Melodija proze

Srđan V. Tešin, rođen u Mokrinu 1971. godine. Pripovedač, romanopisac i antologičar. Studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Priređivač je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Objavio je trinaest knjiga proze. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Proza mu je zastupljena u inostranim antologijama. Član je Srpskog PEN centra.

Šta je to reč?

– Velike fraze poput „dati reč”, „pogaziti reč” ili „držati nekoga za reč”, kao i biblijska formula „u početku beše reč” ili čuveni stih „ubi me prejaka reč”, svedoče o tome da je reč mnogo više od pukog skupa slova ili glasova koje napišemo ili izgovorimo. Filozof u meni bi rekao da je reč aspekt našeg ličnog rasuđivanja, jer pomoću reči razumemo svet, sve njegove principe i oblike.

O priči i pripovedanju?

– Čovek se – kako je to lepo rekao francuski filozof Aleksandar Koare – za razliku od životinje, definiše po govoru, odnosno po sposobnosti da priča priče, a to za sobom neminovno povlači mogućnost laganja. Zbog toga varanje, odnosno, pripovedanje čini čovekovo svojstvo, pre nego bilo šta drugo. Po Davidu Albahariju, mom učitelju pisanja i čitanja kratkih priča, glavni kvaliteti priče leže u njenoj odsutnosti („prava priča je odsustvo priče”) i sposobnost da laže, jer je privid privida, („pripovedanje je, dakle, zavaravanje, priča je, znači, laž”). Zbog ovog svojstva priča može da bude sve što autor odluči da ona treba da bude. Priča, dakle, može biti sve.

Vaše ime  

– Prema porodičnom predanju, trebalo je da ponesem dedino ime. Mog dedu Georgija, o kome sam toliko pisao u svojim knjigama, u Mokrinu su svi zvali Đura. Deda se pobunio protiv odluke mojih roditelja da dobijem njegovo ime. Rekao je: „Prvo ti svi tepaju Đurica, vremenom počnu da te zovu Đura, a na kraju postaneš Đurekanja!” Roditelji si mi dali ime, barem tako tvrdi moj otac, po sinu njihovog venčanog kuma. Interesantno je da se ime mitskog grčkog junaka Odiseja može prevesti i kao srdit, odnosno, „onaj koji se srdi”, dakle Srđan. Kako verujem da ime pokazuje bitnu osobinu onoga koji ga nosi, mislim da mi ime Srđan, s obzirom na moju narav, savršeno pristaje. Nomen est omen.

Prva reč koju ste izgovorili?

– Nisam siguran u to koja bi bila prva reč koju sam izgovorio. Možda je „Kuc-kuc.” Napisao sam priču o tome kako sam tokom celog dana uporno, ali bezuspešno ponavljao i ponavljao: „Kuc-kuc. Kuc-kuc.” Rasplakao sam se zbog toga što me niko ne razume. Mama je na sve načine pokušavala da me uteši, ali ja sam samo kroz suze brbljao: „Kuc-kuc. Kuc-kuc. Kuc-kuc.” Nakon što su svi digli ruke od mene, komšinica Zora se na koncu dosetila da ja zapravo tražim drveni tučak za meso kojim su ona i moja mama krckale orahe za „banatsku” česnicu.

Vaše prve igračke?

– Plišani meda je moja najstarija igračka koje se sećam. Vukao sam ga svuda za sobom. Bili smo nerazdvojni. Čak sam mu kupio i mornarsku kapu. Na kraju je završio na polici s knjigama. A onda je jednog dana samo nestao iz moje momačke sobe. Imao sam i arsenal drvenog oružja kupljenog na Zlatiboru: sablju i bodež nalik onima kakve je imao gusar Sandokan, pa i buzdovan kakav je imao Marko Kraljević. Kasnije sam prešao na revolver i vinčesterku kakve je u stripu imao kapetan Miki. Znate kako kaže Umberto Eko u Pismu mome sinu: „… sine moj, pokloniću ti puške. Jer puška nije igra. To je povod za igru… otkrićeš da igra vredi onoliko koliko uložiš u nju… Biće to fantastične igre, zamisli samo, i zajedno ćemo ih igrati!“ Oni što se u detinjstvu nisu dvoljno igrali igračkama-oružjem, danas se odistinski igraju, na našu žalost, pravim oružjem.

Vaše igre?

– Jedna od omiljenih igara iz detinjstva bila mi je „igra čilingera”. U toj igri jedan igrač je bacao drveni štap u nameri da sruši konzerve (ili piksle, kako smo ih zvali) poređane jednu na drugu, dok je drugi morao da ih pokupi i ponovo složi pre nego što bacač dotrči do svog štapa i načepi ga nogom. Naravno, igrali smo se i „šarenih jaja”, „partizana i Nemaca”, „kauboja i indijanaca”, „žmurki”, „ledenog čiče”, „trulih kobila”… A naučio sam da igram i „lastiš” i da pevam: Na vrelom pesku pustinje te, / karavan će proći. / Mladi stražari vodiće nju, / lancima vezanu.

Kao dete želeli ste da postanete?

– Novinar i pisac. Sestra od strica me je nedavno podsetila na to da je tu moju želju pre mnogo godina i zapisala u nekoj dečijoj beležnici. Ona je želela da postane lekar, naš rođak koji se tad igrao s nama je hteo da bude astronaut, a ja sam sanjao o tome da jednog dana postanem novinar i pisac. Još uvek sanjam o tome.

Prvo slovo koje ste naučili?

– Ne sećam se koje je bilo prvo slovo koje sam naučio, ali moja porodična istorija kaže da sam naučio da čitam uz Politiku i Politikin Zabavnik.

Šta Vas je rastuživalo?

– Najčešće sam plakao zbog toga što me je stariji brat „muštrao”; mnoge sate sam proveo tugujući zbog nepravdi koje sam trpeo od njega.

Majka 

– Svojoj majci Milici sam posvetio autofikciju Moje u pokušaju da rekonstruišem njenu pesničku biografiju. Nažalost, ona je mlada poginula u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila ispred zgrade u kojoj smo godinama živeli. Zapravo, kao što je smrt oca Danila Kiša na neki način centralni motiv svih njegovih proza, tako je i smrt moje majke u središtu svih mojih priča, čak i onih u kojima samo naizgled ne pričam o tom tragičnom događaju koji je obeležio i moj život i život moje porodice.

Društvo u detinjstvu?

– Prvo su to bile devojčice iz zgrade u kojoj sam živeo: Bosa, Nikoleska, Olja, Tanja, Živana, Bilja i Savka. Potom dečaci iz Ulice Borisa Kidriča: Mića, Neša, Dućela, Ratko i Pavle. A onda, u periodu adolescencije, drugari iz benda Ekspedicija Balboks. Ipak, moji najbolji prijatelji iz detinjstva bili su moji stariji rođaci: moja sestra od strica Veruška i moj brat od ujaka Pavle.

Prvi bicikl?

– Naravno, zeleni „poni” bicikl koji sam dobio nakon završenog prvog razreda osnovne škole. Doskora je bio u voznom stanju, ali je nedavno od njega moj stric Milenko napravo „parač” za vinograd.

Prva gitara?

– Moja prva gitara bila je minijaturna crvena plastična kopija „stratokastera”, sa strunama od najlona za pecanje. Dobio sam je u novogodišnjem paketiću. Proizvodila je čarobne pling-plong zvuke. Čivije su bili prosti plastični čepovi koji bi ispali čim bih malo jače tresnuo po gitari. Vukao sam je svugde sa sobom: u vinograd, na tavan, u krevet, na kajsiju, pod kuhinjski sto… Potom su mi roditelji kupili dečiju mini-gitaru, a nekoliko godina kasnije, u Robnoj kući „Beograd”, kupili su mi pravu akustičnu gitaru. Kad sam pristojno savladao tehniku sviranja, ubedio sam tatu da mi kupi električnu gitaru. Nije se premišljao ni sekundu. Jednog prepodneva, pre odlaska u školu, nas dvojica smo u „Novoj robnoj kući” kupili električnu gitaru, „melodiju mengeš”, s telom u boji crne trešnje. Kad sam tokom studija rasprodao sve instrumente, uključujući i malo gitarsko pojačalo „gorila”, u kući sam imao samo staru, prašnjavu, olupanu i izgrebanu stričevu gitaru koju nije bilo moguće naštimovati. Ipak, moja sviračka veština, ruku na srce, nikada i nije bila nešto naročito.

Šta je bilo najteže u školi?

– Možda to što mi je otac radio kao nastavnik hemije, biologije, prve pomoći, odbrane i zaštite u školi koju sam pohađao u Mokrinu. Uvek je oblak sumnje lebdeo nad peticama koje mi je upisivao u dnevnik. Možda se u tome krije moja stalna potreba da se preispitujem i dokazujem.

Učiteljica?

– Direktor škole Leka i njegova supruga Zorica, koja je bila moja učiteljica, bili su prve komšije mojih baka Vide i deda Đure. Njihov sin Mita bio je pesnik i živeo je u Novom Sadu. Često je u Mokrin dovodio svog mentora – Miroslava Antića. Sakriven u dedinoj kotarci, posmatrao bih krišom ostarelog i bolesnog pesnika kako se u komšijskom dvorištu, poput deteta, igra s psima. Posvetio sam im dosta stranica u Mokrinskim hronikama i Crnoj Anđeliji.

Ravnica?

– Za mene je ravnica sinonim za Vojvodinu, odnosno, za moj Banat koji je, između ostalog, dao i velike pisce. S obzirom na to da je Crnjanski Banat okarakterisao kao „trezor morbidnosti”, onda nije ni čudno što je Mihiz govorio o „posebnom temperamentu” pisaca iz Banata. Moja, da kažem tako „misija”, jeste da zabeležim jezik, običaje, naravi i sudbine ljudi iz Banata uz koje sam odrastao i da do detalja opišem taj šarenoliki svet, tu lepotu različitih jezika i običaja, naših vojvođanskih identiteta koji nestaju.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

– U vojsci sam napisao nekoliko ljubavnih pisama devojkama mojih drugova. Ubrzo sam se u celoj bihaćkoj kasarni pročuo po tome. Pisanje ljubavnih pisama mi je donelo prve književne uspehe. Za jedno pivo i kutiju napolitanki iz Brkine kantine mogao sam da sročim ljubavno pismo koje nijednu devojku ne bi ostavilo ravnodušnom. Inače, nisam romantičan.

Sećate li se prve ljubavi?

– U Melitu, koja je svirala klavijature u mom školskom bendu, bio sam zaljubljen do ušiju. I kako to biva, ta ljubav nije bila obostrana. Melita me je volela kao druga. I danas smo veoma dobri prijatelji, a ona je jedna od mojih najvernijih čitateljki.

Vaš nadimak iz škole?

– Moj najstariji nadimak je Điđa, tako me zovu Melita i moj književni drug Mića Vujičić. Ali imao sam i druge nadimke: Serđo (tako me zove Tina, moja cimerka iz studentskih dana, prevoditeljka priča Džordža Sondersa), Serž (tako me decenijama zove pesnik i dramaturg Ivan Pravdić) ili Srle (tako me zove moj generacijski drug Uglješa Šajtinac, a sve zbog starog crtanog filma Beany and Cecil koji je kod nas preveden kao Srle i Pajče). A neki prijatelji me zovu još i SVT i Teša.

Šta ste čuli o Vašim precima?

– Sticajem okolnosti, dosta znam o svojim precima, jer je nekim neobjašnjivim čudom Vojvođanska akademija nauka uradila monografiju Mokrinski rodoslovi, u kojoj se nalazi potpuno dokumentovano genealoško stablo moje porodice, počev od rodonačelnika familije Teodora-Teše Bajšanskog (1690-1777), zbog koga i nosimo prezime Tešin, preko Teodora-Toše, Isaka, Avrama, Miloša, Mladena, pa do mog dede Georgija i oca Vladimira. Neprocenjiv dokument.

Preci koje ste sreli?

– U svojim knjigama najviše sam pisao o svojim dedovima, babama, stričevima, strinama, tetkama, tečama, ujacima i ujnama, jer sam uz njih odrastao. Najčešće volim da kažem da ja pripovedam o banatskom Makondu i o džinovima iz Mokrina na čijim ramenima stojim. Kakvi su moćni muškarci bili moji dedovi, moji ujaci i moji stričevi! Kršni i očeličeni. Jaki i mišićavi. Nisam ni nalik na njih. Ipak, moja omiljena ličnost iz detinjstva bila je moja baka Vida, koja mi je često pričala strašne priče o nekrštenoj deci, odsecanjima glave, vešanjima, ubicama, lopovima, požarima, nesrećama, bolestima, avetima, sablastima, vilama, vešticama, duhovima, čudovištima, vukodlacima, aždajama i divljim životinjama. Nije me bilo strah dok bih ležao šćućuren uz nju, na otomanu ispod labrnjeg prozora koji gleda na komšijsko dvorište i zamišljao opasna vilinska kola u koja upadaju zavedeni momci.

Rodni grad?

– Ja sam rođen u Mokrinu. U Glasniku srpskog geografskog društva sam pronašao podatak o tome kako su u godini mog rođenja zabeležene izrazito velike hladnoće i snežne padavine. To nije bez značaja za moje priče o sentimentalnim putovanjima kroz sećanja, jer me je otac, od mokrinskog porodilišta do kuće u Ulici Maršala Tita broj 123, ušuškanog u ćebad i jagnjeću kožu odmah po rođenju poveo na prvo putešestvije, i to sankama po debelom minusu i dubokom snegu.

Gde je otišla Vaša prva plata?

– To je bilo toliko davno da ne mogu da poverujem da sam ikada bio zaposlen. Moje prvo radno mesto upisano u radnu knjižicu bilo je u kikindskom Domu omladine. Radio sam tri posla: kao programski urednik Doma omladine, urednik književnog časopisa Severni bunker i novinar Kikindskih. Mislim da sam od prvih plata kupio računar, Pentium II.

More?

– Obožavao sam da putujem s porodicom na more. Moj tata je vozio narandžastu zastavu 101. Bila su to epska putovanja. Sećam se i prelaska preko Velebita i prvog odsjaja sunca na morskoj pučini. Ti polaroidni prizori su ostali trajno urezani u moje pamćenje. U Betini na Murteru smo odsedali kod naše dalje rođake. Krstarili smo Kornatima i na Ostrvu Svetog Roka jeli tek ulovljeni zubatac. Ni Jason mi nije bio ravan u avanturama. U listu Banat iz 1977. godine objavljen je razgovor sa Milicom Tešin, referentom Plana i analize OOUR Mokrin pod naslovom „U Murter i iduće godine“, a ja sam u romanu Kroz pustinju i prašinu i u drugim svojim knjigama pisao o tim dragocenim uspomenama s putovanja.

Da ste u prilici, šta biste pitali Danila Kiša?

– Postavio bih mu dva pitanja. Pisao sam o njegovoj pesmi „Zlatna kiša“, koja je pisana u slobodnom stihu, ima deset strofa i sto trideset dva stiha. Pisana je u mračnom, ispovednom tonu, jer je lirski subjekt razočarani pesnik koji sumnja u svoj pesnički talenat i odriče se svoje poezije, koju određuje kao nakaznu i čudovišnu. Neki stihovi, kao ovi: a što sam ja kriv / što ne mogu da nosim / plod makar božanski / 184 dana u krvi svojoj u / utrobi potpuno izmiču tumačenju. Ostaje nejasan ovaj period graviditeta: zašto sto osamdeset četiri dana, šta znači ovo vremensko određenje, kakvu simboliku ima ovaj broj? Drugo pitanje je lično. Kiš je bio u uredništvu Vidika od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. S obzirom na to da je u Vidicima svoje pesme objavljivala i moja majka, nema sumnje da je morala znati, barem po čuvenju, i za mladog Danila Kiša, urednika časopisa, pesnika, esejistu, pripovedača i prevodioca sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika. A da li je Danilo Kiš čitao pesme moje majke?

Šta upamtiti od Raše Popova?

– Mokrinčanin Raša Popov je napisao iscrpno pismo na temu „kako se posvetiti književnosti” i poslao ga mojoj majci 1963. godine. Ovako glasi jedan od njegovih saveta mladoj pesnikinji: „Vi morate razvijati u sebi onu samosvest, ono osećanje da ste Vi pozvani da taj naš Mokrin i te naše ljude i sve svoje ljude zabeležite i unesete u duhovnu riznicu našeg naroda.” Umesto majke, ja sam doslovno prihvatio savet Raše Popova i pripovedam o Banatu i Mokrinu, banatskom Makondu. To treba upamtiti!

Stevan Sremac ili Veljko Petrović?

– Sremac, zbog Bala u Elemiru.

Borhes ili Čehov?

– Čehov, zbog realizma. Nisam sklon fantastici.

Priče za decu ili odrasle?

– Tek nedavno sam otkrio veštinu pisanja priča za decu. Voleo bih da napišem barem još jednu knjigu priča poput Luka kaže. Pisanje za decu je umetnost za koju je potrebna velika veština i neizmeran talenat, zato je to pravi izazov.

Gde Vam je ugodnije, u danima ili noćima?

– Noć. S jedne strane, sklon sam osamljivanju, jer to pisanje podrazumeva, a s druge strane, uglavnom čitam noću. A pisanje i čitanje za mene su dve strane iste medalje.

Zašto se ljudi zaklinju?

– Položiti zakletvu znači znati razliku između časti i dostojanstva i izdaje i nečoveštva.

A zašto proklinju?

– Onda kada zakažu zemaljska pravda i pravo, čovek se okreće proklinjanju kao zazivanju nekih viših, božanskih, demonskih ili kosmičkih sila koje mogu da isprave nepravdu.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

– Mi živimo u uređenom svetu. Civilizacija počinje sa zakonima i zapovestima. Zakoni sputavaju egoistične instinkte čoveka. Da ih nije, bili bismo, kao u onoj čuvenoj filozofskoj krilatici, čovek čoveku vuk. Ipak, ponekad se čini da ta šuma zakona i propisa služi da bi se u njoj izgubio mali čovek. Zbog toga treba čitati Kafku.

Kome verujete?

– U privatnom životu verujem samo svojoj supruzi Dijani, a u književnim poslovima verujem sudovima svojih saradnika i urednika. Mila Gavrilović i Gojko Božović su moji „ljudi od poverenja” koji su me više puta spasili od potpune propasti, naročito od malodušnosti kojoj sam sklon.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

– U Sarajevu, na uličnoj galerijskoj prodaji, moja majka je pazarila grafiku za koju je nesigurno tvrdila, sumnjajući u ono što su joj rekli prodavci, da je u pitanju rad čuvenog Safeta Zeca. Tu sam grafiku uramio tek posle njene smrti. Prizor odiše mirom: na stolu zastrtom čaršavom, pod otvorenim prozorom, nalaze se razni predmeti – budilnik koji pokazuje pola dvanaest, naočare, ogrlica od perlica i s jednim većim ukrasom koji podseća na krišku pomorandže, vaza s poljskim cvećem, posuda s narovima i tanjir u kojem sam oduvek prepoznavao dve pečurke; pod prozorom – visoki čempresi koji se ogledaju u raskriljenim oknima, a u daljini, u podnožju dva brda – selo raštrkanih kuća, smešteno uz sam rub šume. Izgleda da je i tu grafiku kupila privučena seoskim mirom i idilom o kojima je tako nežno pisala. Svakodnevno gledam tu sliku.

Mokrin?

– Iako sam toliko stranica posvetio pitoresknom Mokrinu i njegovim slavnim ljudima, jer ne treba zaboraviti da iz Mokrina dolaze i Miroslav Antić, Raša Popov, Vasa Stajić, Imre Sabo, Bogdan Tane Ibrajter, Đura Đukanov ili Mića Vujičić, u današnji Mokrin odlazim samo u svojim mislima ili u snovima. Mokrin je za mene mitsko mesto koje rađa mitomane poput mene.

Kako danas izgledaju zablude iz Vašeg detinjstva?

– Zastrašujuće je saznanje da je ponešto od onoga u šta smo verovali u detinjstvu jedna golema laž! Ipak, istovremeno, laž je pokretačka snaga svakog pripovedanja, pa nije zgoreg pristupiti obrnutom procesu i od životnih zabluda napraviti umetničke istine.

Začin?

– Oduvek smo u kući imali razne začine: štapiće vanile i cimeta, muskatne oraščiće, osušene karanfiliće, listove lovora i druge aromatične biljke. Najmisteriozni začin iz mog detinjstva je najkvirc. Moj deda ga je stavljao u kobasice debrecine po kojima je bio poznat diljem Banata. Ukus liči na mešavinu cimeta, karanfilića i muškatnog oraščića.

Muzika?

– Muziku za mene nisu činili samo ritmovi, gitarski rifovi, usklici i onamatopeje u službi neobuzdanog plesa i ekstatičnog uživanja u trenutku. Reči su mi bile izrazito bitne i ja sam ih s pažnjom osluškivao. Hteo sam da postanem najbrža ruka severnog Banata, mokrinski Rori Galager, koji peva o neuzvraćenim ljubavima, ali zadovoljio sam se, bez nekog naročitog oduševljenja, sviranjem popularnih pesama u seoskim kafanama. Bio sam, nažalost, potpuno svestan toga da nikada neću postići visoke domete u kratkotrajnoj karijeri lokalnog muzičara. Danas sam kućni gitarista i držim koncerte svojoj deci.

Vaši strahovi? 

– Moj avanturistički roman Kroz pustinju i prašinu završava se nabrajanjem strahova. Tada sam kao svoj najveći strah naveo da se plašim toga da ću jednog dana staviti prst na čelo i zapitati se: „Kakav je to život koji može da stane u jednu rečenicu?” Međutim, danas me je strah samo jedne stvari: da neću moći da pomognem svojoj deci kad im pomoć bude bila potrebna! Kada sam čuo ovu rečenicu koju je izgovorio moj drug Roman Simić, pripovedač i urednik, zaledio sam se!

Čega se stidite?

– Stidim se neuspeha kojima sam sam kumovao, jer su ti privatni i poslovni neuspesi direktno uticali na život moje porodice.

Praštate li?

– Da, jer mislim da svako ima pravo na grešku. Ko ne greši, nije čovek.

Tražite li da Vam se prašta?

– Za neke stvari koje sam u životu učinio nema oprosta, niti ga tražim. Za nešto što sam učinio nesvesno ili nešto što sam u zabludi učinio misleći pogrešno da činim dobro, tražio sam oprost. Nisam ga uvek dobio.

Šta je najlakše u životu?

– Ispasti glup. To je mnogo lakše nego što se čini.

Šta je najteže?

– Najteže je donositi, ali i prihvatati, teške odluke. Teško je suočavanje sa velikim bolom. Teško je živeti sa saznanjem da ste nekome naneli veliku bol. Uopšte, teško je živeti u ovom kataklizmičkom svetu na ivici razuma.

Čime se ponosite?

– Nije floskula kada čovek kaže da se ponosi svojom decom. Najočiglednije istine su ujedno i najbanalnije. Moja deca su najbolji deo mene.

Ko Vas je razočarao?

– U književnom svetu su me razočarali oni kojima sam pružao bezrezervnu podršku kada su bili na početku svog književnog puta. Vreme je pokazalo da sam pogrešio, jer loše procenjujem ljude. Upravo su me takvi razočarali svojom sujetom gigantskih razmera. Umesto da su razvijali svoj talenat, oni su svoje književno preduzeće investirali u bezobalnu sujetu, prepotentnost, siledžijstvo, samoobmanu, prezir… Dokle ću naivno da verujem da su ljudi u suštini nezlobivi?

Koga ste Vi razočarali?

– Verovatno da je onih koje sam razočarao najviše u mojoj porodici. Nije lako biti crna ovca u porodici. Bavim se nekakvim uzaludnim poslom kakav je posao pisca, ako je to uopšte posao, kasno sam diplomirao, nezaposlen sam, na ivici bankrota, politički sumnjiv, asocijalan… Moj teča je govorio: „Pisac? Šta imaš od toga? Vidi kako imaš dugačke i tanke prste, što lepo u Zemunu nisi izučio sajdžijski zanat, pa bog da te vidi?”

Čemu uvek dajete prednost?

– Istini. Čak i kada boli.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

– Više su to proplamsaji bezbrižnosti nego neki permanenti periodi mog života. Detinjstvo mi je bilo bezbrižno. Odrastati u Mokrinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bilo je dar sudbine. Nikada više nisam osećao takvu vrstu bezbrižnosti, a kako bih i mogao kada su nastupile devedesete, pa tranzicija i ovo što sad što živimo a ni sami ne znamo kako to da nazovemo.

Šta dalje?

– Ostaje nam, a šta drugo, nego da se volimo i da se borimo!

Razgovarala Jelena Kostić