Dragan Babić

Tri tupa udarca

     Ne, neće da ide. Ma nema šanse. On? Da ide? Danas? Na to? Jok. Radije će ostati u kući ceo dan. Pre bi prihvatio da mu urade lobotomiju nego što bi otišao. Da mu zakivaju eksere pod nokte. Ili da ga peku vrelim žarom. Ili da mu — mada, kad bolje razmisli, možda lobotomija ne bi ni bila loša. Imao bi izgovor da ne ode, plus bi mu pomogla da zaboravi.

.

*****

.

     Budim se oko pola šest. Ne mogu da spavam. Vratio sam se u roditeljsku kuću preksinoć, u petak, ali ni posle dve noći ne mogu da se naviknem na svoj stari krevet. Neudoban je. Žulja me. Tera me da se cele noći okrećem sleva nadesno. Pa potom zdesna nalevo. Pa na leđa. Pa na stomak. I nijedan položaj nije dobar. Ni u jednom ne mogu da se opustim i naspavam. Da, uspem da zaspim, ali posle toga ništa. Uvek sam umeo lako da zaspim, i to je jedna od retkih stvari koje prosto obožavam u vezi sa time kako moje telo funkcioniše. Prelako se gojim, preteško mršavim, imam krive noge i izvitoperenu kičmu. Lice mi nije simetrično. Imam mekanu vilicu. Zubi su mi skoro svi popravljani. Oči me izdaju već deceniju i po. Uski ušni kanali se uvek zapuše kada se kupam u bazenu. Na vrhu nosa imam one ružne crne tačke kojih nikako da se rešim. Na licu bubuljice kao da sam pubertetlija. Grudi mi nisu ravne, stomak mi je prevelik. Nokti na rukama su mi iskrzani, a oni na nožnim palcima dva puta operisani zbog urastanja. Preglasno se smejem, često promuknem, glas mi je grub kad se uzbudim. Imam dvadeset i osam godina i izgledam kao prerasli dečak od petnaest. Telo mi je smešno, u najmanju ruku. Ali, što umem da zaspim, pa to ti je! Jedan-dva-tri-četiri i ćao, otišao sam. Insomnija mi ne može ništa, i zahvalan sam na tome.

     Gledam na mobilni: 5:32. Ne mogu više. Leđa me ubiše. Noge su mi utrnule. Prokleti krevet! Nekada je bio dobar. Nekada sam, pre pet ili deset godina, mogao lepo da se naspavam u njemu. Sada, nikako. I onda shvatam: nije ti krevet kriv, idiote, već si ti otišao do đavola. To što tebe muči – govorim sam sebi u majsku zoru – nije krevet, i ne može se izlečiti snom.

     U petak uveče sam se napio kao stoka. Onako, baš jako. Neljudski. Ušao sam u praznu kuću oko sedam uveče – moji su na odmoru – i već posle devet bio u kafani tri ulice dalje. Čekali su me, kao na godišnjici mature. Kao da se okupljamo da proslavimo završetak osnove škole iz koje smo izašli pre skoro punih petnaest godina. Tada smo bili duplo mlađi nego danas. I duplo gluplji. Ali duplo iskreniji. Nije bilo zagledanja ko koliko ima – zapravo, bilo je, ali nismo obraćali pažnju. Nemaš para? Evo ti. Jesi gladan? Jesi? Na, jedi. Ma jedi i ne seri. Hoćeš pljugu? Drži. Uzmi, vratićeš mi sutra. Nas šestorica, mi smo odrasli zajedno. Cope, Rale, Marko, Saša, Gile i ja. Upoznali se u školi, i ostali prijatelji skoro dvadeset godina kasnije. Nismo, naravno, svi uvek bili jednako bliski. Stalno smo bili u parovima. Prvo, Rale i Gile, Marko i Saša, Cope i ja. Pa onda ja i Gile, Marko i Cope, Rale i Saša. Na kraju, Saša i ja, Rale i Marko, Cope i Gile. Danas je isto tako. Ova dvojica studirali zajedno, ona dvojica rade u istoj firmi, treća dvojica obećali da će kumovati jedan drugom na svadbi. Sećam se kada smo se svi upoznali. Četvrti razred, školsko takmičenje iz matematike. Nas šestorica i još dve devojke, mi smo bili najbolji. Na opštinskom, od nas osmoro ostalo petoro, na okružnom troje, na republičkom Rale bio prvi, Gile i Marko delili treće mesto. Od tada smo se četiri naredne godine uvek svi zajedno spremali za takmičenja. Imali odličnog nastavnika koji je maltretirao matematikom, ali nas naterao i da budemo prijatelji. Dobar čovek. Umro pre dve godine. Tada smo se prvi put videli posle dugo vremena. Svi smo studirali u istom gradu, mada različite stvari, i posle studija se razbežali. Marko se vratio kući. Cope se oženio. Saša završavao medicinu. Rale otišao u Njujork, pa u Kalgari. Gile zamrznuo studije i tek se prošle jeseni vratio na faks. Ja tražio posao jedno vreme, nisam našao ništa, pa počeo da radim svašta nešto. Svako otišao na svoju stranu. Viđamo se u prolazu. Gde si, tu sam, kako si, dobro sam, kad ćeš se ženiti, ha-ha-ha, radiš, radim, ti, ja isto, teško je, mora se, ma da, znam, i kod mene isto tako, je l’ se čuješ s nekim, kad ćemo se videti, ajde, moramo se organizovati, čuvaj se, vidimo se, vidimo se, ćao.

     Nikad se ne vidimo, sem kad je neka posebna prilika.

     U kafani je već gužva. Dim. Muzika. Svi stolovi zauzeti. Pola njih ništa ne pije. Sedi za džabe. Ne možeš da nađeš mesto sve i da hoćeš da platiš. Nema teorije. Vidim ih za stolom uz zid. Tek im je stigla tura, pa još niko ne pije. Čekaju me. Sedam, izvinjavam se što kasnim, naručujem rakiju. Bokalče, da ne mora konobarica svako malo da šeta se gore-dole. Ona se vraća, i mi nazdravljamo. „Živeo“, govori Cope. Mi odgovaramo istom rečju, upola glasa. Na eks. Sipam sledeću, ne čekam ih, eksiram i tu. I treću isto. I četvrtu bih eksirao da mi Marko ne kaže da usporim. Oni svi piju pivo i trebaće im desetak minuta da ga dovrše. Ne žele da žure. Imamo vremena. Duga je noć. Nigde ne jurimo, nigde ne kasnimo, nemamo nigde da odemo. Tu smo gde treba da budemo, i zato smo došli. Da budemo tu. Odlučujem da ću probati da zapamtim svaki trenutak ove noći i da ga čuvam u sećanju koliko god budem bio u prilici. Voleo bih da poživim još četrdesetak godina i da se u sedamdesetoj prisetim ove noći kao nečega vrednog sećanja. Nečega što je obeležilo jednu mladost i nečega što istovremeno kulminira jedno, a započinje naredno vreme. Stoga odlučujem da neću mnogo piti, evo, još samo jednu čašicu ili dve, i to je to. Sipam, vičem „ŽIVELI!“, i eksiram.

     Sledeće čega se sećam je crkveno zvono u podne narednog dana i bol u leđima od kreveta koji mi više nikako ne odgovara. U gaćama sam i majici kratkih rukava. Bos. Glava mi je ogromna. Odzvanja kao da je šuplja. Svaki udar zvona duplira se između mojih ušnih školjki. Ne znam kako sam stigao kući. Ne znam ko me je uvukao u krevet. Ne znam ko mi je skinuo odeću, cipele i čarape. Ničeg se ne sećam, sem odluke da ću svaki trenutak prethodne noći pokušati da zapamtim. Bravo, konju – promuklo šapućem, trudeći se da ustanem. Nešto me vuče dole. Uspravljam se. Osećam da ću povratiti. Hajde na leđa. Dobro je, neću povra— ne, ipak hoću. Dižem se i teturam do kupatila. Povraćam, pišam, puštam vodu, ispiram usta, umivam se, brišem lice, vraćam se u krevet.

     Budim se u pola tri popodne. I dalje sam mamuran. Opet ista rutina. Pegla. Pišanje. Pranje. Peškir. Nazad u krevet, buljim u plafon. Nisam sposoban da se pomerim. Snaga me totalno izdaje. Fizički bih još nekako i podneo napor, ali mentalno ne mogu. Nikako. Ne mogu ništa drugo do da posmatram tragove četke kojima smo prošle godine krečili moju staru sobu. Doveo sam par prijatelja, i sredili smo celu kuću za tri dana. Nisam hteo da se na to troše pare – roditelje sam poslao kod babe na produženi vikend, a mi smo se dobro zezali, mnogo popili, i uradili posao. Sada gledam te zakrivljene otiske od nagomilanog kreča. Možda baš i nismo uradili tako dobar posao. Ali smo se bar dobro proveli.

     Do deset uspevam da nešto pojedem, popijem dve kafe, počnem da čitam neki roman Dejvida Fostera Volasa i stignem donekle. Neki ljudi su suvi talenat. I njima treba praštati velike pauze, skribomaniju i izbore koje prave. Njima, zapravo, treba tolerisati manje-više sve, jer bi bez takvih kanon bio mnogo skromniji. Nije književnost matematika i ne može se pisati po formuli. Treba imati i pokoji gram talenta. Ali, stajem na stranici na kojoj piše o prijatelju koji je otišao u inostranstvo. Odlučio da želi da živi drugačiji život i otišao. I onda se prisećam. Koliko je takvih otišlo iz Amerike? A koliko kod nas? Ne koliko ih je otišlo devedesetih, kada je ostajao samo onaj ko je ili potpuni ludak ili potpuni optimista – mada jedno ne isključuje drugo – ili ranih dvehiljaditih. Ne – koliko ih je otišlo ove decenije? Zadnjih pet godina? Ove godine? Ove nedelje? Danas? Prošlog leta pokušavam da zapamtim sa kime sve odlazim na kafu i odakle svi ti ljudi, moji prijatelji, dolaze. Odakle se vraćaju u grad u kojem sada živim ili onaj u kojem sam odrastao. Sa njima. Uz njih. Zajedno. Kanada. Amerika. Engleska. Francuska. Nemačka. Španija. To je standard. Onda idu Katar, Kuvajt, Emirati. Pa Jamajka i Meksiko, Ukrajina i Finska. I, na kraju, Island! Svi su oni otišli u poslednjih tri ili četiri godine. Sada žive u mom Skajpu, u toj maloj zelenoj notifikaciji u donjem desnom uglu mog računara. Ne mogu više da čitam. Nemam pažnje. Rale zove, pita da li ću doći sutra. Počinje u podne. Možda da ipak odem? Ne znam. Nisam siguran koliko je to pametno. Ne bih da napravim problem. Izlazim u mrak i šetam. Gde? Gde god. Svugde. Nigde. Bilo gde, samo da ne ostanem unutra.

     Opet razmišljam o onima koji su otišli. Saša je jedan od njih. Upoznao sam ga preko matematike, a intenzivno smo počeli da se družimo tek u drugom srednje. Negde na faksu, postali smo ortaci, mada nismo studirali zajedno. Otprilike dve-tri godine kasnije, pao je dogovor da ćemo kumovati jedan drugom na svadbi, koji god se prvi oženi. Od onda se zovemo kumovima, mada to još nismo postali. Bilo mi je teško kada sam saznao da sa Ružicom, svojom verenicom, ide u Cirih. Da ostane, za stalno. Tamo će uraditi specijalizaciju i ostaće da radi. Rekao sam mu da ću ga se preko novina odreći ako nađe nekog Švajcarca da mu kumuje umesto mene. A neću mu ni doći na svadbu. Ni mrtav. Odgovorio je da ne brinem. Pre bi umro nego što bi našao drugoga za kuma. Pre par dana sam se setio kako mi je bilo kad je rekao da odlazi. A sada mi je još teže kad sam čuo da se vraća. I zašto se vraća.

     Posle ponoći završavam šetnju. Dosta je. Odlučio sam. Neću se pojaviti sutra. Bolje će biti za sve. A biće i vremena za razrešenja. Bolje da idem da spavam.

     U pola šest ustajem, u šest završavam prvu kafu i treću cigaretu, u šest i deset izlazim po doručak, u sedam shvatam da nisam sposoban da držim oči otvorenima. U krevet. Ipak neću ići, sto posto neću ići. Nema potrebe da se budim. Zaspim, brzo, i duboko, kao i uvek.

.

******

.

     Ljudi počinju da se skupljaju oko pola dvanaest. Ima ih već desetak. Početak je tačno u podne, i ni minut kasnije. Sve se mora održati po protokolu. Crkva ima svoj raspored. Mora da počne na vreme, traje koliko traje, i okonča se po planu. Govore se iste reči, obećavaju se iste stvari, dolazi se do istih rezultata. Posle toga stižu novi ljudi. Pop i njima ponavlja sve redom, i to tako ide kao na traci. Samo se ređaju lica, a atmosfera i scenario ostaju nepromenjeni. U deset do dvanaest ima već pedesetak prisutnih. Skupljaju se u male grupe, i oni koji se poznaju se drže zajedno. Prijatelji iz osnovne škole, prijatelji iz srednje, prijatelji sa faksa, porodica, šira rodbina, komšije, slučajni prolaznici. Cope, Marko i Gile su tu. Stoje sa strane, u odelima. Rale, takođe u svečanom odelu, stiže u tri minuta do dvanaest, i staje do Gileta. Zauzimaju svoje pozicije. Sa prvim gongom, baš u podne, pop pozdravlja prisutne. Vreme je da se počne.

     Nakon obraćanja skupu, i Bogu, okreće se Ružici, govoreći da je njen izabranik poseban i da treba da bude ponosna. Potom se okreće njemu, spreman da počne da peva. No, ne počinje. Dok uzima dah, u kapelu ulazi jedina osoba koja je izričito rekla da neće biti prisutna. Žamor. Šapat. Neverica. Pop odustaje od pojanja. „Ipak je došao“, mrmlja Cope. „Sad će da napravi neko sranje.“ Tri-četiri osobe koje mu stoje na putu se sklanjaju u stranu da može da prođe. Stiže do kovčega i gleda u sliku na njemu. Okreće se, crvenih očiju. Nem. Vraća pogled na sliku. Spušta pesnicu na drvo, a metalni prsten na njegovom srednjem prstu spaja se sa glatkom površinom.

     Dok izgovara jedino što je u stanju da prozbori, čuju se tri tupa udarca. „Jebi se, kume.“

     I onda još jedan.

     „Jebi se.“


Dragan Babić

Rođen je 1987. u Karlovcu. Osnovne i master studije završio na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše kratke priče, eseje i književnu kritiku. Objavio je knjigu "Tviter priče" (2014). Živi u Novom Sadu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja