O Jani Aleksić

Pulsirajuća metafora

(Jana Aleksić, Pokazne vežbe, Povelja, Kraljevo 2025)

Pokazne vežbe Jane Aleksić njena su peta pesnička knjiga. Nakon Toplog kamena (2014), Upijanja (2017), Arijela Anonima (2018) i Na sredini (2020) pesnikinja se predstavlja novom, efektno strukturisanom zbirkom, sugestivnih naslova i podnaslova ciklusa: „Poetska pravda (enciklopedija iskušenja)”, „Zlatni sat (enciklopedija zaborava)”, „Stogodišnji rat (enciklopedija srca)”, „Obećana zemlja (enciklopedija glasina)”, „Progresivna geometrija (enciklopedija sunčanih sati)”, „Nauk o brojanju (enciklopedija otkrićâ)”, koje poentira pesmom „Rođenjâ” obeleženom takođe ciklusom „Po kružnici”, iako se radi o jednoj pesmi. Time se sugeriše kako epiloška pesma ima vrednost ciklusa, što je važan poetički gest ako se ima u vidu da je u podtekstu Pokaznih vežbi upisan simbolički vodeni žig kruga. To se nazire kroz podnaslove ciklusa, koji su ne samo porubljeni parentezama već i istaknuti etimologijom reči enciklopedija (u značenju sveobuhvatnog znanja) koja u sebi sadrži reč krug (κύκλος).

Pokazne vežbe odnose se u formalnom smislu na demonstriranje načina zaštite ili spašavanja u vanrednim situacijama. Neophodno je da se vežbe ponavljaju, kako bi se uspešno izbegla ili otklonila opasnost kada bude stvarna. U poetičkom smislu, pesnička knjiga Jane Aleksić otkriva smisao poezije ne tek u manifestaciji spasilačkih manevara, već i u uključivanju čitalaca u cikluse ponavljanja vežbi, ne bi li se pospešila spremnost za opasnosti koje dolaze iz sfere duše i uma. Otuda je potrebno da se zna sve, makar najosnovnije, o iskušenju, zaboravu, sunčanim satima, otkrićima i rođenjima. Lirski subjekt svojim primerima sublimiše iskustvo birane tradicije sa sopstvenim, kreirajući samosvojna uvežbavanja, koja postepeno kroz zbirku sve više univerzalizuje, vrhuneći je pesmom „Rođenjâ”.

Prvi ciklus izrazitije se odlikuje autoreferencijalnošću, a pesma „Organon (Po Prudenciji)” navodi primer po kojem se treba „usredsrediti na konkretan predmet / naći žižnu tačku obraćanja / pulsirajuću metaforu”. Tadeuš Pajper, jedan od vodećih teoretičara Krakovske avangarde, u svojim manifestima je teorijski elaborirao metaforu kao stilsko izražajno sredstvo, a pisanje i konstrukciju teksta imenovao „rascvetavajućom poemom”. Za razliku od koncepta rascvetavajuće, Jana Aleksić bira „pulsirajuće metafore”, što znači da joj je primarno važna sama njena životnost iliti pesnički govor iz srca, viđenog kao jedna od narečenih žižnih tačaka obraćanja. Međutim, antitetički temelji ove pesme počivaju na ingenioznoj analogiji između muškog tela „koje sviće / u putenosti” i mede „sa gifa / koji mi nudi srce”, koja omogućava da metafore muškog tela i pikselnog mede „pulsiraju” u samu vrlo efektnu završnicu pesme. Meda će biti i „ukras na cvetnom buketu”, ali će mu se srce probosti pesmom, koja je izjednačena sa iznova raspetim muškim telom u zrenju. Značenja, dakle, uspostavljaju bilo metafora između kojih postoji sinonimičan odnos i metapoetske linije dodira, a smenjuju se profana i sakralna dimenzija.

Pesma, dakle, na tragu „Organona (Po Prudenciji)” podrazumeva primesu putenosti, ukrasa i žrtve. Žrtveni aspekt suptilno je izražen stihom o duši kao „tek nespremnoj Ifigeniji” iz pesme „Iskušenje Mikelanđela”. On se uklapa u koncepciju pulsirajuće metaforike pokaznih vežbi, jer duša mora biti svesna i spremna kada je reč o prinošenju na žrtvu. Ifigenija se, kao i Ejmi (Vajhnhaus) zaletela, otimala i predala poput devojčice, potpuno nespremne za opasnosti ovozemaljskog postojanja („Kao devojčica”).

U podtekstu Pokaznih vežbi upečatljiv je pesnički dijalog sa Ivanom V. Lalićem, eksplicitno naznačen pesmom „Poetska pravda” kroz posvetu „Uspomeni na Ivana V. Lalića”. Pesnikinja potencijalno ukazuje na tihi zazor od iskušenja mogućnog prekomernog uticaja, ali imenuje prirodu njihove poetičke komunikacije jakim savezom i sporazumom koji ne zastareva: „Milostiv budi prema istini, pesniče, / Što si mi priuštio zakučasto zrnce / U naizgled udobnoj obući / Za još jedan ophod po laguni”. Zrnce koje žulja u udobnoj cipeli omogućuje pulsiranje tabana izazvano bolom, ali upravo ono je zalog pamćenja, mogućne katarze iliti poetske pravde.

Lalićeva pesma „Rekvijem za majku” od važnosti je za razumevanje „Najlepšeg dečaka na svetu” Jane Aleksić. „Pulsiranje” metafore dečak postignuto je ovim primerom na nivou inverzije lirskog subjekta. U „Rekvijemu” progovara „bivši dečak” o mrtvoj majci, a kod pesnikinje majka o još uvek nerođenom sinu: „Ti si najlepši dečak na svetu, / Suma mojih opipljivih svanuća / Kao zlatne grane pokupljenih usput / Od Mikelanđelâ, Direrâ, Manâ / Do egzaltacije plastičnih. / Staloženiji od freske u katedrali / Izmičeš nadanjima / Kao tačka u centralnoj perspektivi / Zato si i molitvama bremenit”. Ritmika je, dakle, stvorila most između vidljive i nevidljive sfere postojanja, a dečak se otelotvoruje kao sinteza lepote, ljubavi i vere lirskog subjekta.

Lirski zanos, bravurozno skopčan sa delikatnom osećajnošću i zamahom pesničke imaginacije, kulminirao je u dužoj pesmi „Maléna (San o čestitoj ženi)”. Akcenti u poeziji Jane Aleksić, vredi možda istaći, nisu tek pravopisni, već i semantički gestovi. Kao što su Mikelanđelo, Direr i Man zbog dugosilaznog akcenta u pesmi „Najlepši dečak na svetu” zapravo u množini, čime se potenciraju obilje i aura njihovih radova, tako u pesmi „Maléna (San o čestitoj ženi)” akcenat omogućuje ingardenovsku opalizaciju ili neophodnu pulsaciju, pa je Maléna „kao devojčica” (malena), Marija Ma(gda)lena i junakinja filma Đuzepea Tornatora iz 2000. godine, a uz to je vrlo nalik na Ifigeniju i Ejmi.

U pesmi se, iz strofe u strofu, iznosi čitav spektar žena kakav lirski subjekt nije i zamišlja da je, ne bi li na koncu, u petnaestoj strofi otkrila svoju pravu prirodu. Struktura i koncepcija pesme podseća na „Katalog žena” Semonida Amorginca, starog grčkog liričara, posebno zbog satire upućene nekim lošim karakterima žena. Amorginčeva satira je kod Jane Aleksić pretočena u potresnu (auto)ironiju. Subjekt, naime, ulazi u ulogu žene sa reklame kozmetičkih preparata, harizmatične dive, virtuozne kuvarice, pozerke, direktorke kompanije, moćnice, fatalne fizički privlačne „veštice”, revolverašice, prkosnice, intelektualke, omnipotentne, brenderke, vrednice i nesrećnice polivene uličnom vodom na pljusku. Ako je za Amorginca jedina vredna žena oličena u metafori pčele, za Janu Aleksić vrhunac čistote iliti „čestite žene” je poistovećivanje sa „stegnutom” suzom „U uglu oka žene / Što lagano seda za centralni sto / Na osunčanom trgu u provinciji / I približava cigaretu crvenim usnama / Dok podalje besni rat otima muževe / Spremna da ispašta zbog prokletstva lepote / Sa prvom varnicom upaljača”. Scena je, razume se, iz filma Maléna i govori o trenutku kada junakinja mora da se opredeli za preživljavanje prodavanjem ljubavi tokom rata, jer je ostala bez muške zaštite, dobivši vest da joj je suprug poginuo. Subjekt-suza nije potekla, već ostala u oku, dakle, u horizontu Malenine duše koja svesno prinosi svoju lepotu na žrtvenik i to postaje njena tragična krivica. Suza u uglu oka je, pak, njeno iskupljenje, pa i pokazna vežba, dakle, odrednica „enciklopedije srca”. Iako isprva kroz pesmu provejava i humor, završnica je tragično „pulsiranje” unutrašnje drame koje funkcioniše kao filmski uobličen končeto.

Može se konstatovati da je pesnička knjiga Pokazne vežbe vrednosno ujednačena, a da gotovo svaka pesma ima interpretativnu nosivost, kojom se demonstrira poetička ubedljivost „pulsirajućih metafora”. Semantička gustina, upečatljive pesničke slike, mirna intoniranost stihova, a njihova izrazita dinamika, načini snažnog delovanja na imaginaciju i osećajnost čitalaca bile bi karakteristike ove zbirke. Na koricama se nalazi reprodukcija ulja na platnu Bitka za jedan izmišljeni trg (2017) Snežane Petrović, koja u kontekstu zbirke deluje kao poprište borbe za zaštitu i spašavanje duše i duha. Humanistička briga za čoveka, otvaranje metafizičkih horizonata pred prividima ovozemaljskih efemernosti, empatija i istraživanje mehanizama unutrašnjeg postojanja čine se stožernim poetičkim uporištima Jane Aleksić, a njenu knjigu vrednim organonom ili oruđem valjanog osećanja i mišljenja.