.
.
Gitarista Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Svira od pete godine. Bio je gitarista i kompozitor grupe Smak. Komponovao za film. Nagrađen Kristalnom prizmom za kompozicije u filmu Vizantijsko plavo. Važi za neumornog čitaoca.
.
.
Šta je Vama književnost?
Književnost je nauka o lepoti, estetizmu, baš kao i muzika kojom se bavim. Razlika je samo u tome što muzika koristi ton a književnost se služi logosom.
Šta trenutno čitate?
Puno toga, uglavnom čitam neke moje spise, dnevnike, beleske. Imam nekoliko „načetih“ knjiga, kao što su „Proljeća Ivana Galeba“, Vladana Desnice. Potom, „Portret među maskama“, Vladimira Pištala…
Knjiga koja Vas ne napušta?
Ima ih više ali navešću makar tri, „Volja za moć“ – Fridrih Niče, „Pol i karakter“ ‘ Oto Vajninger, te „Blago cara Radovana“ – Jovan Dučić. Moć ovih knjiga sija i danju i noću ispred moje svesti.
Vaša opsesija iz detinjstva?
To je svakako muzika. Imao sam pojačanu reakciju na sve sto proizvodi ton, muziku. Umeo sam da sedim uz radio i da odslušam razne govorne emisije, pa čak i „Izveštaj o vodostaju“ samo da na red dođe muzika. A sva muzika pedesetih je bila tako fina i čedna, gde god da postavite skalu na radiju čuli bi ste izvornu narodnu, džez i klasičnu muziku.
Omiljena bajka?
Sasvim slučajno to je bila bajka o ruskom junaku koji se zvao Ilja Muromec. Roditelji su ga kasno dobili, bili su jako siromašni kao i mnogi u njihovom selu. Mali Ilja je počeo lepo da raste i da se razvija, toliko da je postao pravi Herkules. Rukama je krčio šume, čupao stabla iz korena, uređivao zemlju seljanima pa čak ih je i branio od razbojnika. Zapravo, snimljen je istoimeni film koji sam gledao ranih šezdesetih.
Prva knjiga koju ste pročitali?
Prva knjiga za koju se sećam da sam je čitao jeste „Emil i detektivi“ – Erih Kestner. Mada smo sestra i ja u rukama držali debelu knjigu „Braća Karamazovi“ ali smo samo gledali crtane animacije likova sa velikim bradama.
Kome ste Vi bili prva ljubav?
Sigurno sam jedan od onih ko nikome nije bio prva ljubav. Koje zbog dugotrajne bolesti, koje zbog zatvorenosti uzrokovane mojom bolešću.
Vaša igra u detinjstvu?
Sem gitare nisam imao drugih igračaka ali ona mi je itekako poslužila i za igru. Pravio sam „trku“ klikera tako što postavim tri komada, jedan između 1-2. žice, drugi između 3-4. treći između
5-6. Malo nagnem gitaru ka dole i klikeri krenu duž žica, onaj najteži valjda prvi stigne i slomata se preko kobilice udarajući svud okolo. To mi je bilo zanimljivo. Onda ih pustim da ne prelete, nego da se setaju tamo-vamo.
Koga volite?
Volim decu, životinje, insekte. Volim biljke. Veliku ljubav osećam prema suncu, svaki dan izađem napolje, zagledam se direktno na par sekundi. Pozdravim ga a ponekad i pričam sa suncem. Uopšte, najveću moguću ljubav osećam prema prirodi koja me je dala.
Ko Vas mrzi?
Nisam nikad osetio direktnu mržnju.
Neostvarena želja?
Na ulazu u VMA stoji slogan „Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu“. Pošto sam vrlo mlad dopao bolnice zbog moje noge i lečenja to sam uvek šeznuo da ne osećam bolove. Ali moja neostvarena želja je svakako bila da igram fudbal, to bi podrazumevalo da sam potpuno zdrav.
Da li posuđujete knjige prijateljima?
Većinu knjiga koje posedujem jesu pokloni mojih prijatelja a skoro sve knjige koje sam ja kupio u životu stoje na policama istih prijatelja, mislim da je to demokratski. Međutim, nemam običaj da uzimam tuđe knjige jer znam koliko znače vlasnicima. Ali, knjiga je da se čita.
Ima li starost prednost nad mladošću?
Ima kao utešni pridev. Starost međutim ima svoju svrhu ali šta vredi da o tome pričam mlađima? Ovi stariji već ionako sve znaju.
Kome nećete poverovati?
Onome ko ne veruje ni samom sebi, jer mi daje odličan povod za to.
Šta je Vaš moto?
Ne smetaj drugima kao što smetaš samom sebi”.
Kakav je odnos muzike i literature?
Muzika se operativno bavi lepotom proučavajući bilo kakav oblik u smislu spoljnih i unutrašnjih linija koje predstavlja melodija. Sve odnose stvari sto izučava harmonija. Igru vremena i dinamike što izučava ritam. Literatura izučava lepotu koristeći jezik tako što ljude nauči kako da razmišljaju, kako da se izraze i kako da shvate druge, svet oko sebe. Pošto jezik koristi razne muzičke operacije kao što su intonacija, dijalekt, ritam, i red reči, sklop misli to literatura indirektno, koristeći jezik prepoznaje naravno muziku u njemu. S druge strane, poezija i muzika imaju gustu saradnju, libreta i opera takodje, scenario za mjuzikle…Umetnosti često prožimaju jedna drugu, pokušavajući tako da doprinesu shvatanju lepote.
Da li ste umorni od umetnosti?
Ukoliko je poistovetim sa sopstvenim životom onda – da. Zato uvek radim nešto iz oblasti nauke, u meri koju mogu da razumem. Konkretno se radi o matematici. Opčinjen sam statistikom, ponekad se odmaram tako što dolazim do statističkih podataka o ma kojoj temi. Tu je i programiranje koje me takođe vrlo zanima.
Ko Vas je zadužio dobrom?
Pre svega moj otac, potom učitelj gitare pa onda svi fanovi naše muzike koji su mi pokazali dobro svojim iskrenim reakcijama, ako bih mogao da personifikujem onda je to svakako muzika.
Ko Vas je uvredio i čime?
Srećom, vrlo rano sam shvatio da samo glupost i neistina mogu da povrede. Možda sam zato i odabrao umetnost jer rešenje vidim samo u daljoj humanizaciji društva.
Šta biste pitali Homera?
Kad bude objavljivao svoj „budući“ ep, da li postoji mogućnost da nekako pokuša sa beleženjem i dočaravanjem muzike onog vremena? Jer ono što imamo kao fakte nije dovoljno…
Da li Vam je neko posvetio pesmu?
Moj prijatelj Zoran Lekić koji živi i radi u Švedskoj posvetio mi je pesmu pod nazivom “Pragovi”, što je u isto vreme bio i naslov njegove zbirke pesama. Moj prijatelj i kum, Jovan Nikolić Jof mi je posvetio više pesama, sada živi i radi u Nemačkoj.
Točak. Ko Vam je dao nadimak?
Moj otac je bio kolar po zanimanju, pošto je pravio kolske točkove sve nas, njegove sinove (bilo nas je četvorica) zvali su „točkovi“. Tako sam ja u Čačku bio poznat kao „Točkić“ a u Kragujevcu su me promovisali u „Točka“. Mog oca su inače zvali Risto Točkonja.
Kome ste zahvalni?
Bogu.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.