Rođena je u Uzdinu, jednom od najneobičnijih banatskih sela gde su tradicija, kultura i ponajviše plastična umetnost negovane posebnim zanosom. Odrasla je u porodici u kojoj su stasale četiri generacije pisaca. Predanost lekarskoj profesiji, jednako kao i posvećenost sopstvenom vrtu, omogućili su joj da ostvari jedinstvo svog humanističkog poziva i estetskih nastojanja i u literarnom angažmanu. Jedna je u nizu posvećenika koji zavetno i tvrdoglavo uređuju i udahnjuju život novim izdanjima Književne opštine Vršac.
Kako biste najkraće opisali Petrua Krdua ?
Kako opisati iskonskog pesnika nego kao ČOVEKA METAFORA. Krdu je bio rođen kao pesnik i sve tako sazdan od stihova živeo je za njih od ranog detinjstva do preranog odlaska. Oni koji su ga poznavali mogu ovo da potvrde i da dodaju, kao recimo pesnikinja Ana Blandijana: „Graditelj jedne drugačije i retke pesničke solidarnosti“.
Nije bilo najkraće, ali je bilo najsažetije.
Gde ste se upoznali?
Upoznli smo se u gimnaziji u Vršcu gde smo pohađali rumunsko odeljenje. Petru je došao iz poznate osnovne škole u Vršcu. Deca iz te škole dolazila su sa određenim renomeom dobrih i uspešnih đaka. Uživali su od samog početka određenu privilegiju. Ja sam došla u Vršac iz jednog rumunskog sela udaljenog 100 km od Vršca, Uzdina. To je jedno po svemu jedinstveno selo odvažnih ljudi koji sa strašću neguju umetnost i sport generacijama unazad. U toj generaciji je nas četvoro došlo iz Uzdina i mi smo bili takođe od samog početka uvažavani od profesora kao tradicionalno dobri đaci iz uzdinske škole. Bila je to velika prednost za mlade ljude koji su došli u grad vrlo rano odvojivši se od svojih najbližih. Sedela sam u prvoj klupi do vrata, a Petru po dijagonali u poslednjoj klupi do prozora. Tako su najdužim putem putovale ceduljice ispunjene stihovima, na početku, a zatim stidljivim i najčistijim dečjim izlivima nežnosti. Do jednog dana kada je papirić zaplenio profesor filozofije što je imalo kao posledicu čitanje teksta u zbornici i privremene jedinice iz filozofije u dnevniku. Otkrivanje jedne mladalačke ljubavi sa neprijatnim posledicama najviše po Petrua, jer on nije bio naročito privržen gimnazijskom učenju, suvišnim za poeziju kojoj se već bio posvetio.
Zbližila nas je poezija od samog početka. Tek kasnije smo otkrili karakterne i duhovne sličnosti koje su nas držale i još uvek nas drže spojene u jedno biće – biće poezije. U Uzdinu sam zavolela književnost, najviše poeziju. Svako leto za vreme raspusta išli smo, nekoliko nas najboljih đaka, kod profesora Life. Bila je to letnja škola maternjeg jezika, odnosno književnosti, ali i matematike. Iz te škole je proisteklo nekoliko uzdinskih pesnika i matematičara, jedan od njih je vrlo uspešan u Americi.
Petru i ja smo ceo život smo posvetili poeziji. Ja sam prestala da pišem onog momenta kada sam shvatila da sve što imam da kažem kroz poeziju biće rečeno kroz stihove Petrua Krdua mnogo bolje i lepše. Petru je pokušavao da me nagovori da nastavim, ali sam ja smatrala da je u našoj porodici dovoljan jedan pesnik. Biti pravi, iskonski pesnik znači biti glavom, srcem i dušom u oblacima, lebdeti iznad svakodnevice i surove realnosti u koju se sunovratite za trenutak da biste brzo prebegli u utočište mašte koja rađa neophodnu inspiraciju. Procenila sam da mogu da budem čvrst oslonac pesniku, tako osetljivom biću, kada se vrati iz snova u realnost.
Petru je još kao gimnazijalac čitao pesme najmodernijih svetskih pesnika. Bila su to imena za koja sam prvi put čula od njega. Kada sam ova imena rekla svom rođenom stricu koji je bio profesor francuske književnosti na Univerzitetu u Sirakuzi u Americi, on je rekao da je to odličan odabir iz kod će proisteći dobro delo. Kasnije je pisao o Petruovoj poeziji i objavljivao u američkim časopisima. Ipak ono što mi je ostalo u dubokom sećanju su one ceduljice iz gimnazije sa stihovima Nikite Staneskua i Vaska Pope. Kasnije se sećam da smo čitali zajedno Dojnaša, Blandijanu, Pavlovića i Daviča… Naravno i svu poeziju sveta. U trenucima dokolice u našoj kući se nisu igrale karte ili šah u kom je Petru bio izuzetno dobar ili druge društvene igre, već su se čitali stihovi. Igra takmičarkog tipa bila je sledeća: Petru pročita nekoliko pesama određenog autora i ja moram da pogodim ime pesnika. Opklada je bila u novcu koji je trebalo da pripadne meni ako pogodim. Sumu novca za određenog pesnika je sam odredio. Jednom je bio manje pažljiv i pročitao je stihove pesnika čija je zbirka ležala na gomili knjiga pored njegovog kreveta. Ja sam prethodnog dana u nameri da složim knjige koje su već predstavljale ozbiljnu prepreku da se dođe do kreveta, prekinula posao spremanja da bih pročitala nekoliko pesama iz otvorene knjige. Suma opklade je bila značajna jer je bio ubeđen da je se neće lišavati. Ali, ja sam izgovorila tačno ime pesnika. Bio je to rumunski pesnik Dimitrije Stelaru, manje poznat široj čitalačkoj publici, ali izuzetno dobar. Uz veliko oduševljenje Petrua dobila sam obećanu sumu novca. Za dva dana je trebalo da ide za Beograd, a novčanik prazan. Bio je primoran da mi traži pozajmicu. Vratila sam mu novac i priznala sam kako sam pogodila ime pesnika.
Bilo je izuzetno lepih trenutaka, najviše vezanih za poeziju.
Radni dan Petrua Krdua?
Radni dan strastvenog zaljubnjenika u poeziju? Počinje poezijom i završava se poezijom. Između, red proze, red poezije, red eseistike, red novinarstva koje je predstavljalo nužnost egzistencijalne prirode. Petru je radio kao novinar dopisnik na radiju Novi Sad, a zatim kao urednik emisije „Radiospektru“, ali mu je ostalo i dalje izveštavanje važnih dnevnih događaja iz Vršca. Bilo je teško pomiriti ovu obavezu sa stvaralačkom inspiracijom. Uloga urednika i predsednika Književne opštine Vršac zahtevala je ogromno ulaganje energije, ali i rasipanje sopstvene dragocene stvaralačke energije. Književna opština Vršac je postigla veliki renome zahvaljujući Krduovom ogromnom zalaganju i žrtvovanju i zdravlja i sopstvene kreacije. Godinama je KOV radio sa jednim zaposlenim, tehničkom sekretaricom.
Svakodnevno u 10 sati Petru je već bio u hotelu „Srbija“, popio je drugu jutarnju kafu i prelistavao je novine, dopunio je u svesci obaveze za taj dan uz neizbežno ćaskanje sa prijateljima i poznanicima koje je privlačio kao magnet. Ljudi su voleli da pričaju sa njim. Bio je informisan o svemu i spreman da pomogne u svakoj prilici. Jednostavno, imao je harizmu. Njegova ironija, autoironija i često sarkazam bili su instrument za serviranje istine, ponekad ne baš privlačne. Ponudio je istinu bez zadrške i zato je imao i neprilika, najčešće iz književne branše. Ostatak dana je proveo u KOV -u i zadnjih osam godina između KOV-a i Narodnog pozorišta „Sterija“ u Vršcu gde je bio umetnički direktor Profesionalnog rumunskog pozorišta.
Od 2004. godine kada je ponovo osnovano Profesionalno pozorište na rumunskom jeziku Petru je mnogo vremena i snage potrošio da bi ostvario repertoar po svojoj zamisli. A ta zamisao je bila da i poezija nađe svoje mesto u novom eksperimentalnom pozorištu sa malo profesionalnih glumaca i malo materijalnih sredstava. Tako je na scenu postavio dela Vaska Pope, Nikite Staneskua, najpoznatijeg rumunskog avangardistu Đelua Nauma i druge. Angažovao je vrhunske scenariste i reditelje iz Srbije i Rumunije, pa je neretko bilo potrebno da im u našoj kući pružimo gostoprimstvo. Te zadnje godine za njega su bile izuzetno dramatične i icrpljujuće jer je morao da pronađe ravnotežu između novinarstva koje je značilo nasušni hleb, KOV-a, pozorišta i na kraju sopstvenog ostvarenja koje je i najviše trpelo. Popustila je najslabija karika, zdravlje koje je bilo načeto još iz studentskih dana.
Kakav je bio odnos Vršca prema njemu?
Kada govorimo o odnosu grada Vršca prema Petruu Krduu govorimo zapravo o odnosu prema KOV-u jer je Krdu bio velikim delom poistovećivan sa KOV-om. Krdu je bio čovek od akcije, veliki esteta i veliki poznavalac književnosti i umetnosti kao i čovek od integriteta svestan značaja svog nesebičnog rada u vršačkoj i srpskoj kulturi. Nije prosio ničije naklonosti, a to i nije uvek i svuda poželjno.
Kako je KOV postajao sve uspešniji tako su i animoziteti prema Krduu rasli u svim javnim oblastima. Ljudi nisu mogli da prate njegove zahtevne projekte. Njegova upornost da ne odustaje od vrhunskog kvaliteta i snaga da se za to bori svim bićem su bile presudne da postigne zavidne rezultate u KOV-u. U arhivi se mogu pronaći poslata i neposlata pisma lokalnim vladajućim strukturama, od predsednika opštine do sekretra zaduženog za kulturu u kojima se žali na tretman Kov-a, nepravilnu raspodelu materijalnih sredstava koja su bila podeljena prema simpatijama, a ne prema radnim rezultatima. KOV je postao sinonim za grad Vršac. Zbog KOV-a se za Vršac kaže da je metropola poezije ili da pesnička osovina sveta prolazi kroz Vršac. Često se piše da je Vršac grad poezije, ali zahvaljući kome? Naravno da je KOV najviše doprineo ovom ugledu, ali se retko to spominje. KOV je doprineo tome, pre svega, svojim izdavačkim poduhvatima i možda najviše Evropskom nagradom za poeziju koja danas nosi Petruovo ime. Zahvaljujući ovoj nagradi najveći pesnici sveta su pohodili Vršac i posvetili mu svoje stihove. Vršac je jedan od retkih gradova na svetu koji ima toliko posvećenih pesama.
Petru je postigao sve što je poželeo, ali uz previsoku cenu na koju se, u zanosu divnih ideja, nije tada ni obazirao. „Nije otmeno kukati“ rekao bi ponekad i tada bi nastavio da sa još većim žarom postigne zamišljeno. Na svu sreću u Vršcu je bilo i ljudi koji su sa oduševljenjem pratili njegov rad, strastveno zalaganje za objavljivanje dobre knjige, pa i pomagali kada su bili u mogućnosti. Odmah posle njegove smrti KOV- u su prepolovljena sredstva za izdavačku delatnost i to od ljudi od kojih biste najmanje očekivali. Uprkos svemu KOV opstaje i nastavlja da deluje na ponos i dobrobit kulture.
Pesnici?
Krdu je bio rođeni pesnik i prirodno je da se najbolje osećao među pesnicima. Mada nije mnogo voleo da ide na pesničke susrete (glavni razlog su bile uvek neke neodložne obaveze u KOV- u), on se tamo jako lepo osećao i vraćao bi se preporođen. Festivali poezije u Rumuniji su trajali po četiri ili pet dana. Petru je krenuo od kuće sa namerom da ostane dva dana, a ostao bi do završetka festivala, pa i malo više. Voleo je društvo pesnika, voleo je pesnike i uvek je našao opravdanje za bilo koji njihov propust. Koje je pesnike voleo? Sve. Najbolje je proceniti prema naslovima koje je objavljivao u KOV-u, a tu su Nikita Stanesku, Vasko Popa, Dojnaš, Blandijana, Pavlović, Davičo, Šimborka, Ruževič, Transtremer, Celan, Simić, Simović, Mišo, Soresku, Rilke, Bodrijar, De Andrade, Kunce i mnogi drugi savremeni pesnici objavljeni u KOV-u. Velikodušan Krdu o kome Blandijana kaže da je „graditelji jedne drugačije i retke pesničke solidarnosti“. Zašto? Zato što je mnogim talentovanim mladim pesnicima objavljivao prve zbirke pružajući im tako ogromnu šansu. KOV je važio i još uvek važi kao jedna od najboljih kuća poezije i objavljivati u KOV-u je bilo i jeste velika prednost.
Ali od pesnika su došle i nepravde. Kada se mladi pesnik Krdu „drznuo“ da prevede prvi put Nikitu Staneskua, od starijeg sabrata je stigla opomena da ne ulazi na tuđi teren. Valjda i na prevode je zamišljao da stavi monopol. Tek kada je pismenim putem stiglo odobrenje od Nikite, mladom pokloniku Nikitinog dela su objavljeni prevodi. A moje iskustvo je poražavajuće. Posle Petruove smrti Fondacija „21vek“ je htela da mu objavi zbirku izabranih pesama. Pitali su me koga bih ja predložila da napiše predgovor. Tada sam radila na arhivi i naišla sam na prezentaciju Krduove poezije poznatog rumunskog kritičara gde se vrlo pozitivno izjašnjava o Krduovoj poeziji. Taj tekst me je naveo da izgovorim njegovo ime. Pristao je i poslala sam mu novije zbirke pesama. Posle određenog vremena stigao je tekst koji nije mogao da se objavi kao predgovor zbirci izabranih pesama skoro preminulog pesnika. Od samog početka teksta pomen i hvalospev jednog književnog pravca ukazivali su mi na loš završetak. Loš izabran trenutak. Dotičnom kritičaru je obećan prevod i objavljivanje knjige u jednoj našoj izdavačkoj kući. Pesnik prevodilac dotične knjige je iskoristio trenutak da i ovoga puta mrtvom pesniku naudi. Dobroj poeziji ipak ne može da se naudi. Zbirka izabranih pesama je objavljena bez predgovora i planula je za nekoliko nedelja. Petru bi zasigurno objavio taj predgovor. Postoji u rumunskoj literaturi jedan takav primer iz 1934. godine kada je pisac Mihajl Sebastijan jevrejskog porekla zamolio svog uvaženog profesora Naea Joneskua, legionarske orijentacije, da napiše predgovor koji je bio, nažalost, antisemitski. Sebastijan je objavio knjigu sa integralnim predgovorom i stekao simpatije spisateljske branše i rumunskih intelektualaca građanske orijentacije.
Na svu sreću bilo je i divnih priča posle Krduovog odlaska. Ako je za života objavio u Rumuniji dve zbirke pesama, prijatelji pesnici su mu posle smrti objavili četiri zbirke koje su ga zasluženo smestile u vrh rumunske literature.
Krdu izvan literature?
Teško da je bilo života izvan literarure. Poezija je bila njegov usud. Literatura je za njega bila lekovita voda u kojoj je najbolje plivao. U trenucima kada nije pisao poeziju on je prevodio poeziju, a kad nije prevodio čitao je i štampao poeziju. Trebalo je videti i doživeti njegovo oduševljenje pri pojavi nove knjige. Nestrpljenje kojim je dočekao iz štamparije novu knjigu je vredno divljenja. Ako je knjiga štampana u Vršcu i usred noći javljaju da su gotovi prvi primerci vozila bih ga u štampariju da ih vidi i
uzme. Sjaj u očima dok gleda prvi primerak je bio nešto što me je uvek iznova iznenadilo i oduševilo i nikada mi nije bilo žao tog malog uloženog truda koji mi je pružio višestruko zadovoljstvo. Srećna sam što mi je taj sjaj u očima ostao kao neka vrsta nadahnuća za moj današnji rad u KOV-u. Kada god mi je teško prizivam tu sliku i ona mi daje podstrek za dalje.
Osim tog sjaja u očima videla sam i suze. Kada mu je otac umro i kada je KOV izbačen iz Sterijine kuće.
Ako bi trebalo da imenujem nešto izvan literature onda su to putovanja na koja smo išli u cilju posete određenih gradova i muzeja u njima, jer je Petru bio istoričar umetnosti. Ali svaki veliki grad ima i velike, neodoljive knjižare. Nikada nisam kronometrisala vreme koje smo provodili u muzejima, a koje je on sam provodio u knjižarama (ja sam za to vreme obilazila grad), ali mislim da je bilo podjednako, ako ne i duže u knjižarama.
Izvan literature su i divna druženja sa našim tada malim rođacima, krcata vrcavim dogodovštinama, smehom i šalama koje su se godinama prepričavale. Dvojica od njih su postali pesnici.
Beg iz literature je postojao, ali ne dalje od umetnosti. Ako nije pisao, prevodio ili čitao onda je crtao i slikao. Priredila sam izložbu njegovih likovnih radova kojih ima preko 40. Bio je zastupljen u knjizi Radovana Popovića „Srpski pisci slikari“. Angažovanje kao predsednika Umetničkog saveta u Profesionalnom pozorištu na rumunskom jeziku pri NP „Sterija“ u Vršcu je bila Krduova nova dimenzija u ulozi poklonika lepe reči. Tvrdio je: „U pozorištu se veselim, posmatram svet iznutra…“ , ali mislim da je tu najveća žrtva položena.
Bicikl?
Petru je voleo vožnju biciklom. Još kao dete je uživao u njoj i posle toga kada smo se sa studija vratili u Vršac, bicikl je postao nezamenljivo sredstvo prevoza između dva doma, kuće i KOV-a.
Žao mi je što nismo sačuvali bicikl iz Barica na kom je skoro svaki dan vozio do obljižnjeg sela da bi na pošti predao najlepša pisma koja su vezu dva gimnazijalca oplemenila tokom letnjeg raspusta.
Najviše pamtim dva bicikla, „Nabokova“ i „Siorana“. „Nabokov“ je bio ukraden sa terase hotela Srbija i nedavno sam u arhivi pronašla pismo direktora hotela u kojem se izvinjava zbog neprijatnosti koju je pesnik doživeo. Bicikl je ukrala samozvana pesnjikinja kojoj je Petru odbio rukopis. Žalio je za „Nabokovim“, ali je imao „Siorana“ i ubrzo je zaboravio na incident, dok jednog dana nismo dobili slike rasklopljenog „Nabokova“, nekoliko njih. To nas je malo uznemirilo, jer smo shvatili kao poruku pošto su se u to vreme dešavala još neka neprijatna upozorenja u saobraćaju. Od loših i neostvarenih pesnika dobijao je i pisma sa monstruoznim pretnjama.
Na biciklu „Sioran“ su nastavljena sanjarenja, projekti za KOV i pozorišne predstave. Poznata vršačka košava šibala je lice pesnika dok je okretao pedale vršačkim ulicama, a iz očiju, usta, nosa i vlati kose izbijali su stihovi i metafore.
„Sioran“ je danas smešten na sigurno mesto, jer valja još da svedoči o besmrtnim stihovima iz pesme koja nosi ime „Bicikl Sioran“.
Barice? Porodica?
Petru je rođen 25. septembra 1952. u malom rumunskom selu Barice nadomak Vršca. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u selu da bi u desetoj godini slabašno i bolešljivo dete doživelo traumu odvajanja od roditelja i porodice i preselilo se u Vršac. Na njegovu sreću sestre od strica su bile u stanu sa njime i bile su realna pomoć i rame za plakanje, ali i pravi primer za eksperimentisanje strogoće budućih učiteljica. Zahvaljujući njima je imao izuzetan lep rukopis kao i naviku da slobodno vreme ispuni čitanjem. Zapamtio je kao vrlo potresan prvi razgovor sa roditeljima putem telefona kada su reči ostale zaglavljene u grlu dok im suze nisu dozvolile da majku pita kako je, da li je zdrava, jer je zapamtio da se to prvo pita.
Provesti detinjstvo sa malom bandom dečaka i devojčica dokonih i radoznalih, a biti im još i šef u svim vragolijama, bilo je više nego inspirativno za umetničku dušu dečaka. To šefovanje se više puta završilo na njegovu štetu, a ne korist. Za svaku razbijenu loptu, za svaku polomljenu granu voćke bio je kriv mali šef. Za kaznu je morao u nadnicu na poljoprivrednom imanju gde je njegov otac Petru bio brigadir. Uvek je birao red kukuruza pored sestre koja mu je pomagala da završi kad i ostali radnici. Od dobijenog novca je kupio novu loptu i ubrzo zaboravio žuljeve od motike. A tek kupanje u baricama pored sela i plivanje uz improvizovane gume bili su doživljaji koji se ceo život prepričavaju. Petruovi roditelji su bili zemljoradnici sa ne previše zemlje koju je obrađivao njegov deda Arsenije dok su roditelji radili u spomenutom poljoprivrednom gazdinstvu. Sestra Veronika je pet i po godina starija od njega tako da je ona preuzela ulogu majke dok je mama Marija bila na poslu. Zatim se rano udala i napustila selo tako da je ona bila manje prisutna u Petruovim pričama iz detinjstva. Deda Arsenije je govorio četiri jezika i bio je omiljen u okolnim selima. Voleo je da čita i često smo ga zatekli sa po kojom knjigom u ruci iz Petruove seoske biblioteke. A baka Persa kao i svaka baka, svaki put kada se Petru vraćao u Vršac, krišom mu je stavljala u džep koji dinar koji je i te kako dobrodošao za kupovanje knjiga koje nisu bile predviđene u budžetu vršačkog đaka.
Putovanja?
Petru je bio istoričar umetnosti. Diplomirao je istoriju umetnosti na prestižnom Bukureštanskom univerzitetu na katedri gde su bili primljeni najbolji, a i oni su po dva ili tri puta polagali prijemni dok nisu zadovoljavali vrlo stroge kriterijume.Trebalo je puno da radi, a putovanja su se nekako sama nametnula kao sastavni deo studijskog gradiva. Jednom zaraženi virusom putovanja i oplemenjeni predivnim uspomenama i novim iskustvima u belom svetu, tokom godina se to pretvorilo u nasušnu potrebu koja nam je bića obilato hranila novim lepotama.
Upravo na jednom putovanju naše prijateljstvo je preraslo u ljubav i neraskidivu vezu. Bilo je to na Plitvičkim jezerima, na školskoj ekskurziji u trećem razredu gimnazije. I to je bio još jedan razlog da nam putovanja prirastaju za srce i probude u nama toplinu iskre prvog zagrljaja. Svako je putovanje osnažilo emocije, obogatilo saznanja i učvrtilo uverenja da lepotu sveta treba okusiti izbliza.
Bukurešt, Pariz, Roterdam, Beč, Minhen, Atina, Rim, Amsterdam, Venecija, Prag, Istanbul, Stokholm…. i mnogi drugi gradovi kod nas i širom sveta.
Ako treba da izdvojim jedan grad od svih ostalih onda bih izdvojila Pariz. Ne, ne zbog monumentalne lepote samog grada koja kao i sve lepo na ovom svetu čini nas pomirljivijim, lepšim i boljim, već zbog ljudi. Naše živote su učinili bogatijim, naš duh prozračnijim, naše srce punijim, naš um visprenijim, ljudi koje smo sretali na svim našim putovanjima. A u Parizu smo se družili sa Sioranom, Joneskom, Elijadeom, svetom trojkom rumunskih velikana kako ih u Rumuniji nazivaju. Ne znam koga da izdvajam po značenju, ali mi je Sioran prirastao za srce možda zato što smo se viđali više puta, a mislim da smo i mi njemu prirasli za srce, jer kada kod smo bili u Parizu on nas je pozivao kod sebe. Elijade je svoj poslednji intervju dao upravo Petruu, pa je on zato dobio poseban značaj među egzegetama Elijadeovog dela. Neka Elijadeova priznanja mladalačkih grešaka koje on naziva „felix culpa“ upravo su po prvi put obelodanjena u intervjuima koje je dao Petruu.
Ukratko da kažem da je Petru prilično teško krenuo na putovanja, često ih odlažući zbog obaveza u KOV-u, ali se još teže vraćao sa njih odlažući povratak kad god je mogao. Ja sam ga verno i sa oduševljenjem pratila.
Krduova poezija?
O poeziji treba da govore pesnici. Oni najbolje znaju da govore o tome što čini suštinu njihovog biča, o lepoti reči od kojih su sazdani poput najlepšeg vekovnog zamka. O poeziji treba da govori i kritika. Proučavaoci književnosti preciznije će tumačiti poeziju, kao i suštinu pesničkog bića. Lirskom sadržaju treba prići sa tačke teorije i naći ono što predstavlja estetski, pa i svaki drugi pesnički izraz.
Petru Krdu je umeo da to prepozna. Rekla bih da je imao više meta polazišta kada je reč o poeziji. Pre svega, njegovo duboko razumevanje poezije, kao i samog pesnika. Stvarao je poeziju, prevodio poeziju i dao joj život u najboljem izboru. Živeo je za poeziju.
Krduovi počeci u poeziji su se odvijali na maternjem rumunskom jeziku da bi tokom godina počeo da sam prevodi svoje pesme koristeći razne pseudonime, mislim da je najčešće bio Vladimir Zorić. Često je o tome pričao i tvrdio je da njegove pesme imaju dva originala jer je ponekad prevod postao nova verzija, novi original. Petru je znao da je poeziji potreban vetar u leđa da bi krenula u svet. Umeo je da je približi na svojstven, sasvim autentičan način čitalačkoj publici. Tako je organizovao u KOV-u poznate večeri poezije i performanse, nadaleko čuvene maratone poezije kao i Evropsku nagradu za poeziju koja se danas zove Evropska nagrada za poeziju Petru Krdu.
Brinuo je o poeziji drugih više nego o sopstvenoj i upravo u tome leži njegova veličina sagledavanja poezije i nesebičnog promotera one najbolje. Znam još jednog takvog pesnika koji se oduševljavao i radovao tuđim stihovima. Bio je to Nikita Stanesku koji je pišući o Krduu jednom rekao: „Nema veće radosti od one koju osećam pozdravljajući drugog pesnika koji sa mene skida deo tereta sopstvene senzibilnosti prisvajajući je i ostavljajući me slobodnog i svetovnog“. Što se mene tiče ja se iznova i iznova oduševljavam poezijom Petrua Krdua, drago mi je da ona živi i ubeđena sam da će tek dobiti mlade čitaoce.
Rukopsi?
Moja želja je da dom pesnika Petrua Krdua postane memorijalna kuća koja će svedočiti u budućem vremenu o njegovom bogatom radu i doprinosu srpskoj i rumunskoj kulturi. Nisam još uspela da sredim arhivu, mada sam pri kraju, ali vreme, vreme klizi neviđeno i neobuzdano i nije nam nimalo prijatelj. Nadam se zdravlju pa za koju godinu da otvorim kuću za radoznale koji žele da upoznaju život i delo pesnika, prevodioca, novinara i kulturnog pregaoca Petrua Krdua. Od rukopisa sam pronašla tridesetak neobjavljenih pesama što na rumunskom, što na srpskom. Delom sam ih objavila po časopisima u Rumuniji i kod nas. Nameravam da objavim novu zbirku sa pesmama koje nisu našle mesto u dosad objavljenim knjigama. Čeka me velika obaveza da sakupim sve intervjue sa velikanima sveta i da ih objavim i na rumunskom i na srpskom. Nekoliko intervjua sa Elijadeom, Sioranom i Joneskom su interesantni za književnost u celom svetu. Od zaostavštine objavili smo u KOV-u knjigu mini eseja i pesnikovih refleksija „Druga istorija bića“ koju je priredio pesnik i naš urednik Gabrijel Babuc sa izborom iz tekstova pisanih na srpskom. Kada budem objavila monografiju o KOV-u ona će izbliza osvetliti i obiman rad Petrua Krdua na promovisanju književnosti i kulture.
Petru je za života objavio malo svojih knjiga. U KOV-u nije objavljivao, jer je smatrao da kao urednik treba drugima da štampa, a ne sebi. Prvu plaketu je objavio na rumunskom u izdavačkoj kući „Libertatea“ iz Pančeva i za nju je dobio treću nagradu na raspisanom konkursu. Simpatična je istorija ove plakete koja je predstavljala i prerastanje prijateljstva dva adolescenta u ljubav. Desilo se to na pomenutoj ekskurziji na Plitvičkim jezerima kada mi je Petru poverio na čitanje rukopis poslat na konkurs „Libertatea“. Ne znam kako, ali rukopis je nestao iz sobe u kojoj smo bile smeštene nas nekoliko devojaka. Da bi potvrdio autentičnost rukopisa morao je po pamćenju da iznova napiše sve pesme. Utehu smo oboje našli u prvom zagrljaju. Knjiga se zove „Menire in doi“ („Namena udvoje“) i ima moto „Autosugestija za jedno ime i dva bića“. Imali smo 17 godina. Druga knjiga na rumunskom mu je objavljena 1974. u istoj izdavačkoj kući i bila je nagrađena prvom nagradom. I za nju je vezana neprijatna uspomena, jer je stariji kolega pesnik u nemogućnosti da obuzda svoje ambicije za nagradama iz besa je započeo kavgu i udario Petrua pred članovima žirija. Velika pesnička duša je oprostila, ali odnosi svih aktera u događaju nikada više nisu bili kao pre. Knjiga se zove „Donosilac oka“. Usledilo je dvojezično izdanje u istoj izdavačkoj kući zbirke „Pronume“ („Zamenice“), 1981. Zatim 1988. „Capsuna in capcana“(„Jagoda u klopci“) i tek 2007. knjiga izabranih pesama „Complicitate“(„Saučesništvo“) koja je dobila nagradu i bila je proglašena za knjigu godine u pomenutoj izdavačkoj kući.
Na srpskom jeziku su mu objavljene knjige „Jagoda u klopci“ u izdavačkoj kući „Bratstvo jedinstvo“, Novi Sad, 1988. U izdavačkoj kući „Rad“ iz Beograda objavljene su „U crkvi Troja“, 1992, „Ljubičasto mastilo“, 1997, „Saučesništvo“, 2003. U izdavačkoj kući „Prometej“ iz Novog Sada objavljena je zbirka izabranih pesama „Moj građanski šešir“, 2009. Posle smrti KOV mu je dodelio Evropsku nagradu za poeziju i tim povodom 2012. mu je štampao izabrane pesme pod naslovom „Škola izgnanstva“.
U Rumuniji mu se za života štampaju dve zbirke, 1988. „Cerneala violeta“ („Ljubičasto mastilo“) i „Scoala exilului“ („Škola izgnanastva“). Posle smrti prijatelji pesnici mu objavljuju četiri zbirke izabranih pesama u najprestižnijim izdavačkim kućama.
Treba spomenuti i njegov prevodilački i antologičarski rad. Prevodio je Siorana (4 knjige), Elijadea, Joneska, Nikitu Staneskua, Blandijanu i mnoge druge i dobio je najprestižniju nagradu za prevodilaštvo „Miloš Đurić“. Među najvažnijim antologijama je „Antologija rumunske avangarde“ kao i „Antologija savremene rumunske poezije“. Čuveni intervjuji sa Sioranom, Elijadeom, Joneskom, Arabalom, Dojnašem, Staneskuom, Matićem i drugim velikanima pisane reči tek treba da ugledaju svetlost dana među koricama zasebne knjige.
Nagrada je bilo, ali ne mnogo jer ih jednostavno nije voleo i radije ih je odbijao kad god je mogao. Bilo je neobičnih događaja kada su mu dodeljene nagrade na festivalima na koje nije otišao. Na jednom takvom festivalu nagradu je prisvojio pesnik koji je tamo bio prisutan pa je u časopisu koji je uređivao objavio vest, mada su svi rumunski časopisi pisali da je pesnik Petru Krdu dobitnik nagrade. Smejali smo se i šalili na račun ovog događaja i dotičnog pesnika. Neki pesnici strastveno vole nagrade i zašto im pokvariti zadovoljstvo.
Bašta?
Još kao student čitala sam o Moneovoj bašti, upravo iz Petruovih knjiga. Od tada je moj san da imam svoju lepu baštu, koji sam uspela da ostvarim, a dokaz je i da mnogi pesnici vole da je obilaze i uživaju u svakom njenom kutku. Doduše, imala sam baštu i u roditeljskoj kući koju sam sa bratom negovala od ranog detinjstva. Taj spoj pažljive nege sa vizijom na koju je uticala Moneova bašta, izrazito i sam Petru, pre svega kao pesnik kroz svoj specifičan senzibilitet za sklad, harmoniju, i melodiju prirode, učinili su da je danas ona takva kakva jeste. Malo ostrvo, oaza mira i prelepih mirisa za svako biće koje u njoj boravi.
Meni je, svakako, posebno zadovoljstvo.
Nije lako stvarati poeziju, rekla bih da nije lako stvoriti ni vrt. Ožiljak od motike na mom licu je svedok tog revnosnog rada moga brata i mog i uspomena na našu baštu iz detinjstva koja mi je umnogome odredila životne staze.
Inspirisana Moneom, boja je postala i kod mene važan element i velika radost, kako je i sam Mone govorio.
Tako sam počela da donosim razne biljke sa raznih sajmova cveća i sa raznih putovanja. Petru se poglavito radovao novim i neobičnim biljkama za naše podneblje. Kada sam u baštu donela jesenje anemone sa delikatnim belim cvetićima, odraz čistote, Petru ih je odmah zavoleo. Zato svakog septembra radni sto Petrua Krdua krasi buket najlepšeg jesenjeg cveća, belih anemona.
Često je i sam sa svojih putovanja donosio cveće. Sećam se da se jednom vratio iz Temišvara sa prelepom plavom hortenzijom koja je, nažalost, posle nekoliko godina postala roze, ali ne manje voljena.
Ponekad verujem da je najveća moja zasluga u životu pesnika ta što sam doprinela njegovoj bliskosti sa raskošnom lepotom prirode i spojila ih baš tu u našem bujnom, cvetnom vrtu. Da li je to dalo posebnu dimenziju njegovom stvaralaštvu? Moja opsesija da izgradim vrt, a zapravo, da izgradim naš mikro kosmos, onda kada smo Petru i ja postali porodica, postala ovaj vrt danas. Raskošni cvetovi plave kiše (visterije) koji vise sa nekoliko lukova i polulukova, jezerce koje nema mostić i lokvanje, fontanica i kućni žabac Loka, mirisne ruže i mirisni jasmini, zeleni šimšir, raskošne hortenzije, mirisni kraljevski ljiljani i druge mnogobrojne puzavice svojom lepotom i mirisom primamljuju prisustvo pesnika koje je samo njima dostupnim čulima znano.
Razgovarao Enes Halilović
Fotografija Cu Fructe
