.
.
.
IZ MIŠEVIMA NAPADNUTE PESMARICE SODOKIĆA
NAĐENE NA GAREŽI, ZVIZDANJA 1995.
.
.
Mladost po julijanskom
.
Prah smo bili, i prah ćemo
biti kada vreme dođe
Do tada da se zezamo
(mada kazaljka nas glođe)
.
Kada si nadomak cilja
i dalje tek na pola si
Mladost deluje da traje
A—2-3-5-3-2-0
A ipak prolazi
.
Nazdravljam za prošle dane
što su prošli kao časkom
Kad bi hteli da se vrate
(makar i po julijanskom)
Da okvasim usta žedna
i u grlu reči krnje
Ali ničeg više nema
od mladosti ostalo je trunje
.
I sve stvari što smo večno
mislili da će da traju
otišle su popile se
naiskap i u gutljaju
.
Kada misliš da na vrhu
konačno si iznad snova
Čini ti se da to sve je
A—2-3-5-3-2-0
Pa opet iznova
.
Nazdravljam za noć bez zore
za sto vezan sat peščanik
minute što oru bore
brigu koju režu dani
Da okvasim usta žedna
i u grlu reči gnjile
Ali ničeg više nema
od stvari što mladosne su bile
.
Nazdravljam za noć bez jutra
osmeh gorak, pogled prezriv
plitku reč što dugo pluta
tamo gde je bio jezik
da okvasim usta žedna
i u grlu knedle posne
ali ničeg više nema
………………………………..
.
.
[NENASLOVLJENI TRIPTIH BEZMALO PATETIČNOG PRIZVUKA]
.
I
.
Mnogo smo, možda, mogli voliti
mi, skupljači propuštenih prilika.
Da bi sačuvali cjelim ogrtač od kože,
a sad je prerastaju bolovi, cvat rebara.
Svršavaju se, prolaze sva naša ljeta
i bliži se, tako obično tiha, jesen.
Sve ređe se krećemo, sve više obradovani
rijetkim trenucima posjete rasijanog sunca.
I, mada u toplom – u nama zebe,
mada pokriveni – često se budimo.
Snove nam ustavljaju neproživljene jave
i sve se teže oblačimo, sve smo sporiji.
Boli nas maternja ćutnja povazdanja,
jer nam je u grlu zaglavio bol nezagrljenosti.
I nikakva spiza, libra ili nektri
ne mogu da… Prosto, ne mogu.
Pitomi Odiseji sve redom… preorali dječijeg
smo smijeha toliko, ludi se praveći,
da smo se ludim i nagrdili.
Ništa na tom oranju ne niče.
.
Čeka zemlja da se sami posadimo.
.
.
II
.
Dragi prijatelji sve rijeđe zvone
I ja propijajući
naučih je da pije sa mnom
I čekam da me iskapi
A još sam sinoć donosio odluke
Neke mi koščate ruke
gnječe sve bilježnija leđa
Vrijeme u trajanju gleda kako prolazim
a nikako da se krenem
i nikako se prekinuti
Nijedno, pitaš, zašto?
Ako se krenem, stra’ me
da ću prebrzo za svojijem počivšim
Ako se prekinem, stra’ me
da neću nikako.
Vrijeme traje,
ja mimo nj prolazim.
.
Jednog od nas nema,
drugog nije ni bilo.
.
III
–
Zašto sve?
Jer moram.
Zašto moraš?
Jer znam šta neću.
Kako to moreš znat?
Jer znam da nećeno nosi bolju.
Ne boli li i samo nećenje?
I više od nećenog.
Moral tako?
Znam samo da neću nećeno.
Ne bolil i to znanje?
Mora.
Prestaje li kad?
Samo dok se od nećenja ne umori.
A vraća se, veliš?
Jer se plašim kraja.
Da će boljeti?
Da neće.
E?
Jâ. Ne vjerujem da je život po životu
ako ne bolije.
.
.
.
.
.
