.
.
.
…..Tek što sam zamakao van šatre, začuli su se pucnji. Bol je počeo da me razdire po vratu i leđima. Korak mi postade trom, kao stenom pritisnut. Poslednje čega se sećam nakon pada je par koji mi prilazi…
…..Probudio sam se. Rane od omamljujućih metaka još su bridele. Bio sam zatočen u dnu dugačkog, uskog hodnika koji je vodio do arene. Odande su odjekivali glasovi; generalna proba bila je u toku.
…..Dreser naoružan korbačem otključao je bravu i zgrabio me za ogrlicu. Pošli smo skučenim koridorom. Netremice me je držao na oku. Usput me je šibao bičem, kako ne bih ni pomislio na beg. Ostalo je da sačekam tačku dvoje akrobata, onih istih koji su se – polako sam se prisećao i detalja – grohotom smejali nad mojim oborenim telom. Potom, po utvrđenom rasporedu koji sutra očekuje posetioce, izlazim ja. Tako nas je zajedno, oponašajući spektakl, najavio i voditelj: „Dame i gospodo! Sada ćete prisustvovati neverovatnim vratolomijama na trapezu! A potom nastupa car životinja – neukrotiva, ljuta zver iz srca afričke džungle…“
…..Virio sam s ulaza, zagledan u svod. S njega su, poput vešala, visile sprave. Ona i on su po ko zna koji put prepleli ruke i noge u vazduhu, ne skidajući nadmeni osmeh. Ponovo su uspešno izveli pokrete od kojih će gledaocima, kao i uvek, ostati taman toliko daha za ovacije.
…..Došao je red na mene. Izašao sam, ranjen i isprebijan, još pomalo grogiran. Krotitelj me je terao da skačem kroz plameni kotur. Bičevao me je sve dok se ne bih povinovao njegovim naredbama a potom me vratio u krletku i poklonio se pred praznim tribinama s kojih će ga sutra obasuti aplauzi.
…..Narednog dana, publika je nahrupila. Čekao sam u kavezu, znajući repertoar napamet. Šou će uobičajeno otvoriti bacač noževa, čije će oštrice za milimetar mašiti artistu razapetog na meti. Hodač po žici znalački će održavati ravnotežu na užetu razastrtom od jednog do drugog kraja šatre. Čovek-topovsko đule uspešno će potrefiti mrežu koja ga spasava sigurne smrti. A onda… „Dame i gospodo! Sada ćete prisustvovati neverovatnim vratolomijama na trapezu! A potom nastupa car životinja…“
…..Dreser me je oslobodio i uz korbač poveo kroz tunel. Zagledan u zemlju, sporo sam hodao; rane su i dalje pekle. Aplauz posle preplitanja u vazduhu samo što nije usledio. Kad, začu se potmuli tresak. Za njim još jedan. Uspravio sam pogled i na središtu arene spazio njegovo i njeno telo. Gledalište je zanemelo. Voditelj je vrteo glavom, porinut u žabokrečinu neverice i straha. Krotitelj je potrčao prema nepomičnom paru i ostavio me samog.
…..U meni se najednom uskomešala krv neukrotive, ljute zveri iz srca afričke džungle. Istrčao sam pravo na centar i počeo da stružem kožu s leševa, na kojima lica nisu više bila nadmena već zauvek ukočena u paničnom grču. Kandže su se nagonski zarivale a čeljust je kidala meso na froncle. Dok su crveni mlazevi natapali piljevinu po tlu, učesnici su se razbežali, a gledaoci počeše da aplaudiraju i skandiraju; ličilo je to na navijanje, orilo se iz svih grla. Kad sam dovršio posao, ostao sam jedini živi stvor na poprištu predstave. Svuda u krug, posmatrači su i dalje frenetično tapšali, ustajući sa stolica. Sav moj bes u magnovenju je ustuknuo pred plimom neke čudne nelagode. Publika je očito htela još. Nije mi preostalo ništa drugo: pošao sam nazad, prema krletki, s nadom da se dreser tu negde sakrio.
.
.
.
.
.
