Nagli vetar

***

Kakva šteta, mogao je reći

nestrpljivi majstor

zatežući satni mehanizam

koji puca pod prstima –

etahron, anker, belansvelu,

cifer i krunice pretvarajući

u graviranu starudiju

lišenu svrhe:

sa zrncima prašine

gradova koji više ne postoje,

u državama smenljivijim

no godišnja doba,

ogrebotinama za svaki čas sreće

iščekivan, možda, upravo

pred ovakvim mestom,

prašnjavim, posnim, hladnim,

na koje, ukočeno,

kao pred ruševine hramova

dolaze lišeni utehe,

u nemim povorkama

za malo tišine i ravnodušja,

pod senkama kipova.

***

Pozdravi ranoranioce, radnika

koji se vraća kada kugla kojoj tražiš

dostojanstven pridev

potone iznad brda. Pozdravi mrak

koji ga prati, i drveće golo

kao vešala, kolonu

usnulih pred dverima

Narodne kuhinje,

a onda se seti: sve si to

izmislio. Sve si to izmislio,

onako kako je, možda

tebe izmislio onaj što se

dok odlažeš olovku, šestar, uglomere –

tiše no trava lanjskim

snegom toplo ušuškava

Manuskriptom.

***

Kako bi postao nevidljiv

potrebno je malo

strpljenja i još manje

vere: veoma malo reči

pljusnutih u lice sagovorniku

čije telo bridi na stolici

a pogled luta

ka drugom sagovorniku

ili poprsju brinete

u prolasku – mestu

na kom se, umnožen

preselio, ostavljajući te

blagoslovenog,

tamo gde nikoga

nema i samo vazduh

struji slaveći

zaboravljene svečanosti tišine.

***

Ne pomiče se ništa

na ovom pustom kopnu:

(drozdovi sivi i uspavani

kao dekor

u šumskom teatru,

crvene zavese stratusa

nad tresetištem

i suvom trskom) –

nije to napušteni

velmožin zamak ostavljen

stihijama da, kao nokat

u mesu,

ostave svoj trag,

nije ni mesto

na kom se završava svet:

to je tvoje igralište.

Tu se svake noći budiš

iznova sričući

isti jezik,

u slepoj veri

kako ćeš jednom naučiti reč –

a učitelj što te ostavlja nemog,

najzad će se osvrnuti

i poći ti u susret,

nepotkupljivo podižući u tvom pravcu,

kvrgav, pocrneli kažiprst.

***

Da kažem još i ovo:

tajna koju sam ti otkrio

u prvom stihu,

zapravo i nije tajna –

već trač u koloniji

miševa na pustom polju,

u sestrinstvu zmija

razmilelih kroz mokru

travu do suve

zemlje pod ruševinom

crkve: tamo ćeš se odmoriti,

čitaoče, upornije

nego molitvu mrmljajući:

znanje je precenjeno,

tajne su otkrivene,

istina ne znači ništa.

Uostalom, ni ono lišće

što uzvitlano naglim vetrom

veje li veje

u provaliju porte.

***

Nema zvezda zaleđenih

na ponoćnom svodu,

žamora ravnodušnih voda

u pećinama

ispod prosneženih masiva,

tajne koju divlji iris

šapuće u veliko uho sveta.

Nema misli koju sam domislio,

slike u kojoj bih se rastvorio,

reči da me još jednom

učini plemenitim,

zvuka da me povede.

U mojoj savršenoj pesmi –

kratak je opis

praznog prostora između

Pošte i Stacionara,

(kao srebrni dim

iz pocepanog auspuha

cedio sam se

do zaustavne trake)

a tamne mrlje sa unutrašnje

strane kože u kristalnoj

bistrini jutra –

cvetale su raskošnije

nego na ulici eksplodirajuća

lica, osmesi, krošnje.

***

Najbolje otpočeti priznanjem:

april je mesec

kada slavim lenjost, patricijsku

sijestu započevši lutalaštvom

među kućercima,

pouzdanjem još jedino

u dušu: eto, još uvek je tamo,

damara pod grudnim

košem, netaknuta u prašini

u kojoj čak i lipe sanjaju

udar groma, sečivo

koso posađeno u samo

srce goda, a reči, temeljnije

nego starudije na lokalnoj

deponiji, lako gore,

odbačene,

ne iznudivši ništa,

na deklaraciji nemoći upisanoj

na uzletelom listu,

u beharima,

giljotini sunca survanoj

na golo teme –

ne ostavivši makar jedan znak.

***

Kada zakoračiš u sobu

pesma postaje

nanos prašine na podu,

potklobučeno platno

pod čijim ljuspicama izranjaju

ljudske oči,

kostur ptice zaboravljene

u kavezu na komodi,

plesan skupljena

na posteljini,

po razmeštenim krevetima.

Pesma postaje vrtoglavica

i

umor

i srebrna

bora ugravirana na čelu,

nejasno podsećanje

na pomoćni izlaz

i brzi povratak u zadnje dvorište,

pod senke silosa

i sivog neba koje otiče

u nejasne rečenice,

slivnik

i tišinu.

Neka ti ostane nepoznato

odakle tolika

ljubav prema upitnicima,

prema rđi na dotrajalim

karoserijama

duž puta,

zaboravljenih poput istine

ili

ostarele ljubavnice.

Neka ti, takođe, ostane nepoznato

odakle ti u perfektu

i šta ćeš učiniti kada iznenadni

vetar

podigne kišobrane

a dete na ulici prilazi

hladnokrvno te upitavši

za najbrži

put kući.