TU( )PA TU( )PAT TU

Emina uskršnja pesma II

deda kolje petla našeg crvenog

od krvi, do malopre belog

deda, što belog, što, deda, belog

i prošli put si belog, deda

plačem mu dok ne kaže

dobro, pile dedino

nakon pola sata, sat

deda kolje petla našeg crvenog

što se crven i rodio

derbi

zgrada se naginje kao tribina

oba tima su u beloj majici

u tvojoj majici

zvizneš gol

kao grudvom u uši

zatim drugi gol pa opet prvi

misao ti je dvosmerna kao kiša

sam sebi dodaješ u prazan prostor

pa presečeš klizećim, kao veliki

sve više se mrsiš u mašti

uzimaš loptu sebi

pa sebi

pa sebi

dobro čitaš protivnika

sve teže stižeš do gola

učvorio si se oko centra

s loptom

tu( )pa tu( )pa tu

glas s tribine vikne: ručak

trgne te to i prođu žmarci kroz noge

drugi glas vikne: evo idem

nije to tvoj ručak

sedaš na orošenu loptu

nad tobom sunce kao grudva

rasprskava se o prečku gola

petnaest

sedeći na ivici bazena
slutite kalifornijske vile
palme i sunce

dok knedle mladih oblaka
niske i brze jure na zapad

nova naselja autoput i noć

staze dima iz odžaka još su brže

dok šume novu zimu – to je prvi put

nešto manje staze

iz ustiju su još brže

– to nije prvi put

sva trojica se smejete

sunce je brže od svih

i već ga nema

tu je tek sveopšte

plavo predvečerje

trezveno i zvonko

koje čini da sve zveči

ko metal i okolo i u tebi

nedostaje ti zeleniš tih očiju

i sve što ti je ostalo strano:

njene grudi i misli i porcije

osmeha i prvi put

najbolje joj znaš toplu oznojenu šaku

za koju si se držao ulicama, ukrug

ulicama koje nisu Dalmatinska

ili Topolska da bi se nužno imenovale

ne možete da pravite žabice

ali jedna je tu i skače

po plavim pločicama

jer je na tren plava

i ona i vi i sve

skidate majice da joj se pridružite

kože blesnu s par mladeža

zveket stopala na skakaonici

dočekuješ se o dno praznog bazena

uz zveket koluta napred

uspešno – to ti je prvi put

penješ se opet i opet i opet

zveket smeha ide za zapad

nova naselja autoput i noć

tramontana

            po I. V. Laliću

jesi li zaboravila talase

koji su se izvijali kao bele malje

na trbuhu Jadrana

majčin glas te je dozivao s prozora

bled kao i svetlost sijalice iza nje

more se dizalo bivalo kao i sve drugo

preveliko za tebe

brat žureći unosio baštenske stolice

kako ne bi odletele

talasi

čamci se uspinju uz obalu

ribe i mesec će ostati u moru

ti si devojčica i ono će ti dospeti

samo do ušne školjke:

kroz roletne i majčinu pesmu

na pučini plavog mora njihao se val

kao kakav tromi medo što ide na bal

Jadran je prastar

tramontana na ostrvu

padaju smokve i šišarke

meseć će biti beo i uglačan talasima

zaspala si sasvim sigurna

da ćeš ga sutra videti

kao i more

kao i majku

Tonjin jun

Palac pritisne metalni nokat limenke. On škljocne kao blic fotoaparata. Unutra zašumi tamna voda, a nad njom Tonja, na ivici bazena, Tonja, prgavi ditiramb na rubu stene, slučajno tu.

Čitav dan Tonja je samo kradljivac nečije lopte. Pa je krije, nevešta, dok sve više oseća žuborenje tamne vode u sebi, čitav dan, dok ne dođe tuširanje. Tad jasno vidi da više nije samo Tonja, sa dvadeset dva magneta s putovanja na frižideru, crveni lotus studentskih posteljina, zelena majica na tatinoj sahrani, štreberski tornado pod disko kuglom – Tonja. Još je neko u Tonji, tu, i kasnije

na terasi, u noći svežoj kao list mente pod jezikom. Ona sluti ređanje cigli, postavljanje cevi. Predgrađe se širi, sa svojom sklonošću ka glagolima, s crnim zvonima u kojima svetle reči, poput: nepravda ili uspomena ili Džon Rambo ili Tonja, što da ne. Al, neće Tonja biti tek jedna od užarenih glava noćne rasvete, kaže sebi. Predgrađe se širi, večito derište, večiti rast.

Tonja je isto tako predgrađe, u pamučnoj majici koja se sve više zateže oko stomaka. Ponosna kao bombarder, s igralištem u sebi. Krhkija od malog oblaka. Ni na ivici bazena ni na steni, već na ti s okeanom, u svakom noćnom talasu.

serenada

ne znam

ako mi se pri noćnim šetnjama

nešto još lepo plazi iz grmlja

to je tvoje sećanje na mene

koje su svakako nagrizla nova sunca

sećanje taksista na naš smeh

– koje ne postoji

dok ti se kao i pre parkiraju

pod tupim čelom terase

koja ne zna da je neko želeo i želeo

ponovo stati pod nju

kukurikati zaspalim suncima

i nikad nije

sami u smetovima

lopataj, kroz sneg

on cvrči mumla i svetluca, lep

kao bebe kao zvezde

lopataj smrznutim prstima

sve je zaglušujuće i gluvo

u ovom miru ulica

zapušenih snegom

kraj prozora i dvorišta na kojima

zaustavljaš pogled godinama, koja ćute

dok još jedno lepo veče pada

kako pada konj u trku

ti znaš da uvek možeš zastati

kad je suviše teško

ali takođe znaš da je i tada isto:

hladno a mora se lopatati

zastaneš li, samo ćeš završiti

zatrpan snegom koji lep

svetluca kao zvezde ravnodušan

lopataj, Kekiću

kroz njega njega njega

dok te ne pregazi tih topot večeri

riđih zelenkastih sivih

tad stavi ruku u poslednji

vojnički pozdrav ulicama

i rumenim i promrzlim

koji lopataju s tobom

sami u smetovima