.
.
.
Nad knjigom Insomnija, bele noći, Zorana Bognara
.
.
…..Poezija Zorana Bognara jeste osoben antički ostrakizam teskobe, bespovratno proterivanje onespokojavajućeg, potmulog i razjedajućeg autodestruktivizma. Ona čovekovoj ličnosti, kao akteru i nosiocu pesničke radnje, obezbeđuje svojevrsnu sacro sanctitas – svetu i nepovredivu samobitnost, držeći se čuvene minimalističke parole: Less is more and more is less (Manje je više, a više je manje), kao i poznate francuske izreke: Lepota je u jednostavnosti. Njegova poetska slika o sebi, a naročito njen evaluativni aspekt, samouvereno korelira sa stilom pisanja, koji je jednako natopljen ratiom i intuicionizmom, te ispunjen interpretacijskom mnogoznačnošću, koja daje čitaocu mogućnost izbora vlastitog tumačenja, bez ograničavajuće i opterećujuće bremenitosti isključivog i nametnutog intencionalizma.
…..Jedan od ciljeva Bognarovog pesničkog konstruktivizma, jeste purifikacija materijalističkog sveta uz pomoć samoaktualizacije pojedinačne individue na mikro – planu. Njegova poezija nema autoritarnu i totalitarnu pretenziju da izvrši bilo kakav grandiozni i megalomanski revolucionarni preobražaj sveta. Ona podstiče aktivizam i individualizam svake jedinke ponaosob, navodeći je da izvede preobražaj u samoj sebi, a sledstveno tome, svaki taj pojedinačni pomak impliciraće revolucionarnu transformaciju realiteta na makro – planu. Postoji nekoliko metoda koje pesnik koristi u konkretizaciji postavljenog cilja: 1. Kontramaterijalizam u tumačenju sveta, 2. Negacija odbrambenog psihološkog mehanizma sublimacije i reaktivne formacije, tj. pretvaranja u suprotnost, 3. Negacija omnipotentnosti i kulta „misije“, 4. Gregarni (afilijativni) motiv, ili motiv „stada“, u funkciji individuacije pojedinca 5. Personifikacija, tj. načelo lične inicijative i antropocentrizam.
…..1. Kontramaterijalizam u tumačenju sveta. Bognarova Insomnija nema otklon prema materijalizmu a priori, nego nasuprot tome, a posteriori. Naime, svojevrsna „borba za investituru“ između duhovnog i materijalnog, tj. dihotomija na relaciji duhovno – materijalno, svodi se na antinomiju pesničkog habitusa sa principom posedovanja i dostupnosti. Shodno navedenom, nije sve što je materijalno, nužno i neprihvatljivo, ali svakako, sve što je materijalno, u mogućnosti je da bude posedovano, čime gubi svoju privlačnu snagu za konzumenta. Takođe, ono što je dostupno nije intrigantno, opravdavajući Frojdovu krilaticu, da sve što je zabranjeno, mora biti jako željeno. Dakle, Bognarov kontramaterijalizam jeste demistifikacija, razobličavanje, raskrinkavanje i demaskiranje lako dostupnih, posedovanju sklonih i, samim tim, nedovoljno magnetičnih i nekonzistentnih sadržaja materijalnog sveta, koji u svojoj duhovnoj amorfnosti, ne može biti izvor istinskog ispunjenja. Ilustracija ove metode jesu stihovi iz pesme Izgubljeno je samo ono čega si se odrekao: „Ovaj svet je samo privid. Prihvati to…nemoj da misliš da večno je….ni voda koju piješ, ni vazduh koji dišeš, ni vatra koja te greje, ni zemlja po kojoj hodaš…prihvati to…ni peti element nije(više) duši dovoljan…“
…..2. Negacija odbrambenog psihološkog mehanizma sublimacije i reaktivne formacije, tj. pretvaranja u suprotnost. Bognarova poezija je poezija direktnog sučeljavanja. Nju odlikuje asertivnost i kontaktnost, lišene pasivizma koji se krije u svakom eskapizmu, defetizmu i izbegavanju suočavanja sa problemima. Bognar se sa izvorom svojih pesničkih treperenja i strepnji hrabro suočava, nazivajući stvari pravim imenom i ne kloneći se pevanja o fenomenologiji koja ga neretko onespokojava. On negativno ne pretvara nužno i po svaku cenu u pozitivno, crno u belo, bučno u ćutljivo. Princip konfrontacije isključuje u njegovoj poeziji poltroniranje dijaboličkoj snazi pritajenog zla koje svoju lošu esenciju ispoljava podrivanjem aktivizma individue i njenom usmeravanju na pribegavanje odbrambenim psihološkim mehanizmima, a u cilju izbegavanja otvorenog rešavanja konfliktne situacije. Bognarova poetska metodika favorizuje straightforward metodu u rešavanju problema i podstiče zdrave i socijalno prihvatljive modalitete u adaptaciji jedinke na objektivnu stvarnost i njenu superponiranu duhovnu zbilju. Naizgled nesamilosna, njen cilj jeste istinska katarza običnog čoveka, zasnovana na realističnom, ali jedinom ispravnom rešenju: hvatanju u koštac. Potkrepljenje ove metode nalazimo u pesmi Stid: „I opet kažem: snažne izjeda stid, a slabe strah…stid je najveća tajna koju skrivamo, zato što ni bes, ni strah, ni najbolje skrivena izdaja ne dolaze iz požude, ni iz pohlepe, ni iz slabosti, već iz stida…“
…..3. Negacija omnipotentosti i kulta „misije“. Insomnija nema za cilj da napravi od čitaoca svemoguću i svemoćnu individuu. Ona ne ispunjava nikakve pretenciozne i egocentrične misije. Čovek u centru pesnikove poetske pažnje, nije standardizovana, unificirana, multifunkcionalna i polidimenzionalna mašina koja ispunjava sve vlastite i tuđe prohteve. To je samo običan čovek sa svim vrlinama i slabostima, ali sa jednom važnom odlikom: sposobnošću da sebe menja, jednako u intrapersonalnom, kao i u interpersonalnom pogledu. Čak da svemoguće i svemoćno uistinu postoje, oni dovode nužno, u stanje autarhične i egocentrične zaslepljenosti i sebeljublja, a ovo, prirodno, izaziva vulnerabilnost postojećih ljudskih kapaciteta za promenu. Upravo podsticanje lične inicijative na planu promene, jeste jedan od ciljeva Bognarovog pesničkog aktivizma. Njega ne plaši egoizam kao agresija individue prema individui, nego egoizam kao prepreka ličnom uzrastanju. O ovoj pesnikovoj metodi govore stihovi iz pesme Volite karte koje imate u rukama: „Stoga kažem: Volite karte koje imate u rukama, jer u protivnom, nema drugog bega, osim put bezdana, put tog „uzvišenog vrta sitnih duša“.
…..4. Gregarni (afilijativni) motiv, ili motiv „stada“, u funkciji individuacije pojedinca. Insomnija, bele noći, jeste knjiga koja zauzima opozitorni stav prema intenzifikaciji motiva „stada“ kojeg potencira savremeno, potrošačko, obezdušeno društvo. Kolektivizam za Bognara, kao stvaraoca, dobija svoj pun smisao tek kroz samorealizaciju jedinke uz pomoć društva. Alijenacija individue za njega nije rešenje, kao ni njena obesmišljena i nesuvisla asimilacija u kolektiv, lišena istinske samoaktualizacije koja jedino proizvodi pravo zadovoljstvo. Insomnija, bele, noći, predstavlja svojevrsni sinkretizam i koegzistenciju individualnog i kolektivnog „ja“, koji stoje u osobitoj povratnoj sprezi. Armatura i konstrukciona osnova individualnog razvoja, jeste pametno i pravilno integrisanje pojedinca u realitet, koje bi doprinelo i njegovom personalnom prosperitetu i boljitku društva u celini. Gregarni (afilijativni) motiv za Bognara kao stvaraoca, važan je sa aspekta njegove utilitarističke i pragmatične instrumentalizacije u istraživanju ličnih poetika samog pojedinca, kroz njegovu mudru infiltraciju u dati socijalni okvir. Tako se pojedinac, na izvestan način, „uramljuje“ u postojeću objektivnu stvarnost koja inspiriše svojom polivalentnošću i prelepom mogućnošću generisanja dobre pesničke energije i inspiracije. Ova metoda nalazi svoje utemeljenje u stihovima pesme Zebnja nam ide za petama i flertuje sa našim senkama: „Kažem: Senke noćas igraju okrutnu igru sa nama: oduzimaju nam glasove, izokreću utrobu, srce, dušu: zatiru sve vidljivo i opipljivo, onepostojavaju već postojano…uvukle su se čak i u naše kovčege koji nas u beloj noći ćuteći čekaju. Njihova drevna aura neprestano nam govori da nije važna lepota koju posedujemo, ni unutrašnja ni spoljašnja, već lepota koju stvaramo.“
…..5. Personifikacija, tj. načelo lične inicijative i antropocentrizam. U knjizi Insomnija, bele noći, Bognar eksplicitno favorizuje princip ličnog aktivizma i odgovornosti pojedinca za sopstvene postupke. Kategorija morala za njega je irelevantna sa konzervativističkog stanovišta iskupljenja i ograničavajuće autoprohibicije radi samoaboliranja iskonstruisane krivice i „pranja“ nečiste savesti, nego sa aspekta savesnog izgrađivanja egzistencijalističkih postulata koji formiraju osoben i konzistentan self-image. Načelo personifikacije u knjizi Insomnija, bele noći, propagira se suptilno i rafinirano, bez pogubnog koketiranja sa samozaljubljenom omnipotentnošću. Lično „ja“, oblikovano je u meri u kojoj ima pozitivne efekte na personalni razvoj. Čovek u Bognarovoj poeziji aktivan je kovač svoje sreće ( faber fortunae suae), ali bez naznaka dekadentne egomanije koja urušava njegov uzlazni evolutivni put. U troslojnoj strukturi ličnosti iz Bognarove poezije, strast u vidu Frojdovog Id-a, zauzima značajno mesto, ali su zato ego i superego, sa svojim „kočionim“ mehanizmima, takođe egzistentni u određenoj meri, kao stabilizatori koji sprečavaju svaku vrstu degeneracije i dezintegracije. Potvrda ove metode sadržana je u stihovima pesme Možda će nas ovo razočaranje, ipak obnoviti: „Postoje u životu čuda koja potpuno promene tok reke loših stvari…Najteže (i najvažnije) je trajati, a to možemo samo s ljudskom jednostavnošću. Zato ustanimo! Život je bol! Samo se naviknimo na to…(I) možda će nas ovo razočaranje ipak obnoviti.“
…..Kakva je sudbina senke u Bognarovoj poetici? Kada padne mrak i senka se stopi sa tamom, ona nije nesrećna. To je zato, što je ona svesna sebe. Pitanje glasi: Zašto je senka srećna? Da li zato, što je prestala da oseća napor, da ona uvek mora da bude ta, koja će svojom dominacijom presecati svetlost, ili je senka srećna naprosto zbog toga, što se tada, kada nastane tmina, ona konačno sastaje sa svojima. Senka uživa u osećanju pripadnosti, zadržavajući svoj lični identitet. Otuda, ona je uvek zadovoljna. Njena tama nije proizvod histerije dana. Zato što histerik ima u sebi jednu vrstu proračunatosti, birajući mesto pada. Jedino od histerije minulog dana, tama noći uzima stanje posle histerije, tzv. belle indiferente, tj. blaženu ravnodušnost. Bognarova poetska senka oseća strepnju i to je ono što joj daje antropološku dimenziju. Kako Kjerkegor kaže: Kada ne bi osećao strepnju, čovek bi bio anđeo, ili životinja. Bognarova misija nije da od čitaoca napravi anđela, nego aktivnog borca u procesu vlastite samoaktualizacije. Njegova pesma je plameni mač koji na sebi ima rukobran, ne da bi ovaj štitio od protivnikovog udarca, nego da bi sprečio vlasnika mača da mu prsti prokliznu i povrede se o sopstveno sečivo.
.
.
.
.
.
