Na smrt Ljubomira Simovića

Napustio nas je veliki pesnik. Pesnik samorodnog dara, iskonske snage, velike kulture, misaonog obuhvata i dubine. Pesnik širokog tematskog i jezičkog raspona i vidika. Pesnik ironičnih i crnohumornih slika, grotesknog preokreta, himnične i baladične intonacije, lirske i dramske retorike, epifanijskih obasjanja i misaonih svođenja. Pesnik zagledan u mitske dubine; pesnik angažovano kritički posvećen sumornom obličju savremenosti, koliko i epohalnim istorijskim i političkim lomovima i sunovtarima. Pesnik naših raskola i ratova, naše tragike, našeg novovremenog tumaranja, vrednosnog pražnjenja i nestajanja. Pesnik vitalističkog načela obnove i uspona. Pesnik ponornih dubina i svetlozarnih visina. Pesnik u svemu što je napisao. A napisao je mnogo i (mnogo) dobro. Njagove knjige poezije, drama, romaneskne hronike i eseja veliki su i važan beleg našeg vremena. Neuporedivo i vredno umetničko svedočanstvo. Po njemu se pamtimo i prepoznajemo, u njemu se ogledamo i kroz njega razumemo.
U njegovom su se dugom, sadržajnom i plodnom životu stvaralački ujedinila i sažela nastojanja i glasovi brojnih prethodnika različitih stilsko-jezičkih i poetičkih usmerenja. A on je, sa njima i kroz njih, iznašao i održao sopstveni stvaralački glas; sopsvenu prepoznatljivu i uverljivu umetničku viziju života i sveta. Mi danas nemamo njegovog nastavljača i naslednika.
U životu koga je voleo i čije je tajne znao mi smo se sretali, putovali, družili, razgovarali i, u zajedništvu poštovanja i razumevanja, istinski nauživali. Sada je njegovo mesto prazno. I tako će ostati. (Duhovno smo opustošeni i pustošenje se ne zaustavlja! Oko nas se hukom šire praznina i tama. Кuda će nas to odvesti, gde ćemo dospeti?)
U toj se zapitanosti sećam Ljubomira Simovića: njegovih jedrih, životnih poetskih slika, njegove lirske metafizike, njegovog misaono izoštrenog pogleda na zagonetku ljudske prirode, na tajnu stvaranja i život sam.
Sada kada je iz života otišao u meni se javlja i raste radosno uverenje da se i on vinuo u svetlost. Onu životodavnu, sveprožimajuću svetlost za koju je, onoliko puta, iz srsi pevao i pisao da veje iz svega vidljivog i nevidljivog; da je istinska objava svetosti i večno ishodište svega ljudskog.