Očev prsten

Uloga moje porodice u doba Holokausta je odista zanemarljiva. Ne usuđujem se reći gotovo sramna jer pamtim kako sam vršljajući po babinom escajgu ustanovio da je ona oštetila mrskog okupatora za jednu kafenu kašičicu sa žigom svastike na poleđini drške.

*

Otac je izgleda poneo najveći ratni teret u ime čitave familije. Kao tek regrutovani soldat, bio je zarobljen je na samom početku okupacije nedaleko od Blaca i granice sa Bugarskom. Odatle je sproveden pešice, u dugoj koloni zarobljenika sa rukama skrštenim iza glave, isprva u Niški lager, o kojem je pisao Rade Drainac u svojoj knjizi „Crni dani“. Verujem da je Rade video i moga oca i da su mu dve vrele suze, kako piše u dnevniku, kanule u šolju čaja ili rakije. Zahvaljujući činu artiljerijskog kaplara Kraljevske vojske Jugoslavije, otac je deportovan u Oficirski radni Logor (Offlag) u okolini Lajpciga i nije izašao kroz dimnjak, na prisilnom radu  u okolnom gazdinstvu, preživeo je.

Bio je škrt u opisivanju logorskih dana. Najpre je stekao simpatije upravnika logora jer je ukrotio njegovu podivljalu kobilu koja se razdžilitala da niko nije smeo da joj priđe. Otac je iz stroja zamolio dopuštenje, prišao bez bojazni, obujmio je oko vrata i došanuo na uvo kakve reči, na šta je kobila pobočke pitomo polegla zemlji. Uzaludne su bile naše molbe da nam oda te čarobne reči, da bi ih oprobali na Džekiju i kokoškama u dvorištu.

Međutim ko je poznavao lozu našeg pradede Josa Nikolića, najvećeg džambasa, trgovca i uzgajivača konja u užičkom okrugu, po kome su nas Nikoliće u Čačku zvali Josovci, koji je nosio ogromne usukane brke nagore, drzao za pojasom dve kubure i pozajmlivao  dukate gvozdjarima i bankarim u Cacku, znao je odakle je otac pokupio umeće kroćenja i opštenja sa konjskom vrstom, jer je kao decak pridrzavao fenjer svom dedi dok ja poradjao kobile.

Nakon ponuđene cigarete opričao je komandantu svoje drugo, za svoj opstanak spasonosno umeće. Očev S-alt saksofon je bio takođe zatočenik radnog logora te je otac ubrzo osnovao logoraški orkestar i svirao šlagere na oficirskim zabavama i tanz-balovima.

Bili su to dani velikog rizika jer su u spavaonici poljski oficiri dogovarali njegovu likvidaciju zbog kolaboracije sa fašistima. Njihovoj zlonameri su se usprotivili ostali brojniji cimeri iz Srbije, navodeći u odbranu očevu solidarnost, jer bi on uvek nakon svirke, svoj honorar, cigarete i čokolade, delio na ravne časti svima u baraci. Ostale dane, do oslobođenja, provodio je kao i ostali zatočenici, radeći na navedenom obližnjem seoskom imanju.

Očeve duge prste na desnoj ruci, koji su pokrivali klapne dubokih tonova, krasio je ovalan zlatni prsten sa , Goticom inkrustiranim inicijalima njegova imena. – To mu je poklon iz Nemačke, iz logora – otvarao se deda za prve faze pijanstva.

Jedared mu je otac poverio da mu je taj prsten poklonila gazdarica sa imanja na kojem je obavljao seoske poljske i stocarske  radove, u znak zahvalnosti i tajnih ljubavnih odnosa. To nije bila retkost, jer žene su u ta vremena bile usamljene , uzavrelih nezadovoljenih strasti, u zemlji koja je muškosposobne slala na istočni front. Njegova gazdarica  je imala priliku da svoju pohotu ispuni  stasitim tamnoputim i naočitim logorašem, mojim ocem. Jer erotska strast a potom, moguće i ljubav,  univerzalna su, telesna , astralna, i svakovrsna željena, retko dosežna blagodat, na ceni jednako među svim ljudima, , narodima, i državama  pod bilo kakvim okolnostima

– Nemojte ni slučajno da se izlanete pred njim – u strogoj konspiraciji došaptavao je deda, – ali vrlo je moguće da iza priče o tom prstenu verovatno, kao plod te ljubavne afere, tamo u Nemačkoj, i sada jos postoje vaši nepoznati brat ili sestra!

Otac je kao suvenir iz logora poneo hroničnu bronhijalnu astmu, taj zlatni prsten, sećanja koja je tvrdo zatomio u sebi i solidno poznavanje nemačkog jezika. Jednom prilikom u hotelu „Rivijera“ u Puli, moja sestra ga je zatekla na recepciji u ćaskanju sa kakvom turistkinjom nemicom. Budući da su svi strani jezici za nas u tom uzrastu dotle bili poznati isključivo iz kino sala, ona je sva zadihana došla da referiše majci: -Eno ga tata dole razgovara sa nekom glumicom na glumačkom!

*

Pred moj odlazak u JNA u zimu 74-te na otok Vis, otac je, već uveliko načet bolešću, iz kreveta, skinuo taj prsten sa svog i natakao na moj domali prst. –Ovo ti je moj poklon i amajlija, da te štiti tamo. Čuvaj ga koliko možeš, imaj u vidu da mi je puno značio.

Čuvao sam taj prsten i bio veoma ponosan što ga nosim. Sve do jedne noći kada smo ostali kratki za ceh, nas nekoliko iz protivavionske čete u konobi kad smo se zapili kod barbe  na otoku Visu. Zamolio sam pozajmicu od mornara Željka iz Tuzle. Zatražio je moj prsten kao zalog. Tako sam izbavio našu družinu   od poniženja.

Očeva smrt zatekla me je u prekomandi u Pločama. Na sahranu sam došao goloprst. Strahujem da mi otac onu vojničku nesmotrenost i bagatelisanje uspomenom i  amuletom njegove logoraške ljubavi, ni na  onostranom svetu,  neće oprostiti.

U međuvremenu je stigla i prekomanda. Razišli smo se Željko, sa očevim prstenom i ja. Docnije nas je po bivsoj otadzbini i po svetu razbacao bratoubilački rat.

Shodno genetskom zapisu i mojim ličnim uverenjima  nisam imao namere da ratujem . Ratovali su , vrlo je moguće , neke moje bivše kolege iz JNA. Odeljenje u napadu.Bojeva municija.

Danas , bih dao sve, iako malo imam, samo da saznam:

Sa koje je strane bio očev prsten?

Šta je to moj otac prošaptao na uvo onoj kobili ? Na kom jeziku ?