Zekerija Tamir

Za koga su žute ruže?

      Žena bela lica i crne kose, u crnoj haljini, išla je ulicama noseći u rukama buket žutih ruža a neki muškarac pratio ju je iz ulice u ulicu. Ona ga primeti, iznenada zastade i gnevno mu se obrati:

     – Zar te nije sramota šta radiš!? Da li bi pustio da neki muškarac tako uznemirava tvoju sestru!?

     Čovek joj odgovori:

     – Imao sam jednu sestru koja je umrla mala, pre no što je dorasla da je muškarci uznemiravaju; kad čovek uznemirava neku ženu, time joj priznaje da je lepa.

     Žena preteći reče:

     – Ako ne prestaneš da me progoniš prijaviću te prvom policajcu kog sretnem!

     – Kad te policajac vidi progonilaca će biti još više – odgovori čovek.

     Žena ga ljutito upita:

     – Šta želiš od mene?

     – Za koga su te žute ruže? – reče čovek.

      Žena odgovori:

     – Idem na grob pokojnom ocu.

     – Lice ti nije lice žene koja ide na groblje – reče čovek.

     – Ruže nosim jednoj rođaci koja leži u bolnici i možda će umreti – reče žena.

     – Ne verujem ti – reče čovek. – Ne pokušavaj da me obmaneš.

     – Cveće je za moju sobu – reče žena.

     – I verujem i ne verujem – reče čovek.

     Žena će na to:

     – Zar ti niko nikad nije rekao da si najsiroviji čovek na kugli zemaljskoj!?

     – Čudno – reče čovek. – Moja majka uvek govori da sam toliko blage naravi, da poludiš!

     – Slušaj me – reče žena – ako smesta ne nestaneš odavde počeću da vrištim dok se ljudi ne okupe oko tebe!

     Čovek reče:

     – Ljudi će mi oprostiti – samo će se zadiviti mome prefinjenom ukusu.

     – Izudaraće te cipelama – reče žena.

     – U ovoj zemlji nema čoveka toliko odlučnog da bi izuo cipele.

     Žena na to pokaza na obližnju zgradu i reče čoveku zapovedničkim tonom:

     – Otprati me do one tamo zgrade!

     I žena krete brzim koracima prema zgradi i uđe, dok ju je čovek ćutke pratio. Ona se okrete prema njemu i reče mu:

     – Ja znam šta ti hoćeš, a ne usuđuješ se da tražiš.

     Tu žena zadiže haljinu do iznad kolena i reče čoveku:

     – Hajde, uradi sad to što hoćeš, pod uslovom da te više ne vidim!

     Čovek reče:

     – Ne, ne. Grešiš. Ja samo hoću da znam za koga su te žute ruže!

     Žena baci žute ruže na pod i izgazi ih nogama, pa besno izlete iz zgrade, a čovek ostade stojeći, zablenut u žute ruže rasute po podu. Zatim se saže, sakupi ih i složi, pa iziđe iz zgrade i žurno pođe, pokušavajući da stigne ženu.

.

.

.


Zekerija Tamir

Rođen u Damasku 1931. godine, a danas živi u Londonu. U mladosti bio kovač, a danas jedan od najboljih svetskih pripovedača. Otvorio je sajam knjiga u Frankfurtu 2004. godine, a 2009. godine dobio kanadsku nagradu Blue Metropolis. Piše uglavnom kratke priče koje svetska kritika smatra primerima zgusnutog proznog izraza i čistote stila. Objavio trinaest pripovedačkih zbirki od kojih je Srpko Leštarić kod nas preveo sedam.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)