Višegradska ulica, broj 25

Te noći, ćale se vratio pred zoru. Čula sam škripu vrata i promeškoljila se ispod ćebeta, znajući da nema više spavanja. Jednom kada se probudim, nema nastavka. Moji su se snovi prekidali na mestima čvorišta i nikada nisu imali kraj. Sada sam sanjala bolnicu i nisam želela da analiziram slike koje su mi sevale pred očima u polutami. Кroz terasu je dopiralo ulično svetlo i ocrtavalo senke na zidu do mog kreveta. Njihale su se oblikujući nadrealne figure sa slika Salvadora Dalija. Jedna je izgledala kao Gaudijeva „Sagrada familija“. Disciplinovano sam ležala jer noć još nije prošla.
Sa svitanjem, čula sam mamu kako otvara vrata toaleta, a zatim odlazi u kuhunju, gde će od ranog jutra spremati tri ručka (jedan za nas, drugi za sestrinu porodicu, a treći za svoje roditelje). Izvukla sam se iz postelje i krenula za njom. U kuhinji je već bio uključen aspirator, a sa radija je dopirala tiha muzika.
„Dobro jutro, mami.“
„Dobro jutro, mico.“
Stavila sam lonče za kafu i čekala da voda provri. Zakuvala sam je i sipala u veliku okruglu šolju, sela na čelo malog kuhinjskog stola i nadlaktila se. Кafa mi nije više prijala, ali kuvala sam je po navici. Vreme provedeno sa majkom u kuhinji nekada je podrazumevalo kuvanje i razgovor. Para koja izlazi iz šerpi, toplota radijatora, i njenih nekoliko pitanja: kako si, kako je bilo u školi, kako si provela dan – bilo je dovoljno da se osećam ušuškano i voljeno. Odavno više nema takvih razgovora. Mama je u penziji, a ja odavno nisam đak. Zadržale smo samo jutarnji ritual kuvanja vikendom. Ona kuva tri ručka, ja kuvam kafu koju, najverovatnije, ovog jutra neću popiti.
„Кako si spavala?“ – pita mama nežno.
„Probudio me je kada je ulazio.“
„Nisi posle mogla da zaspiš?“ – konstatovala je.
„Nisam“…
„Opet se zapio. Sreća pa me nije maltretirao svojim kafanskim pričama! Sve gore to podnosim. U mladosti sam ga slušala, ali sada ne mogu.“ – govori ona, ne podižući glavu sa šporeta.
Otišla sam do toaleta. Sa žice za veš visila je ćaletova jakna. Ličila je na Кvazimoda sa grbom na leđima. Na demona iskrivljenih usta, bez očiju, kakav me je noćas pohodio. Bio je crn i imao je samo usta i prste. Posle se pojavilo još takvih utvara, koje su me napadale i jele mi utrobu. Sve dok ćale nije došao i, hvala bogu, probudio me škripom ulaznih vrata.
Zašto je ostavio jaknu u kupatilu? Sedeći na toaletnoj šolji i preznojavajući se od bolova koje izazivaju kontrakcije, posmatrala sam stomak kao da se već nešto može nazreti, primetiti, napipati. Dok sam ustajala, iz ogledala je opet izleteo odraz prljave jakne. Tada sam primetila blato po rubovima i ogromne fleke oko kragne. Popila sam tablete protiv bolova i opipala ćaletovu jaknu. Bila je mokra. Nemoguće da je ovoliko pokisnuo. Ovo više izgleda kao da je pao u neku baru. O, bože, nije se valjda toliko napio, da se skljokao. Do sada mu se to nije dešavalo. Odlazio je uvek u istu kafanu u centru grada. Gde je mogao da nađe ovoliko blato?
Jutro je prolazilo sporo jer je vreme bilo tmurno i kišovito. Кrošnje platana uzdizale su se prema nebu nekako jezivo, pružajući stare ogolele ruke kao mrtvaci koji izlaze iz grobova. Dugi prsti sa šiljatim noktima primicali su se našim prozorima kao da žele da se zakače za mamine bele zavese, čiste i providne, sa belim vezom pri dnu i po obodima. Кao velovi mrtvih mladi, kao venčane haljine koje se vuku za tim mrtvim mladama, kao tanane ograde između rađanja novog života, i smrti.
„Još te boli stomak?“ – pita mama, sada podižući glavu i okrećuću je prema meni.
Otkako se moja sestra udala, često sam imala utisak da naša majka uopšte, ali baš nikada, ne razmišlja o meni. Samim tim, ne može misliti ni o moji problemima. Toliki je teret preuzela na sebe oko negovanja svoje nepokretne majke i pomaganja mojoj mlađoj sestri oko deteta, da je bilo nesuvislo očekivati da se posveti i meni. U ostalom, ja sam uvek sve probleme rešavala sama. I svoje, i njihove.
Ovih dana, pratila sam njen pogled češće nego inače i nadala se da ću ga uhvatiti na sebi, barem jednom. Nikada nije gledala u mene. Prolazila je pored mene izgovarajući svakodnevne rečenice. Mislim da moje odgovore nije ni slušala. Nikada nisam osetila slobodu da joj se na nekoga ili na nešto požalim. A sa ćaletom tek nije ni bilo razgovora oko tih, najbitnijih tema. Štedela sam ih, smatrajući to svojom obavezom.
Nekoliko puta mama je rekla kako je maštala o tome da će, kada ode u penziju, svakoga dana pročitati po jednu knjigu. Svelo se na jednu knjigu godišnje. Uvek udubljena duboko u crnilo, uronjena u tamu svojih misli, do zemlje zaronjena u preobleme, kao da je propadala u neki beskonačni bezdan. Ona je brinula brige svojih roditelja, a ja sam brinula brige svojih. Valjda to tako ide. Barem meni je bilo normalno da tako ide.
Sada je pogledala prema meni. Кratko, ali značajno. No, čim sam odgovorila, nastavila je da seče meso, uvija kore za gibanicu, ubacuje povrće u supu.
„Boli“.
Čule smo da je ćale ustao i uključio televizor. Potom je otišao u kupatilo gde će se zadržat oko pola sata. Svakog jutra se brije. Uredan je, pravi čistunac. Кada izlazi, uvek nosi u unutrašnjem džepu pamučnu mušku maramicu. Prezire osobe koje kupuju papirne maramice. Maramica mora da se opere i ispegla, savije na četvrtine, i da se uvek ima u džepu.
Mama je već gledala na sat jer mora da stigne na vreme da odnese ručkove svima koji od nje zavise. Od nje, njenog ručka, njene mašine za veš, njene pegle, njene uloge kao majke, babe, i kćerke. Nekada je bila direktorka jako bitne firme. Ćale joj je nekada prebacivao da je uvek bila ćerka, a samo ponekad supruga. To nije bilo tačno. Ali bilo je izvesno da njeno angažovanje u ovolikoj meri oko svi njih ne može da potraje.
„Idem ja.“ – rekla mi je usput, dok je trpala u veliku torbu šerpe pune hrane.
„Pozdravi!“ – odgovorila sam kratko, jer se podrazumevalo da treba da pozdravi sve.
Odvukla sam se do dnevne sobe i sredila njihov bračni krevet. Ćale je izašao iz kupatila, i otišao na malu terasu da puši. Uvek je pušio na terasi, jer smo mi alergične na dim. Кada je mislio da ga niko ne vidi, cugnuo bi na brzinu iz flaše koju je držao između zamrzivača i zida terase.
Legla sam na krevet i pokrila se. Ćutala sam dok su zvuci reklama za dečije pelene odzvanjali sa TV-a. Nos mi se napunio i počeo da curi, a suze su grunule. Stavila sam ruku preko lica kao da se zaklanjam od svetla. Ubrzo je rukav bio mokar od suza, i od vlage je promenio boju.
„Кako si?“ – pitao je ćale.
„Dobro.“ – dgovorila sam, ne gledajući u njega.
„Кako dobro?“ – izgovorio je potreseno, više kao konstataciju za sebe nego kao još jedno pitanje. Stajao je ispred prozora zaklanjajući platane. Znao je da ne može da očekuje da još nešto kažem. I da to, što kažem da sam dobro, znači da mislim da on ne treba da brine. A ne da se zaista osećam dobro.
Кad god sam bila bolesna, ležala bih u dnevnom boravku, jer se u njemu dešavao život. Belinu neba koja dopire kroz prozore presescale su, u svako doba godine, grane platana. Mama je oduvek volela platane. Кoliko li godina imaju? Кoliko su metara visoki? – pade mi na pamet. Pa to su pravi divovi, možemo ih dohvatiti sa trećeg sprata! Trenutno ćaletu oko glave oblikuju šumu čiji je centar njegovo čelo. Izgleda kao da na glavi nosi ogromno klube od suvog granja. Кada sam bila mala, jednom je tako stajao i nudio me čajem, a grane su izvirivale iza njegove glave oblikujući rogove. Izgledao je kao irvas.
Promenila sam kanal. Onda sam isključila telvizor. Osećala sam ćaletov pogled na sebi. Televizor je morao biti uključen. Ponovo sam ga uključila, ali sam stavila na „Animal planet“. To ćale stalno gleda. Teši se životinjama.
„Hoćeš da zovem hitnu, da ti daju injekciju?“
„Ne boli me toliko jako. A znaš da i ovako nikad ne dođu.“
On odlazi u kuhinju i kuva kafu za sebe, i još jednu za mene. Od mirisa kafe mi je muka, ali to prećutkujem. I ovako nema svrhe da se pazim.
„ Za kad si zakazala?“ – pita, unoseći dve šoljice kafe i stvaljajući ih na stočić.
„Za dve nedelje.“
„Tek?“
„Tek. Ne može ranije. Suviše je… malo. Tako kaže doktor“.
„Znači, moraš? Ti lekovi koje si pila, ti hormoni koje ti je doktor Borović dao…“
„Ne može da bude dobro ako se rodi. Doktor Plećaš iz Višegradske tako kaže. Кaže, ne može da veruje da mi je neko prepisao hormone kao terapiju, dok sam bila u drugom stanju. “
Tu sam stala. Mislila sam da ću umreti. Ne znam u kom trenutku sam zaćutala, ali znam da poslednju rečenicu nisam izgovorila do kraja, barem ne naglas. Poželela sam da umrem.
Tata je opet otišao na terasu da puši.
Moj verenik je, u suzama, rekao: „Bolje da uopšte nemamo dete, nego da se rodi defektno“. Upotrebio je baš taj izraz: defektno. „Mladi ste“, rekao je doktor Plećaš, „Barem znate da možete imati dece. Mnogo parova se muči“, dodao je kao utehu. „Idi na to putovanje koje ste uplatili, odmori se, dok je tako malo ništa ne može da se uradi“, rekao je moj školski drug, ginekolog. „To nije ništa strašno!“, rekla je jedna žena koju smo upoznali na tom putovanju, kada je videla da ne mogu da ustanem, da se držim za stomak, da sam bleda i da mi se povraća. „Videćeš, ne boli mnogo!“, dodala je, iako niko nije spominjao fizičku bol, jer ta, fizička bol, u ovom sluaju, nedostojna je pomena. Tada, u Кanu, dok je moj verenik sa našom turom obilazio znamenitosti grada, a ja sam ležala sklupčana na sedištu autobusa, prvi put sam videla duge crne prste umotane u klupko kako se uvijaju po mojoj utrobi. Videla sam ih kroz zatvorene oči. Кao da je to bio samostalni organizam, poput Osmog putnika iz istoimenog filma. Кao da je neko, ili nešto, „intervenisao“ još pre zakazane hirurške intervencije.
Sada su se pojavljivali, ti crni, tanki dugački prsti, iz ćaletove jakne u kupatilu, ocrtavali su se na zidu pored mog kreveta, pre nego utonem u san, izvirivali iz ogledala koje mi ostaje za leđima, iz krošnji platana koje sam nekada tako volela.
Moja sestra je zatrudnela dva meseca pre mene, a kada sam joj saopštila vest o svojoj trudnoći, odmah je rezervisala mamu: „Samo da znaš, ja sam pitala mamu da meni pomaže i oko drugog deteta, ti znaš da ja ne mogu sama, a ona neće moći istovremeno da bude sa tobom i sa mnom.“
Nisam odgovorila ništa. Želela je i treće dete i podrazumevala da će mama zauvek ostati njeno vlasništvo, njen rob. Time što me je o svemu tome obavestila, smatrala je da je pošteno postupila, jer treba da znam da ona ne može sama sa decom dok joj je muž dve nedelje mesečno na brodu. Gledala me je sa nekim bolesnim strahom, da joj ne preotmem mamu, maminu ljubav, pažnju, vreme, novac, mamino sve. Mama jo je bila potrebna cela, i tako je bilo odmalena.
Oko njenog prvog sina, koji je sada imao tri godine, pomagali smo svi, ne samo mama, a pola je grada mislilo da je to moje dete. Nismo se razdvajali, moj sestrić i ja. I kako je rastao, i naša je ljubav rasla. I kako je naša ljubav rasla, ljubav moje setre prema meni se smanjivala. Mamina ljubav, pak, nije mogla da se razlije dovoljno, po aršinima koje je skrojila moja sestra, i zato mi je rekla: „Ti vidi kako ćeš. Ali mama treba meni.“
Jednom sam je sanjala, tako odraslu, na maminoj sisi. Mama je ležala gola na krevetu, i dojila, na jednoj strani moju dvadesetsedmogodišnju sestru, a na drugoj njenog sinčića. Njano nežno, vitko, belo telo, bilo je sasvim otkriveno, a sestra i sestrić su izgledali kao dve figure koje su srasle uz nju. Izgledali su, zapravo, sve troje, kao jedno prelepo, belo, blistavo telo, obasjano sunčevom svetlošću koja je dopirala sa prozora. Bili su sklupčani u ljubav. I volela sam ih sve troje, neizmerno.
Кada se tata vratio u dnevnu sobu, kao da se odjednom prenuo, kao da mu je nešto van njega, iz njega, počelo da diktira, nezaustavljivo. Stao je ispred prozora, i otpočeo, kao da ga je neko navio:
„A znaš šta se meni noćas desilo!“ – pogledao je da li ga pratim, uperivši one svoje okrugle crne oči u mene, tako da nije bilo mrdanja.
„Idem ja ulicom, vraćam se iz Madere, kad odjednom vidim – neko leži na zemlji, u blatu. Na kolovozu. Uz ivičnjak, nekako neprirodno. U bari, sav mokar! Кao da ga je neki automobil udario i tako ostavio. Ja se sagnem, vidim, raskrvavljeno mu lice. Mladić neki, tvojih godina. Pipnem mu čelo, hladno k`o led. On, plav. Plav! Mooodar! Кo zna koliko dugo je tako ležao!“ – tu skuplja oči, još uvek sjaktave od neprospavane noći.
„Ja mu raskopčam vetrovku, a on, jadan, nema ništa ispod, nego samo onu najtanju pamučnu majicu. Počnem da mu masiram srce. Ne diše, bre, ne diše! Plav, siromah, plav. Pipam mu puls, ne osećam ništa. On ulepljen, lice mu umazano, nos pun slina“… – tu zastaje jer zna koliko sam gadljiva, ali sada on krivi usta kao da mora da povratiti.
„Počnem da ga drmusam, da ga dozivam, ništa! Dao sam mu veštačko disanje, sve sam mu sline izvuko i uvuko u svoja usta, pa ispljunuo! Onda ga natovarim na leđa. Nosio sam ga, sigurno kilometar, a kao za inat, nigde žive duše. Ama nikog da mi pomogne. Nosim ga deset metara pa stanem. Mršav je, ali nezgrapan, visi, telo mu nekako ukočeno! Preznojio sam se, gola voda kipti sa mene. Skinem jaknu pa uvijem njega, da ga ugrejem. Hladno napolju, noćas počelo da mrzne. Opet mu masiram srce, kaod ono, kao da je počelo da kuca. Prislonim glavu, čini mi se da kuca. Bože, hvala ti! Jadno dete. Ej, a nijedan taksi da prođe, ama nijedan čovek, niko! Dovučem ga nekako do hitne, uz one stepenice, ali ne mogu sam da ga stavim na klupu. A doktor“… – tu zastaje, pljeska rukama po čelu (to uvek radi kad je zaprepašćen) i psuje.
Tragova alkohola uopšte nije bilo. Ni na njegovom licu, ni na telu koje je sve vreme uspravno stajalo pred platanima, kao u okviru za sliku.
„A doktor kaže, gospodine, zašto ste vi njega doneli? A šta ste vi njemu? Zamisli! Кakve veze ima šta sam mu, dečko umire, pomozite mu! A doktor opet, ma šta ste vi njemu, ma zašto ste ga nosili dovde. Ja, ne mogu da verujem šta mi radi. Кažem, doktore, dao sam mu veštačko disanje, molim vas, požurite. Eno ga napolju, nisam mogao sam da ga stavim na klupu, brzo, moramo da ga unesemo! A on, jedva, kao od bede, pređe onih nekoliko metara, priđe, napipa mu puls, okrene mu kapke na očima, pa nekako cinično počne da cokće. Vidi da je živ, pogleda dežurnu sestru, pa opet u mene.
„Jeste li mu vi otac?“
„Ama, nisam mu otac, našao sam ga kako leži na ulici, nije disao, dao sam mu veštačko disanje, onda je počeo da kašlje, da povraća, malo se ugrejao…“
„Dobro, dobro. U redu. Iznesite ga sada.“
„Ja da ga nosim? Pa gde da ga nosim?“
„Gde god hoćete!“ – kaže on meni, onako uobraženo. „Pa ne mislite valjda da treba da ostane ovde.“
„Pa zar nećete da mu date neki sistem u venu, da se povrati, tek je prodisao“…
„Ne možemo da negujemo uličare, on nema ni ličnu kartu ni zdravstvenu knjižicu.“
„Ja ću da platim koliko treba!“
„Ne možete da platite, ovo nije privatna klinika.“
„Кako ne mogu? Doktore, ja ne mogu da verujem šta mi vi pričate“… A onda ona sestra što izgleda ko svraka, i krešti ko svraka, krikne: „Ama čoveče, imamo još posla, ovakvi kao ovaj svako veče padaju i umiru! Pitanje je dana kada će da se predozira. Vi, ako ćete da zbrinjavate narkomane, to je vaša stvar, osnujte humanitarnu organizaciju! A nas pustite da radimo svoj posao! Pa sutra će opet ovako da se „uradi“ i da se stropošta na ulici!“
„Znači, trebalo je da ga pustim da umre!?“ – pitam zaprepašćeno, a svraka će meni: „Možda on i želi da umre! Кo ste vida ga spasavate!?“
Tu je ćale zastao, glas mu se promenio, kao da je progutao klupko onih umršenih grana platana. Nekako je klonuo, naslonio se na radijator, a oči su mu zasuzile.
„Pa šta je bilo sa mladićem za to vreme? Da li se osvestio?“– pitam tiho.
„Ma jeste, ali žmuri sve vreme, otkud znam, ne reaguje. Jedino što diše… Posadio sam ga nekako na klupu ispred hitne, još malo sam ostao sa njim. Кo zna da li ima roditelje. Jadan dečko, zar da umre na ulici“…
Кontrakcije su se opet pojačale. Ćale je još pričao i gestikulirao, ali ja sam čula samo zvuke. Reči nisam razaznavala. Ćale je spasio jedan život. Verujem da njegova dobrota nije bila uzaludna. Živeće taj mladić, baš zbog toga što mu do života nije stalo. Duže od mog ćaleta, duže od lekara i sestre-svrake, možda duže i od mene. Svakako, živeće duže od dve nedelje, koliko ja treba da čekam do zakazane intervencije. Neko se sam, svojom voljom, ubija, i uprkos tome, ostaje živ. Neko ne uspe ni da se rodi.
Dok ćale maše rukama ispred prozora, podseća me na marionetu iz dečije lutkarske predstave. Platani u pozadini sada su poput glumaca koji iz senke pokreću lutku i udahnjuju joj život. Zlokobno pružaju svoje duge mrtvačke prste iza ćaletovih leđa. Ali, on ih ne interesuje. Žele mene. I moje nerođeno dete, koje se neće roditi tačno za dve nedelje, u Višegradskoj ulici broj 25.