.
.
.
…..Osnovni epistemološki ideal u većini oblasti našeg znanja je ideal naučnosti. Tako ima nastojanja da se i književna, odnosno umetnička kritika, uspostavi kao jedan vid naučnog saznanja o književnom, odnosno umetničkom delu. Takva kritika teži objektivnosti saznanja do kojih dolazi, njeni postupci i zaključci izvode se tako da budu ponovljivi i proverljivi (što su sve karakteristike nauke), ona nastoji da eliminiše terminološke nejasnoće i dvosmislenosti. Sva ta nastojanja donose ne malu korist na strani metodološke pouzdanosti – ali nije mala ni cena koju kritika za to mora da plati. U stvari, ta cena je toliko velika, da kritika, postajući naučna, u isti mah mora da se odrekne dveju svojih tradicionalno shvaćenih funkcija.
…..Naime, prema uobičajenom shvatanju, književna (umetnička) kritika ima tri osnovne funkcije: ona treba da opiše, tumači i vrednuje delo. U slučaju književnosti, da opiše strukturne, formalne i stilske činioce nekog književnog dela, zatim da ponudi tumačenje njegovih semantičkih i simboličkih činilaca, i na kraju da oceni delo. Kritika ne može da postigne podjednako visok stepen naučnosti u svakom od ovih domena. Razlog tome leži u različitom karakteru znanja i iskustava potrebnih da se zadovolji određena funkcija kritike.
…..Da ovo pojasnim, poslužiću se jednom analogijom. Aristotel razlikuje tipove čovekovog znanja u skladu sa kriterijumom načina na koji se čovek odnosi prema predmetu koji saznaje; on posmatra predmet teorijskog znanja, učestvuje u predmetu praktičkog znanja i proizvodi predmet poietičkog znanja. Slično tome, onda kada opisuje strukturne, formalne i stilske činioce književnog dela, kritičar ih posmatra i ništa na njima ne menja; njegovo iskustvo je kontemplativno – i jedino u tom aspektu delovanja kritike moguće je da se uspostave i zadovolje kriterijumi naučnosti. Kada tumači semantičke i simboličke činioce dela, kritičar ulazi u dijalog sa delom, i tumačenje do kojeg dolazi je uvek ishod tog dijaloga, iz kojeg se ne može izostaviti doprinos kritičara; njegovo iskustvo je tada hermeneutičko – i pruža saznanje koje nije objektivno niti jednoznačno, te stoga nije naučno. I konačno, kada vrednuje delo, kada ga ocenjuje prema određenim standardima, ili naprosto upoređujući ga sa drugim sličnim delima, kritičarevo iskustvo je normativno; pri tome se razlikuju dva oblika ove normativnosti, nazvaću ih autonomnim i heteronomnim. Prvi se odnosi na stepen uspešnosti u realizaciji onih činilaca dela koji su predmet deskriptivnog postupanja kritike, i utoliko svoje ocene ne zasniva na merilima spoljašnjim delu. Drugi oblik ocenjuje činioce dela koji su predmet hermeneutičkog postupanja kritike, i zasniva se na merilima izvan samog dela. Taj oblik implikuje postojanje jednog povezanog sklopa vrednosti, o čemu će kasnije biti više reči, a za sada mi je dovoljno da zaključim da epistemološki ideal naučnosti književna kritika može da dostigne potpuno samo u domenu jedne od svojih tradicionalno shvaćenih funkcija – deskriptivne, a delimično u okviru evaluativne – naime u njenom autonomnom obliku.
…. Uzdržavanje od heteronomnog oblika vrednovanja je, prema tome, jedan od kriterijuma naučnosti kritike. Ali njen problem je sada u tome što, uz svu svoju naučnost, ona ne obuhvata ono po čemu nam je neko umetničko delo zaista važno, a to je samo jednim delom podložno opisivanju – od izraza neponovljive subjektivnosti, do uvida u prirodu intersubjektivnih odnosa do kojeg ne može da se dođe drugim putem. Pošto samoj sebi suspenduje vrednosne stavove heteronomnog porekla, takva kritika teško da može da opravda selekciju svog predmeta, osim čisto konvencionalno. Jedan Šekspirov sonet za nju bi bio podjednako podesan predmet koliko i sonet nekog vikend-stihoklepca; to što se radije bavi prvim, nego drugim, pokazuje da ona ipak ne uspeva da se dosledno pridržava svog epistemološkog ideala. Jer vrednost Šekspirovog soneta nije samo, niti presudno, u njegovim formalnim ili stilskim osobinama, nego u onome što ima da nam kaže, u bogatstvu, složenosti i istančanosti sadržaja pogleda na svet koji stoji iza soneta. Deskriptivni pristup nije, dakle, dovoljan, kritičar izgleda da mora da se upusti i u interpretaciju i heteronomnu evaluaciju dela, ma koliko mu ti postupci izgledali nenaučno i bili nenaučni. Zbog čega je tako?
…..Odgovor glasi – zato što su samo prve dve funkcije kritike uslovljene prirodom dela o kome kritika govori. Za objašnjenje ću se ponovo obratiti jednoj filozofskoj teoriji. Savremeni američki filozof Artur Danto, određujući pojam umetničkog dela, kaže da neki predmet, da bi bio smatran umetničkim delom, mora da ispuni sledeća dva uslova: da govori o nečemu, i da to o čemu govori otelovljuje. Ta dva uslova odgovaraju hermeneutičkom i kontemplativnom iskustvu kritičara. Umetničko delo nije u prvom redu estetski, već interpretabilni predmet. Otuda i generalizacije u govoru o umetničkim delima ostaju ograničene i uslovne. Heteronomno vrednovanje polazi od nečega izvan dela, od stavova, pa i čitavih teorija neumetničkog porekla. U tom smislu, takvo vrednovanje je ideološko, jer primenjuje na umetnost sklop ideja nastao u neumetničkom kontekstu. Ono po čemu nam su nam važna dela kao što su Santa Maria della Salute, Prokleta avlija, Grobnica za Borisa Davidoviča, ili obe Plave grobnice, jesu vrednosti nesvodive na interne odnose književnosti. Ako je tako – onda kritičar mora da se izričito založi za određene vrednosti, da se za njih angažuje. Kritika mora da bude angažovana.
…..Odatle ne sledi da time što je angažovana, kritika dovršava svoj posao. Danilo Kiš, koji je bio i te kako angažovan pisac, jasno je to pokazao u ogledu u kojem sučeljava dva karakterisična lika pisca iz Istočne Evrope: taj pisac ne želi da bude shvaćen samo kao homo politicus, nego i kao homo poeticus. Skraćivanje horizonta na samo jednu od tih mogućnosti, na angažovanost, pogrešno je u još većoj meri nego kada se beži od angažmana – jer u tom drugom slučaju ostaje bar uteha u određenom stepenu naučnosti; tamo gde se svodi na angažman, kritika je neutešno pogrešna. Postoje, kod nas, danas, primeri obeju zabluda. A stvar je jasna: kritika mora da bude angažovana. Ali to ni izdaleka nije sve.
.
.
.
.
.
