Uroš Ristanović

Refleksije o našim temama

.

.

(Irena Plaović, Veliko toplo, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)

…..

…..

…..Konačno se porodila jedna naša knjiga, i ja žurim da je što pre upišem u ovaj poluprazni registar stavova.

*

…..Veliko toplo je, kažu, izbilo iz doba metafizike i dolazi da probudi naše misli-ledenice i da njih udahne neophodne impulse i vijugave signale na zaboravljenim monitorima bolničkih boksova. Ono hodočasti u trku, želeći da svoju snagu prenese na sve nama važne ulice i ćoškove književnih i nekih drugih intimnih istorija; na tom putu sentimentalnosti zatečeni smo nespremni; za trenutak u mesari, zakoupljeni smo mirisom sveže presečenih komada životinjskih tela; subotama uveče šmrčemo prah sa debelih knjiga; saosećamo zajedno u šinteraju i krematorijumima, gledajući kako nam njihovi fiskalni računi ispadaju iz ruku u pesme; uplaši nas misao da smo puneći džepove voćem sklapali tajni savez; naše ogrebotine su natopljene hidrogenom, i još uvek nam pene i peku nam osmehom; mi ne trčimo, već trke trče iz nas; naslutili smo promene u nepoznatom strujanju, i sada nam koža raste pod dlakama; od naših odrastanja ostale su naslage na stepeništima, odstranićemo svaku četku koja riba i farba naše motive; mi se sećamo velikih vatrometa i srušenih mostova, i naše detinjstvo krase mali avioni po ivicama TV prijemnika; naša nevinost je izgubljena na način koji se stidi prepričavanja; (veliko toplo dolazi); naši prijatelji iz detinjstva rade u fabrikama i na kruzerima; dok čitaju ove pesme, spikeri se zadovoljno guše i grče; naša koža nije naša granica i toplo je potpuno puni; niz Zeleni venac nestaju naši dani sa uzdahom; tek sa visokih kupola bleskom nam maše veliko toplo i pozdravlja naše objavljivanje; od ovih divnih susreta nastaju naše utehe.

*

…..Evo poezije koja se čita sa pulsnim oksimetrom na prstu! Uvodimo u terminologiju reči slivanje, pretakanje, gustine, frakcije i dajemo im zasluženo mesto. Ovakve knjige najbolje razumeju oni koji su prvo osetili senke i ritam, jer znaju da je književno znanje kinđurenje u borbi sa značenjem. Naši dahovi i grčevi početak su proširivanja poznatih formi i žanrova, koje kritičari neće razumeti, ali koji nas čuvaju za buduća tumačenja! U našim poemama i epovima nema naracije, jer je fotosenzitivna pobegla pred raznobojnim slikama koje naša intimna istorija beleži, i mi još samo čuvamo njene tragove kao muzejske predmete u arhivama – naučeni da dugo rekonstruišemo nacionalne muzeje. Samo, naše namere su književne. Ove pesme su obrisi, skice i krokiji onoga što je pored nas spavalo na uzglavljima od memorijske pene, ili vezenim jastucima, sa kojih skidamo navlake i opisujemo znojave dokaze – lirski. Na kraju, mi se i sami u čudu osvrćemo nad onim što se lomi po stihu i prerasta nas.

*

…..I nama se otegla zima, a kroz otvore na roletnama isijava čudna muzika koja uzbuđuje glasnice, i mi znamo da bez stezanja nosa spokojno uranjamo u veliko toplo.

 

………………v……….v…..vvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvv…..vvvv…..vvvv…….(17. juna u Kelnu)

…..

…..

…..

…..

…..

…..


Uroš Ristanović

Rođen je 1994. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Kritika u časopisu Eckermann. Bavi se srpskom poezijom devetnaestog, dvadesetog i dvadeset prvog veka. Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)