Smokve

…….

…..Bio je i u Skadru.
…..Skadar miriše na smokve i hrabre trave što cvetaju leti. Pred kućama granaju se šeflere i fikusi, i visoke juke što strše prema suncu. Bliže jezeru, čuju se cvrčci i žabe, i klepetuše koje ne posustaju. Odnekud njače magarac. Trojica deda uz cestu igraju šah. Jedna je devojka došla kod obućara, da joj zameni blokeje. Obućarska radnja je mala, vrata su otvorena, pa ih Gregor vidi oboje. Obućar revnosno premeće po cipeli, možda sandali, gotovo meditativno. Devojka ga gleda, strpljiva i tiha. Ta je radnja mala, ispred piše Kepucar, što znači obućar.
…..Zidovi su grubo obrađeni, sve miriše na kreč, na beli kreč i svežinu, kao kod njegovih babe i dede kad je bio mali. Unaokolo su i pržionice kafe, buregdžinice, mesnice i knjižare. Skadar živi neko staro vreme, prohujalo.
…..Centar je napucan i nabudžen, guši i proždire samog sebe. Strani se kapital uvlači, provlači gde god može. U tom su delu grada samo turisti koji bulje u mape i smeju se glasno. Neki pitaju, Is that possible?, How is that possible?, That’s impossible! Oh, my God. Gregor ih
pogleda i samo prođe.
…..Širi centar sav je u socijalističkoj gradnji, koju ovde zovu komunistička, jer za vreme Envera Hodže bio je komunizam. To su zgrade kao ona u kojoj je Gregor odrastao, a neki u njima žive i danas. Sve dobro isplanirano, normalan raspored, dišu i ljudi i pokućstvo, ima mesta za sve.
Idući dalje, počinju slike preplanulog krša, velike smokve uz cestu, pored su krave, u travi sikću zmije, i šuškaju gušteri. On prolazi kroz visoku travu tabanajući iz sve snage, jer se boji zmija. Neki ga momak gleda, gleda pa se nasmeje. I Gregor pogleda njega, nasmeje mu se pa prođe.
…..On jako voli krš, krš i sunce i vodu, odbljesak sunca što dere kroz univerzum. Krajevi u kojima nema krša mlohavi su i gnjili, Rođeni mrtvi, što bi rekla Eva Ras. Dok sedi uz jezero, počinju da mu iskaču slike iz filmova Živka Nikolića, kao bljeskovi, frcaju na sve strane. Gleda u daljinu, približava mu se devojka. Pa to je Vesna Pećanac! Nije Vesna, ona danas ima skoro sedamdeset godina i živi u Beogradu, u svojoj mučnoj i gladnoj starosti. Ali te krupne oči… ako se zasmeje, onako histerično, ona je! Devojka samo nestane.
…..Malo dalje, pa to je Merima Isaković, Jovana Lukina! Nije, Merima danas živi na Novom
Zelandu, paraplegičarka je, bavi se psihologijom i drži predavanja o bogu. Ali onda ono sigurno
nije Neda Spasojević, ona što mi se smeje, pomisli Gregor. Nedo, Nedo, Elektra… Kišova Elektra, dođe mu da vikne. Nije, Neda je umrla 1981, od raka. Sve su to himere koje si izmislio, Gregore, pa sad idu za tobom kao psi lutalice.
…..Seća se da je negde u štampi pročitao da je Vesna, kad je Živko umro, rekla: Živko je te
godine samo iščileo. Iščileo, tako je rekla. A bili su siromašni, jer njega niko nije hteo da
angažuje, jer su mu neki iz dijaspore ucenili glavu, jer navodno izvrgava ruglu čojstvo i
junaštvo svojih sunarodnika, pa je morao i da se skriva, pod stare dane, jer bila su takva vremena. A angažmane nije dobijala ni ona, niko je nigde nije zvao, polako je padala u zaborav, jer bila su takva vremena. I tako, u prodavnicama bi kupovala na veresiju. Jednom je, kad je dobila nekakav novac, umesto da vrati dug u prodavnici, Vesna otišla na pijacu i kupila nekoliko vreća krompira, i onda obilazila ceo kvart, vukući te kese, da je prodavačica ne vidi. Došla je kući, kao pobednica, s osećajem bede i jada u ustima. Odigraj to na sceni, to je život!, rekao joj je Živko. Kad je umro, hteli su da ga sahrane u Aleji velikana. U kakvu crnu Aleju, rekla je Vesna, pa umro je gladan, a ceo život je voleo svoje Ozriniće, tamo ćemo ga sahraniti, tamo, da odmara. Gregor ne zna je li Živko Nikolić na kraju sahranjen u Ozrinićima ili u Beogradu.
…..Skadar miriše na smokve, kao one u Risnu, oko kuće baba Stojine. Smokve su se razgranale, prerasle su terasu, zaklonile pogled na more. Neka ih, jadan, neka, ona lokva je svaki dan tamo, neće nikuđ, neka smokava!, govori mu to baba Stoja pre dvadesetak godina. On je gleda, tako koščatu, u crnini i ponosnu, i upija svaku njenu reč. Jedi ih, kućo babina, ali polako, polako š njima, da ne dobiješ proliv! Svake je godine dobio proliv, curilo je iz njega danima. Miješa nam se voda, nijesu nešto dobro spojili, ali u Herceg Novi je bolje, oni vuku vodu iz Dubrovnika. Kad odeš kod tetke pij, pij slobodno, neće ti se stužit!, govorila mu je to baba Stoja, zgurena ali bistrog pogleda, govorila svake godine.
…..Seća se da su brali smokve, i skupljali vodu, noću. Sipali je u plastične boce, neke držali na terasi, da se ugriju, za kupanje. Iza kuće bila je bistijerna, ali tu vodu nisu smeli da piju. Nijesmo je ispitali, jadan. …..Nemoj je pit, no samo za pranje!
…..Nekoliko godina kasnije, baba Stoja umire. Kako nije imala dece, tuce rođaka odmah počinju da se kolju oko nasledstva. Vuku se po sudovima do u beskraj. Onda jedan pobeđuje, neki koji ne živi u Crnoj Gori, junak iz dijaspore, njemu je pripalo sve. Nakon presude prvo menja brave i seče sve one smokve, da ne zaklanjaju pogled na more, tako kaže. Ništa mu se ne sviđa i stalno ponavlja da su ljudi u tom malom mestu primitivni.
…..U Skadru se spajaju tolike priče, prelivaju se jedna u drugu. Dok Gregor gleda jezero, neki čovek čisti ribu, a oko njega patke. Za stolom pored pevaju. Iz restorana čuje se muzika, klavijature i šargije, i razni trileri što teško pogađaju note.