Trag

Trag

Trag I

kao neka veza od svetla
kroz godišnja doba

kao plićak od kamenja
u gorućim petama sunca

kao tužni luna park
u mesečevoj polusenci

kao točak sreće koji se vrti
u plavim salama vetra

kao dete koje nosi
kišu na svojim ramenima
za žednu pticu

u tvom srcu

Arheologija

ne prevrći svaki kamen
koji vidiš
(postoji neko ko možda ne podnosi
svetlo dana, postoji neko kome se sviđa
da ne bude
viđen)
pa ne prevrći svaki kamen
koji vidiš
radije ga prođi, ili se odmori
tu, na kamenu, i sanjari
to što je vidljivo

i pusti mrak da radi svoj posao
nije to tako loše
da kažemo ovako: baš fino leži
tu gde jeste, kamenje, s obrazom
uz zemlju

i s nebom povezani
vezama tanjim od kiše

Poštarina

uzmeš li ljudima
poštanske sandučiće
uzimaš im i nadu

prilično smo dobri u čekanju
čekamo razglednicu
s letovanja, srećku iz
spasilačke organizacije, novine
od juče i račune
od sutra

čekamo
dovoljno smo strpljivi
adresa i ime
nepogrešivi su
i naši su sandučići
zeleniji nego što misliš

i nemoj da čačkaš sandučiće
naše

jer mi čekamo, mi
čekamo to
veliko pismo, iz juna, za
nas, napisano štampanim
slovima sunca

.
Krug

ništa se ne ponavlja
i sve je drugačije
nikada nećeš ovo ovakvim videti, još jednom:
senku planine, u osam i jedanaest
ovog junskog jutra, rukopis kiše
na prozoru, dete koje trči
duž mora, između kapi, u žutoj
kapi za kišu i s plavom
mrežom u rukama
jer ništa se ne ponavlja
i sve je drugačije
čvorovi pertli, rotacija zemlje, mravlja
staza u travi, ugao travki i način
na koji si dragu pomilovao po kosi onda
kad si se probudio, još uvek sa
snom u rukama
jer ništa se ne ponavlja
i sve je drugačije
lagani ples zavesa, talas koji se preliva
preko golog stopala, zeleni dah drveća, pesma
radkapni, pečat neba i sunce, način
kojim se sunce probija kroz oblake
i lapće kišu
jer ništa se ne ponavlja
i sve je drugačije
naši pokreti, naš svakodnevni balet, naši
životi, razapeti između lepote i
haosa, ni ogledalo, ni sećanje
nije trajno, voda će teći kroz tvoje
vreme, i napraviće sprudove, jedno dete
ide i traži tvoje tragove
a svoje, na kraju, pronađe
ništa se ne dešava
i sve je drugačije
ovo je samo uteha
jer to što gledaš vidiš po prvi put
i jdnako velika ćalost ovo je
jer to što gledaš vidiš poslednji put
mesec koji visi u plavoj mreži
dete koje spava u svom belom snu
i ta žuta svetlost iznad dečjeg čela