„Mel in ore, fel in corde” (Med u ustima, žuč u srcu)
Latinska izreka
Otvorila sam oči polako i žmirkala prema suncu. Uveliko je svanulo. Pored mene je ležala Sandra koja se obgrlila rukama. Pomislila sam da nije čudno što se budimo na travi zajedno, ipak smo na odmoru a kraj u kom smo je nadaleko čuven po vinarijama. Mora da smo ovde došli posle žurke. Pridigla sam se i shvatila da ležimo na strmini a ispred nas je nepoznata kuća. Iza nje se razlivao pogled na more. Bolela me je glava i dolazila sam sebi od radosnih i naivnih trenutaka buđenja. Prodrmala sam drugaricu koja me je odgurnula rukom. Sandra je spavalica, mogla bih je otkotrljati u more a da ne primeti. –Pojdi ven, pojdi ven! Približavala nam se besna baba sa grabljama u ruci. -Sandra, Sandra! Ležiš ljudima u dvorištu! Ništa, ne pomera se. Onda sam se setila nečega što će je razmrdati. –Razbolećeš se, jajnici će ti propasti. Skočila je iz mesta i otresla lišće koje je baba namerala da pokupi grabljama. Umesto toga pogurala nas je njima iz svog dvorišta. Pre toga nas je sažaljivo odmerila jer smo bile u belim haljinama i tankim najlonkama a mesec u kom smo se zadesile tu bio je oktobar. –Uh, valjda mi ništa neće biti, inače će me Juca držati u krevetu dve nedelje! Pogledala sam Sandru čija je majka zaista preterivala sa brigom i još uvek joj kupovala plišane igračke i nisam shvatila kako može o tome da razmišlja u ovoj situaciji. Probala sam da se prisetim šta se sve desilo do tad. Dobile smo vaučer za putovanje u Piran van sezone i iako smo znale da nećemo moći da se kupamo odlučile smo da ga iskoristimo. Putovale smo dugo autobusom i kad smo stigle ostavile stvari u apartman. Šetale smo Tartinijevim trgom gde je u toku bio festival pod maskama. Kostimirana deca su jurila oko visokog stuba i obmotavala ga svilenkastim trakama. Grad je u sporednim ulicama delovao napušteno i neveselo. Tu je bio zatvoreni kulturni centar koji nije izgledao kao da se koristi i starački dom. Pretpostavile smo da nema mnogo stalnih stanovnika već da dolaze sa turistima leti. Prošle smo pored vila sa prilazima obraslim u ruže. Zidine grada su nas vodile uzbrdo i posmatrale smo prozore u steni. Iza tih prozora visili su kanapi za veš i pušio se ručak sa šporeta. Ništa neobično dok nisam osetila pogled na sebi. Istovremeno neljudski, hladni dah prostrujio je iza vrata. Postalo je monotono da samo koračamo gore – dole i odlučile smo da sednemo u jedan kafić u sklopu kuće i probamo vino. Sećam se da je konobar bio prijatan i preporučio nam da se spustimo do antikvarnice. Posle toga ulice se preklapaju i slike su mi nejasne u glavi. Pogledam u telefon da vidim da li ću u njemu pronaći neki trag. Otvaram galeriju i prstom biram fotografiju koju nisam videla ranije. Na njoj sviram minijaturnu harmoniku a pored mene se smeši proćelavi dedica. Iza nas je Sandra koja kopa po nekoj kutiji sa mačevima i štitovima. Mora da je to antikvarnica u koju nas je konobar poslao! Ali tu smo još u našoj normalnoj odeći, majicama, pantalonama i jaknama. Kad smo se preobukle i zašto? Da li smo to same uradile? Opipala sam telo i konstatovala da su organi na svom uobičajnom mestu. Krenule smo ka apartmanu drhteći. Ispred kuća su sedeli ljudi. Žene su nosile pune korpe grožđa i vrzmale se oko kapija. Biciklisti su nas umalo srušili jureći ka glavnom trgu. Gledala sam ka moru i kad su nas ponudili ručkom na Tartinijevom trgu. Kovitlac koji je brujao u glavi smirio se i pretvorio u tačku. Odrasle smo.
II
Težak, maljav i nezgrapan kretao se po hotelskoj terasi. Iza njega su se prostirala staklena vrata restorana, mermerni podovi, palme u saksijama i teški parfemi koji su ostajali u vazduhu iza pojedinih gostiju. Preciznije, gošća. Milan je taj dan namerno prolazio zadnjim delom terase više i zadržavao se tamo toliko da ne postane sumnjivo drugim konobarima. Ona je sedela za tim stolom. Devojka nemirnih uvojaka koja ga je zapitkivala o snegu. Zanimalo ga je kako bi izgledala raširenih ruku i otvorenih ramena ka planinama koje su okruživale uski zaliv. Hteo je da joj donese ugora i šljuku koje ulovi i prostre ribarsku mrežu pred nju. Mislio je da bi je to impresioniralo. Pre nego što je kročila u restoran viđao je kako pliva unazad, mlatarala je rukama i smejala se. Onda bi se vratila na obalu, majka bi joj stavila peškir oko ramena i naglo bi se rastužila. To nije mogao da podnese. Želeo je da siđe do nje i kaže joj da se vrati u vodu i otpliva do njegove kuće koja je bila u blizini. Hteo je da brine o njoj kao što je brinuo o bogatom paru koji mu je ostavio imanje na kom je živeo. Kopkalo ga je kako je znala da je sakrio nešto te zime? –Da li ovde nekad padne sneg? Zbunio se i počeo da se pravda.-Da, naravno! Ali brzo se otopi. Ne može da se zadrži ali bude nekad. Možda je htela da ga poseti tad, dođe bez majke i potraži ga? Bolje je da ne dolazi zimi jer je gazdin sin uvek tad nailazio. Došao bi da ocu izvuče pare na nekoliko dana i odlazio bezbrižno. Obećavao je da će dovesti ženu naredni put a obećavao je i unuče kad je bio očajan i u naročito velikim dugovima. Gazda nije mogao da se pomiri sa njegovim odlaskom. Smršao bi i odbijao da radi bilo šta. Gledao je albume sa slikama iz detinjstva njegovog jedinca. Verovatno se pitao kad je sve krenulo nizbrdo i koliki je on imao udeo u tome ali nije to izgovarao naglas. Jedne zime kad je gazda saznao da su mu se ulaganja duplirala u vrednosti bio je energičan i veseo i stalno stajao pred prozorom čekajući sina. Dani su prolazili ali on se nije pojavljivao niti javljao telefonom. Milan je to jutro otišao u kupovinu namirnica u grad. Razmišljao je o gazdi i o tome kako ne obraća pažnju na svoju ženu već samo bulji u more i iščekuje tog oholog sina. Pomislio je kako bi mu bilo lakše da se ovaj ni ne pojavi ikad više. Kad je pokupovao sve za ručak i večeru uočio je auto parkiran na obali. Zeleni karavan, prepoznao ga je. Prišao je i pogledao u auto kroz prozor. Gazdin sin je spavao na zadnjem sedištu. Nije siguran šta ga je podstaklo na to ali Milan je otvorio vrata auta i ušao. Bilo je otključano. Pronašao je ključeve u džepu jakne na prednjem sedištu. Voleo bi da može da kaže da se ono što se desilo, desilo munjevitom brzinom ali nije. Uživao je u tome. Pokrenuo je auto i odvezao ga na najudaljeniji deo odale gde zna da niko ne zalazi. Gazdin sin se nije pomerio od kad su krenuli. Pogledao ga je, bio je urađen i disao je ravnomerno. Ubacio je u brzinu, stavio sina na mesto vozača i pustio ručnu. Dok je auto tonuo u more obećao je sebi da će uraditi ono što gazdin sin nije mogao. Ali nijedna devojka mu se svidela. Nijedna do danas nije pomenula sneg.
III
U višespratnom, prostranom hotelu sedela je na stepeniku i trudila se da donese odluku. Nisu je interesovale radnjice sa suvenirima ni ponuđeni izleti. Orijentalne šare na pločicama hipnotisale su je svojim ponavljanjima lukova i šara što je dodatno otežalo odlučivanje. Dok je bila mlađa i odlazila na more sa porodicom bežala je iz sobe kad svi zaspe. Istraživala je ležaljke i pesak po mesečini, dok ih drugi ljudi ne koriste. Jedanput je zgodni animator došao i hteo da se prošeta sa njom po plaži. Odbila ga je, mada je pravi razlog za šunjanje po mraku bio upoznavanje razbarušenih dečaka koji su imali problem sa nesanicom kao ona sa iskazivanjem nemira. Sada je imala priliku da to ispravi. Preplavila su je upozorenja prijatelja o napadnim muškarcima u hotelima i po bazarima. Pomislila je da muškarac koji se njoj dopao brine o životinjama i ne dopušta da konji i ara budu gladni. Galopirala je sa njim kroz pustinju i nije gubio strpljenje iako je ona svaki čas stajala da fotografiše ili se bolje namesti u sedlu. Čekao ju je i slao poruke. Ispred nje se nalazila mala fontana iz koje je izbijalo crveno zeleno i žuto svetlo naizmenično. Iza nje recepcija, dvorište hotela i sobe raspoređene u nekoliko zgrada. Grlo ju je peklo od mirisa istočnjačkih začina i znala je da je ergela gde je trebalo da ode udaljena petnaestak minuta i osvetljena. Osetila je njegovu čežnju i prizivanje kroz zidove. Okrenula se i odšetala do ležaljki, spremna da preispita anatomiju unutrašnje plaže, koliko god da ima barova sa neonskim natpisima, padobrana koji se nisu otvorili i pedalina koje se klackaju u ritmu talasa na obali.
