. Ili je možda pesnik strahovao šta će biti ispod?
Ja sam dalje, dahćući, trčao, a on je, siguran, hodao dalje, uvis. Videla se izmaglica, kao zamućen stakleni valjak, koji se obrtao oko vrha planine. Pomislih da se morala tu javiti od mog straha, jer je ranije nije bilo, i da će me otac nesumnjivo koriti zbog toga. Na trenove, kao da bi mi se oči zamenile starim, koje sam odbacio kao krastu s rane neosetno, i u kovitlacu magle koju i izdaleka osećam po koži, video sam ženska tela, kao izvajana od samog sunca i leda. Bile su bele, sasvim bele, sem usana crvenih kao od zrnevlja nara. Moj otac je jednako nosio sekiru koja se caklila od mraza, a znoj mu je polako mrzao u bradi. Jezero kraj naše kuće video sam sada odozgo, celo, i bilo je nalik na pehar u kom drhte oganj i led.
Nisam, do sada, bio opterećen strahom, ali strepnja od prekoračenja iza magle se lagano i neprimetno slegla. Vetar je urlao, rvući se sa kršem koji se jedini mogao videti koliko je pogled sezao. Mislim da sam uočio opreznost u koraku mog oca koje nije pre bilo, jer sam hodao, i bio sam mu bliže. Zbog čega li okleva? Za nekoliko trenutaka, u magli više ga nisam mogao videti, već sam išao pravo, kao što je to i on činio, i nezamisliv strah me obuze kada sam istupio iz magle, a nije bilo nikoga.
Pod nogama začuh škripu drveta, znanu mi, kao pod nogama mog oca u domu. Glas nadamnom s neba puče kao grom te u umu začuh reč – lezi. To je prvi put da mi se Otac obrati, i učinih što mi reče. Tada videh da se pred mojim licem survava orao, kljuna sjajnog kao od gvožđa. Kada je uzletao, osetio sam kako po drvenom podu na gorskom vrhu lipte iz prepune lobanje moja vrela čula, i nasmejah se.
NAJSENTIMENTALNIJU O SITOSTI LEGENDU
I
večeras je vazduh sav topao i mirisav, kao posle gašenja sveće. vetar ogrne noge toplinom, izazvavši prijatnost sigurno znanu i praljudima, našim pećinskim precima, i tada, odnekud, izgleda da je na večita pitanja kao: u čemu je smisao? moguće odgovoriti i večitim možda, ili se bar postane otvorenijim za razne moguće odgovore. na primer, „lepota“ se kao temelj smisla čini suviše opšta, gotovo banalna, bedni izgovor za umetnički način postojanja, ali šta kada se, kao sada, doživi konkretna lepota – i deluje da bi se, makar sićušno, mravlje tako, moglo živeti? i hraniti se pikogramima lepote, dakle smisla, jer životu takvom više i ne treba. kao sada.
II
posle obeda, navrh nebeske sitosti, i jedna neznana i pođednako, ali reklo bi se na uzvišeniji način, divna devojka, lica nekako mediteranskog. u prilog sredozemnom poreklu, makar negde duboko u prošlosti, govori i to kako umotava svaki pedalj svog tela kada su dani hladniji, jer hladnoću ne podnosi. i zbilja osećam kako toj odnegovanoj maslinastoj koži nikad ne bih dozvolio da pomodri, čak ni u smrti. najzamršeniji, najzbijeniji venac cveća spleo bih da joj oči oprolećim. jer, venac ne možemo zadržati za sebe, kao što ne možemo ni sebe sahraniti. ali nije mi suđeno da znam koji je putevi vode, kao što se tolika voda našeg kontinenta eonima sliva silnim reljefom ka tom istom središtu zemlje, mediteranu… nastavio bih, dakle, sam dalje svojim putem, ne znajući kom slivu pripadam – no, zaista, zna li neka voda kud teče dok teče? – i želeći da tihi, suptilni osećaj zajedništva još traje, skrenem u prvi kafić, ni po čemu naročit. zvonce zazvoni za mnom na vratima i privuče pažnju radnici za šankom. za staklom izloga, napolju, astigmatično se rasipaju zraci uličnog svetla.
III
kakva čudna ironija kad u kafeu nesrazmerno mlada konobarica uslužuje stare muškarce. nije li to kao u osmanska vremena –
tri hajduka za stolom, nakon što su kakav vojni tovar poharčili. ne obazirući se na rizik za pobuđivanje sumnjičavosti makar čije, naručivali su besomučno sve što se moglo, silesiju jestija i pitija.
a najvoleli bi kad bi mogli i samu krčmaricu živu proždreti. mesto toga orase rasute ukrasa tek radi po komadinama mesa, grozničavo zubima su hrskali, a potom ljuske iznutra lizali vršcima jezika kao posrkane lobanje…
a ja posmatram to sa svoje ironične distance, bilo kao sporedni lik, bilo kao istinski, zasad drugoplanski, protagonista pripovesti, zavisno od toga kako bi pripovedač namerio. no, u stvarnosti oko njih posađene su samo zdepaste flašice kisele vode i bakrene džezvice s kafom kraj kojih bi, užlebljena u tacni, stajala mala šolja s kockicom ratluka, što je sve, čudno, i bilo kao aluzija na onaj stari prizor, samo sublimiran, implicitan, prećutan u nekom nezgrapnom, staračkom pitanju konobarici o modernim vrstama kafa i napitaka, onim sa još neodomaćenim nazivima… a kad se oni odomaće, eto ti opet istog, carstvujuščeg, zla u novom ruhu.
kada mi ona priđe, naručujem isto što i oni. kako je dekadentan taj sklad ukusa i mirisa; posebno što sve pojedinačno stiže pred nas sa ko zna kog kontinenta, a svi, možda, sa različitih. uostalom, ne deluje mi preterano, ni izlišno, ni ta istina da cela jedna istorija i sadašnjica krvoprolića stoji za njima.
toliko staje ono što zovemo self-care, podrazumevajući da su upravo ovi momenti – grančica o koju nad ponorom visi celo naše postojanje…kada su velmože živele ovako – carstva su propadala (ne može se carstvo zadobiti/na dušeku sve duvan pušeći).
jesti telo, piti krv i ostaviti malo bakšiša.
kao na pričešću…
IV
u ponor sunce polagano silazi i svileni sumrak preliva se u noć nostalgično znanu. nebo je sablasno, klonim ga se kao da me pritiska, i prolazim ispod neonskog svetla nad ulazom marketa. ćutljivost je konkretizovana, potpuna. sama tvoračka zamisao prostora dobacuje: nevermore, nevermore. drugde, tamo, u sviknutoj samoći i na odstojanju od svakog, lako je nizati končete kao kakav veleumni Don Kihot. ovde je sem najnužnijeg najpoželjnije samo ćutati, jer inače se neizostavno desi neka budalaština. no, osećam isto tako da se u potpuno konvencionalizovanoj ljubaznosti breme istorije i ovde nadnosi nad svim. kao što se sve na tuđ, ko zna čiji, račun troši, jede, pije – a ipak ni traga od izobilja. opipljiva ućutanost ovaplotila je jednu, opštu misao o večnoj gladi. u mraku noći vidim: to neki zloduh, drevan i večno mlad, para po nebu, i na tren, sve se iluzije razaraju, čak i u meni, čak i u meni…
BALADA O DON PICETIJU
noćas su me pohodili mrtvi itd.
Skrivajući se iza kvazi-rimske mermerne kolonade pred restoranom mister Picetija, šef kuhinje, msje Kisić je s podsmehom stavio prst na usne kao znak za ćutnju, a drugom šakom mahnuo dozivajući k sebi. To on nama? Ne, to jest, da, ali mi moramo ispričati priču sada, a u svakom slučaju, pre je to bilo namenjeno pedagogu i psihologu, njegovim prijateljima koji upravo dolaze, kao uostalom i sam Piceti, samo iz suprotnog smera. Šef kuhinje, naime, želeo bi prirediti grandiozni kalambur: da potkači Picetija.
On jeste hitao, ali je već izdaleka opazio ovu dvojicu i gest njima upućen, a nadasve visoku kuvarsku kapu, čime je smicalica unapred bila osujećena. Disao je bučno, tromo noseći gojno telo. Stiskao je vilicu kao da se spremao da se razdere. Crven poput ljutog ris-bik-jastoga, dočekan je verbalnim spoticanjem:
- Daj, matori… Probaj si-bi-ti za te izlive…
- Marš! Juče je bilo: THC, danas CBT… Nećete me navući na vašu narkomaniju. Šta bi sa jakim, a tihim tipovima? A ti (i uhvati Kisića za uho) idi tamo i spremaj one splačine (ironišući) kako samo i umeš… Cezaru nije trebala psihijatrija da bude car! (Razočaranost i gađenje u tonu povećavali su se nauštrb besa.)
Tako su se stvari mogle odvijati u dnevnoj smeni – Kisić bi se kreveljio i bekeljio svojim trouglastim osmehom i duguljastim licem, ali u drugoj smeni, kao Janus, obojica bi obrnuli lice, iako bi njihov odnos bio gotovo isti. Astigmatični neonski znak iznad ulaza obasjao je okolinu zloslutno. Postao je tada don Piceti, i ulivala mu je neki nacionalni ponos sličnost toga sa prezimenom slavnog Donicetija. Kisić bi skinuo svoju kapu, postavši sam – kapo u polumraku tajne kancelarije gde niko ne bi mogao prisluškivati.
Piceti, razbaškarivši se u svojoj fotelji, raskopča dva-tri dugmeta svilene košulje, ispod koje se pokaže debeo, zlatan lanac sa krstom na kom je Isus predstavljen naturalistički detaljno u samrtnoj agoniji. Treba li reći da je on sam tako video sebe?
– Dvadeset godina sam rintao za ovu zemlju, a onda odslužio dvadeset godina. Bog nek sudi (i dohvati se, blago, krsta) koje je bila veća robija…
Kisić je klimao glavom: obradovalo ga je što je počeo da se otvara emotivno. Odjednom: začuše kako neko kuca na prednji ulaz! Kisić je stavio kapu na glavu, osmeh na lice, i diskretno, kao zakopčavajući dugme (i on bi ga otkopčavao, ne zna se zašto) isključio bi diktafon prikačen za njegovo telo kao neka zmijolika i hladna loza. Elem, u pitanju je bila stalna mušterija, izvesni Neven koji je godinama dolazio tu i, doduše, dobro plaćao, ali tražio (ponovo – ko zna zašto) da se pokrivaju ogledala i stakla u celom restoranu.
Dok je Kisić uslužio gospodina, Piceti je mislio o njemu kao o nekom kraljeviću, sinu, kom je trebalo ostaviti carstvo zemaljsko. Pa, nije ni tako loše što je malo metiljav – blaženi su introvertni, jer oni će naslediti zemlju… Savetovao ga je samo u tom pravcu da, kad njega samog ne bude, kupuje zemlju: Bog je, kanda, neće više praviti. Ipak vajkao se: zar je to moje muško potomstvo…? Pogleda ka sefu u kom je bio testament: da li ga spaliti dok nije kasno? Kisić se, kao što biva, isuviše brzo vratio sa servilnim osmehom na licu. I kada je postupao kako treba, uspevalo mu je da to ispadne pogrešno.
Kisića je, inače, počela golicati žica, jer naravno da jeste, tako da ju je slučajno pokidao stalnim pipkanjem. Paničio je pre povratka u Kancelariju. Hteo je da beži u policiju, i proveri može li nečemu poslužiti bar ono do tad snimljeno, ali znao je da tu nema ništa.
Piceti, svejedno, ne primeti kako crni kablić viri ispod bele košulje. Već je bio nasuo sebi onoga što mu je bilo najbliže domašaju od alkohola i gledao Tačno u podne (ono sa Garijem Kuperom, the strong, silent type, baš kako voli). Kisić je već uviđao da njegovo doušništvo ne vodi ničemu, kad don Piceti sa knedlom u grlu, ugasivši televizor i ispivši celu čašu (čega već) u jednom gutljaju, otpoče:
- O tempora, o mores! Nisam to shvatao do sad, ali život mi je kao akvadukt koji zidam na jednom kraju, pa se ono od juče sve jednako osipa, te od to malo vode što ostaje, živim. Mnoge sam poslao na onaj svet, misleći, da ne bi oni mene, kad ono – mrtva me usta jedu. Macan, pa Džoni, pa Role… Svi u komadima… (I udari se po grudima, po krstu, kao neki vid pokajničkog samokažnjavanja. Kisiću je već bilo neprijatno gledati, a nekmoli slušati.)
- Hajmo, hajmo polako. (Restoran nije stvarno radio u to vreme. U toj jezovitoj, drugoj smeni nije bilo nikog u restoranu sem mraka, i u njemu, Picetija i Kisića. Kad je Neven otišao, nije se više imalo šta.)
Pošto su sutra, ponovo, došli Kisićevi prijatelji, psiholog i pedagog, to jest obaveštajci, on im predade svoj uređaj. (Ta zanimanja su izabrali znajući da Picetiju ni na pamet neće pasti da razgovara s njima ikada, o bilo čemu. Nisu morali čak ni imena da smišljaju: trebalo je samo potvrditi njegove predrasude o njima.) Pošto im je inače bilo dosadno, za sat-dva, eto ti njih opet – sa nalogom za hapšenje. Kisić se opet onako trouglasto nasmejao, sažaljivo, pred preneraženim Picetijem, čije su poslednje reči bile falsifikovani citat Tu quoque, Brute, mi fili? oslonivši se rukom na beli, rimski mramor.
