Jelena Cvetić

Neostvarena simbolika ljubavi

.

.

Brana i Arnold kao Drugi i (ne)ostvarena simbolika ljubavi

  (Milan Micić , Zove se Brana, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2017)

(Milica Milosavljević , Tamne intimnosti, Biblioteka „Milutin Bojić”, Beograd, 2015)

.

,

…..Sličnosti koje se nameću između ovih naizgled ne tako sličnih zbirki pre svega leže u formi i komponenti toposa obraćanja Drugom. Nenaslovljeno zapisivanje stihova, odnosno pesama, kroz zbirke neopterećene formom ostaju kao permanentni pesnički izrazi autora, dajući izvesnu slobodu u tumačenju čitaocima.

…..Zbirka Zove se Brana podeljena je na četiri celine koje je moguće tretirati kao četiri ciklusa ili kao četiri pesme. Granice između pesama/ ciklusa više su smisaono pojavljive, nego formalno određene, te postoji izvesna sloboda pri odabiru načina shvatanja celokupne zbirke. Fragmentarnost savremene misli obavezujuća je i u njenom zapisivanju.

…..Prvi ciklus istoimenog je naslova kao i čitava zbirka. Direktno apostrofiranje Brane pretvara je u nedodirljivo i univerzalno božanstvo. Sam pojam koji nosi ovo ime deduktivnim potezima se proširuje oko svog težišta, prenosi se sa elementa na element, tiho uvlačeći čitaoca u potpunu apstrakciju jedne naslovljene ljubavi. Brana prestaje biti lični posed jedne ženske osobe, postaje naziv za emociju koja sve obuhvata („Tvoja ljubav/ čini se/ da je mnoštvo”), mada, kad kažem sve, mislim na ono što odgovara pojmu priroda. To doprinosi ekvivalentnosti Brane i ljubavi. Ljubav se univerzalizuje kroz alegoriju fragmenata. Retke su invokacije fizičke ljubavi, kao u stihovima „Treba mi samo/ tvoja mala/ strast ramena, Brano”. Čest je motiv ženskih usana i očiju, zapravo, jedino portretisanje postignuto je u opisu lika, apstraktno i nekonkretizovano. Savremeni petrarkista bazira žensku lepotu na impresiji koja je u njemu izazvana, stidljivo, „prozirnošću kože” i „dobrotom kostiju”. Prolazna žudnja prikazana je kao fiziološka glad, a pojedini stihovi predstavljaju manifestacije emotivnosti koje zadobijaju snagu telesnog: „pesak koji ima kičmu” i „oluja na potiljku”.

…..Pored svetlosnih i metafizičkih smisaonih celina, izdvajaju se detalji poput sintagme – „svetla prašina”, koja obećava ništavnost, ali ništavnost u svetlosti, koju donosi ljubav. Ljubav se smatra velikom i prostranom, u granicama nemerljivosti. U prvom ciklusu, čitav svet sadržan je u ljubavi i ona je sadržana u svakom prirodnom elementu tog spoljnog sveta. Krećući se do poslednjeg, dostižu se i kosmičke granice.

…..Prikaz čoveka kao bića koje je deo prirode postignuto je upravo insistiranjem na motivima iz prirode (snegu, suncu, vasioni), ali i time što je ova poezija očišćena od tehničkih i svakodnevnih izraza, trudeći se da istakne puritet ljubavi. Kontakt sa Drugim ostvaren je konkretizacijom intime dva bića u poljupcu, dodiru i preplitanju prstiju. „Osećam pljusak/ tvog organizma,/ Brano./ Drugu materiju.”. Drugi, kao druga materija, ipak postaje poznata materija, što je ostvareno pre svega kroz očevidnu bliskost, posebno u narednim ciklusima. Istovremeno, interpersonalna je analiza ljubavi, kroz odnos prema drugom i odnos drugog prema sebi, kroz intimne doživljaje koji su fizički prisutni, kroz definisanje ljubavi kao „hodača na žici”, ističući njene osobenosti i potrebu za stalnim održavanjem ravnoteže. Zatim, hronološki, stiže se do prvog pomena samoće i slutnje mračne strane ljubavi, ali i ispitivanja emocije kao esencije neprolaznog.

…..Brana (= ljubav) je vokativno oslovljena kao „sreća”, „mila”, „nežnost”, „anđeo”, „ljubav”, „duša”, „zvezda”, pritom se neke od ovih metafora ponavljaju, gradacijski postižući personalniji nivo ostvarene bliskosti uzvikom „dušo moja!”. Kratko je zadržavanje na prisećanju na poreklo i detinjstvo, koje kroz samospoznaju takođe potpomažu razvoju dominantne emocije.

…..U trećem ciklusu naslućena je senzualnost već u naslovu „Noć je zamalo postala dan”, u kojem je tišina prijatna, „tišina što/ ništa ne jede”, a sjedinjenje dva bića tumači se kao uspeh, odnosno „podvig grljenja”, „podvig spajanja”.

…..Univerzalizacija vremena pretočena je kroz čitavu zbirku (vekovi pre života, prvo vreme, neodređenost u doživljaju vremena), ali čini se da se kroz erotski princip proširuje spoznaja bića i njegova duha, te se od jednostavnog obrasca naturalnog okruženja do kraja zbirke dolazi do kosmičkog osećanja vremena, prostora i kompletnog doživljaja postojanja. Tako ljubav prema Brani poprima atribute zrele ljubavi, prešavši logično hronološki poređane faze od upoznavanja i imena, preko pokušaja razumevanja i balansiranja u odnosu, noćnih ekstaza, do sveobuhvatnosti kosmičkih srazmera. Četvrti ciklus „Milovanje sa malo vremena” jeste zaključno shvatanje života kao isuviše kratkotrajne egzistencije za bogatstvo otkriveno u ljubavi, iako bi se moglo tumačiti i kao sumorna brzina savremene svakodnevnice, mada se lirski ispovednik kategorično od nje udaljio, dajući prednost nemerljivom i ne-konačnom: prirodi i kosmosu. Od Pope i elemenata prirode u prvom ciklusu, do, ponovo, Popinih krpica i Pandurovićevih košulja stiže se opisivanje života kao izvesne teškoće, potpomognute ljubavlju, a primetna je apsolutna sjedinjenost dva bića kroz vreme, kao i istaknut sukob stvarnosti i ljubavi, pri čemu, iz svega, dominantno istaknut jeste lik Brane, koja opstaje kao jedino merilo svega, do „našeg obavezujućeg neba”.

…..Pored pitanja o esenciji međuljudskog odnosa, metapoetička pitanja su takođe začeta u ovoj zbirci: „Ušli smo/ u trag, Brano,/ vlaknu pesme.”. Suština osnovnih elemenata stvaranja jeste prostor ljudskog iskustva u ljubavnom zanosu sličnom snu, u kojem prostorno-vremenska određenja bivaju neodređena, tj. promenjena i prevedena u vantelesno osećanje.

…..Zatrpanost lirskim deskriptivnim pasažima, nepotpuno izvedena konkretizacija slika, postojanje određenih gotovo frazeoloških izraza („moja snaga što pomera nevidljivo”) takođe su prisutne. Ponegde ih zamenjuje simpatična povezanost lirike i termina preuzetih iz nauke – „nežna nijansa solarnog smisla”. Promakne i poneka nedovoljno jasna sintagma („izujedano moranje”), kojoj se može pridružiti poređenje u čiji je smisao lako proniknuti („Tvoje oči su/ zbrinuto dete”, kao oči nevinog spokoja), ali ova poezija pored prividne jednostavnosti nosi u sebi esencijalnu semantičku vrednost u doživljaju ljubavi, te se pojedine slabosti u izrazu mogu zanemariti.

…..Tamne intimnosti su, možda suprotstavljeni, ali ne i nužno opozitni, deskript neuspešnog pokušaja uspostavljanja bliskosti sa drugom osobom. Prostor intime ostaje taman i usamljen. U ovim uzaludnim idealističkim pokušajima akteri su dva subjekta naizgled slabe vitalističke energije, ali jake emotivnosti, koja se stalno razilaze i ostaju u prostoru jednog, sa težnjom da se otvore prema drugom. Prostor jednog dat je isključivo kroz intimno, gotovo dnevničko obraćanje drugom, vokativnom upotrebom imena Arnold, koje pruža iluziju govora drugome, monologa koji traži dijalog i hipotetički nastoji da ga uslovi kao jedini mogući oblik komunikacije. Upravo u tome leži osnovna sličnost ove i prethodno pomenute zbirke, obraćanje drugome zasnovano je na intimnom ispovedanju koje zavarava da individua nije samo otvorena prema sebi već i prema drugome, što je, ipak, neostvareni stupanj. Intrapersonalno u interpersonalno želi da dospe, ali do toga ne dolazi.

…..Za razliku od Micićeve Brane, koja je predstavljiva, njeno ime moguće je opredmetiti kroz zamisao nje kao žene koja stanuje u ulazu do našeg ili, zapravo, bilo koje ženske figure koja je kao nečija muza zavredela svoju neumiruću egzistenciju u poeziji, Arnold nije takav. Njegovo ime i simbolika imena, ostaju alegorija, prostor neodređene udaljenosti, bez konkretizacije i prizemljenja u okvire zamislivog lika. Upravo je time nagoveštena nemogućnost ostvarenosti emocije kojoj je posvećena puna pažnja književnosti. Kroz opis aktera ovog neuzajamnog konverzacijskog delovanja, pored definisanja njih kao senzitivnih jedinki koje krasi izvesna pasivnost i umrtvljenost, ovi epiteti odnose se i na čitav svet koji ih sadrži u sebi. Pojedinci kao deo sastava sveta doprinose opštem devitalizujućem principu delovanja, te iskaz „Postali smo dva parčeta mesa, suva, bez/ tragova krvi i borbe” odgovara opštoj atmosferi zbirke.

…..Princip umrtvljenosti ljudskog tela i duha objašnjava se kroz veću posvećenost smrti nego ljubavi, odnosno apstraktni princip umiranja postaje bliskiji čoveku od shvatanja ljubavi. Pojedinac u sebi oseća pobunu protiv takvog stanja: „Nije prednost što/ živimo u ovom svetu, ali i jeste,/ jer možemo da pišemo o smrti.”, uz zaključni stav o smrti emocije („Ali čemu život, kad on više nikoga ne boli?”; „Sada, kada nijedna ljubav više ne/ traži skakanje sa mosta”). Tome se pridružuje I nihilistička misao o nemogućnosti ljudskog ostvarenja, legalno, kao univerzalni princip, kao izgovorena činjenica: „Jer zemlja najviše voli stvari/ od kojih je nešto veliko moglo da nastane”.

…..Fragmentarnost svakodnevnih emocija kao modus stalnih i kratkotrajnih personalnih doživljaja, izrazi želja, reminiscencije koje su neodređene i potencijalno postoje kao iluzije, osobenosti su ove nežne, ali grubo otvorene lirike. Prisutni su, kao i u prethodnoj zbirci, metapoetički kontakti: „Ako nešto boli, nešto će i nastati, zasigurno. ”. Moguće je pomenuti  (ne)skrivenu citatnost i omaže koji otkrivaju metapoetičko i intimno razumevanje: Holan; Kamov; „Kakav god bio bol,/ biće više bola, pisao je Česlav Miloš/ Ani Mićinskoj”, kao i barnsovski prikaz pojedinačnih ličnih ljubavnih psihoza. Lirski subjekt postaje svestan da je odbijanje jednostavnosti neminovno, jer ona istinski i ne postoji.

…..Meditativni pasaži  prožeti su živopisnom slikovitošću proznog potencijala. Stihovi su dugi, podsećaju na prozni izraz, za razliku od Micićevih ritmički kratkih. Još jedna razlika tiče se leksike, odnosno, nepotpuna je pročišćenost poezije od tehničkih i donekle trivijalnih izraza u Tamnim intimnostima, te upotreba termina poput: „folder”, „pustiti poruku”, doprinose kratkotrajnom poistovećivanju svakodnevnog realnog proticanja vremena sa osećanjem mitske neprolaznosti koje se nesmetano proteže kroz čitavu zbirku.

…..Ovde Drugi izaziva strah („Strah od Drugog se pojačava u nama i oko nas”), dok kod Micića, Drugi predstavlja „drugu materiju“, ali pruža spokoj sjedinjenja i otvara pitanje sopstvene nedovoljnosti. U zbirci M. Milosavljević eksplicitno je razrešeno pitanje sopstva – „Literatura nas je načinila sasvim dovoljnima sebi.”. Osamljeno Ja poistovećeno je sa prazninom – „Da grebem sebe ili prazninu, isto je.”.

…..Moguće je čitati ove zbirke uporedo, prateći različite tipove progresivnosti u ljubavi, ali i psihologiju ljubavnih odnosa, u sferi utopijskog i realisitičnog, kroz poetske govore koji dodiruju i smeštaju brojne teme u okvir teme ljubavi. Ishod jedne zbirke je samoća kao vid egzistencije, doživljena kao posledica nerazumevanja sa drugim, samodovoljnosti erudicije, atmosfere društva koje iscrpljuje pojedinca, dok bi u drugoj zbirci bilo moguće uočiti pojedinca koji uživa u harmoničnom zajedništvu podeljene duboke emocije, posvetivši joj se i odbacivši periferna ometanja.

.

.

.

.

.


Jelena Cvetić

Rođena 1993. u Beogradu. Student master studija Srpske književnosti na Filološkom Fakultetu Univerziteta u Beogradu. Najviše je zanima književnost XX i XXI veka. Piše prozu, poeziju i esejistiku. Dobitnik druge nagrade na konkursu za esej o Vladislavu Petkoviću Disu u okviru manifestacije „Disovo proleće”, 2017. godine.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)