Heklani cvetovi

03.23

Ko u ovaj čas

Nije čitao Borhesa

I izgovarao kao mantru

Horhe Luis

Horhe Luis

Kršio prste

Dizao ruke

Od sebe i od poezije

I vraćao im se

Podvijena repa

Nikad samlji

Međ` onima

Koji u ovaj čas

Raskalašno hrču

Spokojno snevaju

Zlurado osluškuju

Nisu čuli za Glembajeve

Ko nije dvaput umirao

U 03.23

O rođendanu nekog

Kog je izgubio

Ovako ili onako

Ali svakako zauvek

I vaskrsavao

Kako je znao

I umeo u 03.38

Taj ne zna da nema

Vaskrsenja

Kojima ne prethode

Uzaludna buđenja

I da se ljudi

Meriš li ih srcem

I pameću

Kako su te učili

Naprasno smanjuju

Nad knjigom En Sekston

Dana mi je poklonila knjigu En Sekston.

Sa 135. strane provejao je sneg

U kosim strelicama i ja sam se zgrčila

U zemičku. U utrobi je čučala

Poslednja menstruacija. Majka je u snu

Rekla da joj je hladno. Za života se nikad

Nije žalila. Uvek je pažljivo otvarala

Vrata kao da strahuje od urušavanja

Građevine i silovitog treska koji bi nas

Mogao razoriti. Zapravo, opasnost je

U ljudima, ali majka to nije želela da zna.

Sumnjala je u postojanost zidova.

Imala sam dovoljno vremena da imenujem

Sve njene samohrane strahove.

Na primer, da ću otići stramputicom.

Zakasniti na autobus. Ostati usedelica.

Postati alkoholičar. Utopiti se,

Otplivam li predaleko. Strmoglaviti se,

Pohrlim li ka vrhu. Sada je kasno

Da otputujem u Indiju. Sve češće

Sanjam mrtve. Tog dečaka, na primer:

Zvao se kao Majakovski i nosio dve zdele

Tople čorbe u očima. Pojeo ga šećer,

Rekli su mi onomad. Zadenula sam crni

Broš za rever i plakala u kupatilu.

Nad našim nesuđenim poljupcem

Gnezdila se kokoš. Tehnički, ona je potomak

Dinosaurusa. Suštinski, ovo jaje je mućak.

Jazuk

Valjda je to prva reč

Koja je iskočila iz tanjira

I bubnula o čekić nakovanj i uzengiju

Mog desnog uva

Jazuk je ne ostavljaj dušmanima

Mora sve da se pojede

Govorila je baba

Bila je izričita

Nije se igrati s jazukom

Zaključila sam

I gutala sam hrabro

I kad se nije moglo

Kad se vraćalo iz utrobe

Jazuk je javljalo se odnekud

Uvek iznova

I ja sam korom hleba

Omazivala tanjir

Kako se ne ugojiš makar od jazuka

Pitala me jednom sveznajuća susetka

Ne da joj rđa bubnula je odnekud

Odavno pokojna baba

Znači rđa je jača od jazuka

Zaključila sam

I nije mi bilo svejedno

Crno-bela sličica iz 1985.

Imam jedno lepo sećanje

U njemu sam i ja

Začuđujuće lepa

Ošišali su me pred polazak u školu

Kako bi mi bilo lakše

Tako su mi rekli

A ja sam plakala kao kiša

U jastuk i u rukav

Jedan me div u snu uzeo za ruku

Biće ovo dobro rekao je

Posle sam saznala

Zvao se Samson

I prva žena koju sam mrzela

Dobila je Dalilino ime i Daliline

Dojke i Dalilinu bestidnost

Imam crvene lakovane cipele

Dva broja veće

Ali nove glanc i moje

Imam majku i oca i oni nemaju rak

I nemaju pojma da će ga dobiti

Da će ih razoriti

Oni ne znaju i zato se smeše

Otac ima beli poluver

Majka je sašila novu haljinu

Meni je sedam godina

I kaktusi u mojoj glavi

Raskošno cvetaju

Prvi je septembar

Leto je na umoru

I ptice su u nesaglasju

Tako je mnogo reči

Čija značenja ne znam

A koja će me docnije

Hronično i neprebolno

Preobražavati

Epifiza

Ne razumeš moju totemističku odanost

Plišanim medvedima naročito neprimerenu

Drugom poluvremenu pete decenije

Sve moje opsesije su besmisleno infantilne

Razgovaram sa kaktusima karanfile prezirem

Naročito kada ih upakuju u celofan i još više ih opstruiraju

Crvenom papirnom mašnom o onom banalnom prazniku

Za koji uvek vezujem vaskrsavanje muva i kraj

Umirujuće hibernacije jalovi nagoveštaj ravnopravnosti

U liku dolazeće prolećne ravnodnevice

To proleće me znaš uvek obeshrabri

Razori me nekad sam volela ljubičice

I kaćune i narcise sam volela i crnjuš po šumama

I beloglave visibabe smerno odane ruralnim područjima

Sada brojim do četrdeset šest i mislim da se ne bojim

Da sam oguglala na odlaske i ne tražim objašnjenja

Sa mrtvom majkom se razumem bolje nego dok je još bila

Ovde konačno sam se ohrabrila da joj predočim sve ono

Što me boli lakše je kad joj kažem a i ona sada

Ima više razumevanja blagonaklono se smeši i ništa

Baš ništa mi ne prebacuje negde sam pročitala

Da tuga stegne gore od astme ima li skakavaca

Na brdu iznad oblaka ima li nesuglasja tamo gore

Ovde sve vrvi od protivurečnosti moja četrnaestogodišnja

Kćer je svoj svemir pronašla u ogledalu

Ja svoj nikad nisam ni tražila tako smo se mimoišle

Ona je nezadovoljna sa mnom sa sobom i sa svetom

Oblači prekratke majice ima nečeg vulgarnog u ogoljenim

Omfalosima zjapećim jamicama na trbusima tih malih

Boginjica odevenih u svoju tvrdoglavost i samoljublje

U neiskustvu grlatih prepelica koje fanatično lakomisleno

Srljaju u ono što će posle nazvati kardinalnim greškama

U njima zanovetaju praznine koje posle besmisleno odjekuju

Nekad nekad smo imali treće oko osetljivo na svetlost

Na vrhu lobanje onda je naprosto iščiljelo

I evo nas batrgamo se po svetu slepi kod očiju

Ženska linija

Moja je baba okopavala baštu

Motikom se lečila od dedinih psovki

Fine su leje ostajale za njenim

Pognutim leđima i ruke su joj bile crne

I prsti su joj bili crni i srce joj je bilo

Stegnuto zemljom se lečila paorka moja samouka

A mati mati je mrzela zemlju i nikad se nije

Latila motike ona je svoje boljke u konce upredala

Heklicom je vadila oči upornim nesanicama

U poentles uplitala očeve izdaje i posle me školovala

Prodajući rukotvorine i suzotvorine i muktvorja

NJeni su prsti skakutali po heklanim cvetovima

Kao po minskim poljima jagodice su joj krvarile

Klupka su se smanjivala i život se smanjivao

A ja ja sam mrzela i zemlju i igle i konce

I nikad nisam imala baštu

I nikad nisam naučila da heklam

Pokušavam sa poezijom tu i tamo se dotaknemo

Guram u reči sve što me boli sapliće i steže

Mahnito kupujem knjige i gutam ih u zanosima

U noćima kao što je ova stojim pred belinom ekrana

Kao baba pred zapuštenim vrtom

Kao majka pred iskidanim klupkom

Stojimo i gledamo se dovikujemo se sa dve strane

Ponora sve sam im bliže

Svako se spasava kako zna i ume