O Tanji Stupar Trifunović

Ptica ipak leti

(Tanja Stupar Trifunović, Duž oštrog noža leti ptica, Laguna, 2024)

Pitanje postojanja čoveka i mogućnosti života nakon rata postavlja se kao kompleksna i ontološki relevantna tema – da li posleratni život zaista podrazumeva život u njegovom punom i doslovnom smislu ili se svodi na puko preživljavanje, lišeno suštine, koje samo vodi do konačne smrti? Da li je pojedinac, nakon svega što je tokom ratnih dešavanja video, proživeo i preživeo, uistinu sposoban da nastavi sa životom, ili ostaje trajno zarobljen u traumatskom iskustvu prošlosti? Koliko rat lomi čoveka koji je ostao, kako (pre)oblikuje njegovo ne samo društveno već i unutrašnje biće, na jedan delikatan, vrlo intiman, ali istovremeno univerzalno prepoznatljiv način opisuje Tanja Stupar Trifunović u svom novom romanu Duž oštrog noža leti ptica. Kroz jednostavnu narativnu strukturu, autorka prikazuje kako rat i ratna iskustva ostavljaju trajne i razorne posledice na pojedinca i zadiru duboko u njegovo unutrašnje biće, večno se tu nastanjujući. Time istovremeno otvara prostor za razumevanje rata ne samo kao istorijskog ili potičkog konteksta već i kao duboko psihološkog i egzistencijalnog iskustva, u kojem se prepliću dimenzije gubitka, bola i stalne buduće potrebe za rekonstrukcijom sopstva.

Treći roman Tanje Stupar Trifunović nije samo priča o ratu, već duboko uznemirujuća ispovest o ličnom iskustvu rata, ispričanom is perspektive ženskog deteta. Glavna junakinja, istovremeno i pripovedačica, Vanja, čije se ime ne spominje često, evocira uspomene na svoje detinjstvo kroz sećanja na roditelje, babu i dedu, vršnjake i svakodnevni život u selu, obuhvatajući tako kratak period predratnih, ratnih i delimično posleratnih godina. Pripovedanje je strukturirano retrospektivno – događaji se osvetljavaju iz vremenske i emotivne distance odrasle žene, koja se, oslanjajući se na detinje uspomene, trudi da rekonstruše i razume traumatične i nikad zaboravljene segmente sopstvene prošlosti. Taj narativni postupak omogućava višeslojno sagledavanje prošlosti, u kojem se dečija percepcija prepliće sa kasnijim saznanjima, iskustvenim i emocionalnim, odrasle osobe. Iako Vanja formalno deluje kao centralna figura romana, narativna konstrukcija otkriva paralelnu i podjednako značajnu priču – onu o Mileni, devojčici iz sela, nositeljki stigme vanbračnog porekla. Na taj način, roman gradi dvostruku narativnu liniju – Vanjino odrastanje, prevremeno sazrevanje i suočavanje sa ratom, i tragičnu Mileninu sudbinu, koja postaje simbol društvene izopštenosti, porodičnog zanemarivanja i nasilja.

Roman Duž oštrog noža leti ptica struktuiran je u dvadeset poglavlja sa posebno izdvojenim celinama Prologa i Epiloga, čime se već na kompozicionom nivou nagoveštava narativna zaokruženost i višestruke vremenske perspektive. Umesto linearnog zapleta, roman čine fragmentirane scene, umnogome duboko čulne i emotivne, naročito instrospektivne. Iako fragmenti naizgled formiraju hronološki tok, pripovedačica često anticipira događaje koji tek treba da se dogode, čime se narušava klasično narativno pripovedanje i uvodi složenija vremenska dinamika. Pripovedanje se u osnovi odvija u prvom licu iz Vanjine perspektive, međutim, u trenucima kada se fokus pomera ka Mileni i njenoj životnoj priči, posebno njenim unutrašnjim doživljajima, koje Vanja nikako ne bi mogla znati, naracija neprimetno prelazi u treće lice. Roman obuhvata tri vremenska, međusobno isprepletana sloja – predratne godine u kojima se naizgled bezbrižno odrasta i živi dok se zapravo rat neprestano iščekuje; ratni period u selu kada nasilje postaje svakodnevica; te posleratna sećanja i utisci iz budućnosti, predstavljeni kao refleksije odrasle žena koja je (samo) fizički preživela rat. Ono što ženska dečija perspektiva života obojenog ratom donosi nije vojni narativ, već se akcenat stavlja na unutrašnje mehanizme pripreme za rat, bolne osećaje, strahove, razumevanje šta nasilje jeste i kako unutrašnje rane traju mnogo duže od eksplozije bombe.

Na počtku romana, odnosno kada njeno pripovedanje o detinjstvu počinje, Vanja je desetogodišnja devojčica. Ona živi u neimenovanom selu u porodičnom domaćinstvu sa mlađim bratom, majkom, ocem, babom i dedom. Žive skromno i obično, ali ne i spokojno. Otac je u Vanjinom sećanju stroga i autoritarna figura, sklon primeni fizičkog kažnjavanja, čak i u preventivne svrhe, s ciljem disciplinovanja i vaspitavanja dece. Protagonistkinja se seća vojske koja je već bila tu i koja je brzo postala deo svakodnevnice. Kroz retrospektivno i emocionalno pripovedanje čitaoci prepoznaju Vanju kao prgavu i snažnu devojčicu, čiji su karakter i odlučnost u velikoj meri oblikovani pod uticajem bake, od koje je, kako i sama priznaje, nasledila temeljne crte ličnosti. Njena tačka gledišta usmerena je mahom ka deci iz sela i svakodnevnim dečijim igrama, čime se gradi slika sveta deteta koje još uvek ne ume da sagleda složenost društvenih odnosa i osvesti stvarnost u kojoj živi. Međutim, ovu naizgled idiličnu dečiju perspektivu narušiće saznanje ne da je rat počeo već ko je zapravo Milena i način na koji je ona percipirana u seoskoj zajednici. Milena se u romanu izdvaja kao druga centralna junakinja, čiji je lik konstruisan kao paradigmatski primer marginalizovane i višestruko traumatizovane ličnosti, čije poreklo i odrastanje u zatvorenoj i konzervativnoj sredini dodatno produbljuju njen društveni položaj izopštenice. Kao dete rođeno u selu, označeno kao kurvino kopile, koje je majka napustila zarad traganja za boljim životom, Milena nosi teret kolektivne osude, što se ističe tokom čitavog romana. Ona živi sa svojom babom, koja je i sama posmatra kao nešto što je izopačeno i pogrešno, i babinim drugim mužem, u kući na raskrsnici, gde svašta prolazi, sa teškim teretom odbačenosti i pečatom zajednice, koji se nikada ne može skinuti. Milena nosi stigmu nepripadanja, kako unutar porodične zajednice, tako i u širem društvenom kontekstu. Narativna perspektiva otkriva Milenu kao dete koje je, iako fizički prisutno u zajednici, emocionalno i simbolički isključeno iz njenog kolektivnog života. Autorka je pažljivo izgradila lik devojčice koja nastanjuje svet koji drugi nisu, čime se dodatno ističe njena unutrašnja distanca od stvarnosti koja je okružuje. Ono što deca u selu ne znaju o Mileni jeste da je ona devojčica koja živi samo zahvaljujući nadi u bolje sutra, nadi da će se majka vratiti jednog dana, potpuno nesvesna stvarnosti u kojoj živi i koja joj se dešava mimo njenog znanja i njene dozvole. Iako usamljenost i potpuni nedostatak kontrole nad sopstvenim životom oblikuju njen život, posebno se ističe da Milenu krasi nesvakidašnja lepota, snaga i svetloplave oči, koje skrivaju nadu, ali i otpor. Najtragičniji aspekt Mileninog lika pak ogleda se u činjenici da nju seksualno zlostavlja njen deda. Otvaranjem teme seksualnog nasilja nad decom, koja i danas predstavlja snažan kako društveni, tako i književni tabu, Stupar Trifunović preuzima značajan autorski rizik. Međutim, način na koji su ovi segmenti romana ispisani – suptilno, empatično iako eksplicitno – svedoči o visokom stepenu književne promišljenosti i etičke odgovornosti u pristupu ovoj osetljivoj i naročito važnoj temi. Milenin lik tako postaje ne samo simbol zlostavljanog deteta već i svojevrsni glas svih onih koji su istovremeno prisutni ali nevidljivi u svetu koji ih odbacuje, a da ne znaju ni zašto. Specifičnost Mileninog doživljaja seksualnog zlostavljanja ogleda se u njenoj nesposobnosti da nasilje prepozna kao takvo. Usled odrastanja u disfunkcionalnom okruženju, bez adekvatne emocionalne i moralne podrške, bez majke ili oca, Milena internalizuje zlostavljanje kao normalizovanu praksu, verujući da je takvo ponašanje uobičajeno i društveno prihvatljivo. Njeno nemo pristajanje na uloge koje joj nameće neposredno okruženje govori o duboko usvojenom obrascu potiskivanja i pasivne rezignacije. Ipak, prelomni trenutak u njenoj životnoj priči dolazi nakon kratkotrajne emotivne i telesne veze sa Milanom, mladim vojnikom privremeno stacioniranim u improvizovanoj kasarni u selu neposredno pred izbijanje rata. Ovaj odnos, iako kratak i naizgled efemeran, predstavlja prvu Mileninu mogućnost susreta sa drugačijim oblikom muško-ženskog odnosa – odnosa koji, makar privremeno, ne počiva na nasilju, dominaciji i poniženju. Iako u početku deluje kao potencijalni izvor nežnosti, ljudske bliskosti i konačne željno očekivane životne promene, Milan se ubrzo pokazuje kao još jedan muškarac u nizu onih koji zloupotrebljavaju Mileninu ranjivost. Vođen isključivo sopstvenim animalnim porivima, on je odvodi u kasarnu, gde u stanju potpune nesvesnosti, izazvane dejstvom alkohola, Milena postaje žrtva grupnog silovanja, kako bi potom bila potpuno odbačena – doslovno ostavljena pored puta – čime se simbolički potvrđuje njena potpuna dehumanizacija. Ovaj događaj u romanu predstavlja kulminaciju niza telesnih i emocionalnih povreda koje Milena trpi još od detinjstva, ali ujedno i radikalni prelom u njenom životu nakon kojeg ona prestaje da funkcioniše unutar poznatih obrazaca tihe pokornosti.

Vanja i Milena se na početku romana pojavljuju kao antipodi, odnosno junakinje koje su sušta suprotnost jedna drugoj. Vanja ima porodicu i stabilnost u životu, posredno je suočena sa okrutnošću sveta, dok Milena suštinski nema nikoga; ona živi u zajednici koja je žigoše kao nešto pogrešno, koja utehu traži u nečemu što je u datom trenutku egzotično i nepoznato za drugu decu. Međutim, Vanja, iako naizgled samo želi da Milenu povredi i ponizi u bilo kojoj međusobnoj interakciji, kojih je, doduše, u romanu malo, ona zapravo sve više oseća neku neobjašnjivu neraskidivu povezanost sa njom, koja će joj u početku posebno smetati. Njihov odnos se kroz roman menja – od dijametralnih suprotnosti, one postaju likovi u ogledalu. Obe otkrivaju jedna u drugoj čega se boje i čemu teže kroz usputne i potpuno neočekivane razgovore. Ta njihova povezanost formira unutrašnju prekretnicu kod Vanje – kroz Milenu ona uči da rat nije samo vanjski događaj, nego da se rat vodi i unutar porodice i sopstvenog bića; ona sazreva kroz svoj odnos sa Milenom, iako odnosa suštinski ni nema. Najzad, Vanja i Milena postaju glas svih onih devojčica koje su prisilno odrasle isuviše rano, doduše, svaka na svoj način – Milena kroz višestruki doživljaj nasilja, a Vanja kroz gubitak oca i bežanje pred ratom. Vanja tokom ratnih godina uči da prepozna bol i preživi sam rat, dok Milena pokušava preživeti rat koji se njoj i u njoj događa.

Naizgled samo sporedan lik, vojnik Milan zauzima značajno mesto u strukturi romana, ne toliko po tome koliki mu je narativni prostor posvećen koliko po simboličkoj težini koju njegov lik nosi. Iako se čitaoci potajno nadaju da će on postati Milenin oslobodilac i svojevrsni princ na belom konju, premda za to nema nikakvih nagoveštaja, važno je spomenuti koja je prava priroda njegovog lika. Milan, kao mladi momak neiskusan i nespreman za rat, vreme u kasarni provodi tražeći uzbuđenje kroz tajne i neprimerene odnose sa devojčicom iz sela. Međutim, onog trenutka kada Milena počinje da oseća nelagodu u njegovom prisustvu, iako se eksplicitno navodi da bi za njega uradila bilo šta, kao uostalom i mnoge devojčice koje su naučene da su dužne da drugima udovoljavaju, otkriva se Milanova stvarna uloga. Milan postaje oličenje one dimenzije rata koja se ne odvija samo na frontu, već se inkorporira u svakodnevne odnose moći i ugnjetavanja. On postaje sve ono što rat čini dodatno nepodnošljivim. Njegovo ponašanje, lišeno empatije i svesti o Mileni, svedoči o zloupotrebi autoriteta i moći koju rat legitimiše i normalizuje. Kao vojnik, Milan ne simbolizuje zaštitu, niti snagu, već izopačenost sistema u kojem pojedinac, ma koliko mlad i nevino predstavljen, veruje da mu je sve dozvoljeno.

Epilog romana, koji donosi Vanjinu retrospektivu iz pozicije odrasle žene, površinski je posvećen rekonstrukciji života Vanjine porodice i komšija posle rata: sudbinama bake i majke, ljudima koji su se razboleli, ličnim sećanjima i povratku u selo. Život nakon rata, kako ga Vanja opisuje, nastavio se za sve koji su preživeli, ali bez istinskog osećaja olakšanja ili obećane i očekivane slobode. U njenom glasu ima umora, tuge i griže savesti, svih osećanja koja svedoče o činjenici da rat, iako završen, nije prestao da postoji, samo se preselio unutra i nastavio da zri u tijelima ljudi. Posebno upečatljivo deluje Vanjina refleksija o tome kako je rat počeo neprimetno, gotovo neosetno, tako da ga niko nije primetio, što dodatno pojačava osećaj nemoći i beznađa. Ipak, u svojoj suštini, epilog se fokusira na pitanje koje Vanju godinama nakon rata proganja – šta se dogodilo sa Milenom. Iako niko sa sigurnošću ne zna šta se s njom dogodilo, da li je poginula, da li je otišla iz sela, jasno je da Milena nije dobila priliku da iskusi život posle rata. Za razliku od drugih koji su nastavili da žive, Milenin rat nije imao kraj – on se nastavio unutar nje u obliku neprekidne unutrašnje borbe, za koju niko, sem nje, i ne zna. Milena, čak i u svom fizičkom odsustvu, ostaje stalno prisutna u Vanjinom sećanju i u simboličkom tkivu romana. Ona postaje arhetipski lik — predstavnica sve one dece koja nikada nisu imala izbora, osim da iz dana u dan preživljavaju, često i bez nade da će ikada zaista početi da žive. Njihov prvi susret nakon rata, ujedno i poslednji u romanu, simbolizuje susret i prepoznavanje dveju duša naizgled različitih sudbina, a koje su ipak povezane zajedničkim neprijateljem. To je trenutak tihe solidarnosti i prećutnog razumevanja između dve žene, nekada devojčice, koje su na različite načine bile pogođene ratom, ali koje neminovno dele iskustvo gubitka, bola i unutrašnje traume. Na toj tački njihove priče se poslednji put prepliću i kao takve potvrđuju univerzalnu istinu o tome da rat ne bira strane – on ostavlja trag u svakome, bez obzira na lične puteve.

Simbolika naslova Duž oštrog noža leti ptica duboko je ukorenjena u tematskoj i psihološkoj strukturi romana, odražavajući se kako na ključne teme romana, tako i unutrašnje svetove glavnih junakinja. Naslovna sintagma najpre priziva intertekstualnu vezu sa istoimenom zbirkom priča Grozdane Olujić, u kojoj su centralne teme rat, nasilje, gubitak, usamljenost i snaga detinjstva da, često nesvesno, prevaziđe prepreke koje mu se nameću. Ipak, roman Tanje Stupar Trifunović nadilazi tu polaznu tačku, transformišući naslov u složenu metaforu koja osvetljava tanku i krhku granicu između života i smrti, dobra i zla, slobode i opasnosti. Oštar nož u ovom kontekstu simbolizuje bol i opasnost. Nož je oštar predmet koji seče, razdvaja i uništava; on simbolizuje rat i nasilje, ali istovremeno predstavlja tanku granicu između života i smrti, detinjstva i odraslog doba, nasilno početog, bezbednosti i anarhije. Oštar nož u ovom kontekstu simbolizuje bol i opasnost – predstavlja sečivo koje razdvaja, povređuje i uništava. On metaforički upućuje na rat, nasilje i gubitak, ali i na siloviti prelaz iz detinjstva u odraslo doba. Njegovo sečivo ostavlja rane, kako spoljašnje, tako i unutrašnje, koje nikada ne mogu do kraja zarasti.

Nasuprot tome, ptica je simbol slobode, nade i duhovne uzvišenosti, ali istovremeno i krhkosti, ranjivosti i nevinosti – naročito dečije. Ptica u ovom naslovu personifikuje dečiju dušu, iskrenu i još uvek neiskvarenu, koja teži da se uzdigne iznad opasnosti i izopačenosti. Ona ima mogućnost da preživi i da odleti iz opasnosti u bolji svet. Ipak, let ptice duž oštrog noža sugeriše da taj let nije slobodan i beskonačan – sloboda je relativna, opasnost stalna, a put preživljavanja izuzetno bolan. To je egzistencija na ivici – upravo ono što žive Vanja i Milena. Dok je Vanjin let okrenut ka unutrašnjim prostorima, želji za emocionalnim skloništem i pokušajem da pobegne u meku ugodnost vlastitog života uprkos doživljene prošlosti, Milenin let, s druge strane, svakodnevno je kretanje po oštrici. Ona leti duž noža; za nju je pretnja i dalje prisutna, kako spoljašnja, tako i unutrašnja. Njeno postratno iskustvo je obeleženo neprestanim osećajem gubitka i tuge, koje deluju kao sputavajuće sile. Njene svetloplave oči sada su oči nepodnošljive tuge koja zarobljava i veže. U celini, naslov Duž oštrog noža leti ptica postaje metafora za preživljavanje u ekstremnim, gotovo nemogućim uslovima. Iako je dete suočeno s neumoljivom stvarnošću rata, u kojoj je svaka mogućnost bekstva praćena opasnošću i bolom, ono, oličeno u ptici, ipak teži slobodi i spasenju. U tom smislu, roman ipak ostavlja prostor za nadu. Vanjina sposobnost da, iz perspektive odrasle žene, pripoveda o ratu i vlastitom iskustvu njegove destruktivnosti predstavlja oblik duhovnog preživljavanja. Njeno sećanje nije više samo puko prisećanje, već transformacija traume u naraciju – čin kroz koji se bol pretvara u smisao. Time se sećanje ne gubi u tišini patnje, već biva pretočeno u priču, u svedočanstvo koje afirmiše postojanje uprkos ratu. Kao što ptica iz naslovne metafore ipak uspeva da leti, tako i Vanja nastavlja da živi – ranjena, krhka, ali živa. Život posle rata nije isti kao pre, ali on ipak postoji. Postojanje nakon rata nije jednostavno nastavljanje tamo gde je život stao, niti je mogućnost potpunog obnavljanja onoga što je izgubljeno. Umesto toga, to je oblik opstanka koji se trudi da preraste u život – oblik života koji se ne zasniva na zaboravu, već na svesnom nošenju sa traumom i težinom proživljene prošlosti. Trauma ne nestaje; ona postaje deo identiteta, nemilosrdno utkana u svako sećanje koje pojedinac ima. Ona postaje upozorenje da pravi rat počinje tek onda kada prethodni stane. Iako je detinjstvo u ratu nepovratno izgubljeno, nada ostaje, jer ptica ipak leti. Uprkos svemu.