Predrag Jašović

Instant Eckermann

.

.

.

Predrag Jašović je rođen 1971. u Peći. Osnovnu i srednju školu je završio u Leskovcu, Filološki fakultet u Prištini, a doktorirao je u Novom Sadu. Živi u Paraćinu. Predaje u Novom Pazaru na Državnom univerzitetu. Objavio je pet pesničkih i trinaest naučnih, a priredio je dvadeset pet knjiga. Učestvovao je na pedeset sedam naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Otac sedmoro dece.

.

Prvi put sa knjigom?

.

O svojoj prvoj pročitanoj knjizi imam iskustvo које је daleko od realnosti umetničke priče, јеr је neposredno iskustvo iz fantastike života. Priču o mojoj prvoj knjizi, odnosno knjigama i ljudima koji su mi omogućili iskustvo prvih čitanja moram ispričati naširoko. Ja, kao i mnogi drugi na ovom prostoru, nisam pisac koji je pripreman da postane pisac niti ikad ozbiljno računalo sa mnom kao sa intelektualcem. Ja sam čovek kojem su, praktično, branili da uči i da se razvija. Obično su me onemogućavali ljudi koji su sve dobili na ime. Moji usponi i padovi nikad nisu zavisili od mene, već od potrebe drugih. Kad god su drugi osetili potrebu da me istaknu bivao sam istican, kad god je trebalo nekoga kazniti ili žrtvovati, bio sam, sam i ničiji, idealan za odstrel i tako do danas. Interesantno, ali meni knjigu nikad nisu dali učitelji, knjigu su mi davali, oni koji je sami nikad nisu imali, nikad je nisu čitali, ali su je i voleli i duboko, duboko poštovali. Moj život su obeležili veliki, dobri za civilizaciju bezimeni ljudi koji u intelektualnom svetu nikad nisu postojali. U to ime odgovaram na ovo pitanje, sa nadom da sam potvrdio značaj njihovog rada, ako ne zbog drugog, makar zbog toga što su me naučili da čitam i da volim.

Moja prva knjiga? Prve knjige se sećam snažno kao i prvog poljupca, čak mi se čini sada da su u nekoj vezi. Prva moja knjiga beše Kraljević i prosjak. To je knjiga koja je ostavila snažan utisak na mene i dokazala mi da postoji mogućnost da se siromašak preobrazi u princa, ali su okolnosti te koje određuju princa, kao što je savest ta koja određuje siromaška. Siromašak u svojoj sirotinji ne mora uvek biti dostojanstven, ali je uvek pošten. Njegova nemaština je uvek očigledna, ne da se sakriti, za razliku od bogatstva, koje je uvek diskutabilno posmatrano iz ugla množine i količine.

Ta knjiga je bila jedna obimnija slikovnica. Pošto nas je učiteljica odvela da se učlanimo u biblioteku, svako je dobio po jednu knjigu na čitanje. Sećam se kao danas, ja sam najbolje čitao, jer sam već opismenjen stupio u prvi razred (potrudila se moja jadna majka da me opismeni, da se ne osramoti, da ljudi ne kažu…). Naravno, zbog toga nisam bio naročito omiljen. Em sam se razlikovao od dugih po pismenosti, pa me nisu baš razumeli, em sam onemogućavao isticanje dece značajnih ljudi i, najvažnije, ometao sam rad učiteljici jer, obično, kad bih pročitao ono što mi je davala da čitam dok su drugi vežbali sricanje, ja  sam postavljao pitanja. Ne retko, zbog toga sam često bivao i kažnjavan. Kao jedini pismeni učenik u celini (znao sam i latinicu) često bih stajao u ćošku da ne bih dosađivao. Nekad i po ceo dan. Nisam imao koe da se požalim, pa se nisam ni žalio. (Eto, ni danas se nije mnogo promenila moja situacija. Većinom sam u ćošku). No, to sad i nije važno. U suštini, ja sam od svoje učiteljice naučio mnogo, na primer: kako se zabavlajti sa ćoškom; kao iz ćoška izvlačiti koren; kako iz ćoška iščitavati površinu sfere; kako od ćoška napraviti oslonac za polugu i podiće sebe jednim prstom; ili, možda još vrednije naučio sam:  kako izdržati kad vas tuku bez razloga; kako se ponašati kad vam ne dozvoljavaju da učite; kako preživeti religijsko pripadanje i nepripadanje; kako preživeti da vas nema kad vas ima; kako preživeti sopstveno znanje koje ne možete zaboraviti; kako preživeti tuđ patriotizam koji je uvek za jedan veći od bilo čijeg; kako podneti da budete kolovođa na začelju i još mnogo, mnogo toga. Zato sam ja mojoj učiteljici i danas zahvalan.

 Bilo kako bilo, meni je taj odlazak u biblioteku bio prvi. Gledao sam lepe, ogromne knjige, sa sjajnim koricama. Zaista sam bio oduševljen tim mestom, kako mirisom (bez kojeg ni danas ne mogu) tako i izgledom prostorije dečijeg odeljenja biblioteke u Leskovcu. Ugledao sam na stolu među gomilom knjiga jednu knjigu, zapravo slikovnicu. To je bila ilustrovana bajka Trnova ružica. Bila je to posebno rađena slikovnica koja, kad se otvori, prikazuje jedan trodimenzionalni svet od kartona (dvorac, princezu, princa, dvorane itd.). Ja  sam se odmah zaljubio u tu knjigu. Naaivno pokazao učiteljici rekao da ja hoću tu knjigu, ona ju je uzela iz mojih ruku i dala Zoni Kostić, a meni je pružila Kraljevića i prosjaka. Tada sam naučio da postoje knjige koje ne možeš da dobiješ kad hoćeš. Put knjige do čitaoca je trnovitiji no što se čini. Tako je bilo i kasnije u mom životu. Sve knjige koje sam hteo, nisam imao kad sam ih želeo, došao sam do njih mnogo kasnije. Bilo kako bilo, bajke i danas volim i čitam, nešto sam o njima i pisao.

Kako god ovo izgledalo, istina je. Nekako se dogodilo da u mestu, naselju gde sam odrastao, to je bila jedna radnička četvrt, knjiga nije bila omiljena, ali jesu stripovi. Ja sam te stripove gutao, sve dok me nije pronašao Alan Ford. Kad sam počeo to da čitam, sakupljam brojeve i štedim od doručka da kupim strip, dok su drugi kupovali cigarete, ponovo sam skrenuo pažnju na sebe. Opet  sam gledan kao drugačiji. Već uveliko sam postao čudak kad sam sa pisanih kaubojskih romana Šejn, Dok Holidej i Vajat Erp, prešao na čitanje školske lektire. Moja majka, samohrana udova, bez ikoga svoga do majke, koja je bila nepismena, sama nije bila školovana, ali je bila intelektualno osvešćena. Nikad mi nije branila knjigu, niti je uskraćivala. Jadnica podizala je kredite, samo da bi njen sin jedinac učio što bolje. Čak, mislim da je podstaknuta mojim čitanjem, kasnije i sama krenula na doškolovanje i završila i visoku školu, kako ne bi mnogo zaostala za svojim sinom.  Sećam se kako smo u tišini dugo sedeli jedno kraj drugog, ja kao petačić čitao lektiru Orlovi rano lete, a ona je spremala ispit iz mehanike. Naravno, čitanje, a mnogo sam čitao za to vreme i u odnosu na svoju sredinu, nije mnogo pomoglo u školi. Bio sam dobar đak, ali nikad nisam bio najbolji. Nekako to muzičko i likovno mi nisu išli. Ko će ga znati možda zato sada ne mogu bez Mocarta i „ludog“ Betovena, i moram priznati sve češće duhovne muzike svih naroda. Sve više sam ubeđen da je tu duh, srž, ne narodnosti, već opstajanja života. No, to je druga priča. Valjda iz straha da ne ostanem likovno nepismen, mnogo sam crtao, usput i završio neku crtaću školu, imao izložbice, posedujem pedesetak sličica, potpisao sam dvadesetak kataloga izložbi različitih autora te otvarao izložbe sa Đorđem Kadijevićem. Kasnije, u srednjoškolskom obrazovanju, problemi su nastali sa matematikom i hemijom, ali, posle poznastva za Dostojevskim, to je bilo potpuno nebitno.

Do prvih knjiga ja sam došao preko mog komšije Blagoja Stankovića, koji nije među živima. To je bio čovek stariji od mene dvanaest godina. Valjda smo se zbližili po sličnosti. Ja siroče, on dete od kojeg se odrekao otac. Meni trebala zaštita od svega i svakoga, a njemu ljubav. Mene čuvale dve sirotice – majka i baka, njega čuvale dve sirotice – majka i tetka. U kući je imao dva primanja. To mu je dalo mogućnost da kupuje knjige i ploče. Imao je sve komplete knjiga koji su izašli u to vreme. Ja sam često odlazio kod njega, jer, kao i svi balavci, težio da se družim sa starijima. Mi nismo mnogo pričali o knjigama. Obično bih ja pitao, Kakava je ova knjiga, on bi odgovarao, Uzmi pa vidi. Tako je i bilo, malo po malo, ja sam ih sve pročitao. Obavezno je zahtevao da mu prepričam. Tako sam ja, čini mi se, stekao dar za prikazivanje knjiga. Kasnije, mnogo kasnije, kad sam završio fakultet, imao sina i upisao postdiplomske studije, znao sam da Blagoje, ništa od svega onoga što je imao nije pročitao. Sećam se da se mnogo radovao svakom mom položenom ispitu, radovao se i mom prvencu, ali je bivao sve dalji. Jednog dana je nestao. Do nas je došao smo liveni kovčeg iz inostranstva. To smo sahranili. Nikad nisam posetio njegov grob posle sahrane. Iza sebe nije ostavio ništa, osim što je meni darovao moć čitanja i razvio ljubav prema rokenrolu. Zahvaljujući tom čitanju ja postojim. Hvala mu.

Sećam se i prvih knjiga koje sam kupio kao srednjoškolac. Imam ih i danas čak i u nekoliko primerka. To su: Teorija književnosti Rene Veleka i Ostina Vorena i O romanu Mihaila Bahtina, dakle, obe knjige iz oblasti teorije književnosti, baš one oblasti kojom se danas ja bavim. Nema slučajnosti. Ovim povodom, čini mi se isticanja je vredno. Naime, kao po običaju, nikad nisam imao novac. Uvek sam bio svega  željan, ali sam želju morao da trpim, kako majka, koja je često radila i po dve smene u tkačnici, to ne bi primetila. Kad sam video ove dve knjige u knjižari nisam ih odmah kupio jer nisam mogao da se odlučim, jer sam iz nekog razloga bio ubeđen da su one prave samo ako ih kupim zajedno, a para nije bilo dovoljno. Valjda sam bio mnogo tužan pa je to primetila moja profesorica književnosti  mr Vukica Vučković. Polako, kako su to radili nekad pravi profesori, ona je „ispipala“ stvar i kad je saznala o čemu je reč dodala mi je još dvesta dinara. Tako sam ja na velikom odmoru otrčao do knjižare sa tih dvesta dinara i višemesečnom ušteđevinom koja je zveckala udžepu kupio svoje prve knjige iz oblasti teorije književnosti. Inače, ova profesorica, jedna stroga, temeljna, iskrena, uvek i u svakom svom gestu dostojna jedne aristokratske dame doprinela je da se u meni razvije kritički nerv, a moja nastavnica Olivera Tasić je otkrila senzibilitet i naučila me da ga ne treba kriti. Jedna mi je rekla da će me mnogo poštovati kad me razumeju, druga mi je rekla da će me mnogo voleti kad me upoznaju.

E sad, pored lektire koje je mi je na otplatu kupovala majka, meni je značajno da mi je kupila na kredit Istoriju srpske književnosti u četiri knjige i komplet za učenje engleskog jezika po asimil metodi. To je definitivno utemeljilo moj put kojim sam krenuo i, evo, idem još. Kasnije su knjige dolazile, po potrebi, zanimanju, ali i moranju. Danas imam knjige za svoje potrebe. Ne odvajam se od njih. Nekima je to velika biblioteka, ali ja znam mnogo ljudi kojima bi ona bila uska, baš, baš uska.

.

Osjećaj prvog objavljivanja?

,

I ova priča je baš dugačka. Ima u mnogo upornosti, prevare, inata i rešenosti da se pobedi, ali neću o tome. Ništa kod mene nikad nije bilo nobl, pa nije ni prvo objavljivanje. Eto, morao sam prvo objavljivanje da kategorišem kao drugo. Naime, pošto sam se zaposlio u Paraćinu, ja sam ubrzo postao i član njihovog književnog društva čime sam stekao pravo da konkurišem na njihovim konkursima. Tako sam konkurisao na konkursu za prvu knjigu. Tu knjigu, doduše, sa duplo više pesama i pod drugim nazivom predao sam uredništvu Jedinstva, mnogo ranije. Ne lezi vraže, došlo je do toga da dobijem nagradu za prvu knjigu u klubu. Nagrada je bila štampanje rukopisa. Ne lezi vraže, dogodilo se nekako da Jedinstvo iz Prištine, posle dve godine objavi moju pesničku zbirku Paradoks  smislu, nekoliko dana pre no što mi je uručena nagrada. Naravno, ja sam prećutao da sam već objavio knjigu. Tako je moja prva knjiga, izašla kao druga. Međutim, činjenica, da je uredno opremljena ISBN brojem i CIP-om, za razliku od Paradoksa, ipak govori u korist njene prvine.  Kako je krenulo od prve knjige, tako je bilo i kasnije, uvek sam imao nekih problema, koji nisu nimalo marginalne prirode. Danas teškog srca priznajem da sam već navikao da moje knjige budu sa felerom, roba sa greškom. Ali, ja ih se ne odričem, to smo što smo, ni više ni manje.

.

Za ili protiv nagrada?

.

Ne mogu da kažem da su me nagrade mimoišle, nisu. Ali, nekako im se nikad nisam radovao. Zašto? Možda zato što je svaka po dva ili tri puta zaslužena; možda zato što nikad nisam bio u miru sa nagradama. Nikad nisam znao šta one znače: Bravo samo nastavi tako – u tom slučaju, složićete se, nema vise originalnosti i čitav posao  jednog umetnika je obesmišljen, jer treba da stvara isto po nekom predodređenom, nagrađenom šablonu. Ako, pak predstavljaju stimulans za novi rad nove bolje projekte, mogu, opet delovati destimulativno, jer možda zahtevaju od umetnika više no što može. Mislim da su u tom slučaju najbolje one nagrade za životno delo i, možda, one posthumne, koje se dokazuju postojanjem čitalačke publike, interesantnošću dela za tumače i istraživače.

Naravno, svaka nagrada prija. Ljudi, posebno umetnici, vole da budu voljeni, viđeni i shvaćeni. Tako potvrđuju svoju svrsihodnost. Malo je onih koji su iznad toga. Moguće da su to geniji. Na drugom mestu to su pravi umetnici, koji stvaraju bez obzira na odziv javnosti. Oni stvaraju jer tako moraju. Stvaraju jer su gonjeni unutrašnjim porivima sopstvenog stvaralačkog bića. Često, to što stvaraju ne mora biti u skladu sa elementarnim estetičkim uzusima, čak i nije, ali oni stvaraju. Moram vam reći da, kad prepoznam takve ljude kojima se stvaralačka želja ne poklapa sa kreativnim dometima njihovog dela i osnovnim, pre svega, jezičkim korektnostima, potom i stilskim, logičnim, poetičkim i estetičkim, ja ih izbegavam jer sam uvideo da njima dobronamerna sugestija ništa ne znači. Štaviše, oni se čak ponose negativnom kritikom i nastavljaju još žešćom snagom i voljom da greše upravo tamo gde su pravili najveće greške. Danas je mnogo takvih, to je jedna andergraund književnost koja postoji uporedo sa zvaničnim književnim tokovima. Ima svoje recenzente, kritičare, časopise, antologije, manifestacije i nagrade.

Pravi umetnici su i oni kojiiskapaju nad svojim delom, koji stvaraju jer tako moraju, ali se trude da svojim stvaralaštvom oduševe, da zadovolje sve postojeće normative i stvore nove, još neviđene. To su umetnici koji obeležavaju svoje vreme i književnu tradiciju uopšte. Oni su reperne činjenice, vezivni beočuzi stvaralaštva kojima se spaja prošlost i budućnost i jasno dokazuje da je sve sad, samo zavisi iz koje će se zakrivljene perspektive posmatrati trenutak u sfemiru.

.

Društvena angažovanost pisca?

.

Jedan pisac mora da biti društveno angažovan u suprotnom on neće postojati. Nema uspešnog pisca koji je bio izvan društvenih tokova. Ima možda onih koji su bili izvan ideoloških, partijskih tokova, ali nema onih koji su bili izvan političkih tokova. Da bi jedan pisac, na našim prostorima postao aktuelan, pored talenta, on mora biti I društveno anagažovan i materijalno situiran, kako bi imao osiguranu osnovnu egzistenciju, jer, kao što se zna, kod nas se od pisanja ne živi. Svaka druga profesija u kulturi (glumac, slikar, muzičar) može lakše da preživi za razliku od pesnika, a poezija nam, generalno gledano (možda čak i na nivou planete), nikad nije bila bolja. Nemogućnost egzistencijale obezbeđenosti naših pisaca se ne može samo pravdati time da su nam jezici maloljudni, ima tu još po nešto, a obeleženo je kulturom homo balkanikusa.

.

Cenzura i autocenzura?

.

Znate šta, kako god da zvučim, ja sam, prvo za autocenzuru, a potom sam i za cenzuru. Štaviše, ubeđenja sam da, što je grublja cenzura, to je generalno književnost snažnija i više odgovara svojoj suštini. Da objasnim.  Prvo, autocenzura je neminovna, jer je opšte poznato da onaj koji se nije naučio tehnici brisanja taj nije ovladao tehnikom pisanja. Dakle, da bi jedno delo bilo uspešno, ono, neminovno mora zadovoljiti, pre svega, autora. Autozadovoljstvo zavisiće prevashodno od toga koliko se poklapa sa autocenzurom autora. Jasno, autocenzura zahteva i izvesna predznanja, a, pre svega, zahteva ozbiljno čitalačko iskustvo. Moram istaći da autocenzura može biti i štetna za delo i stvralaštvo uopšte. To je onda kada se autocenzura sprovodi sa tendencijom ugađanja ovome ili onome, a sve sa ciljem da se ne zameri umetnik i da se dopadne po svaku cenu.

Drugo, možda za ovu priliku provokativnije, jeste pitanje cenzure. Naime, smatram da je cenzura, baš kao nagrublja zabrana književnog dela iz ovog ili onog razloga od značaja za književnost uopšte. Zašto? Zato što se književnost kroz borbu protiv cenzure, dokazuje i ostvaruje svoju osnovnu svrsihodnost, a to je, pre svega, pravo na slobodu izražavanja. Jasno, sramna je tekovina civilizacije da su nekad pisci bili zabranjivani, kažanjavani, čak i ubijani, ali njihovo delo je iako obeleženo kao nepoželjno, opstalo kao vrhunska istina (Brodski, Solženjicin,itd.). Zašto, jer je imalo poruku, ono je bilo medij. Značaj poruke je bio utoliko veći ukoliko je ona kao zabranjena došla do čitalačke publike. Onog trenutka kad je knjiga izgubila ulogu medija, koji prenosi velike poruke i kreira javno mnjenje, njegov senzibilitet i mišljenje, književnici (čitaj intelektualci) su izgubili bitku protiv primitivizma svake vrste. Dakle, paradoksalno, ali snagu književnosti, kao medija, pobedila je sloboda govora. Kako? Jednostavno, danas sve, svako svakome i o svakome može da kaže i piše. Nema cenzure, jer ga niko, ili vrlo mali broj sluša. Nekada, što dublje idemo u prošlost sve češće je bilo, ako o nekome značajnom kažete istinu, prasak istine je bio ravan prasku hica iz puške. Što je istina o nepravdi bila veća, to se prasak dalje čuo. Danas nema istine koja može izazvati komešanje mase, a kamoli prasak. Nema te istine koja će  svojim objavljivanjem nešto promeniti. Čini mi se, da je slobodom govora čovečantstvo palo u strašno, bezočno licemerje koje se hrani žutom štampom. Knjiga je tu samo da pojedince seća na značaj i veličinu zapisa.

.

Naj knjiga?

.

Na prvu, bukvar.

.

Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?

.

Verovatno bi smišljala  novu priču za hiljadu i treću noć. Što se mora nije teško, pa dokle ide.

.

Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?

.

Što više razmišljam o tome čini mi se da su to gomile gluposti koje se kriju iza različitih, nazovi doktrina/ izama, kako bi lakše narode držali u neznanju i njima upravljali. Dok se narod bavi “izmima”, mangupi mogu nesmentano da kradu, lažu, kroje i prekrajaju planetu. Dokaz da sam u pravu imamo u našoj aktuelnosti. Postoje li države koje nisu sekularne – postoje i one savim solidno egzistiraju. Ima li država koje su kapitalističke, a uz to im ništa ne fali – ima (normalno, to što doktrinari tvrde da im fali, to je druga stvar). Ima li država koje su kumunističke, a uz to im ništa ne fali – ima (normalno, to što doktrinari tvrde da im fali, to je druga stvar). Globalizam i kozmopolitizam su tendecije koje se čine suprotne nekakvom sekularizmu ili teoncentrizmu, a suštinski, imaju isti cilj, da svet svedu na jedno, na isto. Gotovo identična stvar je i sa kapitalizmom i komunizmom. Samo što u tim sistemima postoji pojedinac ili grupa koje, jedna preko ideje novca, a druga preko ideologije, hoće da svedu čuveka na jednako, na isto, po sistemu uniformisanja. Zato smatram da je književnik najsigurniji u svojoj domovini – jeziku i na svojoj planeti, među knjigama.

.

Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?

.

Sećam se pionirstva kao kroz maglu. To je jedno vreme kojeg se ja nerado sećam. Postojala je neka multikulturalnost, koja se, inače, izbegavala kad god se pruži prilika za to. Sa nostalgijom se sećaju tog vremena samo oni koji su nešto dobili, ili još bolje, masa koja nije znala koliko je izgubila. Ja sam tada bio isto što i danas – ničiji. Kad smo polagali pionirsku zakletvu, iako najniži, nisam bio ni na početku kolone niti u prvom redu. Dakle, nisam mogao da ostvarim ni svoje elementarno, prirodno pravo koje mi pripada. Tek toliko o humanosti proleterijata (kao što rekoh, moja majka je bila samohrana tkalja) i ravnompravnosti. Verujem da je bilo časnih ljudi tada, kao što ih ima sada. Ćutali su tada, kao što cute sada.

.

Ima li života izvan Holivuda?

Ne znam. Nikad nisam bio tamo niti znam nekog ko je bio. Mada, da budem skroz iskren, mislim da tamo postoji život, ali nema življenja.

.

Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?

.

Na prvu – Homer. Prvi je dao organizovan diskurs pesničkog jezika. Na drugu – Mnogo ih je. Na treću, uvek se pre setim Šekspira, Getea, no Homera, a istina je da mene drže Dostojevski i Kafka. U poeziji mene drži moderna, ali podižu Bojron i Đura, dok se, recimo, uvek nanovo divim Vasku Popi, ali smatram da je Steva Raičković pesnik kojeg treba iščitavati. Eto, ni tu nije gotovo. Ima još mnogo, mnogo njih i dobro je da je tako. Dakle, na prvu – Homer.

.

Opravdavate li Vertera?

.

Da.

.

Da li su potrebni novi književni pravci?

.

Ne znam da li smo stare doveli do kraja. Štaviše, postavlja se pitanje koji su to stari pravci, itd.

.

Vjerujete li u prokletstvo pisanja?

.

Verujem u pisanje, kao moranje. Verujem u pisanje kao u svojevrsnu potragu za svetim gralom. Verujem u pisanje kao u Faustovsku potrebu postojanja. Verujem u pisanje kao u egzistencijalnu potvrdu. Verujem u pisanje kao u imitaciju kraacije velikog boga. U crnu magiju ne verujem, kao što ne verujem ni u sve one koji se oblače u crno i proklinju. Dakle, ne verujem u pisanje kao u prokletstvo. Naravno, verujem da prokletstvo i književnost mogu biti isto ukoliko se svode na nukleus istosti leksičkog materijala iz koga neminovno potiču, naravno, podrazumeva se da su reči lišene svakog ritualnog obeležja.

.

Zašto je Hasanaginica odbila posjetit ranjenog muža?

.

Zbog običaja. Ona je morala biti kriva i morala je stradati. Njeno stradanje potvrđuje smisaonost patrijarhalnog društva, ali, istovremeno, predstavlja i njegovo prvo obesmišljavanje. Razlog žrtvovanja je u društvu, dakle izvan Hasan-age i Hasanaginice. Recimo, kad Banović Strahinja izmešta razlog žrtvovanja zarad patrijarhalnog društva iz društva/kolektiva, Ađelija, ikako neverna, ostaje u životu. To je bila pobuna pojedinca protiv pravila kolektiva. Oduzeo je klektivu mogućnost da sudi, jer ga nije zanimalo zadovoljenje pravila kolektiva, već potreba lične satisfakcije za ličnu žrtvu koju je prineo na oltaru svoje časti.  Taj čin je predstavljalo jasno ispoljavanje romantičarske individualnosti i narušavanje harmonije patrijarhalog društva sa kruto uređenim pravilima, čiji cilj nije ispravnost, već da budu ispoštovana.

.

Ko je najvažniji lik u svjetskoj literaturi?

.

Uh. Mnogo ih je. Mnogo.

.

Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?

.

Ponešto bih mogao reći o toj smrti mada teško je reći nešto novo. Opet, mislim da je isticanja vredno da Bartova smrt pisca podrazumeva, ja bih pre rekao – “povlačenje” pisca, u ime večnog života, a, opet,  rekao bih, umesto života, večnog “trajanja” umetničkog dela. Povlačenje pisca je jedan od osnovnih preduslova da jedno književno delo bude veliko. Ukoliko je jednom piscu on sam cilj i prevshodna svrsishodnost pisanja, nema ostvarenog dela.

.

Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?

.

Nešto mislim da bi izvesno vreme vladala strahovita tišina. Lagano odmeravanje, a zatim bi krenuo razgovor koji bi brzo prešao u galamu, gomilu pitanja, odgovara koji to nisu i potpitanja koji još više udaljavaju od početnog pitanja, no što približavaju odogovoru. Ostali bi stranci jedan drugom, što u osnovi jesu i tako treba da ostane. Njihovo zajedničko vezivno tkivo je stanište u ljudskoj civilizaciji. Tu im je jedino obezbeđena sigurnost trajanja, ali samo u vremenskim distancama u kojima su stvarali. Pa neka ih onda tu gde jesu.

.

Književni klanovi – avet ili nužnost?

.

Književni klanovi su avet nužnosti. Klanovi su postali nužnost književnih mediokritetnih aveti koji su, u stvari, uglavnom nekakvi neostvareni biznismeni i tu su da bi nešto ućarili.  Sreća je samo što oni postoje, ali ne traju. Njima ne pripada budućnost.

.

Razmišljate li o smrti?

.

Retko. Imao sreću da se sviknem na nju. Bojao sam se, sad je i ne primećujem. Ako me uplaši, a plaši me često, ja viknem život i on razjuri to za čas.

.

U kom dijelu dana najčešće pišete?

.

Uglavnom nemam neko određeno vreme.

.

Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

.

Ne znam. Sitan sam ja za te trice, pardon – krupnice.

.

 Vi ste Eckermann,  šta pitate Getea?

.

Probao bih sa pitanjem o Vuku Stefanoviću Karadžiću. Zanimalo bi me da li je prihvatio Vuka kao ličnost ili, na preporuku, kao priređivača jednog grandioznog usmenog stvaralaštva. Probao bih da saznam da li je osetio širinu, da ne kažem skromnost Vukovog obrazovanja. Da li mu se Vuk učinio lako potkupljivim čovekom koji voli slavoljublje, pre svega. To bih pitao.

.

.

.

.

.

.


Predrag Jašović

Predrag Jašović je rođen 1971. u Peći. Osnovnu i srednju školu je završio u Leskovcu, Filološki fakultet u Prištini, a doktorirao je u Novom Sadu. Živi u Paraćinu. Predaje u Novom Pazaru na Državnom univerzitetu. Objavio je pet pesničkih i trinaest naučnih, a priredio je dvadeset pet knjiga. Učestvovao je na pedeset sedam naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Otac sedmoro dece.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja