Karanfil

 

 

КARANFIL SE NA PUT SPREMA

(komad s pevanjem i plakanjem kod kuće)

 

 

LICA:

Grozdana, vlasnica „Preduzeća za zapošljavanje“

Sova Babić, Direktor Fondacije i vlasnik firme „Štampiko“

 

Udvojene uloge lica, koja se pojavljuju u razliitim radnim prostorima:

 

Lagodan Malešević, vlasnik D.R.U.G. preduzeća & Karanfil Babić, sin Sovin

Lana Ležajić, nezaposlena novinarka & Irena, urednica firme „Štampiko“

Sunčica Dragović, nezaposlena osoba & Svetlana Beležić, nezaposlena turizmološkonja

Stefan, nezaposleni komercijalista & Kokan, ofset mašinista

 

 

 

Slika prva

Grozdana, Lana, Sunčica, Stefan.

 

Muziku grupe „Darkvud dab“, „Dorćolac“… „Razbacan po sobi sadržaj života, sve iz malog mozga, ništa ne razuuuumem“ … prekida Grozdanin gest i prouzrokovani tresak teške gomile papira o sto… Ona neartikulisano gunđa. Tipično namešten kancelarijski prostor. Još nekoliko trenutaka muzike dok Grozdana mrzovoljno ne zausti.

 

Grozdana (Lupi telefonskom slušalicom.): Rekla sam jasno, muškarci od tri, žene od četiri sata (Nervozno.) Hajde ti njima objasni, nacrtaj, odštampaj … (Gunđa.) Sve ja to moram sama … Hej, mladiću, reci tim ženama napolju da je slobodno ući! (Čuje se kako neko izlazi iz pomenute prostorije.)

 

Trozvuk kucanja po staklenim vratima.

 

Grozdana (Nadmeno.): Rekla sam da uđete, šta vama uopšte treba, portir ili posao?

Lana (Stidljivo.): Dobar dan. Da li je ovo „Preduzeće za zapošljavanje“? Ja sam videla vaš oglas u novinama. (Zbunjeno.) Rekli ste mi da dođem u četiri.

 

Grozdana je grubo prekine.

 

Grozdana (Osorno.): Ima li još nekoga ispred? Nisam samo vama zakazala, ako ima još žena, neka sve uđu!

Lana: Odjednom? Sve odjednom? Ali, meni ste rekli u četiri. Tu je jedan mladić, par žena, devojaka, ne umem da vam kažem …

Grozdana: A vi ste prvi došli, i još mislite svojom glavom! Rekoh, ulazite sve, ima li nekog razumnijeg od vas? Gospođice, pomerite se malo i širom otvorite vrata! (Intonira najglasnije što može.) Sve žene, uđite unutra, sedite, ima dovoljno mesta.

 

Ulaze Sunčica i Stefan, odajući utisak kao da se sa nekim prilikom ulaska guraju.

Stidljivo se smeštaju  po ponuđenim sedištima, pokazuju osećaj inferiornosti, nelagodnosti. Neko poluglasno može promrmljati „Dobar dan“.

 

Sunčica (Otresito. Obuhvatajući pogledom sve što joj je u vidokrugu.): Znači, to je to! Najzad se neko osim biroa za nezapošljavanje brine o nama!

Grozdana: Da, to je to, ali ja brinem o vašem poslu zaista, što ćete videti iz ovih formulara. Potrebno je da ih pročitate, ako vam uslovi odgovaraju, popunite i potpišite. Time ste sa mnom sklopili ugovor, a posao je nadalje moja briga. (Sunčici.) Devojko, budi ljubazna, podeli ove upitnike, odnosno pristupnice u „Preduzeće za zapošljavanje“! (Primeti Stefana. Strogo.) Muškarci od tri! Zakasnili ste!

Stefan: Mojoj mami ste rekli od četiri. (Traži izgovor.) Sigurno ste mislili da je zvala zbog sebe.

Grozdana (Podrugljivo.): Kao da ti verujem! Dobro, ostani, nećeš se uvek dosetiti mame.

 

Sunčica uslužno učini ono za šta je zamoljena, raspoređuje papire. Lana i Stefan čitaju ugovore, škljocaju hemijskim olovkama. Zvuk muzike s početka se uplete u čitav fonetski utisak … „Negde u daljini, opomena munje, merim odstojanje, odbrojavam sekuuunde…“ Sunčica odvoji primerak za sebe, sedne i proučava ga.

 

Grozdana (Nadmeno. Uzima elektronsku cigaretu, od nekoliko bočica na stolu odabere jednu, napuni atomizer. Prve reči izgovara kroz udah dima.): Da se odmah razumemo, dragi moji. Ne nalazite se u socijalnoj ustanovi, a još manje milosrdnoj. Zato, neka vas ne iznenade detalji koje već čitate. Moje preduzeće za svoju delatnost ima obezbeđivanje posla vama. Znači, ja stupam u kontakt sa poslodavcima, ugovaram razgovore i u većini slučajeva uspevam da rešim problem vaše nezaposlenosti. Pročitaćete pažljivo i popuniti, posebno vas molim da razmislite, pre nego što potpišete, o onom delu koji se odnosi na mene. Ja ću moj deo posla odraditi korektno! Na vama je samo da na moj račun položite polovinu prve plate. To je sve!

Lana: Polovinu? Da nije to nekakva šala, hoću da kažem, ma ne umem da vam kažem …

Grozdana (Prezrivo.) Primetila sam da ne umete da kažete. Zbog svih ostalih ću objasniti.

Lana: Da, bilo bi najbolje da objasnite.

Grozdana: To što ćete popuniti, mislim na pristupnice, dakle, kompletnu sliku o vašoj stručnoj i radnoj sposobnosti, godinama, stažu, sklonostima – mora neko da prouči. Ko? Naravno, ja! Malo li je? To što će se vama određeni poslodavci u određeno vreme javljati i primati na razgovore, takođe će neko isplanirati. Ko? Opet ja! Malo li je? To što ćete mirno sedeti kod kuće i čekati pozitivan, naglašavam, uglavnom pozitivan odgovor – biće rezultat nečijeg angažovanja. Čijeg? Naravno, mog. Malo li je?

Sunčica: Čekajte, draga Gospođo, niko nije rekao da neće platiti. Kome ne odgovara ne mora da potpisuje. Možemo li mi da nastavimo sa procedurom?

Grozdana: Kako da ne, kako da ne, ali čuli ste i sami da je bilo primedbi. Ah, da – moje ime je Grozdana. Ima li još pitanja?

Lana (Stidljivo.): Vidite, meni je sve jasno, mislim ni to sa polovinom plate nije problem, ali gde da dopišem posebne napomene o sebi, za koje biste morali da znate?

Grozdana (Preko volje.): Možete na poleđini. Nije valjda neki roman?

Lana: Ne, samo je prethodni otkaz. Pa mislim, da ne bude zabune oko vaše sigurnosti da će u svakom slučaju sve biti sređeno. Ja sada kao da imam kugu, znate, svuda pre mene stigne glas …

Grozdana: Ali nemojte, molim vas, sebi pridavati toliko važnosti. Šta ste u horoskopu?

Lana: Molim?

Grozdana: Koji znak ste u horoskopu, šta ste u podznaku i istresate li stolnjak uveče?

Lana: Nemam pojma!

Grozdana: E moja ženo, pa ko vama ne bi dao otkaz, i čime se vi uopšte bavite?

Lana: Pa novinarstvom. (Ustane.) Lana Ležajić, diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, drago mi je.

Grozdana: Šta „pa“, kao da se to podrazumeva. Mogli ste da diplomirate i na Velikom Stilu, isto vam je. Ko vam je dao otkaz, hajde govorite, mogu i drugi da čuju, možda je poučno, a ja moram!

Lana: Uopšte nije tajna. Imenom, radio stanica „Ubrzanje“. Jedan lančić u kompleksu prevozničko-kasačke reli firme, kojoj se prohtelo da se bavi i politikom. A koja mene, inače, uopšte ne zanima.

Grozdana: Jasno mi je, niste hteli da se učlanite u biblioteku. (Kao za sebe.) Ha, ne zanima je politika, a završila je političke nauke, baš pametno.

Lana: Ne nikako!

Grozdana: Nije nikakav problem, samo, ubuduće bar sedite u kući u kojoj je neudata devojka.

Lana: Molim?

Grozdana: Popunjavajte to i ne brigajte, možda već sutra počnete da radite. Ima li još pitanja?

Sunčica: Htela bih samo da naglasim kako meni ne bi smetalo ni učlanjenje u biblioteku, ako bi to bio uslov za posao.

Grozdana: Sjajno! Hoćeš li biti tako ljubazna da od svih pokupiš popunjene formulare i podeliš im ove članske kartice.

 

Prisutni su prethodni dijalog slušali, neki su nezainteresovano pisali ili zurili u prazno. Sunčica značajno prilazi svakome i preuzima listove. Prostor je fonetski obojen šuškanjem, škljocanjem, žagorom, gromoglasnom muzikom „Dorćolca“.

 

Grozdana: Dakle, gospođe i gospođice moje, mladi gospodine, dogovorili smo se. Na svaki ugovoreni razgovor se odazivate, ne kasnite, ne prigovarate – i znate već, pola plate! Do viđenja i do skorog plaćanja! (Prostor se prazni, svi snuždeno odlaze. Ona odahne.) Hu! Malo li je?!

 

Slika druga

Grozdana, Malešević.

 

Muzika istovetna onoj s početka prve slike. Začuje se signal slobodne telefonske linije. Grozdana sedi za stolom, bira broj. Na sceni su dve paravanom odvojene prostorije.

 

Grozdana: Maleševića molim, Grozdana iz „Zapošljavanja“.

Malešević: Reci „šefice“! Imaš li neki krug za mene?

Grozdana: Slušaj, ovaj sastav bi mogao da kruži najmanje dve nedelje, ili koliko ti već traje volonterski probni…?

Malešević: Daj šalji ih, ovi su već pri kraju, potrebna im je sveža konkurencija. Već gunđaju dok savijaju sajamske reklame … Jesam li ti pričao da sam ja počeo s bigovanjem papira, kako to štampari kažu, kod čika Sove u staroj štampariji, pa je onda došlo sve redom?

Grozdana:Znam, znam priču, ipak, sećam se da si prvo prodavao stare novine, doduše za Sovine pare, mislim paravane, ali ko te pita za početak, sada smo već u dobrom okruženju. Evo šta imam za tebe, par poluintelektualaca za kurirske poslove, jednu tunjavu prodavačicu, neku oronulu kafe kuvaricu, jednu nadmenu novinarku, par devojaka za sve. Hoćemo li uobičajenom procedurom, samo nepušači?

Malešević: Nepušači naravno, i molim te bez tviteraša, ubacila si to pitanje u formular? Krišom me fotkaju, pa posle one dve nedelje pljuju na tom poganom internetu! Može od sutra. Ako mogu da pomognem, tu sam. Čujemo se kasnije da zaokružimo ono za sajam. (Spušta slušalicu.)

Grozdana (Za sebe.): Jedino ako si im ti faca za tvit! Dobro, preduzeće u pogon, sutra kružimo zapošljavanje.

 

Muzika u koju je fonetski udenut zvuk slobodne telefonske linije. Scena se zamrači, pa osvetli. Nema više kulise koja čini dva prostora. Grozdanina kancelarija.

 

Slika treća

Grozdana, Sova Babić.

 

Zvuk se promeće u uporno, odsečno kucanje po staklenim vratima.

Sova (Prigušeno.): Grozdana dete, jesi li tu?

Grozdana: Kakav dan! (Mrzovoljno.) Neko opet kasni. (Ustane, pomeri stolicu, otključa vrata.)

Sova: Znao sam ja, ko radi – radi! (Ulazi.) Nadam se da ti ne smetam?

Grozdana: Nikako, čika Sovo, završila sam radni dan, ali znate kako je u ovom poslu, potencijalni poslodavci se pronalaze i u slobodnim časovima.

Sova: Tako sam i mislio. Zato sam bio slobodan da dođem.

Grozdana (Ironično.): Čika Sovo, treba li vam neko s moje trake? Zašto se ustručavate? Koji profil diskrecije?

Sova: Da li ti je neko već rekao da si prva među profesionalcima. Nisam ni pomenuo posao, a ti već znaš da Fondacija opstaje uz naše diskretne profile.

Grozdana: I vaše savršeno uklopljene račune. Gde škripi? Štamparija, agencija, brokeri, pivara? Koja kockica nedostaje?

Sova (Sedne.): Vidiš dete, štampariju smo tako dobro rešili. Primili smo urednicu koja radi umesto Karanfila i Šime. Ugovor nismo ni sačinjavali, samo volonterski, gospođa je i dalje neprijavljena, zvanično smo izdavači. Problem je agencija. Neko mora ovlašćeno da odlazi po izvode s računa, ali nije obavezno i da misli. Za postojanje turističke agencije je dovoljno što moji sinovi putuju. Razumeš?

Grozdana: To je, pretpostavljam, jasno svim vašim radnicima, nedostaje vam još neko ko neće odmah shvatiti, sa tendencijom da ne shvati nikad. Poslaću vam nekoga ovih dana. Ko će izvesnu gospođicu primiti?

Sova: Ako je tako, dogovori se sa decom, meni je jedino važno da ti znaš za diskretni profil.

Grozdana: Sve je u redu, vaš budući turizmolog imaće sreće što će bar prva saznati za datum isplate penzija.

Sova: Hajde de, drži malo jezik za zubima, uostalom, i to je vest? Idem. Sve smo se dogovorili.

Grozdana: Naravno! Volela bih da jednom zavirim u vaše paravan carstvo. Tek da pogledam te srećnike koji i ne sanjaju da čika Sova Babić odrađuje posao za sve njih.

Sova: Možeš jednom, ali da skratiš jezik i poštuješ diskretan profil. Zdravo! (Krene, pa se iznenada vrati.) Samo da znaš, na istim je nogama kao tvoje i Maleševićevo, ovo, druženje u jedan krug! (Opet krene, poslednje rečenice izriče u odlasku.) Karton do kartona, kulisa do kulise .. bez zavese, naravno … (Zadovoljno se smeška. Ode.)

 

Scena se potpuno zamrači za jedan trenutak, zatim polovina proscenijuma bljesne, druga je pod prigušenim osvetljenjem.

 

 

Scena četvrta

Grozdana, Sunčica, Stefan, Lana, Ceca, Malešević.

 

Osvetljeni deo je standardno nameštena dnevna soba. Čuje se zvuk slobodne telefonske linije. U zatamnjenom delu je i dalje Grozdanin radni sto, telefon i ona pokraj aparata. U sobi, zavaljena u fotelji, Sunčica lakira nokte. Zazvoni telefon. Sunčica jedva podiže slušalicu, uz pomoć dva prsta. Duva u nokte na drugoj ruci, neobavezno se javlja.

 

Sunčica: Molim? (Slušalica joj isklizne.) Halo!

Grozdana: Halo, dobar dan, želela bih da razgovaram s gospođicom Sunčicom Dragović. (Odsečno.) Grozdana iz „Zapošljavanja“!

Sunčica (Oduševljeno.) A, vi ste? Ja sam!

Grozdana: Molim?

Sunčica: Sunčica je na telefonu, a vi zovete zbog posla. To ste hteli da kažete. (Dune u lak na noktima.)

Grozdana (Nervozno.): Ono što sam želela, već sam rekla. Tebi su, devojko, prsti na telefonskoj slušalici, a pamet negde pored. Jeste, zovem te zbog posla, ne znam da li si pribrana?

Sunčica (Pravdajući se.): Uzbuđena sam, to je istina, zato sam se pogrešno izrazila. (Mudruje.) Iako, na onoj Fejsbuk grupi „Naš jezik“ kažu da je pravilno, na telefonu, ali nije sad ni važno. Recite mi za posao, molim vas!

Grozdana (Grubo.): Gospodin Lagodan Malešević prima službenike u svoj ofis. Budi sutra u 18 časova u ulici Sremskog fronta broj 5, na petom spratu. Zakazan je zajednički razgovor.

Sunčica (Za sebe.): Opet grupnjak. (Pribere se.) A … gde je ta ulica? Nikad čula, stalno menjaju nazive.

Grozdana: Preko puta Palate Ujedinjene Albanije, iznad restorana „Mačka“. Kako ne znaš?

Sunčica (Doseti se.): Mislite iznad „Sata“?

Grozdana: Kako hoćeš, ako ne znaš engleski, onda – iznad „Sata“, samo budi tamo. Zdravo! (Zalupi slušalicom.)

Sunčica (Pogleda u nokte.): Kakva nervozna žena! (Ustane, izađe iz osvetljenog dnevnog boravka.)

 

Dok u prigušeno osvetljenom delu scene Grozdana prelistava rokovnik, u dnevnoj sobi se pojavljuje Stefan. Slušalice u ušima, prilazi stočiću, uzima šrafciger, skida slušalice i čeprka po nečemu što želi da popravi. Grozdana bira broj, kod Stefana zazvoni telefon.

 

Stefan (Nezainteresovano. Usredsređen na sitnice koje popravlja.): Da? Stefan je pored telefona.

Grozdana: Dobar dan, ja sam Grozdana …

Stefan (Ushićeno je prekine.): … iz „Zapošljavanja“?

Grozdana (Nadmeno.): Ako i dalje budeš prekidao moje rečenice, nećeš čuti zašto te zovem. (Za sebe.) Kako naivno prekinuta koncepcija.

Stefan (Odlaže sve što ima u rukama, kao da ga ona može videti. Ponizno je usredsređen.): Oprostite, bio sam uzbuđen! Recite!

Grozdana: (I dalje mrzovoljno.): Svi ste mi nešto uzbuđeni. Slušaj, Stefane, ti se razumeš, koliko vidim iz pristupnice, u informatiku, komercijalu, sejls menadžment. Imaćeš priliku da se sastaneš sutra u 18 časova sa gospodinom Maleševićem, na zajedničkom sastanku sa ostalim kandidatima. Potrebno im je osoblje za ofis.

Stefan (Za sebe.): Opet grupnjak! (Grozdani.) O kakvom poslu je reč, nekoj od mojih specijalnosti?

Grozdana: Čućeš, administracija je čudo od posla. Uvek je specijalna. Budi tačan, ulica Sremskog fronta broj pet, na petom spratu iznad restorana …

Stefan: … „Mačka“? (Ugrize se za jezik.) Oprostite, opet sam vas prekinuo. Zaista mi je žao.

Grozdana: Dobro, dobro, Malešević će već ukrotiti tvoju brzopletost. Nadam se da je ovaj navod o nepušačkim sklonostima tačan?

Stefan: Sasvim tačan.

Grozdana: Zapamtio si, Imaš posao, sutra u 18, pola plate! Zdravo. (Spusti slušalicu. Traži elektronsku cigaretu, povuče jedan dim.)

 

Stefan je pomalo zbunjen. Stavlja slušalice na uši, izlazi iz dnevne sobe. Pevuši, … „ali jedan poziv menja sve …“ (Partibrejkers). Ista muzika može potrajati još onoliko koliko je potrebno da Grozdana iz gomile papira izvuče jedan, povuče još jedan dim. Istovremeno se u drugom delu scene pojavi Lana Ležajić, obučena za aerobik. Ulazi u prostor improvizovane dnevne sobe, pomera fotelju, počinje da vežba. Bez muzike, to su klasične gimnastičke vežbe. Zazvoni telefon. U tom trenutku Lani su šake iza temena, jedan lakat dodiruje prste nogu u raskoraku. Zastane. Sačeka da se uključi telefonska sekretarica : …“Molim vas da posle zvučnog signala …“

 

Grozdana (Za sebe.): Da nije druženja u jedan krug sa Maleševićem, znaš što bih joj ostavila poruku…

Lana podigne slušalicu.

Lana: Lana Ležajić, izvolite gospođo Grozdana.

Grozdana (Iznenađeno.): Vi ste tu?

Lana: Da, radila sam vežbe, kada se uključio aparat. Recite!

Grozdana: Mislila sam da gledaš u šoljicu i već znaš šta ću ti saopštiti.

Lana: Ne razumem! Od kada smo mi na ti?

Grozdana: Preduzeće D.R.U.G. prima službenike za organizaciju ino-sajmova. Imaš zakazan zajednički sastanak sa gospodinom Maleševićem. Biće prisutno i nekoliko osoba iz „Zapošljavanja“. Sutra u 18 časova, ulica Sremskog fronta broj 5, peti sprat, iznad kafea „Mačka“. (Ironično.) Odgovara gospođici žurnalisti?

Lana: Nisam u prilici da biram. Verovatno ću se snaći, posedujem opšte sposobnosti za rad u mnogim službama.

Grozdana: Opet sebi pridaješ isuviše važnosti. Zapamtila si, 18 časova, peti sprat, iznad …

Lana: Znam, znam to mesto, iznad „Sata“. Naziv kafea je ispisan ćirilicom. Hvala, do- viđenja! (Zalupi slušalicom. Nastavi da vežba još nekoliko pokreta.)

Grozdana: Uobražena, univerzalna neznalica! (Zamisli se.) Ipak me je nekako podsetila na čika Sovu. (Pretura po takozvanim pristupnicama.) Mora ovde biti materjala i za to vreme se na svetlosti pojavljuje Ceca, koja vraća fotelju na svoje mesto, u rukama su joj novine i olovka kojom nešto brižljivo podvlači.)

Zazvoni telefon.

Ceca (Prenemažući se.) Halo! Slušaj, ova ideja sa oglasima je sasvim bezvezna. Pola toga je poslovna pratnja, ako čitaš između redova.

Grozdana: Dobar dan. Tražim gospođicu Svetlanu Beležić, Grozdana iz „Zapošljavanja“. A, to sa oglasima je verovatno istina.

Ceca (Uozbilji se.): Moje poštovanje, gospođo, toliko intenzivno tragam za poslom da sam prestala da se obazirem na pristojnost.

Grozdana (Nadmeno.): Znate i sami da sam ja zato tu, uprkos svim onim elektronskim platformama za traženje posla. Niste imali potrebe za brigom, kad ste već učlanjeni kod mene. Ovako stoje stvari, preduzeću „Štampiko“, koje u svom sastavu ima i turističku agenciju, potrebna je jedna službenica. Možete li sutra u 11 časova da budete u njihovim prostorijama na Novom Beogradu, u ulici Radničkih paviljona bez broja. Čekaće vas gospodin direktor Karanfil Malobabić. Obavestiće vas o svemu što je potrebno da znate.

Ceca: U redu. Iako, u onoj grupi „Naš jezik“ na Fejsu kažu da je pravilno reći u Novom Beogradu. Da, naravno da mogu. Je li to sve?

Grozdana: Sve, osim što je pola plate moje! Zbogom i srećno! Za taj posao će vam od izuzetne pomoći biti svaka besmislena Fejsbuk grupa, slobodno ih pratite, manje ćete misliti na posao, duže ćete se zadržati. (Spusti slušalicu.)

 

Ceca od radosti baca novine na pod, ustaje i napušta prostor dnevne sobe, koji se zamračuje, dok istovremeno Grozdanina kancelarija bljesne svetlom. Ona odlaže sve papire, odmakne stolicu i podigne noge na sto. Odahne uz težak uzdah. Telefonski aparat na njenom stolu zazvoni. Scena je i dalje kulisom razdvojena, ali ovoga puta opet Maleševićevim ofisom.

 

Grozdana (Mrzovoljno. Pre nego što podigne slušalicu.): Zovu uzbuđene sveznalice univerzalnog tipa! Neko je nešto zaboravio, nekome nešto nije jasno. (Telefon uporno zvoni.) Dobro, dobro polusvete, tu sam! (Podigne slušalicu. Strogo.) „Zapošljavanje“!?

Malešević: Što si ljuta, „šefice“? Toliko dugo čekam da se javiš, kao da proučavaš diskretne profile za čika Sovu.

Grozdana: Delimično si pogodio, ali i prikupljam ti društvo za jedan krug, svi su obavešteni za sutra.

Malešević: Pusti sad to! Pajović je zakazao hitan sastanak u Direktorijumu, danas u 14 časova.

Grozdana: (Iznenađeno.): Danas? Imam posla za desetoro …

Malešević: Kažem ti da je hitno, Meni pričaš o poslu! Hajde zdravo, vidimo se tamo.

Grozdana (Umorno.): Ne, ja neću doći! Znaš koliko pristupnica čeka na obradu? Ne mogu nikako. Objasni im. Uostalom, prenećeš mi o čemu ste razgovarali.

Malešević: Dobro, nemoj se posle žaliti da ti nova terminologija nije sasvim jasna.

Grozdana: Objasnićeš mi, ti si drug!

Malešević: Ako ja budem nešto razumeo, objasniću ti svakako. Zdravo!

Grozdana spusti slušalicu. Scena se sasvim zatamni.

 

Slika peta

Sunčica, Lana, Stefan, Malešević.

 

Kancelarijski prostor sa nekoliko radnih stolova, raspoređenih u polukrug, da bi u uslovno središnjem delu bio direktorov sto, koji se upadljivo razlikuje od ostalih zbog gomile šarenih fascikli i neukusne kožne fotelje. Na svakom od službeničkih stolova su hrpe drečavih reklamnih, nesavijenih papura, koje Sunčica brižljivo savija, kako bi dobili oblik preklopnog flajera. Službenici su prisutni, direktora još uvek nema, zato je atmosfera opuštenija. Lana i Sunčica sede jedna naspram druge, njihovi stolovi su spojeni. Stefan otvara pasijans na kompjuterskom ekranu, povremeno se obazirući prema ulazu.

 

Sunčica (Uzima lenjir sa stola, pokušava da na najlakši i najbrži način presavije papir sa štampanim sadržajem na tri dela. Potpuno je zanesena onim što radi. Lani.): Sada mi je jasno. (Pokazuje ono što čini.) Ovako je sasvim brzo i jednostavno savijeno, odnosno, kako on kaže izbigovano. Vidiš! (Pogleda u Lanu, koja zamišljeno zuri ispred sebe u nesavijeni šareni papir.) Hej! Pokreni se, radi bilo šta, čula si da šef ne voli uzaludno sedenje! Halo! Reci nešto!

Lana: Da, razmišljam, a valjda je i to posao, kako je od sedenja još uzaludnije samo ono nasumično pozivanje potencijalnih posetilaca Sajma u Milanu.

Stefan (Ironično.): Ne, ne, previdela si naše jučerašnje uzaludno jurcanje za registrom „Privredne komore“. Panika od gluposti.

Lana (Kroz smeh.) Siromašak, nije očekivao da ćemo uspeti da pronađemo tu smešnu knjižurinu, pa je morao i da je plati. Tek da se ne obruka pred novim stafom. (Uzima jedan drečavi papir i ispresavija ga na tri dela.)

Sunčica: Hajde ljudi, malo ruke u pokret. Koliko sam ja shvatila, i ovo je nešto važno!

Lana: Svakako, kao i fotokopiranje istih i odlaganje u šarene fascikle. Ako danas izlaziš do fotokopirnice, to će ti se uračunati u pauzu. Iskoristi vreme, popij kafu, pojedi nešto. Ovde je tako sterilno. Ne samo što je sterilno, već podseća na sindikalne kancelarije od pre petnaest godina. Nema štampač, nema skener, fotokopir mašinu. Lud čovek, još uvek koristi faks aparat, neće da plati imternet. Kao da smo u vremenskoj mašini.

 

Stefan ustane. Napuni nekakvu kutiju manjim kutijama do vrha.

 

Stefan: Šta mislite, da otvaram onu tezgu napolju? Skoro će deset.

Sunčica (Proviruje iza svog papir – paravana.): Trči čoveče, što pre, trebalo je da otvoriš još u devet i zauzmeš dole šefu mesto za parkiranje. Jesi li sortirao čarape po boji?

Stefan: Po boji? Pa, valjda se sortiraju prema veličini? Ja sam prema veličini.

Sunčica: Lepo je rekao da je razlika u ceni označena bojama! U svakom slučaju je bolje da otvoriš. Kasnije dolaze prodavci, sigurno će oni znati.

Stefan jedva iznosi kutiju i žuri koliko je to moguće.

Sunčica: Drugarstvo, D, Rad, R, Um, U, Genijalnost, G! Baš mi se dopada Originalan naziv za kompaniju. (I dalje biguje, čini se sada već rutinski i veoma brzo.)

Lana: Genijalnost! Što bi ona Grozdana rekla, (Obe.) „Malo li je“. (Prasnu u smeh, u tom trenutku ulazi Malešević. Odelo preko polo majice, poslovna tašna, nos para nebo. Zaustavi se pored Lane. Omiriše prostor iznad nje.)

Malešević: Previše parfema. Budite diskretniji, molim vas! (Odlazi do svog stola.) Dobar dan svima. (Uzima knjigu u koju upisuje čas svog dolaska. Pogleda na sat, zapiše.) Deset i petnaest. Da li ste održali jutarnji sastanak?

Sunčica: Čekali smo vas. Mi smo svi novi službenici.

Malešević (Ustane. Priđe Sunčici.) Dobro ste uradili. (Uzme jedan presavijeni papir ispred nje.) pogledajte ove ivice! Devojko, ko vam je rekao da činite nešto što ne umete? Posmatrajte pažljivo! (Pokazuje joj, kao da čini nešto najdelikatnije na svetu.) Dobro je da niste održali sastanak, potrebno je razjasniti mnogo toga, počev od upisivanja u knjigu dolaska i odlaska, do zavođenja pošte. (Sunčici, držeći svoje remek delo.) Ovako se to radi! Popravite sve ivice! (Vrati se do svog stola, sedne, otvori tašnu, izvadi nekakve prospekte, skine sako, ostane u majci kratkih rukava.)

Sunčica (Lani. Ispod glasa.): Zar se ovde ne može biti ni dobronameran? (Unese joj se u lice.) Zašto nosiš burmu na levoj ruci?

Lana: Molim? Da li je to praznoverje novijeg ili starijeg datuma? (Oštro.) Gledaj tamo kako biguješ, dosta mi je primedbi za danas. Parfem, burma, da nisam slučajno pogrešno prekrstila noge?

Sunčica (Opet tiho.): Samo pitam! (Nastavlja sa svojim manipulativnim poslom.) Šta misliš, hoće li nam dati slobodan dan za slavu?

Lana (Ironično.): Ko ovde dočeka taj dan, znaće.

 

Dolazi Stefan. Uzima jedan papir i prilazi Maleševićevom stolu. Pomalo udvorički.

Stefan: Ovo je spisak mogućih klijenata, s nekolicinom sam razgovarao, želeli bi da pogledaju katalošku ponudu za pojedine sajmove. To ćemo učiniti putem pošte ili kurirske službe?

Malešević (Nezainteresovano. U stvari ispod oka prati Lanino ponašanje.) Da, naravno kako drugačije. (Stefan začuđeno raširi ruke. Nešto bi rekao, ali ipak pođe do svog radnog stola.) A vi gospođo? Čime ste se od jutros bavili?

Lana (Hladnokrvno. Skoro prezrivo.): Pošto ste me zadužili za posetioce milanskog Sajma prehrane, želela sam da stupim u direktan telefonski kontakt s direktorima većih prehrambenih kompanija, hoću reći ovih koje još uvek imamo. (Pogleda na sat.) Do ovog časa, ni jedan nije stigao na posao.

Malešević: Ko vas je ovlastio da tražite direktore? Jasno je da za vas nisu dostupni.

Lana: Koliko znam, direktori putuju na ino-sajmove (Maliciozno.), možda i njihove sekretarice, ali one svakako ne odlučuju o tome. Ovlastio me je posao telemarketara, o groznog li naziva, koji ste mi vi poverili, kao i rad, um i genijalnost, pre svega.

Malešević (Ne dozvoli da ga zbuni.): Da li poznajete tehniku kucanja na pisaćoj mašini?

Lana: Da, još od osnovne škole.

Malešević: Mislio sam na električnu pisaću mašinu.

Lana: Mogli ste misliti i na računar, nema razlike. Svaki aparat umem da priključim na struju.

Malešević (Mrtav ozbiljan.): Tim bolje. Sve osobe koje ste lično želeli da upitate i obavestite o aranžmanu za Sajam, kontaktirajte pisanim putem. (Pokaže na sto za kojim niko ne sedi, a na kome se nalazi pisaća mašina.) Izvolite! Papir sa memorandumom, koverte takođe, srećan rad. Bar toga imamo, naštancovali su kod čika Sove.

Lana (Ustane.): Za Boga dragoga! Dozvolite da to volonterski odradim od kuće na računaru, i o svom trošku svima pošaljem elektronskom poštom. Živite li vi u ovom veku?

Malešević: Rekoh, sećan rad!

Zazvoni telefon. Malešević se javlja.

Malešević: D.R.U.G. preduzeće, izvolite. Oah, yes! Speaking. (Nastavlja da grubo izgovara rečenice na engleskom jeziku.) Giorgio, where are you? Of corse that I will come. Don’t worry, I’ll inform you on time. Okay. I’m very grateful! Ciao Giorgio.

 

Lana, Sunčica i Stefan zarone glavama u posao da ne bi prasnuli u smeh.

 

Sunčica (Biguje bez prestanka.): Niste nam rekli kako da vas oslovljavamo. Gospodine direktore, gospodine Maleševiću, Gospodine, ili nekako drugačije?

Malešević (Zavali se u fotelji.): Dovoljno je „Direktore“! Pošto si se već javila, Sunčice, smatraj se obaveznom da odeš po moj doručak. Znaš gde je „Leskovčanin“?

Sunčica (Zbunjeno): Ne?!

Malešević: Slušaj, ne zanima me, snađi se! Jednu pljeskavicu u lepinji bez dodataka i pola litre jogurta. Ali pazi, kupi samo roze kravicu.

Sunčica (Sasvim zbunjeno.): Molim? A, ako nemaju taj jogurt, ako ne nađem tog, kako zove taj tip iz Leskovca?

Malešević: Snađi se, rekoh, izvoli novac, i požuri. Upiši se u knjigu kada budeš izašla i kada se vratiš.

 

Sunčica ustane. Ponavlja kao za  sebe šta treba da kupi. Lana joj došapne „Moskva“ i pokaže rukom.

 

Sunčica: Ali, ako nemaju taj jogurt?

Malešević: Samo taj!

Sunčica (Upiše se u knjigu. Žurno odlazi.): Idem, znači (Preslišava se.) bez dodataka.

Lana (Kuca za pisaćom mašinom. Ustaje, uzima od Stefana nekakvu beležnicu.): Oprostite, Sajam u Milanu počinje za petnaest dana. Da li će gospoda koja se odluče da pođu uopšte imati vremena da se pripreme. Dok ovi dopisi do njih stignu, uz srećnu okolnost da ih niko ne zaturi, dok godpoda odluče o polasku, družbenicama i sličnim sitnicama. Broj koji će videti Milano može se i prepoloviti.

Malešević: To je deo našeg posla, upravo ste ga divno objasnili, odnosno vašeg posla. A, imamo i Đòrđa, koji se maločas javljao.

Stefan (I dalje sedi ispred računara.): Koleginici je ponestalo memoranduma, mogu li da odem do štamparije po jedan ris?

Malešević: Nikako! (Lani.) Gospođo, moraćete da fotokopirate memorandume i kataloge, ali u više boja.

Lana: Sada? Ne mora se ni do štamparije, potrebno je deset sekundi da se to izvuče iz fajla u račinaru, ili mi namećete pauzu za ručak u vreme doručka. Ali ako je zbog višebojnosti, onda razumem!

Malešević (Grubo.): Nemojte se zadržati više od deset minuta. Toliko će biti dovoljno da ispari taj vaš teški parfem. Na pauzu možete kasnije.

 

Lana uzima fasciklu, papire, tašnu. Besno izlazi, ali još više besa unosi u povratak da bi se upisala u knjigu izlaska, zatim zaista izađe.

 

Malešević (Stefanu.): Da li su svi priložili fotokopije ličnih karata?

Stefan: Jesu, jedino su gospoda koja rade za tezgom, pogrešno zaheftala. Ja sam im pomogao.

Malešević (Uhvati se za glavu.): Nadam se da ste ih podsetili za boje čarapa? Da li su ih dobro sortirali?

Stefan: Ništa ne brinite. Sve im je jasno (Ugrize se za jezik.), samo bih voleo da kasnije proverim kako se snalaze!

Malešević: Može! Učinićete to kada budete na pauzi. Ako je potrebno, zamenite nekoga na pola sata.

 

Ulazi Sunčica. Nosi kesu s hranom.

 

Sunčica: Malo sam se zadržala. Kod tog roštiljdžije je neverovatna gužva. Izvolite kusur. (Odloži kesu na Maleševićev sto. On već vidi da je kupila drugi jogurt.)

Malešević (Izvadi brik pakovanje istog proizvođača u drugoj boji od željene.): Šta je ovo? Rekao sam kravicu!

Sunčica: To je jogurt istog proizvođača. Sada ga tako pakuju.

Malešević: Rekao sam roze kravicu, ovo uopšte nije isti jogurt.

Stefan: Ali, to je zaista isti jogurt. Samo ga drugačije pakuju. Ja to kupujem svako jutro.

 

Sunčica sedne. Potpuno joj je svejedno šta će sada biti.

 

Malešević: Niste sposobni da tačno kupite ono što vam se kaže.

Sunčica: Nema nigde! Razumete li da je unutra isti jogurt. Ako ne razumete, sipaću ga u šolju.

Malešević: Toliko ste drski! Posao sam vam dao … a sada ga više nemate!

Sunčica: Kako?

Malešević: Izvolite vašu radnu knjižicu. Uopšte ste nesposobni i za bigovanje, i za fotokopiranje i za kupovinu. Možete ići!

 

Sunčica se ljutito pakuje. Pogleda u Stefana, zgrabi sve hemijske olovke koje stoje u držaču na stolu. Strpa ih u tašnu. Izleti iz ofisa. Svetla se priguše. Stefan i Malešević sede za svojim stolovima. Muzička podloga, „Dorćolac“.

 

Slika šesta

Sova, Karanfil, Kokan, Ceca.

 

Scena je paravanima provizorno podeljena, tako da se uočavaju tri ambijentalne celine. Štamparija, zbog mašine i stola na kome se nešto slaže i koristi. Službenički prostor sa radnim stolovima na kojima mogu biti računari, pisaće mašine isl. se nalazi u sredini, a u funkciji je prolaza prema takozvanoj direktorskoj kancelariji. U središnjem ofisu su tri radna stola, uz zid je postavljen stočić s knjigom dolazaka i odlazaka, kao i radio aparatom. U štampariji je Kokan, ofset mašinista, koji raspoređuje štampane materijale. To što čini zauzima čitavu površinu radnog prostora. U središnjoj prostoriji, svaka za svojim stolom : Irena i Ceca, urednica i najdiskretniji profil – turizmolog. Irena ispred sebe ima nekoliko neotvorenih uredno složenih knjiga, pognuta je nad rukopisom, koji očigledno koriguje. Istovremeno doručkuje. Ceca se vidno dosađuje, pošto se torzom opružila po stolu, ispred nje su raširene novine, ruka joj je na telefonskoj slušalici.

 

Kokan (Sedne na sto u štampariji. Odahne. Za sebe.): Deset hiljada komada, u dve boje! To su one njihove pristupnice. „Doboš“ osiguranje finansira, ali brat bratu ima da se radi i prekovremeno. (Zamisli se.) Uostalom, dok Karanfil dođe, popiću kafu sa novom koleginicom! (Ulazi u srednju kancelariju. Nosi svoju kafu, u ustima cigareta, pronađe sebi mesto za nekim stolom. Irena pregleda pomenuti tekst sa papira, povremeno popije gutljaj jogurta iz tetrapaka. Ceca čita novine, nervozno cupka nogom, čitavim torzom je navaljena na sto. Ruka joj je i dalje na telefonskoj slušalici. Aparat zazvoni, ona se istog časa javlja.)

Ceca: „Štampiko“, izvolite! (Sluša.) Ne, gospodin Šime još nije stigao, imate li poruku za njega? (Uzima papir kako bi zabeležila.) Da, „Džob banka“, u redu. Danas ističe termin oročenja … ne ja sam Ceca, ne Gaga nije tu! Doviđenja! (Zbunjena je.)

Kokan: Kada čuješ da je „Džob banka“, odmah im prebaci vezu, i ako nisu tu. Čak ni uvažena gospođa računovođa Gaga ne traži poruke! Razumeš?

Ceca (Nezainteresovano.): Okay! Tako mi je još lakše. (Za sebe.) i dosadnije. Ehej, čoveče, kako smeš da pljugaš na javnom zatvorenom mestu, tačnije radnom mestu. Mislim, meni ne smeta, pušač sam ali imam obzira prema Ireni. (Nastavlja da proučava oglase.)

Irena: Ne uzbuđuj se, Ceco, ovde je takva procedura, da ono što se na drugom mestu ne bi nikako smelo, ovde može i obrnuto. Inače samo gospođa Gaga je upućena u rokove. Znaćeš ono što je bitno. Kada stiže plata, penzija, stanje na računu i dosta.

Ceca: Kad si već pomenula račun, danas je tvoj dan za odlazak u banku. Mogu li ja umesto tebe, imaš hrpu posla ovde. Mislim, nije mi teško da malo prošetam.

Irena: Ne znam. Sačekaćemo direktore, neka oni odluče.

Ceca: A zašto bih ja to morala da znam kada je isplata penzija?

Irena (Neobavezno.): Jer čika Sova uvek kaže Gagi, a njena mama je penzionerka, pa se pročuje dok joj telefonira. Razumeš!?

Ceca: Ne! Koji to čika Sova? A ni Gagu još nisam primetila. Ona dolazi sve kasnije.

Irena: Još ga nisi upoznala? E, pa ne ide to tako! (Kokan se od smeha zagrcne.) Ti nemoj da se smeješ, čuješ da ne poznaje glavnu facu! (Ceci.) Kad jednom bude navratio, prepreči mu put i predstavi se. U suprotnom ćeš ovde ostati nepostojeća. Gospodin se posvuda šepuri kao da smo svi vazduh.

Ceca: Ko je on? Zašto penzije? Daj, poveži misli!

Irena: On je ovde tata. Pored dva završena faksa ima i titulu doktora nauka i direktor je pomenute Fondacije iz koje iscure one informacije za penzose. Povremeno voli da popije, kako on to kaže, „bevandu“.

Kokan (Pokušava da ih ućutka.): Devojke, radite nešto, evo Karanfila, upravo je parkirao. Idem ja u štampariju.

 

Irena i Ceca se uozbilje i odaju utisak da ozbiljno obavljaju poverene im poslove. Kroz štamparijski deo prostora ulazi Karanfil Babić. Nosi skupocenu poslovnu tašnu, srednjih godina, proćelav, elektronska cigareta na traci oko vrata.

 

Karanfil: Dobro jutro! (Prilazi radnom stolu na kojem je nekakav stari tip CD plejera. Kokanu.): Ćao Koki, kako je? (Pritisne dugme na plejeru. Zatrešti muzika.) „Karanfil se na put sprema, i peva … a majka mu konja sedla i plače…“ (Utiša muziku, ali je ista pesma prisutna kao podloga.) Isekao si pristupnice, vidim. Znači, danas cantragujemo!

Kokan: Kako ko. Ja ću da cantragujem, a gospođice će da montiraju nokte, trepavice i slično, (Ironično.) hoću reći u toku radnog vremena. (Povuče dim, pevuši „Karanfila“.)

Karanfil: A, ne! Ovo je obiman i važan posao. Bar jedna će ti pomoći!

Kokan: Zaista bi bilo potrebno. Pogledaj koliko toga ima!

Karanfil (Kreće prema kancelariji.): Rekao sam najmanje jedna, ako je potrebno, mogu i obe. Dođi posle kod mene u kancelariju. (Kroči u središnji deo prostora. Sada već ima osmeh na licu.) Dobro jutro, dobro jutro! (Priđe malom stolu sa sveskom za upisivanje, uključi plejer, koji je na istom, začuje se muzika, on je veoma zadovoljan.) … „Karanfil se na put sprema … i peva… „ (Odlazi u direktorsku kancelariju. Zatvori vrata.)

Ceca: Ne mogu da verujem, svako jutro repujemo istu kvadrofoniju. Prvo uključi tamo, onda ovde, pa u njihovoj kancelariji, i sve uz „prijatan“ živi napev!

Irena: Još se nisi navikla!

Ceca: Na šta da se naviknem, bre! Na to da ću da zaglavim neku psihozu?

Irena: Lakše hej, čuće te, ovo je ipak bivša radnička baraka!

Ceca: Neka čuje, valjda čovek zna koliko je pametan.

Karanfil (Otvori vrata.): Irena, molim vas, pozovite Kokana!

Ceca: Lepo ti kažem pamet mu je prva vrlina. Ne ume da upotrebi telefon u lokalu, nego ti se obraća s vrata. Svašta! (U čitavom prostoru se ispod glasa čuje „Karanfil“…).

Irena: Verovatno mu je dosadno, pa se telefona i ne doseti. Znaš da mu je mobilni telefon uvek u tašni ili ga zaboravi kod kuće.

Ceca (Uzdahne.): Što meni nije tako dosadno! (Istovremeno, Irena telefonira u lokalu. Dolazi Kokan.)

Kokan: Šta se radi, devojke?

Irena (Pokazuje mu štampane materijale.): Vidiš, Jegulja me je zatrpao korekturom. Tek je danas završio prelom.

Kokan: Mogu misliti da ima i pravopisnih grešaka!

Irena (Pogleda ga. Kroz smeh.) Ne sumnjaj.

Kokan (Zaviruje u Irenine papire.): Da sada te je odjednom zatrpao poslom. Dok ode na paus, pa na nož, opet će da mi puknu leđa.

Irena: Znam, sve ovo me je jutros sačekalo! Zato juče nisam zapisala ni dva slova.

Kokan: Ma radi dečko privatno za druge izdavače, pa maturski radovi …

Irena: Lako je njemu kad ima ujaka.

Ceca: Ja, međutim, umirem od neproduktivne dosade. Znaš, radim u ispostavi one turističke agencije za koju se već pitam da li postoji!

Kokan: Za danas ćemo neproduktivnost da sredimo. Mislim da me je zato zvao … „Karanfile … moj zeleni …“ (Uđe u direktorsku kancelariju.)

Ceca: Da mi je neko rekao …

Irena: … da ćeš na radnom mestu zamišljati da turistička agencija to i jeste, a tebi se kao stručnjaku baš i ne čini da bilo šta slično radiš …

Ceca: Upravo tako! Kako znaš?

Irena: Da je meni neko rekao da ću na mestu urednice čamiti u ovoj baraci i pored (Pokaže koverte.) pozivnica za Sajam dečje knjige u Bolonji, korigovati tekstove o aikidu, stvarno ne bih verovala!

Ceca: A od čega nas onda plaćaju, da ne upitam još blesavije, zašto nas plaćaju?

Irena: To je jedino pravo pitanje! Reći ću ti, jer i meni je trebalo nekoliko meseci da povežem misli i kockice.

Ceca: Pričaj, pa da palim na vreme!

Irena: Nemaš razloga. Mi smo takozvani diskretni paravan profil. Ćutimo i primamo platu. Nimalo mudrosti, naprotiv.

Ceca: Pa, kako to podnosiš? Mislim, znaš da radiš milion poslova, a … svako jutro slušaš ovu stereo – karanfil – ramu!

Irena (Odmahne rukom.): Rekla sam ti! Nema boljeg. Ovo se smatra premijom, plata, informacija o penzijama – dovoljno!

 

Iz Karanfilove kancelarije izlazi Kokan. Zadovoljno odlazi u štampariju.

 

Karanfil (Nadmeno.): Irena, danas ćeš pomoći Kokanu da cantraguje. Sećaš se, list po list prema paginaciji, radila si to već sa kalendarima Ima deset hiljada pristupnica. Ti Ceco, ideš po izvod i nosiš moj mobilni aparat na popravku.

Irena i Ceca: Molim?

Karanfil: Molim, šta?

Ceca: Razumem za izvod, ali kakav mobilni, kakva popravka, gde?

Karanfil: Sve ću ti objasniti, imam adrese, snaći ćeš se. Deca su se jutros igrala sa aparatom, pa im je ispao uz ruku. Objasniću ti gde je potrebno da ga odneseš, a u povratku uzimaš izvod. Kokan mi reče da si danas htela da se malo više aktiviraš.

Ceca: Naravno, ali ne da kuvam kafu, idem po izvod i ne znam gde još, htela sam da radim svoj posao. Postoji li on uopšte?

Irena (Ozbiljno.): Ja ću da cantragujem, nema problema, a ovo neka koriguje Šime, čika Sova, Gaga, ne zanima me! (Tresne papirima o sto. Duže od četiri ne ostajem! (Ode u štampariju.)

Karanfil (Sam sa sobom, u svojoj kancelariji, u svojoj fotelji.): Sve same nadmene devojke, ne rade ništa, primaju platu, nije im dovoljno! (Pojača ton na plejeru.) … Karanfile … moj zeleni … (Ceca samo što nije izašla.)

 

U središnji prostor ulazi čika Sova. Zaviruje u svaki ugao. Povuče prstom po Ireninim stolu. Dune prašinu s prsta.

 

Sova (Za sebe.): Briše li ovde neko prašinu? (Zaviruje po kancelariji.) Ja da im angažujem čistačicu!? Kakve gluposti, svaka neka briše svoj sto! Usisavanje naizmenično. Baš je prljavo!

 

Ceca izlazi iz Karanfilove kancelarije. Shvati da je „to“čika Sova. Postupi prema Ireninom savetu.

 

Ceca (Stane ispred Sove.): Dobar dan! Ja sam Svetlana Beležić, turizmolog. (Pruži mu ruku, ali ne nailazi na adekvatan odgovor, ruka u vazduhu.) Vi mora da ste gospodin Sova Babić, moje poštovanje.

 

Sova je zbunjeno pogleda.

 

Sova: Jesam, tebe je poslala Grozdana dete? Diskretan profil, veoma diskretan. Šta je sa tim mobilnim telefonom?

Ceca: U kvaru je. Gospodin Karanfil želi da ga odnesem na popravku.

Sova: Kako pokvaren? Ja ga zovem celo jutro … !

Ceca: Kaže da je deci ispao dok su se igrala. Ne znam detalje.

Sova (Setno.): E, moja deco, da ja ne kupih štamparsku mašinu, vi biste sada, ma ne znam ni gde, menjali devize. (Uđe kod Karanfila.)

Ceca: Ako sam razumela, ovako diluju legalno. (Sprema se da izađe.) Da, lagana osmišljena šetnja. (Izađe.)

 

Sve tri prostorije su osvetljene preko mere normalnog. Karanfil i Sova se ubeđuju, kao što to obično otac i sin čine. U štampariji, Irena i Kokan cantraguju pristupnice Glasno se, od početka pesme začuje „Karanfil se na put sprema i peva…“

 

Slika sedma

Grozdana, Lana.

 

Grozdanina kancelarija. Gospođa užurbano pakuje fascikle, slaže pristupnice, osvrće se oko sebe, tražeći mesto na koje bi ih sklonila. Počinje lagani instrumental „Dorćolca“. Ulazi Lana. Stidljivo pokuca po stolu. Grozdana burno reaguje, ne gledajući ko je ušao, ne obazirući se šta će reći, usredsređena je samo na sebe.

 

Grozdana (Kao automat.): Danas nije izašao oglas. Stranke više ne primam. (Pogleda na sat.) Molim vas napustite prostorije bivšeg „Preduzeća za zapošljavanje“! Transformisani smo! (Podigne glavu prema Lani.)

Lana (Uljudno.): Dobar dan, gospođo! Ne tražim posao. Došla sam da vas obavestim kako nisam u mogućnosti da na vaš račun uplatim pola moje plate, jer je neću imati. Gospodin Malešević me je bez ikakvog objašnjenja otpustio posle dve nedelje rada u njegovoj tupavoj kompaniji za zamajavanje ljudi.

Grozdana (Oduševljeno.): Otpustio vas je! Baš dobro što ste došli. Rekoh da su me transformisali.

Lana: Osim toga, potreban mi je formular, koji sam ovde popunila. Znate, nigde ne ostavljam pisane tragove o sebi, posebno ako su zavedeni pod brojem. To da ste transformisani čujem već drugi put od vas, ali ne razumem.

Grozdana: Ne razumem ni ja! Ponešto su mi o tome nagovestili, ali ja nisam dovoljno dobro slušala. Upravo mi je Lagodan sinoć poslao faks kojim mi objašnjava čitavu situaciju u organizaciji. Kaže, moguće je da se i drugi transformišu, ali oblik transformacije nije naš, da budem obazriva, i sve nešto tome slično. Zaista ništa ne razumem! Sada poslujem kao „Donatorski servis za intelektualnu svojinu“. Kažu da mi je potreban „Pi Ar“. Razumeš? Ti si novinarka, dobro prešla sam na ti, umeš to da radiš?

Lana: Svakako, ali za platu i one formularu koje ste negde uredno zaveli.

Grozdana: Slušaj, dogovorićemo se. Bićeš moj ovlašćeni „Pi Ar“. Svoj formular potraži negde u ovoj gomili. Vidiš da sve to sklanjam.

Lana: Dajete mi posao? Pa tek sam otpuštena! Znate li barem kakva je priroda posla tog „Donatorskog servisa za intelektualnu svojinu“?

Grozdana: Nemam pojma. Znam samo da su me u to ime trensformisali. U stvari, morala bih da odem do Maleševića, jer je on bio na poslednjem sastanku, sigurno je razumeo. Što se otkaza tiče, ne brini, on je hirovit čovek.

Lana: Primetila sam. I ne samo to!

 

Grozdana uzima svoju tašnu, popravlja kosu, spremna je da izađe.

 

Grozdana: Otići ću do njega da mi objasni neke nove pojmove na koje nisam navikla. Ti za to vreme slobodno pronađi svoj formular, čini s njim šta god ti je po volji. Možda ne bi bilo loše da imamo unapred pripremljenu konferenciju za štampu. Možeš li da se pobrineš i za to?

Lana: Konferencija za štampu? Mogla bih da se pobrinem, ali, niste mi rekli da ste postali politička partija!

Grozdana (Kreće.): Nema ovde nikakve politike, draga moja, sam suvi posao … ne brini, Malešević će mi sve objasniti, brzo ću se vratiti. Zdravo! (Još nije izašla, ali ne čuje Laninu repliku.)

Lana: Lagodan je u Milanu. Sve vreme pokušavam da joj kažem, ali ona tako nekontrolisano brblja. Otkaz mi je dao faks porukom, genijalac. Zato sam i uspela da prekopam po fotokopijama ličnih karata. Ode! (Uhvati se za glavu.) Ali čovek je u Milanu, mene je otpustio jer je imao prijatniju pratnju. (Sedne za Grozdanin sto. Pogleda dokumente na stolu. Za to vreme, dok ona nemušto posluje po kancelariji, muzička podloga je opet „Dorćolac“. Okončavajući manipulativno kretanje, Lana i sama pevuši.) „Razbacan po sobi, sadržaj života, sve iz malog mozga, ništa ne razuuumem …“ (Ponovo sedne za Grozdanin sto. U ruci joj je nekakav papir, kojim se hladi kao lepezom. Zadovoljan izraz lica.) Da li će ikada biti kraja ovakvim greškama? Mislila sam da je tipologija likova, koji nude posao, već viđena. Bila sam sigurna da ne mogu pogrešiti, da sam ih već sve upoznala. Neplaćene volonterske nedelje, privatne časove poslovnih kurseva stranih jezika po željenoj plati u hotelskoj sobi, beskonačno produžive tromesečne ugovore, dobijeno stalno zaposlenje zbog potpisa na pristupnici. (Zgužva papir u ruci.) A opet su me vrteli u krug. Biće to odlična konferencija za štampu, gospođo Grozdana! Ako bude publike, neko će mucati, neko možda i pevati. (Nastavi da pevuši, vrteći se na Grozdaninoj stolici.)

 

Slika osma

Lana, Grozdana, Sunčica, Stefan, svi koji su bili prisutni tokom prvog sastanka.

 

Čuje se žamor ljudi koji grubo uzvikuju … „Sram vas bilo“… „Lažljivice“… „Bestidnice“… Čuje se takođe Grozdanin glas : „Pustite me da prođem!“ Lana je u istom položaju sa završetka prethodne slike. Grozdana, sva izgužvana i raščupana ulazi u kancelariju, zaključava vrata.

 

Lana (Nonšalantno.): Šta je sada to? Ne samo da ste nas orobili (Baci na sto zgužvani papir.) vašim pristupnicama i „malo li je“ brojevima, već me zaključavate u ispostavi najgoreg podzemlja!!

Grozdana: Priberi se gospođice novinarko, kakvo podzemlje? Ja pošteno radim svoj posao!

Lana: Podzemlje gamižućih životinja i ljudi, možda ste čuli za predvorje pakla!

Grozdana: Pa ti si nešto pila ili si duvala. Čuješ da je ispred vrata rulja, koja bi da me linčuje. Nije vreme za poetsko izražavanje!

Lana: Hoćete, znači, konferenciju za štampu? Jesu li vam objasnili u šta ste transformisani?

Grozdana: Konferencija, da! Već si je pripremila? Rekli su mi samo novo ime, koje ti je već poznato.

Lana: Znači, ista procedura, samo je potrebno staviti akcenat na omasovljenje, diskreciju i tupavost.

Grozdana: Sve to, ali izostavi mentalni karakter, težimo genijalnosti!

Lana: U redu, otključajte vrata! Konferencija može da počne. (Ustaje. Prilazi joj.)

Grozdana: Kako da počne, gde su novinari? Već si ih pozvala?

Lana (Otključava vrata.): Ljudi su se sami pozvali! Zar ne čujete? (Otvori vrata, unutra navale svi koji su bili prisutni tokom prvog sastanka u „Preduzeću“.)

Grozdana (Popravlja frizuru, uzmiče iza stola. Gubi kontrolu nad sobom,): Šta vam pada na pamet? (Lani.) Jesam li rekla, samo novinari (Pogleda na sat, potpuno gubi razum.) , muškarci od tri, žene od četiri sata. (Sedne.)

 

Okupljeni naizmenično ponavljaju grube reči tipa : „Prevara“, „Našla pa zašla“, „Daću joj ja pola plate“, sve dok svi ne uđu u kancelariju.

 

Lana: Gospodo, pardon drugarice i drugovi, dame i gospodo, dobro nam došli. Gospođa Grozdana je spremna da bez uvodnog izlaganja odgovara na vaša pitanja. Izvolite!

Stefan: Neće biti moguće bez uvodnog izlaganja!

Sunčica: Bilo bi dovoljno i jedno dobro objašnjenje, bez mnogo izlaganja, da ne kažem laganja.

Lana: Znači, pitanja će uslediti kasnije?

Sunčica: Neće biti pitanja, samo jedan zahtev!

Grozdana (Trgne se.): Zahtev? Želite li formular?

Sunčica: Formular testa inteligencije za vas ili roze kravicu – može, potpuno je svejedno, a zahtev ćete čuti kada nam odmotate ovo nemušto klupko.

Grozdana (Lani.): Šta hoće ovi ljudi?

Lana: Da im objasnim prirodu vaše transformacije.

Grozdana: Pa, objasni im već jednom, šta tu ima da se krije. Zašto te plaćam?

Lana (Izaziva je.): Da im objasnim, znači? Ništa ne brinite, biće im sve jasno! A i platićete!

Stefan (Lani.): Slušaj, ne zanima nas zašto je ona u novoj firmi, čiji naziv jedva da sam pročitao, nego ono, sećaš se, „Preduzeće za zapošljavanje“, koje nas je sve potpuno unazadilo.

Lana: Znam šta želite da znate. Do pre nekoliko časova sam i sama slagala pazl ovog monstruoznog papirološko – formularskog prolaza. Sve ću vam objasniti. Gospođa Grozdana je samo deo sistema.

Grozdana (Odsutno.): Jeste, ja sam sada deo transformisanog sistema u Donatorski servis za … (Prekinu je.)

Stefan (Ljutito.): Ne govorite više, da ja vama ne bih objasnio kako se čarape sortiraju po boji!

Lana: Dobro, dobro, bez žuči, molim! Sećate se svi da smo pre dve nedelje na ovom istom mestu popunjavali čuvene formulare. Niko od nas nije mogao znati da smo svojim potpisom potvrdili takozvane pristupnice, odnosno da smo postali članovi, ali ne Grozdaninog „Preduzeća“. Nismo znali da smo dobili brojeve i umnožili spiskove centralnog članstva, što je overavano fotokopijama ličnih karata kod Maleševića ili besmislenim poslovima kod čika Sove Babića, gde se i štampaju pomenuti obrasci.

Sunčica (Lani.): Ono što ti nisi htela da potpišeš, kako Grozdana reče, članstvo u biblioteku?

Lana: Da, jasno ti je – izraz je žargonski, ali tu nije kraj. Svi smo poslati na fiktivne poslove za fiktivne plate, mogu slobodno reći, kod fiktivnih ljudi. D.R.U.G. je u stvari – druženje u jedan krug, izmanipulisali su nas!

Stefan: A, ova njena nova firma?

Lana: O novoj firmi, da joj taj divni naziv ne ponavljam, ni ona sama, da ne kažem sirota, ništa ne zna. Jedino što bez prestanka ponavlja je da su je, a ne znamo ko, kažite Grozdana …

Grozdana: Transformisali! Dakle, ima li pitanja, gospodo novinari?

Stefan (Lani.): Ova je odlepila! Ti radiš za nju?

Lana: Ona zamišlja da da!

Stefan: Ima pitanja, gospođo Grozdana. Ja sam Stefan iz preduzeća „Drugarstvo Rad Um i Genijalnost“, zanima nas kada ćete nam isplatiti za ove dve nedelje posla?

Grozdana: Za dve nedelje? Pa to je neplaćeni volonterski, probni. Malo li je!?

Sunčica: Sunčica Dragović iz firme „Pretočena roze kravica, recite mi kada ćemo dobiti celu platu? Tako ste nam obećali!

Grozdana: Obećala sam vam pola plate, nemojte tako da insinuirate. Malo li je!

 

Lana ostalima daje znak da se ne uzbuđuju, ona podigne kosu, stavi dioptrijske naočare, obuče sako. Liči na Irenu.

 

Irena: Irena iz „Štampiko“ kompanije, diskretne agencije, i pre svega brokerske kuće. Ovde sam u svoje i u ime koleginice, koja je ostala bez obuće. Zaista nas zanima cela plata, jer sam ja uništila ruke, oči i disajne organe cantragujući, a ona je pocepala cipele, šetajući po gradu, noseći kojekakve sprave na popravku! (Ostali se zabavljaju njenom pojavom. Lana se ponovo transformiše u sebe.)

Grozdana: Ona je u podznaku Blizanac, što znači da ne ume da hoda prečicama. Za vas nema plate, samo pola vi meni, pola ja vama. Njoj ništa. (Svi prisutni ispod glasa – „Malo li je“!)

Lana: Lana Ležajić. „Ino – sajmovi – odeš, dođeš, prođeš“, mnogo ste nam dužni, Grozdana, odakle da počnemo?

Grozdana: Kako? Dala sam ti tvoj formular!

Lana: A plata?

 

Svi počinju da se komešaju, naizmenično govoreći, zatim u jedan glas „cela plata, cela plata!“

 

Grozdana: (Ustane. Pobaca papire po njima.): Evo i vama, ništa vam više ne dugujem. Konferencija je završena, možete ići gospodo novinari! (Pogleda u Lanu, tražeći pomoć.)

Lana: Zahvaljujemo se gospođi koordinatoru Donatorskog servisa za intelektualnu svojinu. Možemo da pođemo. Ova konferencija joj neće oprati ni obraz ni džep.

 

Svi izlaze. Lana uzima tašnu, poslednja je koja napušta kancelarijski prostor.

 

Grozdana (Sedne.): Hu!

Lana: Zaboravili ste nešto da kažete.

Grozdana (Zbunjeno.) Da, dobro je da imam tebe. Hvala!

Lana: Ne to!

Grozdana (Zamisli se. Doseti se.): Hu! Malo li je?

Lana (Odlazeći.): Doviđenja, poštovana!

 

Uključi plejer na Grozdaninom stolu. Začuje se poznata pesma, koja traje dok Lana ne ode, dok Grozdana još nekoliko trenutaka zuri u prazno, dok se svetla ne ugase.

…“Karanfil se na put sprema i peva … konja sedla a majka mu plače …“

 

 

KRAJ