O Srđanu Gagiću

laka magla peni

(Srđan Gagić,  Varljiva istorija doma, Raštan izdavaštvo, 2025)

Treća pesnička zbirka Srđana Gagića, Varljiva istorija doma, objavljena je desetak godina nakon knjiga Deca u izlogu i Prelazno doba, u biblioteci podesnog naziva – Plamen, u Raštan izdavaštvu, u kojem Srđana, osim kao prijatelja, upoznajemo i kao dobrog i posvećenog urednika. Povodom zbirke je već izašlo nekoliko recenzija (Polja, Oslobođenje) i intervjua sa autorom (Strane, Do detalja, Gutenbergov odgovor), pri čemu se dosadašnja recepcija najviše osvrtala na tri centralna tematska čvorišta: motiv doma i zavičaja, figure majke i oca (ili očeva), kao i putovanje subjekta-pesnika kroz simultane preplete (o)sećanja, vremena i prostora. Strukturno gledano, zbirka teče, nesputana odeljenim mikro-celinama, usmerena asocijativnim poveznicama, kroz koje se pesme nadovezuju jedna na drugu, kao i nekolikim tematskim grupama. Ovom prilikom bih se, međutim, osvrnula na umešnost sa kojom Srđan postiže dvojni tonalitet zbirke, istovremeno nežan i brižan u jezičkom oblikovanju, o čemu je u dosadašnjim recenzijama već bilo reči, ali i gorak i borben u potrebi da progovori o svemu što ga ljuti: o ratovima 90-ih, istorijskom revizionizmu, granicama, genocidu, ispraznoj poeziji, eksploataciji i korupciji, sistemskom urušavanju radničkih prava, patrijarhalnim obrascima, mladosti koja iznova otiče, kao i ulicama punim demonstranata.

Varljiva istorija doma istovremeno je oblikovana ne-kretanjem i ne-pripadanjem, kao zapitanost nad smislom večnih odlazaka i dolazaka, to jest jedna u nizu mogućih rekonstrukcija temelja ličnog, generacijskog i šireg društvenog identiteta. Naime, reč je o stihovima koji se odupiru istorijsko-revizionističkim narativima zvaničnog modusa sećanja postjugoslovenskih prostora. Poput motiva puta, ambivalentni doživljaj obuhvata i refleksije o domu i zavičaju, koji su, s jedne strane, pretpostavka uporišta, ali i oličenje daljine i nedostižnog cilja („Dom, plavi ciklus”). Dom je i zagrljaj večite nedovoljnosti („Dom, linorez”), koji nas istovremeno miluje i guši unapred razrešenim odnosima i stabilnim crtama ličnosti, kao velika bela obaveza („Dom, linorez”) jasnih očekivanja, gde ne nalazimo prostor za promenu. S druge strane, dom su i ljudi koje volimo i koji nas vole, isto koliko i sećanje na rat u Bosni ili granice koje dele doživljaj sveta na naš i tuđ, na jaz između oficijelnih i ličnih narativa, te veština s kojom ga premošćavamo („Dom, umetnost gradnje”).

U jednom od mogućih čitanja zbirke, koje se fokusira na lajtmotive Srđanove poezije, poput metafora jutra i mraka, ptica, majke i oca, Milica Ćuković pecizno uočava i one stihove koji – kao pesme „Migracija” i „Preko granice” – s lakoćom putuju iz jedne zbirke u drugu, naizgled zanemarujući decenijski raspon koji se između njih razvlači. Ipak, ta prividna lakoća upućuje nas i na dublju potrebu za ponovnom artikulacijom već proživljenih slika, kao beskrajno i bespomoćno traganje za rečima koje bi konačno umirile. Potreba da se iznova, u varijacijama, ispevaju stari motivi, odgovara autorskom naporu da – kao u slučaju puta ili doma – predoči mrežu potencijalnih značenja, što je u zbirci posredovano i metaforom gladi.

Glad se postavlja nasuprot pogači okrugloj kao svet („Starica i zemlja koje nema”), to jest velikoj okrugloj reči („Preko granice”) tražene pesme. Reč je o konstantnoj potrazi za uporištem i identitetskim odrednicama, o rovarenju kroz individualno i kolektivno sećanje, te traganju za klicama ratom satrte mladosti, koju kroz druge pesme oplakuje („Mlad”, „Poljubac”, „O mladosti, o mladosti”). Ipak, interesantno je da autor tu nezasitu potragu, u kontekstu (post)tranzicijskog, konzumerističkog, neoliberalnog sistema, dovodi i u vezu sa imperativom individualističke samoaktualizacije – teskobnim a permantnim osećanjem nedostajanja (kako navodi u intervjuu za Radio Beograd 2). On tematizuje paradoks u kome se prepliću intimna potreba za samorefleksijom i kapitalistička težnja ka konstantnom progresu i usavršavanju, osvestivši kako nehotice perpetuira sistem vrednosti koji u mnogim pesmama kritikuje („Tik iznad tla”, „Kuhinja”, „Opšta mesta”, „Reciklaža”, „Mala pesma o maloj državi”, „U cveću livada”, „Pesnički algoritam”, „Benzinska pumpa na mestu spomenika palim borcima”…).

Tako posmatran, i sam (stvaralački) pohod pesničkog subjekta nije nužno svrsishodan ukoliko se doživi samo kao introspektivno, individualističko hodočašće („Na putu sretnem čoveka sa stiskom”), najavljeno uvodnim citatom zbirke, preuzetim iz Danteove Božanstvene komedije. Intimne i nežne refleksije su stoga neretko mapirane na širem društvenom planu, poput iskustva generacije rođene u Bosni krajem 80-ih, ili pak kroz promišljanje ženskih identiteta u kontekstu repatrijarhalizacije zajednice („800 žena”, pesme o majci). S tim u vezi, neki od najlepših stihova zbirke formiraju se upravo kroz mešavinu oneobičenih perspektiva, setnog tona, i konkretnih  društvenih odjeka onog što je bilo i onog što jeste, poput pesama: „U šumi”, „Alternativna istorija doma ili o maloj smrti konjanika” ili „Ljudi koje smo voleli”.

U kontekstu svega što nas ljuti, Srđanova kritička oštrica usmerena je i prema performativnosti savremenih pesnika i pesnikinja, koji na društvenim mrežama kvazi-brinu o ekološkoj krizi, genocidu (u Palestini?) ili (studentskim?) protestima („U cveću livada”, „Pesnički algoritam”). Autor preispituje smisao i etičnost (ispraznih) stihova, danas i ovde – „dok se smrt kao štene otima iz njihovih / metafora”, dok „na nebu iznad sredozemlja / umesto stihova, piše istoriju zla”. Klackanje između vere u reč kao u oganj, borbu, jutro, pticu, i straha od njene besmislenosti u praktičnim okvirima trenutka u kojem piše – u kojem iznova živimo svirepe smrti, oduzete mladosti i sistemski, istorijski zaborav – preliva se iz setnog u borbeni ton zbirke, i obrnuto.

Izgubljena mladost lirskog subjekta asocijativno se povezuje sa drugim komadima zemlje gde se sada proliva krv, sa pomenima genocida i rata, kao i sa krvavim rukama i usijanim srcima, dobro sročenim transparentima, ulicama punih demonstranata („U cveću livada”, „Poreklo”, „Ljudi koje smo voleli”, „U šumi”)… Iako prisutna u pomenutim naznakama, vanknjiževna stvarnost provejava samo kroz nagoveštaje, a uočavaju je oni koji bi je i u drugim okolnostima uočili. Takva odluka da se drži apstrahovanih nagoveštaja vraća nas pitanju smisla ispevavanja stihova, u kontekstu prethodno upućene kritike – koja se sada, ironično, pokazuje i kao mač sa dve oštrice – dokle smo stigli, pesmo? („Pesma”), kome upućujemo stihove i radi čega, kako kroz nju u krvavoj zori dosanjati izgubljeni svet? („Pesma”).

Opredelivši se da završnim stihovima zbirke, u pesmi „Marš”, imenom imenuje i sahrani ono što mora, kroz artikulaciju svih prethodnih tematsko-motivskih čvorišta i varijacija o putu, detinjstvu, domu, ocu i majci, zatvaranjem zbirke – odlukom na zaborav – Srđanov subjekat oslobađa se k(r)užnog usuda. (P)osvajanjem novog jutra, kao početka borbe, on bira promenu i akciju, usmerenu sada na vanknjiževnu stvarnost, kako je prethodno nagovešteno stihovima pesme „Budućnost neizbežno”: „kroz ljude kao kroz bujad probijamo se i sami / da iz prvog reda pozdravimo slobodu. vreme će trajati i to je najzad sigurnost”. Sigurnost u zajedničkom kretanju, u prijatelji(ca)ma na ulici i pesmi o vatri, kao istorija doma koju biramo da – ovog puta – sami napišemo i pročitamo.